Još 23 minuta nas petoro. Profesore Simonoviću, da li ste čuli?
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, kada kažemo univerzitet, iskreno govoreći pre svega mislim na studente, pre svega mislim na ove mlade ljude gore koji nas sada posmatraju odande. Za mene su oni broj jedan na univerzitetu. Ovo o čemu ću danas pričati pre svega se odnosi na njih. Prošlo je dosta vremena od kada sam završio fakultet, pa nisam imao nekih velikih kontakata sa univerzitetom. Kada sam dobio ovaj predlog zakona potrudio sam se da porazgovaram sa ljudima koji rade na univerzitetu i koji predaju, a pre svega da porazgovaram sa studentima. Iskreno govoreći, gospodine ministre, imate hvale za zakon, a pre svega ovi mladi ljudi misle da će se sada univerzitet odvojiti od dnevne politike, osamostaliti, što je izuzetno pozitivno.
Iskreno govoreći, vreme koje je iza nas prouzrokovalo je neke stvari koje su se na univerzitetu desile, a koje mi nismo želeli. Sa ugroženošću zemlje, pre svega sa finansijskom ugroženošću ljudi, sa padom morala u ovoj zemlji, došlo je do pada morala i ugroženosti samog univerziteta. Došlo je do nečega što u naše vreme, kada smo mi stariji studirali, nije bilo, nažalost do korupcije. Sva ta kriza na univerzitetu i sve ono što se dešavalo preslikalo se na ove mlade ljude i u najtragičnijem, najdrastičnijem obliku je udarilo u te ljude koji su, faktički, temelj na kome treba ova zemlja da počiva.
Ovaj zakon od 1998. godine očito je prouzrokovao negativnu selekciju među profesorskim kadrom na univerzitetu. Napredovali su oni koji su poslušni, napredovali su oni koji su politički podobni. Mislim da će i ti ljudi biti jedan od kamena spoticanja za adekvatno sprovođenje ovog zakona, ovakvog kakav jeste.
Takođe, planovi i programi po fakultetima su umnogome zaostali za onim što danas radi moderan svet, Evropa. Trebaće nam truda i rada, pre svega ljudima na univerzitetu i vama u Ministarstvu, da uhvatimo taj kontakt i da se priključimo nekom modernijem načinu studiranja. Taj moderniji način studiranja znači da su ljudi kad završe fakultet istog trenutka spremni za rad. Mi svi koji sedimo ovde znamo da to kod nas nije slučaj. Tek nekoliko godina nakon završenog fakulteta i nekog praktičnog rada, naši ljudi su sposobni. Razlog tome je baš ta programska neusklađenost mora ljudi koji predaju neke predmete, koje je pregazilo vreme. Nikome to više nije potrebno.
To sam se uverio na primeru moje firme. Skoro sam tražio marketing menadžera za moju firmu. Nekih petnaestak ljudi se prijavilo. Nažalost, najslabiji kadar nam je došao sa ekonomskog fakulteta. Kad od nekog tražite da bude marketing menadžer, a on sebe ne zna da predstavi, nego sebe predstavi u tri-četiri rečenice - rođen tad i tad, ima prosek ocena 8,5, što znači da je izuzetno vredan student, da je mnogo rada i truda utrošio da završi taj fakultet; ali, to je sve - to znači da ne zna sebe da predstavi da sebi nađe posao, jer onaj ko mu je na ekonomskom fakultetu predavao taj predmet nije znao da ga nauči tome.
Na kraju, ima nešto što me uvek kao čoveka proganjalo, a tim povodom sam na član 86. dao amandman, pa molim vas poslanike, kad budu amandmani, da me podržite. To su one ličnosti na fakultetu koje su tabu tema u priči; to su profesori koji maltretiraju te mlade ljude, drže ih godinama sa jednim ili dva nezavršena predmeta, i to bez razloga. Iskreno govoreći, nekada sam se pitao - kada padnete neki ispit, da li je moguće da to ovih tri, četiri, pet meseci spremate ili celu godinu taj predmet slušate, kad to ne prepoznajete što ste dobili na ispitu. To su ljudi vrlo čudni i nekad izuzetno iskompleksirani, svojim stavom na fakultetu žele da dokažu svoju veličinu.
Skoro čujem da na Ekonomskom fakultetu, na nekom predmetu u drugoj, trećoj godini, neko knjigovodstvo, ima negde oko 5.000 studenata koji vuku jedan isti predmet. To je i na Medicini, na Elektrotehnici, to je na svim fakultetima. Zato sam dao amandman na član 86, pa vas molim da ga podržite kada budu amandmani u pitanju, gde se daje pravo studentima, kada bude reizbor, da kažu - ne, taj profesor više ne zaslužuje da predaje na ovom fakultetu, jer taj ne zna kako treba predavati, taj ne zna da se ponaša, nema neki dobar odnos sa studentima.

Reč ima narodni poslanik Dragiša Popović. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Igor Soldatović.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, cenjeni gosti, poštovani građani Srbije, gospodo studenti, dobro je što je moj prethodnik svoje izlaganje usmerio prema studentima; oni su budućnost našeg društva i oni zavređuju da uzmu učešće u raspravi o zakonu o univerzitetu i reformama visokog obrazovanja koje su u toku u Srbiji.
Moje izlaganje biće saopšteno telegrafski, da vidimo koje smo ciljeve sebi postavili ako su reforme visokog obrazovanja u Srbiji u toku. Možemo ovo posmatrati pod sloganom - od vizije do konkretnih koraka. Ministar je u svom izlaganju rekao da ćemo reformu obrazovnog sistema u Srbiji obaviti u nekoliko koraka. Cenim da je ovo jedan pravi korak, temelj novog sistema obrazovanja, koji se zasniva na onome što je dobro u našem obrazovanju, te da to sada usklađujemo sa bolonjskim procesom i sa svim dokumentima koji se u ovom trenutku nalaze u opticaju, a tiču se usmeravanja našeg obrazovanja prema Evropi.
Reforma bi unutar sistema trebalo da postigne sledeće: povećanje efikasnosti sistema visokog obrazovanja, u smislu smanjenja broja onih koji odustaju od studija, kao i smanjenja dužine studiranja; to je ono što je najbolnije za sve nas, za celo naše društvo; čuli smo ovde podatke da je prosek studiranja osam godina, da je uspešnost redovnog završavanja studija oko 12%, da je uspešnost polaganja ispita negde od 10 do 20%. Odmah se postavlja - pitanje koliko to sve košta. Košta nas mnogo. Time bih se složio sa onim govornicima koji su rekli da smo mi po tom pitanju rasipnici.
Ono što dalje treba uraditi je uvođenje mehanizma kontrole kvaliteta nastavnog procesa, uspostavljanje relevantnih nastavnih programa, imajući u vidu nacionalne potrebe i zahteve tržišta. Posebno naglašavam ovo "nacionalne potrebe i zahteve tržišta", jer se ovde čulo da je naše obrazovanje anacionalno. Međutim, mi to podvlačimo i nikako se nećemo udaljiti od tih potreba. Zatim, normalno, sledi njihovo veličanstvo - studenti; uključenje studenata kao partnera u obrazovni proces.
Šta sve ovo znači na širem planu: doprinos demokratskom razvoju zemlje; podršku proces tranzicije, a naročito ekonomskom oporavku društva; promociju vrednosti evropske integracije. Ako smo se opredelili na ove korake, sve ovo prate određene povoljne i nepovoljne okolnosti. Povoljne su okolnosti u našem društvu: odluka Vlade Republike Srbije da pristupi bolonjskom procesu, da pruži podršku nacionalnom sistemu visokog obrazovanja da učestvuje u pomenutom procesu; sledeće, prihvatanje bolonjskog procesa od strane asocijacije univerziteta Srbije.
Postavilo se pitanje položaja viših škola; o tome zakon govori u nekoliko članova; dodao bih samo da više škole treba ovde ugraditi i na adekvatan način modelirati, jer u ovom trenutku one nisu sa velikim ugledom u našem društvu.
Šta je još povoljna okolnost kod ovog procesa reformi? To je veći broj nevladinih organizacija, koje su aktivno učestvovale u visokom obrazovanju u proteklih 10 godina; njihovi eksperti, istovremeno prateći reformske procese u Evropi, spremni su da se prihvate sličnih poduhvata u našoj zemlji.
Ponovo o studentima: jasna je svest studenata o neophodnosti sprovođenja reformi, kao i njihova volja da reforme aktivno potpomažu i u njima učestvuju. Zakon jako dobro reguliše položaj studenata, a otvara i mogućnost donošenja drugih akata koji će pratiti rad studenata i njihovo učestvovanje u ovom procesu.
Normalno, sve ovo prate i nepovoljne okolnosti, neke uočene moramo ovde da istaknemo. Univerzitetski sistem u Srbiji je tradicionalistički i veoma čvrsto ukalupljen. Uz to, vlada opšti stav da ga samo nedostatak finansijskih sredstava deli od perfekcije. Moramo da se oslobodimo ovog mišljenja i ovog stava.
Sledeća stvar koja je izražena je bojazan univerzitetskih poslenika da će se vlast mešati u poslove univerziteta, kao što je to bilo u proteklom periodu. Dalje, kao i svaku promenu, reformu prati strah, a taj strah se obično definiše pitanjem - gde je tu moje mesto? Strah dolazi od uspostavljanja drugačijeg sistema vrednosti i nemogućnosti da se predvidi gde se nalazi onaj koga dotiče ta reforma.
Još nešto moramo da naglasimo ovde: dugotrajan fenomen "odliva mozgova". Mnogo mladih je otišlo iz ove zemlje i svi možemo da nabrojimo puno imena doktora nauka, naših uspešnih učenika i studenata, koji su otišli van zemlje, a njihova uloga u ovom trenutku bi bila veoma važna. Rezultati reformi se vide posle izvesnog perioda i da bismo reforme sproveli na pravi način normalno moramo da iskoristimo sve resurse koje imamo.
Stubovi visokog obrazovanja i stubovi reformi su institucije, državne i privatne, ravnopravne, svojim ciljevima usmerene da pruže transnacionalno obrazovanje.
Dalje, postavlja se pitanje upravljanja; to zakon dobro reguliše, primereno sadašnjem trenutku; iskorišćeno je ono što je dobro u zakonodavstvu naše države vraćanjem unazad na 1992. godinu, ali je ugrađeno nešto novo, s tim što može da se zameri da zakon nije baš moderan. Ali, ipak je po meri našeg prosvetnog visokoškolskog trenutka. Da preskočim neke detalje: studenti su najvažniji u ovom trenutku; oni će učestvovati u upravljanju univerzitetom, u okviru svojih zakonskih ovlašćenja.
Ponavljam još jednom, zamerka da se kasni sa ovim zakonom ne stoji, jer je bio na raspravi dosta dugo i učestvovala je stručna i naučna javnost.
Na samom kraju, da ostavim vreme gospodinu Igoru Soldatoviću, studentu, i molim predsedništvo da studenta ne ograničava u izlaganju, da smo amandmanski reagovali kao stranke. Demokratska stranka je reagovala svojim amandmanima koji su podneti na bazi sugestija što su ih uputili Univerzitet umetnosti, Defektološki fakultet, Filološki fakultet, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, Univerzitet u Beogradu i grupa akademika, a Ministarstvo je deo amandmana ugradilo u zakon.
Kraj je nešto što je važno za studente, za roditelje, za sve one koji dolaze na fakultet: to je Bolonjska deklaracija. Mi težimo njoj i prihvatamo je, da osnovne studije traju tri do četiri godine, da magistarske traju jednu godinu i da ispiti budu jednosemestralni. Time ćemo uspešnost studiranja podići na viši nivo, time nećemo imati prosek studiranja osam godina, nećemo imati uspešnost studiranja 12% i iz svih ovih razloga poslanici Demokratske stranke će, normalno, glasati za ovaj zakon, a i jer je primeren trenutku.

Preostalo vreme poslaničke grupe DOS je sedam minuta, a ima još tri prijavljena govornika. Reč ima narodni poslanik Igor Soldatović.

Poštovane kolege, poštovano predsedništvo, priča o zakonu o univerzitetu koji danas donosimo nije priča samo o zakonu iz 2002. godine, nego i o zakonu iz 1998. godine. Prošlo je tri - četiri godine kako se taj zakon primenjuje i on je u praksi, u našem društvu ostavio efekat koji ne možemo nazvati pozitivnim.
Pre nego što kažem par reči, pošto ću morati da budem kratak, na trenutak ću se vratiti na ono što su nam rekli, kada smo 1998. godine usvajali ovaj zakon, gospodin Ratko Marković, tada potpredsednik Vlade i gospodin Jova Todorović, tada ministar prosvete. Evo dela njihovog izlaganja.
"Od ovog zakona se očekuje da izmeni jedno bolesno stanje, kakvo postoji na pojedinim univerzitetima i fakultetima. Već duže vreme naš univerzitetski život skrenuo je sa pravog puta u stranu. Od prvobitnih pitanja nastave i naučnog rada težište se izmestilo na personalna pitanja, izbor rektora, dekana, fakultetskih nastavnika i saradnika." To su reči Ratka Markovića.
Jovo Todorović je tada rekao sledeće: "Struktura nastavno - naučnog kadra na univerzitetima u Srbiji je takođe nepovoljna. Loše vođena kadrovska politika je dovela do toga da mi u kadrovskom smislu imamo ostarele univerzitete. Redovni profesori čine 42% od ukupnog nastavničkog kadra, a nastavničkog kadra ima više za oko 2.000 od asistentskog kadra. U suštini došlo je do obrnute kadrovske piramide i do negativne selekcije kadrova."
Na osnovu ovih izjava i onoga što se dešavalo u poslednje tri godine, danas sasvim slobodno mogu da kažem da je zakon iz 1998. godine bio politički zakon. Koliko god da postoji ubeđenje ili stav poslanika opozicije, koji se javno iznosi da je to i ovaj zakon koji se danas donosi, onaj iz 1998. godine je nesumljivo u tom pravcu bio usmeren. Samo u godini posle toga 200 profesora je napustilo različite univerzitete, između ostalog i Pravni fakultet, a jedan od tih profesora je bio i gospodin Vladimir Vodinelić, ne znam da li se njega sećate, koji je bio moj predavač dve godine i za te dve godine nijednom nije izneo nijednu političku kvalifikaciju bilo kog tipa. Čovek se bavio ljudskim pravima, građanskim pravima, ali je zbog svog političkog stava, koji nije iznosio na univerzitetu već van univerziteta, bio je negativno okvalifikovan kao neko ko se bavi politikom koju na univerzitetu sprovodi.
Jedina realna promena koja je 1998. godine uneta u univerzitet jeste način postavljanja i izbora profesora, nastavnika, dekana i rektora univerziteta. Po tom zakonu je predviđeno da je neograničeni upravljač Vlada, da ona postavlja rektore, dekane, da onda dekani i rektori, u saglasnosti sa Ministarstvom, biraju profesore. To je ogroman uticaj Vlade, odnosno države neposredno na način na koji se univerzitet razvija.
Danas moram da vam kažem da bih bio srećniji da Republičku skupštinu čini nastavno-naučno veće ili neki organ univerziteta, jer mislim da je to najbolji deo populacije u Jugoslaviji, najbolji deo naše zajednice. Zaista to mislim, kao i da je to jedna izuzetna visokosvesna populacija koja dosta daleko vidi, mnogo dalje nego što vide neki od vas koji se danas ovde nalaze i brane zakon iz 1998. godine. Mislim da se Zakon o univerzitetu iz 1998. godine ne može braniti na način na koji ste ga branili.
Univerzitet se ne može ni na koji način tretirati kao bilo koje javno preduzeće i njega moramo posmatrati na potpuno drugi način. Zakon iz 2002. godine se ne može posmatrati na način na koji pokušavate da ga posmatrate. Moramo biti svesni toga kakvo je stanje na univerzitetu ranije bilo.
Verujem da je zakon iz 2002. godine novi početak i poziva vas da za njega glasate. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Borislav Novaković (poslanik odustaje od diskusije).
Reč ima narodni poslanik Srđa Popović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Demokratske stranke i DOS-a glasaće za Predlog novog zakona o univerzitetu, jer je to naše programsko uverenje i jedno od ključnih predizbornih obećanja dato građanima Srbije.
Ovaj zakon je deo obrazovne reforme i sanacije zaista teške situacije na univerzitetu, ali je ostalo još jako malo vremena. Ministar je pomenuo da su u prethodnom periodu jednom domaćinskom politikom dugovi ove visokoškolske institucije i viših škola smanjeni upola, znači sa 177 na 89 miliona dinara; da je studentski standard, znači Ministarstvo prosvete i Studentski centar, dobili pre tri nedelje prestižnu nagradu transparents international za borbu protiv korupcije, zbog ukidanja korupcije u visokoškolskim ustanovama koja je bila ogromna; da se u ovom trenutku samo na studentskom standardu u Beogradu štedi 40.000 maraka dnevno, što znači da je to suma koja se u prethodnom periodu odlivala u privatne džepove.
Ja ću vam dati nekoliko razloga zašto treba glasati za ovaj zakon - prvo, ovaj predlog zakona pisan je u širokoj javnoj raspravi, u kojoj su po prvi put učestvovali i studenti i profesori; drugo, on na vrlo transparentan način vraća autonomiju univerzitetu; kod izbora dekana; i kod nastavnih planova i programa, koje ovoga puta usvaja univerzitet, a ne Vlada; i kod samostalnog određivanja prohodnosti određenih struka na magistarske i doktorske studije; i kod isticanja uloge nastavno-naučnog veća; i treće, po prvi put se precizira demokratsko učešće studenata u procesima na univerzitetu, što je bio zahtev svih studentskih protesta do sada.
Međutim, važna stvar nije samo donošenje novog zakona; važna stvar je da je došao dan kada Skupština ukida zakon iz 1998. godine, jer je taj zakon po štetnim posledicama koje je imao u našem društvu u mrtvoj trci sa pokojnim zakonom o informisanju.
Zbog onih koji su ovde skloni da misle da Srbi imaju kratko pamćenje i onih koji su u diskusiji ponavljali kako je "sve isto samo njega nema", samo da podsetim da se ukidanjem Zakona iz 1998. vraća sloboda na univerzitet. Podsetimo na neke stvari, koje smo svi ovde možda malo zaboravili, da ne ispadne da smo zaboravili šta je bilo dok je važio taj Zakon o univerzitetu - otpuštanje nepodobnih profesora sa Pravnog i Elektrotehničkog fakulteta; svetsku veličinu među njima, profesora Caju Marjanovića, kako predaje na Bulevaru revolucije, jer ga je nečije privatno obezbeđenje iznelo iz kabineta; prebijene devojčice u hodniku Filološkog fakulteta u kasnu jesen 1998. od strane nečijeg drugog obezbeđenja; gašenje ulične rasvete na Bulevaru revolucije, kako bi se u mraku prebili studenti arhitekture i građevine.
Da ne zaboravimo Komitet univerzitetske levice, kada govorimo o politizaciji na univerzitetu; da ne govorim o hiljadama studenata uhapšenih 2000. godine zbog nošenja simbola i pokazivanja odgovarajućeg simbola. Dakle, ako smo zaboravili ove stvari, ima ko ih nije zaboravio. Zato mi je posebna čast da vas, kao neko ko je ponosan što je delom i lično učestvovao u borbi za slobodu univerziteta, pozovem da usvojite ovaj zakon i da kažem da ga usvajamo u jednoj drugačijoj Srbiji, koja je na dobrom putu.
Zato mi je posebno zadovoljstvo da pozdravnim naše goste na galeriji, predstavnike studentskih organizacija, i da kažem - dobrodošli u Narodnu skupštinu, dragi prijatelji, nikada više kordoni i policija neće biti između studenata i poslanika, nikada više zgrada Narodne skupštine neće biti mesto gde će vas čekati suzavac i pendreci, kao što je to bilo tog tužnog juna 1998. kada je usvojen zakon koji sada zamenjujemo novim. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS,  po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je povređen Poslovnik, član 101. stav 3, isti onaj član po kome je zabranjeno narodnim poslanicima SRS da bilo šta izgovore za ovom govornicom. Sada vas upozoravam, gospođo Mićić, da ne pratite pažljivo izlaganja poslanika onih političkih opcija koje vama odgovaraju.
Prethodnik je, uz mnogo optužbi na račun neidentifikovanih lica iz prethodnog režima, a voleo bih da ih je imenovao, rekao i to da se ogroman novac, namenjen fakultetima i univerzitetima, slivao u privatne džepove, pre dolaska DOS-a na vlast. Pa vas sada molim, da li je to osnov za izricanje opomene prethodniku, narodnom poslaniku?
Najpre, nije nam rekao u čiji se džep to slivalo, a drugo, i da je rekao u čiji se džep to slivalo, trebalo da mu izreknete opomenu zato što iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica. Vas je uvaženi prof. Vojislav Šešelj pitao - hoće li biti povreda Poslovnika, ako izgovori za ministra prosvete, Gaša Kneževića, da je dobio 20.000 evra da se pojavi na BK univerzitetu.

Gospodine Nikoliću, upozoravam vas, niste dobili pravo na repliku, daću vam odgovor.