Reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović. Odustaje. Posle njega narodni poslanik Bora Stanimirović. Izvolite. Neka se pripremi narodni poslanik Bratoljub Janačković.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, rekao bih na početku nešto o onome o čemu je u zadnja dva dana bilo diskusije, odnosno kritike Zakona iz 1998, ali ne da bih branio taj zakon, nego da bih ukazao na istinu. U nekoliko diskusija se čulo da su dekani, po zakonu iz 1998. godine, donosili nastavne planove osnovnih, specijalističkih, magistarskih i doktorskih studija. Međutim, član 105. stav 2. zakona iz 1998. godine glasi: "Veće fakulteta donosi nastavne planove i programe osnovnih, specijalističkih, magistarskih i doktorskih studija, po odsecima, grupama ili smerovima".
To ukazuje da je ovaj zakon iz 1998. godine sigurno imao slabosti. Kada govorimo o tim slabostima (neke smo čuli), one se odnose, pre svega, na izbor nastavnika, znači na dobijanje nastavničkih zvanja i na izbor organa upravljanja, odnosno izbor dekana i rektora.
Ovaj zakon je, u svakom slučaju, popravio nešto što se tiče stanja autonomije. Međutim, što se tiče autonomije, ona, može se reći, izgleda prividno, zbog toga što smo doneli odluku da saveti mogu da biraju određene organe, odnosno dekane, rektore itd, da saveti čine većine iz nastavno-naučnog veća.
Međutim, jedan član Predloga zakona, a to je član 13, glasi - kada je osnivač univerziteta, odnosno fakulteta Republika, akt o osnivanju fakulteta, odnosno univerziteta donosi Vlada. Ovo ne bih pomenuo da u zakonu iz 1992. godine ne stoji da akt o osnivanju univerziteta, odnosno fakulteta donosi Narodna skupština. Vidite, razlika je ogromna. Znači, u ovom slučaju mi možemo birati dekane, možemo birati rektore, možemo imati neka prava koja smo imali donošenjem zakona iz 1998. godine (kada se radi o nauci i o drugim pravima), ali ako Vlada može da donese akt o osnivanju, odnosno ukidanju univerziteta, odnosno fakulteta, onda ta autonomija nije potpuna. Ovo utoliko pre što se i po zakonu iz 1992. godine to uglavnom odlučivalo na osnovu odluke Narodne skupštine. Međutim, predlagač je iskoristio zakon iz 1998. godine; to je član 14. koji glasi upravo onako kako glasi i Predlog zakona koji sada imamo na dnevnom redu.
Prema tome, mora se priznati da je i Vlada iskoristila neke pogodnosti iz ovog zakona od 1998. godine, da bi na neki način bar delimično umanjila ili ugrozila autonomiju fakulteta. Dobro se zna ko može da donese odluku o osnivanju fakulteta, odnosno univerziteta. Vidite da je Vlada u stvari ta. Ako to radi, zna se kako se to obično čini.
Drugo, ono što je naročito sporno - kritika koja dolazi na zakon iz 1998. godine se pre svega odnosila na član 165. gde je svaki nastavnik, posle usvajanja Zakona iz 1998. godine, bio u obavezi da potpiše ugovor o radu. Molim vas, mi smo i doneli Zakon o radu. Praktično, sada će svaki zaposleni morati taj ugovor da prihvati.
Treće, što je najvažnije, to sam prošli put pomenuo - u 95% slučajeva koristili smo zakon iz 1992. godine. To ukazuje da se o nekoj reformi ne može posebno govoriti, naročito kada se radi o reformi koja je započela 1992. godine. Prema tome, taj zakon iz 1992. godine je praktično pisan za 21. vek. Mi ne možemo da pomenemo neke promene koje su i te kako bitne u ovim članovima koji se pominju.
Prošli put sam rekao - zašto se čekalo godinu i po dana. Mi smo od ministra dobili neka obrazloženja koja mogu biti i opravdana, ali ipak to nije glavni razlog. Svakako glavni razlog je to što je zakon iz 1998. godine pogodovao i sadašnjoj vlasti i prethodnoj vlasti, da odlučuju o izboru organa upravljanja. Kada je zakon 1998. godine usvojen, negde oko 17% dekana je zamenjeno. Posle 5. oktobra, na osnovu tog istog zakona, smenjeno je oko 95% dekana, direktora itd. Prema tome, vidite koliko se dugo čekalo. Čekalo se dugo zbog toga što smo mi već imali zakon iz 1992. godine pripremljen. Verujem da je to moglo vrlo brzo, odmah posle onih promena, da se taj zakon usvoji, jer glavni razlog je da smo mi na univerzitetima, odnosno na fakultetima imali jedno neredovno stanje.
Kada se radi o izboru, nemoguće je vršiti izbor na osnovu nekog zakona iz 1992. godine, koji nije važio, i kombinovati sa zakonom iz 1998. godine i na osnovu Predloga zakona koga mi sada usvajamo. Ko je mogao tu da se snađe. Prošli put sam rekao - najviše zloupotreba je bilo upravo za ovih zadnjih godinu i po dana, bar što se tiče izbora u nastavnička zvanja. Ministar je malopre rekao da je 80 rešenja potpisao za redovne profesore, jer je zakonom iz 1998. godine bilo predviđeno da izbor redovnih profesora potvrđuje, na osnovu svih onih postupaka, ministar prosvete. Mislim da je moglo da se to ne čini. Moguće je da je taj broj i tačan, ali je jedno sigurno - ta procedura, ta tehnologija posla je sama po sebi dolazila i tako je ministar mogao to i da potpiše.
Rekao bih sad nešto konkretnije. Ima dosta veoma spornih članova o kojima ćemo kasnije. Ukazao bih samo na član 39, gde se govori o ispitnim rokovima. Neko je kritikovao da smo mi davali mnogo ispitnih rokova ranije, polazeći od nekog političkog stanja, da bismo dobijali studente itd. Nije tačno. Dalje, neko je rekao da na Zapadu ima država koje imaju jedan ili dva ispitna roka. I to je tačno.
Međutim, njihov obrazovni sistem, njihova tehnologija posla, njihov odnos prema studentima, prema programu je takav da oni mogu da imaju i po jedan ispitni rok, ako se zna da profesor ima manji broj studenata. Mi još uvek upisujemo po 1.000, 2.000, 3.000 studenata godišnje. Mi u amfiteatru držimo predavanje u prisustvu 500 studenata. Molim vas, da li tom studentu možete smanjiti ispitne rokove, kako smo mi pokušali amandmanima. Sigurno je da ne možete. Da bismo to uradili, moramo promeniti funkciju nastavnika, promeniti ulogu studenta. Nastavnik mora biti više koordinator. Moramo stalno omogućavati studentima da kroz razne oblike, kolokvijume, razne semestre itd. apsolviraju sve one delove koje svakodnevno rade.
Šta se kod nas dešava? Naš obrazovni sistem jeste zastareo i on je kao i pre 120 godina. Postoji eks katedra, profesor može držati predavanje kao što i ja danas pričam pred 250 poslanika; da li će neko slušati ili ne, to nije bitno, jer niko posle toga ne polaže. Kada će polagati? Polagaće tek juna meseca, a o nekim predmetima sluša i dve godine. Takvim studentima, u takvom sistemu, sigurno da je potrebno da postoji više rokova. Zato se mi i zalažemo da fakulteti, prema svojim uslovima, prema svojoj tehnologiji, pre svega prema svojim kadrovskim sposobnostima, organizuju ispitne rokove za studente u ono vreme koje im najviše odgovara.
Ovde su dva roka najspornija: oktobarski i aprilski rok. Tu su univerzitetski nastavnici u pravu kada tvrde da za vreme tih ispitnih rokova nema predavanja. Međutim, šta će studenti izabrati, da li će doći na predavanje ili će ići gde je obavezno ili nije obavezno ili će ići na ispit, zna se šta će izabrati.
Dalje, član 69 - kada smo donosili ovaj zakon 1992. godine dosta smo o tome diskutovali, i sada je naročito na Odboru bilo diskusije - šta sa nastavnicima koji predaju strane jezike na nematičnim fakultetima. Bilo je i tada predloga (i mislim da je sada jedan amandman prihvaćen, verovatno će to proći) da na nematičnim fakultetima strane jezike mogu predavati i doktori nauka i dobijati određena zvanja koja im po zakonu pripadaju.
Što se tiče članova 101. i 102, malopre sam pomenuo da se ovde radi o izboru rektora, a sličan je i član 109. o izboru dekana, da ne bih ponavljao dva puta. Mi imamo jedan amandman i naša intencija je da se ovi rokovi za izbor dekana, prodekana, rektora, smanje. Možda je bila bolja varijanta da se izbor dekana i rektora vrši na četiri godine i da posle toga on nema više pravo, bar uzastopno, da konkuriše za istu funkciju.
Ovo ističem zbog toga što je stanje na našim univerzitetima, odnosno fakultetima takvo da mi biramo dekana na dve godine i on može tek u prvoj godini, kada ulazi u posao, da radi nešto normalnije, ali pošto mnoge stvari nije upoznao on tek ulazi u posao. Sledeća godina je izborna godina, ponovo počinju svađe u kolektivima, ponovo počinju izbori i verovatno je u daljoj budućnosti (ako se predlaže novi zakon, kako smo čuli) bolja varijanta da se izbor vrši na četiri godine i da posle toga niko ne može uzastopno dva puta biti biran.
Ono što je sada najspornije, i ja bih još jednom o članu 143, odnosno 142, 143. i 144, a prošli put sam pomenuo da su najveće slabosti ovog zakona upravo u njegovoj retroaktivnosti za izbor nastavnika u pojedina zvanja i za krivičnu odgovornost za sve one koji su napravili bilo kakav prestup u toku svog izbornog mandata. Ovde se radi o svim radnicima, znači ne samo o onima koji su bili na funkciji. Ako je član 144. prihvaćen, mislim da bi bilo dobro, bez obzira što je Odbor prihvatio, odnosno Vlada predložila i prihvatila jednu izmenu, jedan amandman koji je donekle samo ublažio stanje, ali je verovatno pravilnije da se ceo ovaj član izmeni i poslanici Socijalističke partije Srbije glasaće za ovaj zakon. U suprotnom, mi ćemo biti protiv.

Reč ima narodni poslanik Bratoljub Janačković, a neka se pripremi narodni poslanik Petar Petrović.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, počeću svoje izlaganje sa nekoliko dobrih vesti. Prva dobra vest za mene i Novu demokratiju je da u Srbiji rade tri privatna univerziteta i dva privatna fakulteta. Školarina se na njima plaća. Državni fond za obrazovanje ne školuje, o trošku budžeta, nijednog studenta na njima. Zašto baš niti jednog? Principi konkurencije programa obrazovanja i sposobnosti pozivaju i na takvu mogućnost.
Druga dobra vest za mene je sledeća: diplome jednog od pomenutih fakulteta akreditovane su u 102 zemlje sveta i važe bez nostrifikacije. Kompanije koje su došle na ovaj prostor, a matično potiču iz ovih zemalja, uvažavaju ovu činjenicu kod ugovaranja zaposlenja.
Treća dobra vest je da smo pozvani u Bolonjski proces. Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu ovaj zakon nije ograničenje da krene u nastavu kurseva i u saradnji sa poljoprivrednim fakultetima jugoistočne Evrope, primera radi, otvori trogodišnji kurs za farmere, sa dve godine osnovnih studija i godinu dana specijalizacije.
Poštovane dame i gospodo, nije dobra vest što, prema mojim saznanjima, doduše na osnovu skromnih informacija kojim raspolažem, nijedan fakulet, univerzitet, niti institut ne uživa prihode od zaštićenog patenta, pronalazaka ili dostignuća intelektualne svojine, koja je osvojena javnim novcem ili kombinacijom javnog i privatnog novca, komercijalizovane u nekom proizvodu ili usluzi.
Evo još jedne projektovane dobre vesti, ministar prosvete Vlade Srbije prisustvovao je potpisivanju prvog dvogodišnjeg ugovora između Tehnološkog fakulteta u Leskovcu i profesora Marka Jovanovića. Profesor je angažovan ugovorom za održavanje šest časova nedeljno i korišćenje prava na udžbenik. Fakultet je uplatio dogovorenu sumu novca jednokratno, uz mesečnu platu od 30.000 dinara, sa pravom otkazivanja ugovora. Tročlani savet poznatih na osnovu pristupnog rada dodelio je profesoru titulu vanrednog profesora.
Ako ste čuli ovu vest, znajte da je to dobra vest, ali nažalost nije iz Srbije. Ova vest je sa jednog drugog univerziteta, ali ne još uvek iz naše zemlje.
Druga dobra vest glasi: "Nastavno-naučno veće Ekonomskog fakulteta u Nišu prihvatilo je predlog za izmene programa iz predmeta "Ekonomske doktrine", koje mu je predložio Savet najboljih diplomaca Ekonomskog fakulteta u Nišu". Program je objavljen na sajtu matičnog fakulteta.
Poštovane dame i gospodo, i ovu vest nismo mogli da čujemo u Srbiji. Možda ćemo je čuti. Kada? Onda kada neki od ovih fakulteta na svom sajtu objave listu najuspešnijih proizvoda: najbolje svoje dosadašnje studente i njihove sadašnje pozicije i karijere, kao reklamu vrhunskog proizvoda.
Zakon pred nama ne ograničava, ali i ne podstiče dovoljno. Kreativna autonomija pojedinca nije isto što i autonomija koja je zaštićena od konkurencije, od zahteva iz društva, od upoređivanja i vrednovanja.
Da se vratim na princip dobre vesti: "Umesto velike Sorbone, postoji više univerziteta, sa mogućnošću da se kombinuju prema sopstvenim potrebama. "Istina, ovaj zakon ne sprečava takvu mogućnost. Naprotiv". Ali, potrebna je i lična kreacija i inicijativa.
Zaista, evo jedne istinski dobre vesti u današnjoj štampi: "Ministar prosvete Vlade Srbije Gašo Knežević, počasni je član Asocijacije diplomiranih studenata fakulteta i univerziteta. Na svečanosti povodom 10 godina tog fakuleta, na kojoj je osnovana Asocijacija, Knežević je ocenio da privatni univerziteti i fakulteti imaju prednost nad velikim državnim u borbi za kvalitet. Državni fakulteti se, prema njegovim rečima, teško snalaze u toj borbi i u praćenju svetskih uslova akademskog obrazovanja. Knežević je pohvalio način rada univerziteta i ocenio da je taj univerzitet na dobrom putu da se uključi u evropski sistem visokog obrazovanja. " Uprkos komentarima iz bližih poslaničkih klupa, ovo je zaista dobra vest i Srbija mora ići u tom pravcu.
Poštovani, za koji mesec na univerzitetima u Americi i dobrom broju u Evropi počinje "potreba za katedrama" i kursevima. Traže se novi ugovori, gube stari i veličanstvo konkurencije na velike univerzitete dovodi "iznenađenja" iz provincije i obrnuto, u provinciju odlaze eminencije sa velikih katedri. To još uvek nije naša priča i ne mora da bude, ali odgovori su se tražili, traže se i nalaze se u ovom pravcu. Prekjučerašnji primer sa jednog univerziteta je dokaz da su reforme zaista krenule.
Poštovani, pozivam Ministarstvo prosvete da objavi i ovom parlamentu predloži strategiju razvoja visokog obrazovanja, kao dokument u kome će se reći kada predstaje tranzicija i do kada važi ovaj model. Vreme je naš teret, a ne adut.
Uvaženi ministre, znam da Vi i vaše Ministarstvo ulažete velike napore i da već imate pripremljenu strategiju razvoja, ne samo visokog obrazovanja, već i obrazovanja u celini. Takođe, znam da je deo ovih mojih zahteva, koji su išli kroz princip dobre i loše vesti, za ovaj period vremena možda previše radikalan i da još uvek nema opšteg političkog konsenzusa i raspoloženja među građanima Srbije da se uvedu trenutne i korenite reforme.
Duboko verujem da dobro procenjujete, da ste dobro tempirali red poteza u Ministarstvu kojim rukovodite i da će do kraja vašeg i našeg mandata u ovom parlamentu biti predočeni pravi reformski zakon osnovnog i srednjeg obrazovanja i pravi reformski zakon o univerzitetu.
Zbog toga, oprostite ako po koji put naiđete na blage reči kritike. Znajte da će vas Nova demokratija i DOS na ovom teškom putu podržati da istrajete u uvođenju pravih reformskih zakona, i u osnovnom, i u srednjem obrazovanju, pa i na univerzitetu. Hvala.

Zahvaljujem.       
Pitam narodnog poslanika Petra Petrovića - da li želi da nam se obrati sada, pošto imamo pet minuta do pauze, ili posle pauze? (Poslanik Petrović, sa mesta: Posle pauze.)
Određujem pauzu i dajem jedno kratko obaveštenje - sednica Odbora za prosvetu održaće se u 14,00 časova, u sali na II spratu.
Posle pauze - 15,55)

Poštovane dame i gospodo, molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da imamo kvorum.
Nastavljamo načelnu raspravu o Zakonu o univerzitetu, prema prijavama za reč. Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Velimir Simonović.
(Poslanici Srpske radikalne stranke ulaze u salu.)
Samo malo da sačekamo da poslanici, koji ne učestvuju u kvorumu, zauzmu svoja mesta. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, kada je stigao dnevni red za ovu sednicu i kada je poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva videla šta je na dnevnom redu, očekivali smo, ne gledajući prispele materijale, da će doći prema predloženim zakonskim projektima do stvarne reforme u obrazovanju, ne samo u visokoškolskom, nego i u srednjoškolskom i osnovnom obrazovanju.
Nažalost, postalo je pravilo da se, kako se promene vlade u Srbiji i kako koji ministar dođe na čelo Ministarstva sporta ili Ministarstva obrazovanja, ili kako se već zovu ta ministarstva, prvo promeni Zakon o univerzitetu. Prema stavu poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva, da bi se došlo do univerziteta potrebno je da prvo ti koji dođu na univerzitet završe osnovno obrazovanje, završe srednje obrazovanje, jer se tu regrutuju kadrovi za visoko obrazovanje. Nažalost, mi sada razgovaramo samo o novom Predlogu zakona o univerzitetu, a kroz par dana bi trebalo da razgovaramo samo o nekim malim promenama Zakona o osnovnom obrazovanju i Zakona o srednjem obrazovanju.
Neću biti grub kada kažem da pojedini ministri, kada dođu na mesto ministra prosvete, misle da istorija počinje od njih i da su ako promene Zakon o univerzitetu završili sa promenom zakona o obrazovanju u kompletnom smislu te reči. No, da se ne zadržavam na tome. To je sada stvar onih koji predlažu zakone i one vlade koja dobije poverenje u parlamentu da to poverenje i opravda.
Naime, zadržaću se na par primedbi u vezi Predloga zakona o univerzitetu. Tako se u članu 32. govori o tome kako se vrši izbor dekana na fakultetima i tu je data puna sloboda fakultetima da mogu da vrše potpuno samostalno izbor dekana. Međutim, ipak moram da napravim jednu paralelu sa predloženim zakonima o osnovnom i srednjem obrazovanju, odnosno sa izmenama i dopunama, gde se za direktore škola, kada se predlažu, postavljaju ili biraju na školskim odborima, daje saglasnost, odnosno da ipak Ministarstvo mora da da saglasnost. Ono što je dekan za fakultet to je direktor srednje škole za srednju školu, normalno sa većim ili manjim ovlašćenjima. Mislim da je tu trebalo da se napravi određena paralela, odnosno određena sličnost, odnosno da izbor bude sličan.
Mnogi su govorili o članu 141, 142. i 143. Predloga zakona o univerzitetu i ja neću govoriti o tome, jer je već dato dosta sugestija, primedaba, ali bih se zadržao na članu 144. Tačno je da je Vlada prihvatila amandmane na ovaj član i da ga je povukla iz procedure, odnosno neće biti sastavni deo Predloga zakona.
Međutim, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva smatra da uopšte nije smelo da dođe do toga da ovakav tekst uđe u Predlog zakona, a zbog šire javnosti pročitao bih šta se, između ostalog, predlagalo u članu 144: "Protiv nastavnika, saradnika i drugog zaposlenog na univerzitetu odnosno fakultetu koji je u vreme važenja Zakona o univerzitetu iz 1998. godine zloupotrebio položaj ili prekoračio ovlašćenja koja je imao po Zakonu o univerzitetu iz 1998. godine, pokreće se disciplinski postupak u skladu sa zakonom".
U stavu 2. se kaže: "Ako nastavniku, saradniku ili zaposlenom iz stava 1. ovog člana radni odnos prestane pre isteka šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, postupak iz stava 1. ovog člana neće se sprovoditi". Molim vas, gde to ima da se jednim zakonom mogu osloboditi, jednostavno rečeno, odgovornosti neki ljudi, ukoliko su učinili delo po prethodnom zakonu. Mislim da ovakav tekst uopšte nije smeo da uđe u proceduru.
U članu 42. ovog zakona govori se o tome koliko ispita student može da prenese u sledeću godinu, pa se izjednačavaju svi fakulteti tako što se govori da (da ne čitam sve stavove) za prvu godinu ako ima sedam može dva da prenese, ako ima 9 ili 10 onda može da prenese tri itd., dakle, izjednačavaju se svi fakulteti bez obzira na težinu. Mislim da je zakonom morala da se ostavi sloboda fakultetima da mogu, u zavisnosti od težine fakulteta i svega ostalog, da određuju koliko student može da prenese nepoloženih ispita u sledeću godinu studija.
S druge strane, govorimo o reformi školstva, govorimo o Zakonu o univerzitetu, a nigde, ni na jednom mestu se ne govori koji su to visokostručni kadrovi potrebni ovoj zemlji za narednih pet ili 10 godina. Moralo je nekim članom zakona da dođe do toga da se kadrovi planiraju, da se kaže koji to fakulteti mogu da školuju kadrove, odnosno studente za koje će Vlada da snosi troškove školovanja, a za one koji žele da se obrazuju, da budu tzv. samofinansirajući studenti, da fakulteti sami određuju koja je to cena i da se odredi u kom broju mogu ti studenti da studiraju na tim fakultetima.
U protivnom dolazi do toga da ćemo i dalje školovati visokostručne, visokoobrazovane kadrove za Zajednicu zapošljavanja, odnosno Zavod za tržište rada, kako se to sada zove, a da se ne zna u kom vremenskom periodu će oni moći da se zaposle. Zato Stranka srpskog jedinstva smatra da je neophodno obrazovanje povezati sa planiranjem kadrova, da vidimo šta je to ovoj zemlji neophodno, koji su to visokostručni kadrovi neophodni u sledećih pet ili 10 godina, da bismo znali šta plaćamo i šta ćemo školovati.
Zbog svega napred navedenog poslanički klub Stranke srpskog jedinstva ne može podržati Predlog zakona o univerzitetu i glasaće protiv.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović, a sledeći prijavljeni je Dragiša Marinković.

Dame i gospodo, iako je rečeno da ovaj zakon ima privremeni karakter - nadajmo se da neće trajati duže od godinu dana - ipak je ovo prilika da se kod ovog predloga  zakona sprovede jedna ozbiljna rasprava o problemima naših univerziteta.
Koristim priliku da kažem nekoliko reči o tom zakonu. Počeću od članova 10, 11, 12. i 13, gde se govori o tome ko je osnivač univerziteta ili fakulteta, pa da to mogu da budu i privatni univerziteti i fakulteti. Prema ovom predlogu, država se suviše meša u to kako će i zašto neko osnivati privatni fakultet. Dakle, na strani četvrtoj piše da mora da podnese elaborat i obrazloži razloge za osnivanje fakulteta i univerziteta. Što bi neko objašnjavao svoje razloge, ako želi da uloži pare u osnivanje privatnog fakulteta?
To je isto kao kada biste tražili od nekoga ko osniva novo privatno preduzeće da objašnjava razloge zbog kojih osniva to preduzeće. Recimo da je obrazovanje delikatan posao, ali ipak ne u toj meri da se uplićemo u njegove elaborate, razloge i slično. Jedino što može da uradi država, odnosno Vlada, ako oceni da je neki privatni fakultet slab sa nastavnim planovima i programima i da nema dovoljno dobrih profesora, jeste da kaže - diplome sa tih fakulteta nećemo nostrifikovati na državnim univerzitetima, i to je sve.
Prema tome, onaj ko se upisuje na privatni fakultet, on tamo plaća školarinu i rizikuje da li će mu ta diploma negde važiti. Dakle, pojedinac preuzima rizik, a njemu država ne mora ništa da garantuje; može da kaže - sa takvog fakulteta mi diplome nećemo nostrifikovati. To je jedna od mojih napomena.
Drugo, oko studija; dakle, prvo redovne studije, četiri, pet ili šest godina, pa specijalističke, pa magistarske, pa doktorske, pa kod nas onda mladi ljudi stalno nešto uče i polažu, ne mogu da završe sve škole do tridesete godine. Na našim univerzitetima je nemoguće da neko doktorira, recimo, do svoje dvadesetpete godine.
Odmah da vam kažem da to uopšte nije retkost na univerzitetima u Evropi i svetu, da vrlo mladi ljudi doktoriraju. Ti talentovani naši đaci moraju da budu uočeni od svojih profesora još u toku studija, kada oni mogu da napišu već i poneki naučni rad, vrlo ozbiljan, pa još dok su studenti mogu da se pripreme tako da za godinu ili dve dana posle diplomiranja postanu doktori nauka. Ovako, to je sa velikim zakašnjenjem kod nas. Mi imamo slučajeve da neko prijavi doktorsku tezu kada se već približava četrdesetoj godini, kada ljudi prestaju da se bave naukom. Najbolje godine za stvaralački rad su od dvadeset druge do tridesete, eventualno do trideset pete godine, a kod nas se one svode na učenje i polaganje ispita.
Nisam o tome pisao amandman, ali ovo je jedna moja generalna primedba da o tome malo razmislimo i da pružimo šansu, priliku i mogućnost mladim ljudima da mogu da obave velike poslove, da mogu da doktoriraju kao vrlo mladi ljudi, čak i do svoje dvadeset pete godine.
Zatim, oko upisa; dakle, ovde po ovom predlogu se na specijalističke studije može upisati svako, makar imao i prosečnu ocenu šest; za magistra tražimo prosečnu ocenu osam i to ostaje i ovde. Ali, to nije dobro. Do sada je bilo ovako: ako kandidat nema prosečnu ocenu najmanje osam, onda može da upiše specijalističke studije koje traju godinu dana, ali sa preporukom dva profesora; možda je na nekim predmetima bio izuzetno dobar, pa će ga ti profesori preporučiti da se upiše na specijalističke studije. Ako završi specijalizaciju i hoće da uči dalje, može da pređe na magistarske studije. Mislim da je to trebalo tako da se reši.
Dalje, sada dolaze ispitni rokovi, prenošenje ispita, tu imam i amandmane. Za studenta koji redovno posećuje predavanja i vežbe i uči preko godine tri ispitna roka, januar, juni i septembar su sasvim dovoljna. Morate shvatiti, dame i gospodo, da je nastava jedan tehnološki proces, kao i svaki drugi tehnološki proces u fabrikama. Na primer, ako mi uvodimo neke vanredne rokove, oktobar, pa april, mi taj proces remetimo, nema tu ništa od nastave. Onda studenti spremaju ispite, umesto da uče i slušaju predavanja i vežbe.
Pa onda, član 52, koliko se može preneti ispita u narednu godinu: te dva, te četiri, te osam.Ali, molim vas, naš krajnji cilj mora da bude da se studije završavaju godina za godinu. Nedopustivo je, još ću kasnije nešto reći o tome, da se govori o ponavljanju na fakultetu. Nije to zabavište, molim vas, kako može da dođe neko da studira, da bude student, da izučava nauke i da ponavlja? Taj se našao na pogrešnom mestu; on ili nije sposoban da studira, što je manje verovatno, ili jednostavno ne uči, ne obavlja svoje obaveze.
Kada uzmemo u obzir sada situaciju da može student da dobije studentski dom, vrlo jeftino, da može da ruča za 15 dinara u studentskom restoranu - a taj ručak nije ništa gori od onog što mi jedemo u našem restoranu dole, ali košta svega 15 dinara.
Građani, poreski obveznici, država plaćaju tu razliku u ceni. Ako je tako, onda studenti moraju da shvate mnogo ozbiljnije svoje obaveze. Mi ne možemo dozvoliti ponavljanje studiranja i to daleko više nego što studije traju.
Sa našim sistemom visokog obrazovanja, dame i gospodo, mi bismo doveli bogate zemlje kao što su Švedska ili Švajcarska u Evropi za deset godina do prosjačkog štapa; mi smo, što se tiče visokog obrazovanja, rasipnici. To je jednostavno nedopustivo. Iz naše teorije i prakse moramo da isključimo pojam apsolventa, ponavljanje godine, prenošenje ispita, to mora da nestane iz našeg visokoškolskog obrazovanja i to mora da bude naš krajnji cilj.
Ovde kaže ovako, član 48, zamislite, molim vas: student koji u toku zimskog semestra ne ispuni do jedne trećine svojih obaveza, može da podnese molbu da upiše letnji semestar. Pa, šta je taj radio, ako nije ispunio ni trećinu svojih obaveza. Onda moramo da se zapitamo da li je taj uopšte došao ozbiljno da studira ili rešava samo problem nezaposlenosti.
Dalje, predlaže se da apsolventski rok traje šest meseci, a ako je sa diplomskim ispitom, kao što je na svim tehničkim fakultetima, daje se godinu dana. Podsećam da studije na tehničkim fakultetima traju devet semestara, a u desetom nema nikakve nastave; i u devetom malo, dva-tri predmeta, eventualno četiri; deseti semestar je predviđen za izradu diplomskog rada. Prema tome, nema apsolvenata. On mora da završi svoje obaveze i da diplomira. Mi moramo to da postignemo u našem sistemu visokog obrazovanja, da kada se neko upiše 2002/2003. godine u septembru mesecu na univerzitet tačno će morati da zna, posle četiri ili pet godina, koga će dana u junu dobiti diplomu i nema ni dana više studiranja. Tačno da se kaže - 20. juna, na kraju pete godine, dobija diplomu; kao što je to na mnogim univerzitetima u Evropi, da ne govorim o Americi, gde je to apsolutno, potpuno tačno određeno.
Toliko smo iskomplikovali stvari oko odbrane doktorske disertacije, magistrature itd; recimo, oko same prijave doktorske disertacije. To počinje od katedre, pa komisija, pa se vraća katedri, pa onda ide na veće, pišu o podobnosti kandidata i teme, da li može to da bude doktorska disertacija, pa se onda formiraju na univerzitetu nekakvi organi, veće ili kako se već zovu, i oni daju saglasnost.
Pitam, molim vas, ako je u pitanju jedan tehnički fakultet, recimo građevinski, koji je organ univerziteta kompetentniji od naučnog veća građevinskog fakulteta da oceni da li su kandidat i tema podobni. Bio sam u jednom takvom veću za prirodno-matematičke nauke, i to dve godine na univerzitetu, verujte mi, samo smo jedanput vodili raspravu oko izbora jednog docenta, da li ćemo mu dati saglasnost i nikada više, to je jedan čisti formalizam, a samo ljudima produžavamo te rokove, često nema kvoruma itd.
Mislim da se to sve može završavati na samom fakultetu. Čim je u pitanju jedna nauka - filozofija, prava, šta god hoćete - nema kompetentnijeg organa od naučno-nastavnog veća tog fakulteta.
Isto tako je i pitanje da li je univerzitet samo asocijacija fakulteta ili može da radi i neke druge stvari, kao što je i ovde primera bilo do sada, a to je da može da organizuje nastavu, na primer na postdiplomskim studijama. Imali smo mi tzv. Centar za multidisciplinarne studije na Beogradskom univerzitetu.
Ako je neka naučna oblast multidisciplinarna, ne može onda da bude jako mnogo multidisciplinarnih, to mogu da budu dva, eventualno tri fakulteta i onda oni mogu da organizuju takvu nastavu. Taj Centar za multidisciplinarne studije nema svoj nastavni kadar, on organizuje studije, a tamo rade nastavnici sa raznih fakulteta. A što bi oni radili tamo, neka bolje rade na svojim fakultetima. Ako, recimo, hoćemo mi na mašinskom fakultetu da organizujemo takve neke studije, ali su potrebni tehnolozi ili možda elektrotehničari, pa mi ćemo među fakultetima da organizujemo takvu nastavu. Nije uopšte potreban univerzitet. I o tome nisam pisao amandman, ali je ranije bilo rasprave i mišljenja su podeljena. Ima pristalica toga, ali ima takođe i ljudi koji smatraju da to nije dobro i da univerzitet ne treba da se bavi organizovanjem nastave.
Oko jezika; imam amandman samo na to koja zvanja mogu da imaju ljudi koji predaju jezike na nematičnim fakultetima. Ali, ovde želim da vam skrenem pažnju na jednu stvar: da li uopšte treba predavati strane jezike na nematičnim fakultetima. Nećemo valjda mi da vučemo naše đake za ručicu od sedme godine pa do tridesete, da im mi obezbeđujemo učenje jezika. Ko želi da komunicira sa svetom, ko želi da bude obrazovan, neka uloži malo i nekog svog truda. Ono što je meni čudno, a to ću govoriti kada budu osnovne i srednje škole na dnevnom redu, kako je moguće da neko ko hoće da uči jezik, npr. engleski, od treće godine osnovne škole, pa ako ne i ranije, pa uči u srednjoj školi, pa osam, devet, deset godina ne nauči jezik. Tu nešto nije u redu, dame i gospodo. Dakle, mlad čovek mora da nauči bar jedan strani jezik u srednjoj školi ili neka uči sam. Imate u Beogradu Kolarčev univerzitet, institute za strane jezike itd.
(Predsednik: Gospodine Simonoviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda, a to je Zakon o univerzitetu. Izvolite.)
Ima više mesta gde svako može da nauči neki strani jezik ako hoće. Ne treba država da primorava nekoga da uči strani jezik ako on to ne želi. Pogotovo oni koji će predavati jezike. Npr, na mašinskom fakultetu ne znaju oni mašinsku terminologiju, to jednostavno ne uče i ne treba da znaju. Postoje tehnički rečnici - engleski, ruski, nemački, francuski - kod nas, pa će student tehnike, pošto je naučio opšti jezik u srednjoj školi ili na neki drugi način, uzeti tehnički rečnik, literaturu, naučiti 200, 300 do 500 reči i on je rešio problem. Prema tome, nema nikakve potrebe da se uče strani jezici na nematičnim fakultetima.
Vidim da sve vlade izgleda prilično nerado prihvataju amandmane poslanika. Oko člana 98, gde stoji da profesor univerziteta ide u penziju sa 65 godina života, ali da mu može Veće produžiti radni odnos za godinu ili za dve, a najviše do 67 godina; ovo rešenje nije dobro. Kada je bio zakon iz 1992. godine, podnosio sam isti ovakav amandman socijalističkoj vladi koja ga takođe nije prihvatila. Ovo je jedan automatizam. Mi automatski produžujemo rad do 67 godine. Ako imamo medicinsko-statističke dokaze da je ljudski vek produžen, nemam ništa protiv, pa neka stoji u zakonu da profesor može da radi do 70, do 75, dokle se dogovorimo. Ne treba ovako da dozvolimo proizvoljnost, onda neće biti tog veća fakulteta koje će kazati - ovome ćemo produžiti godinu dve, a ovome nećemo. To ne dolazi u obzir. Prema tome, omogućava se automatski produžavanje rada do 67 godine života.
Sada dolazi najteža stvar u ovom zakonu, a to su prelazne i završne odredbe. Zamolio bih vas, dame i gospodo, da za momenat apstrahujemo to što su naše kolege iz opozicije protiv ovih članova, protiv retroaktivnog dejstva zakona. Dajte, pogledajmo mi koji ovde činimo parlamentarnu većinu, da li treba da dozvolimo da u zakonu o univerzitetu imamo članove koji obezbeđuju retroaktivno dejstvo zakona. Nije zabeležila istorija ove zemlje Srbije da je ikada donet zakon iz oblasti prosvete, nauke ili kulture koji je imao retroaktivno dejstvo. Ovih dana sam se oko toga jako interesovao i rekli su mi neke kolege pravnici, da tako nešto nije zabeleženo ni u uporednom pravu.
Kolega ministar kaže da je to nekakva blaga retroaktivnost. Molim vas, to ne može da bude: ili je retroaktivnost, ili nije. Samo ću vam reći još ovo - retroaktivnost ne bi smela da se unosi u pravni sistem. Dakle, pre svega vas molim za izvinjenje. Ovde ima mnogo pravnika među vama, ali dozvoljavam sebi toliku slobodu da kažem nešto o toj stvari. Retroaktivnost ne bi smela da se unosi u pravni sistem, a posebno ako narušava neka od osnovnih stubova pravnog poretka, ukoliko remeti pravnu sigurnost ili ukoliko donosi štetu onima kojima je upućena; ili kako kažete vi pravnici adresatima ili da narušava ustavna prava ili narušava jednakost pred zakonom itd.
Neću navesti jedan klasičan primer retroaktivnog zakona iz 1946. godine, koji je naneo velike štete građanima Srbije i cele tadašnje Jugoslavije. Posledice ovoga će biti strahovito velike. Pre neki dan je kolega iz SSJ, a inače docent u Kragujevcu, naveo jednu od posledica: da, recimo, neko ko je postao docent, a mogao je da bude već jedno tri godine docent po dosadašnjem zakonu mogao je da drži predavanja i ispite, pa sad može da se vrati u niže zvanje ili da bude oteran sa univerziteta, ali šta je sa tim ispitima. Tada je moj uvaženi kolega Knežević objasnio da postoji retroaktivnost in futuro. Dakle, znači ovako, mi ćemo mu reći: gospodine, do sada si držao predavanja, vežbe i ispite i to je sve u redu, to ti priznajemo, bio si dobar, ali više ti ne damo. Dakle, retroaktivnost in futuro, da ne bismo izazvali studente, jer ne možemo da im poništimo ispite, pošto bi izazvali njihov revolt.
Gospodo, radi se o tome što tim ljudima koji su izabrani po prethodnom zakonu ili su bili unapređivani u viša zvanja, a što je bilo najčešći slučaj, osim redovnim profesorima, dolazi već reizbornost za godinu-dve, kako kome. To je prilika da na jedan elegantan način, bez uzbuđivanja univerziteta, te stvari rešimo. Formira se nova stručna komisija, raspiše se konkurs i kaže se: kolega, i prošli put nisi imao dovoljno kvalifikacija pa smo te izabrali, a pošto te kvalifikacije nisi popravio, nisi objavio neke nove naučne radove itd. nećemo te izabrati. I to je onda gotovo. Znate, na univerzitetu su stalna radna mesta samo za redovne profesore, a sva druga mesta su reizborna i kada nekoga ne reizaberemo, onda ide sa univerziteta i nema kome da se žali. Takva su pravila igre.
Prema tome, sve to može da se reši na takav način, bez ikakvih uzbuđivanja. Još nešto, pošto sam se interesovao ovih dana, saznao sam da u uporednom pravu nisu zabeležene takve stvari. Dozvolite mi kratak citat iz američkog ustava. Treći stav, član prvi, odeljak devet Ustava SAD ovako glasi: "Nikakav zakon o gubitku časnih ili građanskih prava ili edž posto facto zakon neće biti donet od strane Kongresa".
Video sam u evropskom dokumentu da su retroaktivni zakoni izuzetno štetni, opresivni i nepravedni. Moj uvaženi kolega Knežević je ovde, u svom ekspozeu, sa dosta patetike izjavio kako ova skupština ima istorijsku šansu da donese zakon sa retroaktivnim dejstvom. Kažem vam, dame i gospodo, i to bez patetike, nemojmo dozvoliti da ovo prođe. Hvala lepo.

Hvala vama. Preostalo vreme poslaničke grupe DOS je 23 minuta, a ima još pet prijavljenih govornika.
Reč ima narodni poslanik Dragiša Marinković, sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Dragiša Popović. Izvolite.