Reč ima narodni poslanik Marko Jakšić. Nema osnova za repliku. (Obraća se poslaniku Vučiću.) Nema osnova za repliku, proverite u beleškama. Ne mogu sa vama da polemišem, nema osnova za repliku.
Reč ima narodni poslanik Marko Jakšić, a potom narodni poslanik Predrag Čanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe ću govoriti, s obzirom da nismo iskoristili to vreme. Ovo pitanje Kosova i Metohije je oduvek bilo aktuelno, a za sve nas je bitno i značajno. Mnoga koplja su se oko svega toga lomila, međutim, mi ovde, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, nemamo strategiju, nemamo cilj, nemamo taktiku i čini mi se da ne znamo šta hoćemo tamo.
Utisak je moj da polako, kako vreme ide, bez obzira koliko to možda grubo delovalo, lutamo kao guske u magli. Mi nemamo koncepciju dole. Imamo s jedne strane stav, recept juga Srbije, recept Preševske doline, da prebacimo to dole na prostor Kosova i Metohije, a imamo pak jedan drugi stav koji je dijametralno suprotan, da bude jedna zemlja a dva sistema.
Morate da priznate da su to dva sasvim suprotna i oprečna stava u okviru jedne te iste vlade. Zašto ovo govorim? Ako Srbima oduzmemo državne strukture, to je kao kad dete odvojite od dojke. Srbi se vezuju za svoje škole, Srbi se vezuju za ono što imaju dole, vezuju se za domove zdravlja, vezuju se za one ostatke državne strukture koje na prostoru Kosova i Metohije imaju. Zato svi pozivi da Srbi koji dole žive uzmu razne aplikacije i prestanu da poštuju zdravstvo i prosvetu Srbije, čini mi se da na neki način vode ka tome da učestvujemo u formiranju jedne nove, druge, tuđe države. Da li će to biti široka regionalna samouprava ili pak nešto drugo, jer ne postoje UNMIK-ove strukture, postoje samo albanske strukture.
Mi nemamo pravo u ime svih nas da te strukture, da ono što je još ostalo od države Srbije, izručimo i damo na tacni UNMIK-u, tj. da damo na tacni Albancima. Čini mi se da se iz tih razloga borimo da jedan takav recept, recept juga Srbije, ne preselimo na Kosovo. Mi možemo da pričamo o multietničkoj policiji u Preševu, ali je sedište te policije u Beogradu. Ako učestvujemo u formiranju kosovske policije, njeno sedište je u Prištini. Mi danas imamo, nažalost, pojavu da pojedini Srbi recimo, iz Kosovskog Pomoravlja, učestvuju u Kosovskom zaštitnom korpusu. Mi dolazimo dotle da naši Srbi idu u dve uniforme, učestvuju u gradnji albanske armije na prostoru Kosova i Metohije. Imamo Srbe u dve vojske, faktički.
Danas imamo pojavu da, primera radi, predstavnike kosovske policije, Srbe koji rade u tim uniformama, Srbi doživljavaju kao tuđe vojnike, da ne kažem kao izdajnike. Zato se i desilo da u Leposaviću, recimo, ustane narod protiv te tzv. kosovske policije, tj. protiv Srba u tuđim uniformama, pa se na kraju desi da KFOR dođe i počne da štiti te Srbe u tuđim uniformama i ubije dva Srbina, sasvim nedužna, u Leposaviću. Nema potrebe ni da pričam kako Srbi doživljavaju te pripadnike kosovske policije, recimo, kad dođu na lečenje, a Srbi su. Recimo, neće sestre da im daju terapiju. Imamo puno problema, jer smatraju da oni ne rade za našu stvar.
Šta UNMIK na Kosovu želi? Pre svega, UNMIK na Kosovu želi da Albancima da na tacnu državu. Imali smo prilike da gledamo da su mirno posmatrali dok su paljene srpske kuće na celom prostoru Kosova i Metohije. Imali smo prilike da gledamo kako su padali u Klinički centar, pre svega, pripadnici KFOR i UNMIK-a, koji su trasirali put za ulazak UČK u te insticucije. Mi u Mitrovici smo gledali kako su danima, na 20 metara od UNMIK-ove i KFOR-ove administracije, gorele ciganske kuće u naselju koje ima više od 7.000 duša. Oni obavljaju posao za Albance. Oni imaju nameru i cilj da sve ostatke državne strukture na prostoru Kosova i Metohije proteraju i najure, pod firmom proterivanja paralelnih struktura.
Iskreno sam se radovao, kao čovek koji se godinama borio protiv režima Slobodana Miloševića, posle njegovog pada sam smatrao da će UNMIK-ova administracija da ima drugačiji pristup prema Srbima koji dole žive. Nažalost, mi smo se drugačije shvatili i razumeli. Mi Srbi smo smatrali da će odlaskom Slobodana Miloševića sa vlasti da se poboljša položaj Srba na Kosovu. Nažalost, nije. Oni su smatrali da će odlaskom režima Slobodana Miloševića lakše moći da proteraju ostatke države Srbije sa tog prostora. Oni to jasno i glasno nazivaju "zahtevom za kooperaciju". Oni žele saradnju, ali koju saradnju? Saradnju u svemu tome da se sve ono što pomalo miriše na ostatke države Srbije polako izruči i protera.
Prošle godine smo imali problema po pitanju školstva. Jedva smo uspeli da sačuvamo srpsko školstvo, da bude pod jurisdikcijom Ministarstva prosvete Srbije. Recimo, pre mesec dana u jednom pomoravskom selu UNMIK i dalje nastoji da što više, što žešće opet pokupi škole po Kosovu i udene u albansko školstvo. Srbi koji rade u tim školama, kad kažu da su oni prosvetni radnici, radnici Ministarstva prosvete Srbije, gospodin Dekster, koji je zadužen za školstvo na Kosovu, kaže - ako hoćete da znate, mi Ministarstvo prosvete Srbije plaćamo iz naših para i Ministarstvo prosvete Srbije će da vam zabrani da više budete njihovi radnici, nego morate da budete naši radnici. Na neki način, to je čitava njihova priča i njihova istina. Prošle godine su nam uveli carinu. Sada pokušavaju da naprave jedinstvenu registraciju. Oni, braćo i sestre, prave posebnu državu. Oni Srbe ne mogu da zaštite, nemaju ni mehanizma, ni načina, a i neće. Da bi to uradili, oni moraju da se sukobe sa Albancima, moraju da imaju žrtve, a oni to ne žele.
Sa druge strane, nema ni povratka Srba, niti će ga ubrzo biti, ne na ovaj način i ne ovom politikom. Prošle godine se vratilo samo negde 80 Srba i ništa više. Ove godine predviđaju da se vrate u sela Siga, Brestovik kod Peći, a to su srpska selca koja nemaju ni po 30-40 domova. Takođe, predviđaju da se vrate i u sela Viča, Drenovčić, Grabat, opet sa po 50-tak kuća. To je ceo povratak Srba koji oni planiraju, a znamo svi da su Srbi najvećim delom živeli u gradovima. Oni ne žale i neće da vrate Srbe. Njima je stalo da naprave jedno fiktivno multietničko društvo, da opravdaju svoju misiju da su, navodno, oni uspeli, da je ta njihova politika dala rezultate, a što toliki broj Srba doživljava svaki dan nesreću, sukobe, patnje, što nas ubijaju na svakom koraku, što nasilje traje, njih mnogo i ne brine. To je politika koju UNMIK na svoj način dole vodi i sprovodi.
Da li smo mi u odnosu na čitav problem i u odnosu na sve stvari mogli i možemo više toga da uradimo? Sigurno možemo. Moramo uvek da imamo jednu tačnu granicu između kooperacije i kolaboracije. Bez obzira na njihove zahteve i njihove priče o saradnji, moramo da znamo šta nam je i dokle granica. Ne mogu Srbi da potpisuju nikakve tzv. aplikacije, jer time se odriču svojih ministarstava, i zdravstva i prosvete, i postaju radnici neke tuđe, nama protivničke i neprijateljske države.
Mi smo se za sve ovo vreme ovde, za ovih godinu i nešto više dana, mučili sa formiranjem odbora za Kosovo. Mislim da smo to puno ranije morali i možemo još da uradimo. Čujem sada da Ženska mreža hoće da formira odbor za zaštitu svojih prava.
Mislim da nam je ovo najpreči zadatak, da mora da postoji odbor za Kosovo koji će tim problemom da se bavi. Mora Narodna skupština da najmanje u tri meseca stavi pitanje položaja našeg naroda na dnevni red. Moraju mas mediji da se uključe da jasno i glasno kažu kako Srbi trpe i kakve sve nevolje doživljavaju. Čini mi se da ćete malo voditi našu državnu televizuju dole, recimo do bilo kog sela da odu do Slatine, Miroča, da vide kako po tri-četiri srpske kuće žive. I da imaju jednak pristup za sve: i za saopštenja UNMIK-a i za saopštenja srpske strane. Stavili su znak jednakosti.
Mi smo primera radi imali protest u Mitrovici pre par dana, tj. pre nedelju dana gde je bilo više od 5.000 ljudi, a to je isto kao kada dođe u Beograd 500.000 ljudi. Govorili su, zaboga, svi oni koji simbolizuju srpstvo i jedinstvo, da tako kažem. Bio je potpredsednik Skupštine Srbije, gospodin Ljubiša Maravić, bio je gospodin Momčilo Trajković kao predsednik SPOT-a i bio je gospodin Goran Lazović kao predstavnik Koalicije "Povratak". Međutim, državna televizija i sve druge televizije, o tom osnovnom i fundamentalnom pitanju opstanka srpske opštine, nije dala ni reči, a da ne kažem rečenicu.
Bio sam svedok 1990. godine, imao sam prilike da u Mitrovici dočekam gospodina Mićunovića, gospodina Koštunicu i gospodina Đoga. Na kraju te posećene tribine, a seća se gospodin Ljubomir Kragović, nestalo je svetlo. Nije bilo struje. Ako onda to nije bilo dobro, nije dobro ni ovo sada što predstavniku, a da ne kažem potpredsedniku Skupštine Srbije ne damo ni minut prostora i nema ga bukvalno ni u jednim novinama. Mi Srbi dole na Kosovu moramo da prevaziđemo te podele. Pokazali smo UNMIK-u da smo složni, a bukvalno nas nema na državnoj televiziji, ili je neko blizak da li Koordinacionom centru ili nekom trećem, zabranio da li zbog Trajkovića ili Maravića da se ceo izveštaj pojavi.
Tako se ne brani ni srpska pozicija, ni srpska stvar. Sa druge strane, imali smo jednu drugu priču. Imali smo negde posle izbora 17. novembra čitavu jednu hajku na Srbe koji nisu izašli na izbore. Proglašavali su nas izdajicama, da ne mislimo dobro o svom narodu i da ne radimo za interese svog naroda. To mogu da kažem, jer sam ostao na braniku te otadžbine, tih mostova, a pričao sam negde na više od 90 protesta u Mitrovici; i odjedanput sam postao izdajnik, jer navodno nisam hteo da izađem na izbore; protiv mene i nas nekoliko pokrenuta je čitava haranga; smenjeni smo, najureni faktički, popljuvani. Bolnica koja je bila simbol srpske odbrane i koja je spasila grad, iz Koordinacionog centra je proglašena za leglo kriminala i korupcije. Bile su tri finansijske policije, na kraju nije bilo ništa, ali to vam je kao kada uzmete jastuk, pa istresete i više nikada ne možete da skupite perje.
To vam je jedan naš deo političke priče. Mi smo tog 17. hteli samo da pokažemo da na jednom delu srpskog prostora misija međunarodne zajednice nije uspela. Nismo bili ludi da stopiramo cele izbore, izlazak Srba na čitavom prostoru, jer bismo preuzeli odgovornost za sudbinu, nedaće i nevolje svih Srba. I to smo znali. Nije bilo ni korektno ni fer da se na takav način razbija jedan bedem srpske odbrane, da se među pocepanim i podeljenim Srbima obračunava na tako vulgaran, na jedan tako zlurad i nemilosrdan način. No, sve to u krajnjem slučaju, i nije toliko mnogo ni važno ni bitno.
Važno je, dame i gospodo narodni poslanici, da moramo da mobilišemo Srbe za opstanak dole; da oni koji dole žive budu složni, jedinstveni, bez podela, da imaju maksimalnu podršku, a da ne gledamo politički i partijski, da li je recimo neko iz Demokratske alternative, pa treba da dobije sve moguće funkcije ili ne znam šta više. Moramo da guramo i moramo da favorizujemo najbolje. Moramo koristiti potencijal Srba koji je izbegao i koji živi u Srbiji, da negativnu energiju naroda koja još stoji po Srbiji usmerimo tamo gde treba.
Naši protivnici ovde na prostoru Kosova i Metohije, bez obzira kako to ko mislio, čak su možda manje Albanci, nego što je recimo UNMIK administracija. Moramo da je usmerimo ka onima koji su bili dužni da garantuju svima bezbednost, opstanak, da spreče genocid i nasilje koje se dešava nad Srbima. Tu narodnu i pozitivnu energiju Srba moramo da iskoristimo za opstanak Srba.
Moramo pitanje Kosova da postavljamo svaka tri meseca. Moramo raditi na tome, po sistemu dok dete ne počne da plače majka nikada neće da ga uzme. Moramo da iznesemo problem srpskih izbeglica koji spavaju po kolektivnim smeštajima. Zašto ne preseliti te kolektivne smeštaje ako treba i pred strane ambasade. Moramo da skrenemo pažnju na lošu situaciju i na loše prilike. Moramo da iznesemo istinu o našim kidnapovanim i nestalim.
Imamo prilike da sada, recimo, stranci pričaju i iz KFOR-a traže mudžahedine, one koji su ubijali Srbe. Oni moraju da kažu gde su nestali, gde su kidnapovani Srbi. Ne može ova skupština to da kaže. To su dužni bili oni koji su došli juna 1999. godine da brinu o Srbima. Oni su dužni da kažu gde su kidnapovani Srbi, gde su nestali Srbi i šta se dešavalo za to i za ovo vreme. Ne mogu da budu samo u pitanju puke kolateralne štete.
Još jednom ponavljam, mislim, da to i ne košta puno, da moramo da formiramo odbor za Kosovo, a već smo dužni da to uradimo, jer to je jedini odbor koji za ovo vreme nismo formirali, za ovih godinu dana. Moramo odgovornu politiku da vodimo, da pitanje Kosova bude ovde na dnevnom redu svaka tri meseca, da se aktivno uključimo u sve to: pripadnici svih političkih stranaka, i DOS-a, i SPS-a, i SRS, i SSJ i DSS-a. Čini mi se da je ovo najvažnije nadionalno pitanje danas. Hvala. (Aplauz.)

Pravo na repliku, narodni poslanik Momčilo Trajković.

Gospodin Jakšić je u potpunosti u pravu: onesposobljene su relavantne i realne snage kosovsko-metohijskih Srba na Kosovu i Metohiji zbog sasvim jasne stvari, zbog toga što drugačije politički mislimo. Samo ću reći poziciju SPOT-a i moju, a pitanje odnosa u DOS-u ću otvarati i otvorio sam u DOS-u, to neću ovde da iznosim. Ne možete se isključiti relevantne snage sa Kosova i Metohije, nas koji tamo živimo i radimo, a da se celokupna politika prepusti nekima da, to otvoreno kažem, daljinskim upravljačem upravljaju rešavanjem krize na Kosovu i Metohiji. To je nemoguće.
Molim vas, Srpski pokret otpora, koji je jedini član DOS-a, je u potpunosti eliminisan iz današnje politike. Osim mene, narodnog poslanika, ni jedan predstavnik SPOT-a nije opstao, jer su se sa SPOT-om do kraja obračunali oni koji misle da nemamo pravo na drugačije mišljenje. Ovo govorim, a ne mogu da skinem odgovornost, nosim svoju odgovornost, ali hoću samo da kažem i da podržim gospodina Jakšića da nema rešenja naše krize, nema opstanka našeg naroda ukoliko ne ukrupnimo sve relevantne političke snage, baš onako kako ih je pobrojao i gospodin Marko Jakšić.
Jer, nama se radi o opstanku. Verujte, umem i ja da budem političar, ali ne mogu da budem političar po pitanju Kosova i Metohije. Jer, kada odavde odem, moram da se vratim i da razgovaram sa ovim narodom tamo, a držati poziciju po svaku cenu nije politika koja se podržava na Kosovu i Metohiji.
Zato smatram, hitno moraju svi u Skupštini, i u Vladi, i jednoj i drugoj, da povrate sve relevantne političke snage, koje treba da postignu konsenzus, jer ne mogu da budu politika Srbije i Jugoslavije o Kosovu samo kosovski izbori.
Gde smo došli - šlajfuje Koalicija "Povratak", ne zato što oni ne žele, nego zato što ne mogu. Jer, ja sam i ranije rekao, oni nisu subjekat u toj politici na Kosovu, oni su objekat i oni neće moći da budu integrativni faktor, iako to žele.
I šta se dešava - ne postoji druga strategija. Svi oni koji su drugačije mislili isključeni su iz igre, ovi ne mogu ništa da urade, a narod polako napušta Kosovo i Metohiju.
Sa tom politikom se ne slažem i zato smatram da sve institucije i sve političke stranke, pa i DOS, kome pripadam, i Skupština Srbije, i Skupština Jugoslavije, treba hitno da naprave strategiju i daju svakome zaduženja. Jer, kada odem odavde, verujte, nemam druga ovlašćenja nego da tamo, kao narodni poslanik, razgovaram.
A ko vodi politiku? Moram da kažem socijalistima da neki njihov otpad koji ih je napustio, on vodi politiku. Oni koji su me nazivali izdajnikom pre 10 godina i celih 10 godina danas ponovo preuzimaju stvar u svoje ruke, pa sam i dalje, kao u onom režimu, tako i u ovom režimu, čovek protiv državne politike, izdajnik.

Pravo na repliku, narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim sve da vas podsetim da smo u maju prošle godine imali temu o Kosovu i Metohiji, da smo usvojili Deklaraciju i da smo bili svi jedinstveni. To je jedini put i jedini način da se pomogne ugroženom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji.
Ovaj predlog, koji je potpisao gospodin Momčilo Perišić, da ukida jedinu preostalu srpsku instituciju na Kosovu i Metohiji, to je sramno. Gospodin ministar govori o separatizmu, terorizmu, oružju, drogi, granici, nečuvanju, a ne seća se da je baš taj potpredsednik Vlade bio zadužen i za granice, i za terorizam, i za oružje, i za drogu, koja se tada masovno koristila, a i dan - danas se koristi na Kosovu i Metohiji.
Ovo je nešto što je neshvatljivo. Želim svima da kažem da su oči Srba sa Kosova i Metohije uprte i gledaju u Beograd, u Vladu Republike Srbije, u Saveznu vladu Republike Jugoslavije. A vi, dame i gospodo iz DOS-a, želite da oni gledaju u Prištinu. Ne žele Srbi da gledaju i da im oči budu uprte u Prištinu, nego žele da gledaju i da im oči budu uprte u Beograd, jer samo Beograd je ta nada da ono što je dole opstane i stvori uslove za povratak izbeglih i raseljenih.
Želim još jednom da vas podsetim - Milošević je rođen, stvoren i svoj mit je stvorio na Kosovu i Metohiji, pa je pao zbog Kosova i Metohije. Vi, gospodo, danas ovom odlukom svoju političku smrt potpisujete. Sve se rađa i sve pada onda kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Zato predlažem da se ovaj predlog odluke povuče, da se formira odbor za Kosovo i Metohiju, da se donesu odluke - šta i kako da se radi, kako da zaštitimo srpski narod na Kosovu i Metohiji i da obezbedimo uslove da se vrati?
Ta priča o paralelnim institucijama - pa gospodo, Šiptari su imali 10 godina paralelne institucije. Zašto mi da nemamo paralelne institucije? Imamo pravo da ih imamo. Iz kog razloga - iz tog razloga što Rezolucija 1244 ništa dobro nije uradila, sve loše do lošijeg. Ubijeno je par hiljada Srba, kidnapovano 1.300 i nešto Srba, a da ne govorim o materijalnoj šteti, koliko je proterano, 200 hiljada Srba, koliko je kuća zapaljeno, koliko je imovine opljačkano.
Nema pravo UNMIK administracija da traži od Vlade Srbije da ukine sve institucije koje treba da rade na Kosovu i Metohiji, a još manje pravo ima da tu odluku donese Narodna skupština Republike Srbije.
Stoga, uzmite se u pamet, braćo, da se ovo vrati na doradu i da se donese ono što je ispravno, da se pomogne preostalom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji.

Hvala.
Pravo na repliku, narodni poslanik Ljubiša Maravić.

Poštovane porodice kidnapovanih i nestalih lica sa područja AP Kosova i Metohije, poštovano predsedništvo, uvažene kolege poslanici, javio sam se za repliku s obzirom da sam pomenut u diskusiji uvaženog kolege Marka Jakšića i želim da dam svoj doprinos diskusiji oko ove tačke dnevnog reda i da dam odgovore na neka pitanja.
Bilo je pokušaja u proteklom periodu da se i sa ove skupštinske govornice unese nemir među nas poslanike sa Kosova i Metohije i da se stvori neka podela među nama. I, ako se sećate, i tada sam intervenisao, a i sada kažem, da to nikome ne treba, niti sme da padne na pamet. Mi sa Kosova i Metohije, predstavnici srpskog naroda u ovom parlamentu, bićemo čvrsti i odlučni u stvaranju jedinstva svih političkih subjekata na Kosovu i Metohiji, zarad interesa ostanka i opstanka srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije.
To smo jasno pokazali i na mitingu koji je održan pre neki dan u Kosovskoj Mitrovici, na Trgu Šumadija, na trgu gde se Srbi već tri godine okupljaju raznim povodima, ali uglavnom povod našeg okupljanja bila su nezadovoljstva odlukama UNMIK-ove administracije na Kosovu i Metohiji. Odluka UNMIK-ove administracije na Kosovu i Metohiji je takođe sada da se ukine opština Kosovska Mitrovica.
Narod severnog dela Kosova, narod srpske Mitrovice, jasno je stavio do znanja da tu odluku ne prihvata i da tu odluku neće ni prihvatiti u narednom periodu.
Ova skupština je donela rezoluciju i deklaraciju, koja je usvojena jedinstveno, i u toj rezoluciji i deklaraciji jasno je rečeno da nisu ispunjeni uslovi iz Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti za izlazak Srba na izbore na Kosovu i Metohiji.
Nakon toga, bez bilo koje rasprave, a tražena je rasprava o toj temi, izašlo se i tražilo se da se izađe na kosovske izbore, na Kosovu i Metohiji, pod UNMIK-ovom administracijom. Svima je više jasno da je UNMIK-ova administracija na Kosovu i Metohiji u rukama i kandžama njihovih mentora iz albanske separatističke vrhuške; UNMIK-ova administracija je videla da nisu uspeli da ih pomire u podeli funkcija u Skupštini Kosova, koju sada konstituišu.
Moraju da se daju odgovori na pitanja od nadležnih državnih organa - ko se to igra sada sa nama Srbima ponovo na Kosovu i Metohiji, kad je u pitanju Kosovo, kad je u pitanju prosveta i kada je u pitanju zdravstvo?
UNMIK je raspisao konkurs za izbor direktora srednjih i osnovnih škola, raspisao je konkurs za izbor direktora primarne zdravstvene zaštite. Time hoće da nam uzmu dva glavna stožera ostanka i opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji iz naših ruku.
Tačno je da je miting bio i da nikakvog izveštaja nije bilo na TV. Zbog čega, ne znam. Možda nekima smeta naše jedinstvo na Kosovu i Metohiji. Međutim, moram da napomenem da sam par puta lično intervenisao ispred poslaničke grupe SPS.
Pored toga što nas ne prikazuju na TV, ne prikazuju ni mene, kao potpredsednika Skupštine Republike Srbije, ni u radnom predsedništvu, gospoda iz TV Beograd. Zbog čega - ne znam. Najverovatnije je da im možda smetam. Njihovo obrazloženje je da nema tehničkih rešenja.
Ako se hoće, sve se može, može da se nađe tehničko rešenje za to, jer mislim da kompletno radno predsedništvo treba da bude tu, a možda nekima smeta što sam tu i ja, predstavnik SPS-a, a možda i što sam predstavnik Srba sa Kosova.
U svakom slučaju, da završim, mi Srbi sa Kosova nećemo da budemo kolateralna šteta, naša je odlučnost da ostanemo i opstanemo na kosovsko-metohijskim prostorima, a da se stvore uslovi za povratak svih onih koji žele da se vrate i koji su živeli nekada na prostoru Kosova i Metohije.
(Branislav Ivković traži repliku.)

Reč ima narodni poslanik Predrag Čanović, a posle njega narodna poslanica Nada Kolundžija.
Gospodine Ivkoviću, nisam vam dala pravo... nisam dala reč ni gospodinu Vučiću i neću dati ni vama. Reč ima narodni poslanik Predrag Čanović.
Kao predsednik poslaničke grupe, 10 minuta.

Pošto je gospođa predsedavajuća procenila kao i uvek da predsednik poslaničke grupe opozicione partije nema pravo na repliku, iako je gospodin Marko Jakšić jasno i glasno rekao - SPS, SRS i SSJ, koristim na žalost onih 10 minuta na koje imam pravo kao predsednik poslaničke grupe.
Želim da kažem u replici, gospodine Marko Jakšiću, da vaše izlaganje zasigurno podržavaju svi oni poslanici koji poštuju svoju državu Republiku Srbiju i kojima su bitni ciljevi opstanka srpskog naroda na teritoriji Kosova i Metohije.
SPS upravo svojim delovanjem u prostorima Skupštine Republike Srbije je uvek u prvi plan stavljala obavezu naše kohezije i našeg udruživanja oko nacionalnih par ekselans interesa. Sigurno je da je Kosovo i Metohija par ekselans pitanje za srpski narod i za srpsku državu. Zbog toga i jesmo tražili da se u okviru Odbora za međunacionalna pitanja stvori prostor za formiranje odbora za Kosovo i Metohiju. Zato i jesmo podržali formiranje odbora za Kosovo i Metohiju kao jedne niti da svaka poslanička grupa u ovom parlamentu, ima obavezu da delegira svoje članove i da vodi računa o svemu što se događa na Kosovo i Metohiji.
Mada, moram da kažem, pogledajte poslaničke klupe DOS-ovskih predstavnika iz pojedinih stranaka, posebno separatističkih stranaka koje razmišljaju i o delu Vojvodine. Pogledajte koliko ih malo ima na ovim prostorima, izvinjavam se onima koji su prisutni, ali očigledno je da njihovo neprisustvovanje ovde govori o tome, a nisam spomenuo ni jednu stranku, koliki je interes za jedno kapitalno pitanje, kapitalno pitanje za srpski narod i za srpsku državu.
Ako hoće da se zna, ovo nije diskusija o Privremenom izvršnom veću. Odluka Skupštine Republike Srbije u septembru 1998. godine, u septembru kada dolaze predstavnici OEBS-a na Kosovo i Metohiji, da formira Privremeno izvršno veće, pokazala se apsolutno ispravnom. Upravo oni koji su formirali Privremeno izvršno veće u sastavu u kojem je formirano, pokazali su odnos, ako hoćete i SPS, prema Kosovu i Metohiji kao multinacionalnoj i multikonfesionalnoj sredini.
Upravo sastav članova Privremenog izvršnog veća iz svih nacionalnih sredina, ponavljam, i Džafera Đuke iz Peći, i Ismailja, koji su poginuli i ubijeni upravo zato što su radili u okviru Privremenog izvršnog veća, a koje je imalo zadatak da brine o statusu svih građana Srbije sa teritorije Kosova i Metohije, pokazuje koliko je taj sastav ispravan.
Činjenica da je odbijen zahtev (molim vas, donesite mi materijal Žarkov, molim te donesi mi materijal da pročitam, da pročitam samo naslove) poslaničke grupe SPS da se štampa izveštaj koje je podnelo Privremeno izvršno veće (hvala lepo, gospodine Čanoviću) na 51 strani, gde se apsolutno jasno govori šta je radilo Privremeno izvršno veće: šta je radio Pokrajinski sekretarijat za organizaciju uprave i propisa; šta je radio Pokrajinski sekretarijat za lokalnu samoupravu; šta je radio Pokrajinski sekretarijat za ostvarivanje prava nacionalnih manjina; šta je radio Pokrajinski sekretarijat za privredu; šta je radio Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu; šta je radio Pokrajinski sekretarijat za trgovinu, turizam i usluge; za finansije; za brigu o deci; za humanitarna pitanja; Sekretarijat za zdravstvo; za obrazovanje i nauku; govori o ciljevima rada Pokrajinskog izvršnog veća.
Ako hoćete da znate stav poslaničke grupe SPS-a, on upravo ide ka tome iako se gospođi Milki .... (Milka Marinković dobacije sa smesta.) ne sviđa da joj kažem za njenu Požegu, mi jesmo za Privremeno izvršno veće... gospodine, nemojte gospodine Vučiću i vi da me opominjete, niste valjda isti kao Milka.
Molim vas, mi smo za to da opstane Privremeno izvršeno veće, neka većina u Skupštini daje kadrovski sastav Privremenog izvršnog veća, neka bude tako, ali da Republika Srbija kroz Privremeno izvršno veće i dalje štiti interese građana Srbije na teritoriji Kosova i Metohije kroz sve organe koje je imalo Privremeno izvršno veće. Dok je Privremeno izvršno veće funkcionisalo kao takvo, na Kosovu i Metohiji svi oni koji su poštovali Republiku Srbiju imali su podršku i u humanitarnom i u materijalnom smislu. Onog trenutka kada je Privremeno izvršno veće jasno reklo da je protiv izbora i Hekerupovog ustava, tog trenutka je bilo eliminisano iz Koordinacionog centra.
Stav SPS jeste da je Privremeno izvršno veće opravdalo svoj status.
Mi glasamo protiv njegovog ukidanja jer ono, onako kako je koncipirano, u drugom kadrovskom sastavu i nema problema da bude drugi kadrovski sastav, pruža šansu da država Srbija nastavi svoje prisustvo na Kosovu i Metohiji. Slažem se da je potreban miran ritam pregovaranja, jedna određenost u nastupu, bez ekstremnih stavova, lagano, mukotrpno, korak po korak, tražiti prostor za saradnju, ako hoćete sa svim onima koji deluju na teritoriji Kosova i Metohija, a posebno sa predstavnicima međunarodne zajednice. Bez obzira kakvi su, oni se tamo nalaze, oni su bitan faktor na prostoru Kosova i Metohije.
A mi, ukoliko imamo organ Republike Srbije koji formira Narodna skupština Republike Srbije kao Privremeno izvršno veće, mi kroz taj organ, kroz kvalitetne ljude koje će većina u ovoj skupštini izabrati, kroz Odbor za Kosovo i Metohiju, imamo prostora da kadrovima kojima većina ovde veruje (pa i svi, jer tako treba da se ponašamo kada je Kosovo i Metohija u pitanju, i pravi kadrovi će imati podršku SPS-a, bez obzira iz koje se partije nalaze) mukotrpno gradimo prisustvo organa Srbije na teritoriji Kosova i Metohije.
Oko Privremenog izvršnog veća treba samo reći sledeće: Centar za mir i toleranciju jeste proizvod Privremenog izvršnog veća, ali oni koji su sretali Centar za mir i toleranciju na teritoriji Kosova i Metohije treba da znaju i znaju sigurno da je taj cenrar funkcionisao onako kako mu ime i prezime kaže. Nije pravio razliku između Srba, Albanaca, Crnogoraca, Muslimana, nego je pokušavao u užasnim uslovima delovanja OEBS-a, posebno tragedije tokom NATO agresije, da pomaže onima koji su se nalazili i našli u nevolji. Hvala lepo.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Replika!)