Zahvaljujem. Pravo na repliku koju je izazvao gospodin Šešelj, reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite, replika.

Uz dužno poštovanje prema profesoru Šešelju i ne ulazeći u njegovo pravničko znanje, moraću da konstatujem samo jednu stvar: da je ovom prilikom pomešana forma i suština, odnosno način donošenja i kvalitet zakona. Pokazaću to na Zakonu o univerzitetu iz 1930. godine.
Godine 1930. zakon je donet na način kako je donet, ali je taj zakon bio demokratski i nijednim svojim članom nije se mešao u upravljanje univerzitetom. Znači, imamo zakonodavca koji je pokazao svoje namere na taj način što je univerzitet uživao punu autonomiju i državno finansiranje, na način koji je tada omogućavao da se taj univerzitet približi modernim evropskim univerzitetima.
Godine 1998. zakon je donet kroz jednu demokratsku proceduru, više kvazidemokratsku, ali taj zakon je bio najnedemokratskiji zakon; on je podjarmio Beogradski univerzitet, kao uostalom i sve druge univerzitete: u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Prištini. To pokazuje da treba gledati i formu i suštinu - u ovom slučaju forma je bila kvazidemokratska, zakon 1998. godine doneo je parlament, ali je to bio jedan nedemokratski zakon koji je podjarmio univerzitet.
Imamo zakon iz 1930. godine koji je donet na način na koji je donet, ali je omogućio univerzitetu i srpskoj inteligenciji da se razvijaju tako da je Srbija tada ušla u jedan plodan period. To je, jednostavno, nešto što mora da ostane zabeleženo. Jedan zakon, bez obzira kako je donet, mora da dobije priznanje koje možda tada nije dobio; sud istorije ga danas ocenjuje kao jedan dobar zakon koji je garantovao slobodu i autonomiju Beogradskog i svih drugih univerziteta u Srbiji.

Nastavljamo načelnu raspravu prema prijavama za reč. Reč ima narodni poslanik Miomir Ilić, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Rodoljub Šabić.

Dame i gospodo narodni poslanici, razlog za donošenje novog zakona o univerzitetu u datom obrazloženju predlagača, Vlade Republike Srbije, jeste neophodnost stavljanja van snage Zakona o univerzitetu iz 1998. godine, jer je, po reformskoj Vladi Republike Srbije, tim zakonom u celosti eliminisana autonomija univerziteta i fakulteta.
Proteklih godinu i po dana svedoci smo mnogih reformskih predloga, raznih zakona od strane Vlade Srbije, koji su, zahvaljujući dosovskoj većini u srpskom parlamentu, bivali usvojeni. Koliko su ti zakoni bili reformski, najbolje mogu potvrditi građani Srbije kojima nikada nije bilo teže nego sada, teže negoli u periodu sankcija i NATO bombardovanja.
Ovo ističem iz razloga što je i uloga univerziteta i fakulteta u obrazovanju građana Srbije od vitalnog interesa. Ako, kao socijalisti, prihvatimo jedan deo obrazloženja predlagača da je Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine bila ograničena autonomija univerziteta i fakulteta, ne možemo se složiti sa onim delom obrazloženja predlagača da naučno-nastavni programi na univerzitetu i fakultetu nisu bili ostvarivani, kao i da je ravnopravni status nastavnog osoblja bio ugrožen. Navodim samo jedan primer: nijednom od 64 nastavnika Filozofskog fakulteta koji nisu potpisali ugovor o radu ništa nije falilo.
SPS se zalaže za autonomiju univerziteta i fakulteta i za nemešanje politike u naučno-nastavni rad.
Pošto Vlada Republike Srbije kod davanja Predloga zakona naglašava da je svaki zakon reformski i da je tranzicijskog karaktera, a SPS i ostale opozicione partije to osporavaju, za ovaj zakonski predlog možemo reći da je on ipak reformski. Reformski je zato što je Vlada Republike Srbije najzad shvatila da se za njene dosadašnji predloge raznih zakona u praksi pokazalo da i nisu reformski, pa se zato vratila u prošlost, na toliko kritikovani desetogodišnji period vlasti SPS, tj. u daleku 1992. godinu.
Ovaj predlog zakona o univerzitetu, sem polaznih i završnih odredaba, prepisan je iz Zakona o univerzitetu iz 1992. godine, kada je SPS bila na vlasti. Zato je on i reformski. Ovim predlogom zakona ste nas, kao poslanike SPS, doveli u zabludu. Kako da glasamo? Kako možemo da glasamo protiv našeg zakona koji ste jednostavno preuzeli?
U dosadašnjim predlozima raznih zakona niste usvojili nijednu dobronamernu primedbu opozicije, a sada predlažete naše rešenje iz 1992. godine i prihvatate osam amandmana SPS. Ali, da ne biste bili vi reformisti našeg Zakona o univerzitetu iz 1992. godine, SPS je kroz 31 amandman, od čega je usvojeno od strane Vlade Republike Srbije osam, želeo da poboljša svoj zakon i isti prilagodi sadašnjem trenutku.
Pod jedan, u poglavlju II - Osnivanje i ukidanje univerziteta i fakulteta, član 13. i 14, smatramo da osnivač univerziteta i fakulteta treba da bude Narodna skupština Republike Srbije, a ne Vlada Srbije, iz razloga što je osnivanje i ukidanje univerziteta i fakulteta od vitalnog interesa za građane Srbije i treba biti u nadležnosti zakonodavne vlasti, a ne izvršne, koja može u tom slučaju da po svojoj volji ili volji pojedinca donosi pojedinačne akte o osnivanju, a pogotovu o ukidanju univerziteta i fakulteta.
Drugo, u Predlogu zakona o univerzitetu nedovoljno je definisana uloga univerziteta i fakulteta čiji je osnivač pravno ili fizičko lice, a naročito njihovo osnivanje, delatnost i zaštita prava studenata i nastavnog osoblja.
Tri - da se radi o prepisivačkom reformističkom predlogu govore i odredbe člana 30. stav 1. Predloga zakona, gde stoje reči: "jugoslovenski državljanin". To je bilo 1992. godine, ali sada, zahvaljujući dosovskoj vlasti i overaču sramnog dokumenta o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore, ne samo da ne postoji jugoslovenska država, već će verovatno biti zabranjeno izgovarati reči - jugoslovenski državljanin.
Četiri, građani Srbije nisu, a i neće biti u dogledno vreme, toliko bogati da bi mogli izdvojiti toliko novčanih sredstava za finansiranje studija svoje dece bez pomoći društva. Iz tog razloga smatramo da se pri utvrđivanju broja studenata koji se upisuju na drugu godinu studija ne može utvrditi manje od dve trećine studenata čije se obrazovanje finansira iz budžeta Republike.
Peto, u ostvarivanju naučne delatnosti, u članu 61. Predloga zakona data je mogućnost za osnivanje tzv. "inkubatora". Ova reč možda je poznata čuvenim reformatorima iz Vlade, ali našem građaninu, kao i pravom naučnom radniku, prilagodljiv je termin "baza podataka", koji mi socijalisti predlažemo.
Šesto, u poglavlju IV - Zaštita prava studenata i odgovornost studenata, u članu 64. ustanovljen je novi univerzitetski, fakultetski institut - studentski parlament. SPS smatra da je u Predlogu zakona trebalo detaljnije utvrditi način i izbor novog studentskog organa. Ne možemo prihvatiti obrazloženje dato od Vlade Republike Srbije, da je studentski parlament nastao kao značajna demokratska tekovina studentskih protesta. Poučen iskustvom, kao učesnik studentskih demonstracija iz 1968. godine, plašim se da ovaj studentski parlament ne bude u funkciji sadašnje politike.
U završnim odredbama člana 141. govori se o povratnom, odnosno retroaktivnom dejstvu. Po ovome kako je obrazloženo u datom predlogu ovog člana pre bi se to moglo nazvati - retrogradno dejstvo po pojedinim nastavno-naučnim kadrovima.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, koristim ovu priliku da, kao Požarevljanin, obavestim javnost da je sahrana saveznog poslanika i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije druga Vlajka Stojiljkovića sutra u Požarevcu, u 14 časova, na Starom požarevačkom groblju. Hvala vam.

Preostalo vreme poslaničke grupe SPS je 14,5 minuta. Reč ima narodni poslanik Rodoljub Šabić, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Srboljub Živanović.

Poštovane dame i gospodo, pred nama je dugo očekivani Predlog zakona o univerzitetu. Za početak, kao što već neki ustaljeni red nalaže, treba da izrazim svoj načelan stav u odnosu na taj zakon i pre nego što ga budem izneo, želim da kažem da kao i ja misle i ostali socijaldemokratski poslanici u ovom parlamentu.
Dakle, postoji jedan nesumnjiv, jasan, nedvosmislen razlog zbog koga mi stojimo iza ovog zakona i zbog čega ćemo ga podržati. Jednostavno, taj zakon je mnogo bolji od postojećeg.
To je nešto što je nesporno i što ne treba dovoditi u pitanje. Tome još treba da dodamo ono što je uvaženi ministar Knežević na početku svog izlaganja naznačio kao početne premise u postupku usvajanja ovog zakona. To su bile dve činjenice - jedna je da je zakon tranzicionog karaktera i druga da imamo dosta vremena na raspolaganju za uključivanje u nešto što skraćeno zovemo Bolonjski proces, a što je zapravo harmonizacija naših normativnih rešenja u vezi sa uređenjem i funkcionisanjem univerziteta sa evropskim standardima - onda gotovo da prestaje svaki racio za ozbiljniju kritiku ovog zakona.
Zaista nemam nameru da ga kritikujem, osim u jednom jedinom segmentu koji zaista ne može da se prećuti, jer otvara jednu ozbiljnu dilemu, jedno pitanje koje prevazilazi značaj nečega što je funkcionisanje univerziteta. To je pitanje odnosa ovog društva prema studentima i prema mladima.
Dakle, moram da kažem da ono što je bilo početno, prvo rešenje koje nam je došlo kao predlog, a što je proizilazilo iz sadržine Predloga zakona, po mom dubokom ubeđenju sasvim sigurno nije na nivou onog odnosa koji se mora imati prema pitanju studentske participacije u upravljanju fakultetom. Dakle, rezervisati za predstavnike studenata, inicijalno kažem, manje od 10% u savetima univerziteta i fakulteta nije dovoljno, nije odgovorno i nije, rekao bih, čak ni dopustivo. Smem, dakle, da se vratim na ono što sam rekao, a to je pitanje koje ilustruje naš odnos prema mladim generacijama koje dolaze uopšte, prema studentima posebno.
Dakle, bar kao predstavnik one političke grupacije koja jeste priznavala, koristila i uvažavala rezultate studentske aktivnosti u vreme kada su bili kreatori studentskih nemira i studentskih demokratskih protesta i na taj način stvarali atmosferu neophodnu za istorijski preobražaj u ovom društvu, moram da kažem da ta populacija neminovno mora na bolji i kvalitetniji način participirati u upravljanju svojom sredinom, a to je univerzitet.
Zaista ne mogu da se složim sa onim ultrakonzervativističkim stavovima koji su ovde iznošeni, o tome da su, po svemu sudeći, to nekakva rumena dečica koja tu sede, gledaju u svoje učitelje, slušaju ih pažljivo i posle četiri godine izlaze sa tog univerziteta kao nacionalni ili anacionalni intelektualci. Ili, pak, sa drugom varijantom istog načina razmišljanja, da su to nekakvi komadi ljudskog materijala koje guramo u neku cev koja se zove proces obrazovanja, kroz koju prolaze kao objekti, i na kraju oni izlaze kao proizvod tog procesa. Nisu. To su živi ljudi, punoletni ljudi, natprosečno obrazovani ljudi. To je kvalitetniji deo ljudskog potencijala kojim ova zemlja raspolaže.
Prema tome, kada to kažem, onda želim da naglasim - pitanje studentske participacije u upravljanju univerzitetom nije nešto što je naš ustupak studentima. To ne bi smelo biti. To nije nešto što je naš ustupak nekakvom inostranstvu koje nam preko Bolonjskog procesa diktira kako treba da izgleda upravljanje univerzitetom. Pitanje studentske participacije i njenog obima u upravljanju univerzitetom mora da bude izraz naše jasne predstave da toj populaciji moramo dati šansu da učestvuje na adekvatan način u upravljanju tim procesima, zato što je to interes ovog društva, zato što daje novi kvalitet.
Samo sa tom predstavom možemo krenuti u onom pravcu koji je poželjan, a to je korenit preobražaj ovog društva, napuštanje ultrakonzervativnih koncepcija i pretvaranje ovog društva u evropsko. Dakle, ovo nisam govorio samo kao neko ko ima zadovoljstvo da kaže da u redovima socijaldemokratskih poslanika sede i oni ljudi koji su bili u užem rukovodstvu studentskih nemira iz 1992. i 1996, ovo sam govorio kao neko ko zaista veruje da perspektiva Srbije jeste u poverenju i osloncu na one koji dolaze, a to su mladi. Zahvaljujem.

Gospodine Šabiću, da li ste vi citirali izlaganje narodnog poslanika Aleksandra Vučića?
(Poslanik Šabić, sa mesta: Nisam ni pomenuo Aleksandra Vučića.)
Nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Srboljub Živanović, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi reformski zakoni, kao i ovaj danas, koje je predložila vlada eksperata pod jurisdikcijom ministra prosvete i sporta Gaše Kneževića, o čijim moralnim i stručnim kvalitetima su poslanici Srpske radikalne stranke izneli u svom zahtevu za izglasavanje nepoverenja takvoj ličnosti, mnogo su rekli što predstavlja i kvalitet današnjeg predloga zakona o univerzitetu. Ovaj zakon, kao i mnogi drugi, što neko reče u ovoj skupštini, liči na mačiju ljubav - ni više dreke ni manje efekata. Mogu dodati da se predlogom ovog zakona želi da još jedna institucija pod ovom DOS-ovskom vlašću padne u ruke mafije.
Pažljivo sam pratio diskusiju i moram priznati da umesto argumenata na jedan dobar Zakon o univerzitetu iz 1998. godine uvek dolazi želja pojedinaca za privilegijama i za svoju malu poziciju. Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine sprečen je nepotizam, odnosno familijarnost u naučno-nastavnom procesu, što je rak-rana na univerzitetima, odnosno fakultetima, a takođe i kriminalne radnje.
U vraćanju ovog zakona na primenu zakona od 1992. godine, zakona kome je prošao rok, ogleda se u stvari DOS-ovska vlast i procesi gde ide Srbija. Taj zakon je održao prelazno stanje iz jednog sistema u drugi, kroz koje je zemlja prolazila i pokazao se kao sasvim neadekvatan.
Vlada nacionalnog jedinstva Zakonom o univerzitetu od 1998. godine veoma precizno i jasno ceo univerzitetski sistem, sa aspekta svojinskih odnosa, posmatra iz dva dela; prvi deo je upravljački, a drugi deo je organizacioni. U prvom, upravljačkom delu se želelo sprečiti haotično stanje na univerzitetu i fakultetu. Rektori i dekani predstavljaju poslovodne organe univerziteta, za koje izvršni organ vlasti ima pravo da odlučuje ko će i na koji način raspolagati državnim novcem na univerzitetu. Rektori i dekani su imali prava i dužnosti direktora preduzeća i time je zastupljen tržni momenat, koji do kraja liberalizuje osnivanje privatnih univerziteta, tako da će svako ko se bude nalazio na čelu državnih univerziteta morati tržno da razmišlja.
Sa druge strane, imamo obrazovni deo za koji je ovim zakonom propisana kompletna autonomija, koja se odnosi na samostalnost donošenja nastavnih planova i izvođenja nastavnog i naučno - istraživačkog procesa na univerzitetu, odnosno na fakultetu. U stručnim organima, kao što je nastavno-naučno veće, rektori i dekani nemaju pravo glasa.
Uređivanjem ova dva dela, zakonom od 1998. godine povećana je efikasnost i efektivnost kompletne delatnosti koja se odvija na univerzitetu. Sa jedne strane, smanjeno je administriranje upravljanja, a sa druge strane se vršila pozitivna selekcija među studentima, tako što su se afirmisali najvredniji i najsposobniji studenti.
Zakonom o univerzitetu od 1998. godine predstavljen je jedan humani, organizacioni, socijalni i psihološki napredak i on predstavlja doprinos na državnom, nacionalnom, kao i na individualnom planu. Pitate zbog čega je Vlada Republike Srbije pristupila izradi ovog zakona 1998. godine, a odgovor je - Vlada Republike Srbije snosi odgovornost za funkcionisanje ove države, a državni univerzitet je obaveza Vlade Republike Srbije, radi kontinuiteta u stvaranju kadrova koji su neophodni za razvoj zemlje.

Gospodine Živanoviću, prekoračili ste vreme.

Zakonom od 1998. godine Vlada je želela da revalorizuje i reformiše osnovni zadatak univerziteta, a to je nastavno-naučni rad. Univerzitet finansiraju građani, jer oni pune budžet i zato preko Vlade upravljaju fakultetom, tj. univerzitetom. Hvala.