Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika Žarka Obradovića da Skupština zaseda do 12,30 časova i da onda napravimo pauzu.
Za 127, protiv 11, uzdržanih 11, nije glasalo 19, ukupno 168.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku da u 12,30 časova napravim pauzu i da onda nastavimo rad popodne u 15,00 časova.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stevan Lilić, Radmilo Mišović, Petar Mišić, Momčilo Trajković, Nataša Milojević, Vera Marković, Miroslav Martić, Išpanovič Ištvan, Branislav Pomoriški, Zoran Bošković, Kermeci Karolj; Nada Kolundžija i Teodora Vlahović (pre podne) i zakasniće Vojislav Došen.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, predstavnike Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, predstavnike Studentske unije Srbije, predstavnike Saveza studenata Beograda, studente Studijske grupe za Ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predstavnike Narodnog pokreta "Otpor".
Pozdravljam prisutne goste.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O UNIVERZITETU (načelna rasprava)
Za reč se javio narodni poslanik Vojislav Šešelj, predsednik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. To je uvodno izlaganje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona sadrži dve dobre stvari. Prvo ću govoriti o onome što je u zakonu dobro. Dobro je što zakon načelno zabranjuje političko organizovanje na univerzitetu; i ne samo političko; ovde je reč i o nekim drugim vrstama organizovanja, koje nisu u prirodi univerziteta i u prirodi delovanja studentske populacije, koja ima svoje autonomne vidove tradicionalnog organizovanja.
Drugo, dobro je što ovaj zakon uvodi jedan presedan, posle koga će svaka nova vlast da vrši čistku na državnim univerzitetima. Dobro je što se ovde otvara mogućnost protivustavnog retroaktivnog preispitivanja statusa univerzitetskih profesora, a još bolje je što je DOS-ovski ministar svojim ličnim protivustavnim činom dao primer, mnogo pre usvajanja ovog zakona, kako se to radi. Ovaj presedan će biti dragocen.
Neće se desiti ono što se dešavalo u vreme vladavine socijalista, da Beogradski univerzitet u većini predstavlja organizovanu opoziciju režimu, da ga režim finansira, a da je on organizovana politička opozicija delovanjem svojih profesora, a jednim delom i delovanjem studentskih aktivista. Ovo će sada biti izvanredan presedan i neće biti više onakvog straha, pa šta će svet reći, šta će ovo, šta će ono.
Sada ću govoriti o lošijim stranama. Ovaj zakon zaobilazi pitanje vlasništva. Mora da se odnosi na državne i privatne univerzitete i mora posebno vlasnička prava da obradi, pošto je reč o jednoj specifičnoj instituciji, gde vlasnička prava moraju biti do kraja precizirana, da ne bi udarala na tradicionalnu autonomiju univerziteta. To govori da je zakon pisan neznalački.
Ovde je ministar Knežević pravu tiradu izveo povodom stanja na univerzitetima pod Titovim režimom. Čak je to nazvao zlatnim Periklovim dobom u istoriji našeg univerziteta. Naravno, jer ministar Gašo Knežević je u to vreme bio izrazito režimski orijentisan. Pod Titom niko na univerzitetu nije mogao slobodno da misli i ako bi se neko i usudio morao je to da krije i od svoje žene. Onaj ko bi drugačije mislio od režima automatski je bio izbacivan. Režim se mešao u ono u šta nije smeo, u naučni rad, u nastavni rad, a autonomija i sloboda univerziteta podrazumeva pre svega autonomiju i slobodu naučnog i nastavnog stvaralaštva. Toga pod Titom apsolutno nije bilo.
Imamo mnogobrojne slučajeve izbacivanja i teranja profesora univerziteta u zatvor, poput profesora Pravnog fakulteta Mihajla Đurića, samo što se kritički na naučnom skupu izjasnio o predlogu ustavnih amandmana iz 1971. godine i to je Periklovo doba. Naravno, vi to doba vraćate na fakultet i sada na fakuletu može da ostane samo onaj koji ćuti, ni u šta se ne meša ili onaj koji verno služi DOS-ovskoj politici. To, naravno, ne može dugo trajati i taj presedan će se i vama obiti o glavu onog trenutka kada izgubite vlast, budite sigurni.
Ovde smo imali izlaganje predstavnika Demokratske stranke Srbije, koji me frapiraju svojim nepoznavanjem problema.
Šef poslaničke grupe, Mihajlov, hvali Zakon o univerzitetu Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine. To je njemu uzor dobrog zakona o univerzitetu. To je vreme neustavnog stanja: 1929. godine je kralj Aleksandar ukinuo Ustav, a 1930. proglašavao zakone dekretom, svojom neprikosnovenom voljom, kao vanustavni i nadustavni suveren.
Naravno, to nas podseća sada na ovo stanje, s tim što je Đinđić stigao tek da ukine Ustavni sud, a još nije ukinuo Ustav. Kralj Aleksandar je ukinuo Ustav, išao je korak dalje.
Vi koji se zalažete za zakonodavnu delatnost Kraljevine Jugoslavije, koja je imala mnogo dobrih strana, jer Kraljevina Jugoslavija je po Vidovdanskom ustavu bila moderno ustavno uređena demokratija, sa pravnim poretkom koji se poštovao, a čak i po oktroisanom ustavu iz 1931. godine bila je solidno, u pravničkom smislu, uređena.
Univerzitet je bio državna služba, a profesor univerziteta je bio državni činovnik, određenog ranga, određene klase, a redovne profesore univerziteta postavljao je dekretom kralj.
Profesor univerziteta bio je u rangu državnog činovnika, činovnika izvršne vlasti, i zbog toga nije smeo ni da se kandiduje za narodnog poslanika. Ni jedan profesor univerziteta u Kraljevini Jugoslaviji nije mogao da bude narodni poslanik, upravo iz tog razloga što su svi profesori univerziteta, koji je bio državni, imali status državnog činovnika.
Ima ovde još jedan problem koji se potencira, a to je pitanje Bogoslovskog fakulteta. Naravno da su komunisti na jedan protivustavan, protivzakonit način, odstranili Bogoslovski fakultet sa državnog univerziteta, ali to nije sve. Čak, to je samo posledica prethodnog akta, striktnog odvajanja crkve od države. Ne može se automatski vratiti Bogoslovski fakultet na univerzitet, dok se prethodhno ne reguliše status crkve i status sveštenika.
U Kraljevini Jugoslaviji svi sveštenici su imali status državnih činovnika i platu kao državni činovnici i po tom osnovu je Bogoslovski fakultet mogao da bude jedan od fakulteta Beogradskog univerziteta. Sveštenik je kao činovnik dobijao zvanje, platu od države, i posle penziju, u skladu sa svojim rangom. Svako svešteničko zvanje je bilo izjednačeno sa određenim rangom činovnika u državnoj upravi.
Te stvari treba razmotriti. Treba prvo naći stručnjake koji to razumeju, da sve to ispitaju, da se ne bi dešavale ovakve nebuloze, koje, naravno, vama dolikuju, ali nam kao narodu i državi mogu doneti nesagledivu štetu.
Nisam protiv toga da se Bogoslovski fakultet vrati na univerzitet, ali prvo moramo postaviti pitanje sveštenika; ne mora kaluđera, kaluđeri su imali drugačiji status u Kraljevini Jugoslaviji; ali svaki sveštenik priznatih verskih zajednica, odnosno konfesija tzv. tradicionalnih vera, a to su ovih sedam vera, gde se potpuno slažemo u njihovoj identifikaciji, treba prethodno da dobije status državnog činovnika, da država na taj način prizna da oni vrše neku društveno - korisnu delatnost, pa iz te njihove društveno - korisne delatnosti izbija u prvi plan državna potreba za tu društveno - korisnu delatnost, da se školuju visokoobrazovani stručnjaci.
To logika nalaže, to je suština. U ovom slučaju vodila se prilično isprazna rasprava koja pokazuje suštinsko nepoznavanje problematike.
Što se tiče upravljanja univerzitetom, ono mora da zavisi od vlasničkih prava. Ovde vlasnička prava uopšte nisu potencirana. Lako je reći - evo, država će prepustiti univerzitet, da upravlja sam sobom. Većinu u upravnim odborima, odnosno u organima upravljanja predstavljaće nastavnici i studenti, ali kako to isto sprovesti na privatnom univerzitetu? Mogu li se na taj način prava privatnog vlasnika uskraćivati?
Ovde se potencira nešto što je besmisleno, jer ni to do kraja nije proučeno - pitanje ulaska policije na univerzitet. U civilizovanom svetu, redovna policija ne može bez dozvole rektora da uđe u bilo koji objekat univerziteta. Međutim, u civilizovanom svetu postoji specifična univerzitetska policija.
Još 1978. godine sam bio na studijskom boravku na jednom američkom univerzitetu, gde zgrade univerziteta i kampusa obezbeđuje univerzitetska policija, a u Hajdelbergu sam gledao, sada zatvoreni, ali do unazad stotinak godina u funkciji, studentski zatvor, jer je univerzitet imao u upravnom smislu takvu autonomiju da je njegova policija privodila za određene prekršaje, da je čak izricana i kazna zatvora, ne naročito velika kazna, ali kazna zatvora za prekršaj.
Ne zalažem se ja da se to vrati, daleko od toga, nego vam stavljam do znanja koliko ste laički pristupili celokupnom ovom problemu.

Gospodine Šešelj, hoćete li da koristite sledećih 10 minuta?

Da, sledećih 10 minuta.

Izvolite.

Ovaj problem treba prvo proučiti. Možda vi nemate u Ministarstvu stručnjake, a sami to ne znate. To razumem, ali onda treba Ministarstvo da nađe stručnjake, koji će to obraditi i koji će tako obrađeno onda ljudima od politike prepustiti da vode debatu, da rasprave, da traže ono što bi najviše odgovaralo i određenim političkim interesima. Ovde se pošlo samo od političkih interesa, bez adekvatne naučne podloge, bez adekvatnog znanja o suštini univerziteta.
Dalje, mi smo imali više faza u razvoju našeg univerziteta. U Kraljevini Jugoslaviji, kao pravno uređenoj državi, bilo je mnogo pokušaja da se univerzitet instrumentalizuje u političke svrhe. Ti pokušaji su bili imanentni isključivo ekstremnim političkim snagama, komunistima i ljotićevcima, i otuda i velike masovne tuče studenata komunista i ljotićevaca, čak je bilo i krvavih sukoba među njima.
Režim je tražio način da se to izbegne, neadekvatno problemu, i nikada nije uspeo u potpunosti da izbegne. Pod komunizmom smo imali čisto partijski komunistički univerzitet, na kome se nije moglo čuti drugačije mišljenje od oficijelne režimske ideologije.
Od 1990. godine naovamo, najveći ideološki progonitelji prelaze na sasvim suprotnu poziciju, i onda se vidi ko je bio čiji stipendista sa Zapada, ko je bio Fulbrajtovac, ko je bio Karnegijanac, kakvu ko politiku vodi. Setite se Vojina Dimitrijevića, setite se Radeta Stojanovića itd. Oni su ranije izbacivali svoje kolege sa fakulteta, partijske kazne im izricali, bili partijski sekretari, a posle su oni nosioci demokratskog preobražaja. I naravno, oni žele kontinuitet sa prošlim vremenom i na tome se bazira taj kontinuitet.
Ono što ovaj zakon uopšte nije pokušao da razreši, to je pitanje zloupotrebe slobode naučnog stvaralaštva; ne ideološke ili političke zloupotrebe, nego golog plagijata. Plagijatora ima dosta na srpskim univerzitetima, a nigde ni jednim zakonskim aktom, to smo videli u slučaju profesora Stevana Lilića, nije predviđeno - šta kad se utvrdi da je profesor svoj udžbenik plagirao, da je preuzeo od drugih autora čitave delove i prikazao kao svoje?
Postoji Zakon o autorskim pravima, koji dozvoljava samo privatnu tužbu. Porodica nije htela da tuži, počinilac krivičnog dela je ostao nekažnjen. A gde je sada tu akademska sankcija? Ne postoji pravno uporište ni u ranijem zakonu, ni u ovom zakonskom projektu, ni u statutu, nigde.
Kada utvrdite da je neko plagijator, ako onaj čiji je deo pokrao, ili njegova porodica, ako je reč o umrlom autoru, neće da tuži, vi nemate nikakvog drugog pravnog osnova, nikakve mogućnosti da sa univerziteta odstranite plagijatora.
Ima ovde još mnogo tih stvari, o kojima će verovatno biti rasprave kada budemo raspravljali u pojedinostima, samo bih vas morao prethodno pitati, da mi opet bezrazložno ne izričete opomene - ako sada postavim pitanje ponašanje ministra Gaša Kneževića i njegov slučaj, kad je svojevremeno organizovao vikend - seminare za novac studentima i prodavao im ispitna pitanja, da li ćete vi to oceniti kao iznošenje činjenica iz privatnog života?

Oceniću, da, iz privatnog života, koje nemaju veze sa ovim zakonskim projektom.

Znači, to su činjenice iz privatnog života Gaša Kneževića, u koje ne smem da se mešam, koje ne smem da potenciram. Dobro. Ako su to činjenice iz privatnog života neka ostane da Narodna skupština štiti ljude koji to rade, ali ako vi meni ne dozvoljavate da o tome govorim, onda ne smete dati ni njemu da odgovara na ono što nisam mogao da obrazložim. Da li je tako?

Nije tako.

A, nije tako. Dobro, ako sad počnem da govorim o tome kako je ministar Gašo Knežević od "BK kompanije" dobio 20.000 evra da protežira njihov univerzitet, da li će i to biti ocenjeno kao ....