Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona sadrži dve dobre stvari. Prvo ću govoriti o onome što je u zakonu dobro. Dobro je što zakon načelno zabranjuje političko organizovanje na univerzitetu; i ne samo političko; ovde je reč i o nekim drugim vrstama organizovanja, koje nisu u prirodi univerziteta i u prirodi delovanja studentske populacije, koja ima svoje autonomne vidove tradicionalnog organizovanja.
Drugo, dobro je što ovaj zakon uvodi jedan presedan, posle koga će svaka nova vlast da vrši čistku na državnim univerzitetima. Dobro je što se ovde otvara mogućnost protivustavnog retroaktivnog preispitivanja statusa univerzitetskih profesora, a još bolje je što je DOS-ovski ministar svojim ličnim protivustavnim činom dao primer, mnogo pre usvajanja ovog zakona, kako se to radi. Ovaj presedan će biti dragocen.
Neće se desiti ono što se dešavalo u vreme vladavine socijalista, da Beogradski univerzitet u većini predstavlja organizovanu opoziciju režimu, da ga režim finansira, a da je on organizovana politička opozicija delovanjem svojih profesora, a jednim delom i delovanjem studentskih aktivista. Ovo će sada biti izvanredan presedan i neće biti više onakvog straha, pa šta će svet reći, šta će ovo, šta će ono.
Sada ću govoriti o lošijim stranama. Ovaj zakon zaobilazi pitanje vlasništva. Mora da se odnosi na državne i privatne univerzitete i mora posebno vlasnička prava da obradi, pošto je reč o jednoj specifičnoj instituciji, gde vlasnička prava moraju biti do kraja precizirana, da ne bi udarala na tradicionalnu autonomiju univerziteta. To govori da je zakon pisan neznalački.
Ovde je ministar Knežević pravu tiradu izveo povodom stanja na univerzitetima pod Titovim režimom. Čak je to nazvao zlatnim Periklovim dobom u istoriji našeg univerziteta. Naravno, jer ministar Gašo Knežević je u to vreme bio izrazito režimski orijentisan. Pod Titom niko na univerzitetu nije mogao slobodno da misli i ako bi se neko i usudio morao je to da krije i od svoje žene. Onaj ko bi drugačije mislio od režima automatski je bio izbacivan. Režim se mešao u ono u šta nije smeo, u naučni rad, u nastavni rad, a autonomija i sloboda univerziteta podrazumeva pre svega autonomiju i slobodu naučnog i nastavnog stvaralaštva. Toga pod Titom apsolutno nije bilo.
Imamo mnogobrojne slučajeve izbacivanja i teranja profesora univerziteta u zatvor, poput profesora Pravnog fakulteta Mihajla Đurića, samo što se kritički na naučnom skupu izjasnio o predlogu ustavnih amandmana iz 1971. godine i to je Periklovo doba. Naravno, vi to doba vraćate na fakultet i sada na fakuletu može da ostane samo onaj koji ćuti, ni u šta se ne meša ili onaj koji verno služi DOS-ovskoj politici. To, naravno, ne može dugo trajati i taj presedan će se i vama obiti o glavu onog trenutka kada izgubite vlast, budite sigurni.
Ovde smo imali izlaganje predstavnika Demokratske stranke Srbije, koji me frapiraju svojim nepoznavanjem problema.
Šef poslaničke grupe, Mihajlov, hvali Zakon o univerzitetu Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine. To je njemu uzor dobrog zakona o univerzitetu. To je vreme neustavnog stanja: 1929. godine je kralj Aleksandar ukinuo Ustav, a 1930. proglašavao zakone dekretom, svojom neprikosnovenom voljom, kao vanustavni i nadustavni suveren.
Naravno, to nas podseća sada na ovo stanje, s tim što je Đinđić stigao tek da ukine Ustavni sud, a još nije ukinuo Ustav. Kralj Aleksandar je ukinuo Ustav, išao je korak dalje.
Vi koji se zalažete za zakonodavnu delatnost Kraljevine Jugoslavije, koja je imala mnogo dobrih strana, jer Kraljevina Jugoslavija je po Vidovdanskom ustavu bila moderno ustavno uređena demokratija, sa pravnim poretkom koji se poštovao, a čak i po oktroisanom ustavu iz 1931. godine bila je solidno, u pravničkom smislu, uređena.
Univerzitet je bio državna služba, a profesor univerziteta je bio državni činovnik, određenog ranga, određene klase, a redovne profesore univerziteta postavljao je dekretom kralj.
Profesor univerziteta bio je u rangu državnog činovnika, činovnika izvršne vlasti, i zbog toga nije smeo ni da se kandiduje za narodnog poslanika. Ni jedan profesor univerziteta u Kraljevini Jugoslaviji nije mogao da bude narodni poslanik, upravo iz tog razloga što su svi profesori univerziteta, koji je bio državni, imali status državnog činovnika.
Ima ovde još jedan problem koji se potencira, a to je pitanje Bogoslovskog fakulteta. Naravno da su komunisti na jedan protivustavan, protivzakonit način, odstranili Bogoslovski fakultet sa državnog univerziteta, ali to nije sve. Čak, to je samo posledica prethodnog akta, striktnog odvajanja crkve od države. Ne može se automatski vratiti Bogoslovski fakultet na univerzitet, dok se prethodhno ne reguliše status crkve i status sveštenika.
U Kraljevini Jugoslaviji svi sveštenici su imali status državnih činovnika i platu kao državni činovnici i po tom osnovu je Bogoslovski fakultet mogao da bude jedan od fakulteta Beogradskog univerziteta. Sveštenik je kao činovnik dobijao zvanje, platu od države, i posle penziju, u skladu sa svojim rangom. Svako svešteničko zvanje je bilo izjednačeno sa određenim rangom činovnika u državnoj upravi.
Te stvari treba razmotriti. Treba prvo naći stručnjake koji to razumeju, da sve to ispitaju, da se ne bi dešavale ovakve nebuloze, koje, naravno, vama dolikuju, ali nam kao narodu i državi mogu doneti nesagledivu štetu.
Nisam protiv toga da se Bogoslovski fakultet vrati na univerzitet, ali prvo moramo postaviti pitanje sveštenika; ne mora kaluđera, kaluđeri su imali drugačiji status u Kraljevini Jugoslaviji; ali svaki sveštenik priznatih verskih zajednica, odnosno konfesija tzv. tradicionalnih vera, a to su ovih sedam vera, gde se potpuno slažemo u njihovoj identifikaciji, treba prethodno da dobije status državnog činovnika, da država na taj način prizna da oni vrše neku društveno - korisnu delatnost, pa iz te njihove društveno - korisne delatnosti izbija u prvi plan državna potreba za tu društveno - korisnu delatnost, da se školuju visokoobrazovani stručnjaci.
To logika nalaže, to je suština. U ovom slučaju vodila se prilično isprazna rasprava koja pokazuje suštinsko nepoznavanje problematike.
Što se tiče upravljanja univerzitetom, ono mora da zavisi od vlasničkih prava. Ovde vlasnička prava uopšte nisu potencirana. Lako je reći - evo, država će prepustiti univerzitet, da upravlja sam sobom. Većinu u upravnim odborima, odnosno u organima upravljanja predstavljaće nastavnici i studenti, ali kako to isto sprovesti na privatnom univerzitetu? Mogu li se na taj način prava privatnog vlasnika uskraćivati?
Ovde se potencira nešto što je besmisleno, jer ni to do kraja nije proučeno - pitanje ulaska policije na univerzitet. U civilizovanom svetu, redovna policija ne može bez dozvole rektora da uđe u bilo koji objekat univerziteta. Međutim, u civilizovanom svetu postoji specifična univerzitetska policija.
Još 1978. godine sam bio na studijskom boravku na jednom američkom univerzitetu, gde zgrade univerziteta i kampusa obezbeđuje univerzitetska policija, a u Hajdelbergu sam gledao, sada zatvoreni, ali do unazad stotinak godina u funkciji, studentski zatvor, jer je univerzitet imao u upravnom smislu takvu autonomiju da je njegova policija privodila za određene prekršaje, da je čak izricana i kazna zatvora, ne naročito velika kazna, ali kazna zatvora za prekršaj.
Ne zalažem se ja da se to vrati, daleko od toga, nego vam stavljam do znanja koliko ste laički pristupili celokupnom ovom problemu.