Gospodin minstar je izašao, a inače bih ga pozdravio. Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, osvrnuo sam se na zasnivanje radnog odnosa nastavnika i saradnika na univerzitetu. Članom 23. stav 1. Zakona o radu, a koji smo mi usvojili, precizno je definisano kada se radni odnos zasniva na određeno vreme. Tu se kaže: obavljanje određenih poslova za period koji neprekdino ili sa prekidima traje najduže tri godine.
Poslovi nastavnika i saradnika ne mogu se smatrati ovom vrstom poslova, te se po tom osnovu ne može zaključivati radni odnos na određeno vreme.
Druga je mogućnost da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje i u slučajevima utvrđenim zakonom. To je po osnovu Zakona o radu. Dakle, Vlada, u obrazloženju odbijanja ovog amandmana navodi upravo to, da su ovim zakonom o univerzitetu, kao ledž specialisom, uređeni slučajevi zasnivanja radnog odnosa na univerzitetu. Sama reč "slučaj" ukazuje da se radi o nečem privremenom, vremenski ograničenom. Da li je uopšte moguće poslove jedne delatnosti, koja se nalazi u vrhu piramide obrazovanja, smatrati slučajem? Tu je cela poenta priče. Poslovi nastavnika i saradnika na univerzitetu su poslovi koji se trajno obavljaju i to se predstavlja kao povereno javno ovlašćenje.
Zvanje, kao poseban uslov za radno mesto nastavnika i saradnika, sasvim je dovoljno, a neposedovanje znanja i sposobnosti ili nepostizanje određenih rezultata rada pravi su razlog za prestanak radnog odnosa. Dakle, moramo razlikovati radno mesto od radnog odnosa. Ni sa pravnog, ali i ni sa moralnog stanovišta ne mogu se ovi ljudi držati u stanju stalne neizvesnosti. Naročito, ako dobro znamo, da izbor u određeno zvanje umnogome ne zavisi samo od tog kandidata. Znamo, nažalost, da za izbor u određeno zvanje ima još mnogo faktora koji ne zavise samo od njega. Dakle, zbog toga ovakvom odredbom stavljamo ove ljude, možda je grubo reći, ali u poziciju bespogovornih poslušnika, što sigurno ne doprinosi kvalitetu ni rada ni međusobnih odnosa na univerzitetu.
U raspravi je bilo pozivanja na autonomiju univerziteta i pravo da se međusobni odnosi regulišu u okviru univerziteta. To je, naravno, delimično tačno. Kažem delimično, jer ipak ne možemo u okviru autonomije kršiti neka osnovna načela Ustava i jednakosti svih ljudi pred zakonom, niti odredbe nekih opštih zakona. Takođe, bilo je pozivanja na tradiciju, što se ne može u potpunosti prihvatiti. Jer, podsetiću vas, na Novosadskom univerzitetu do 1992. godine bilo je sasvim drugačije rešenje, a koje ja zagovaram i sasvim je dobro funkcionisalo. Podsetiću vas da je ovakvih rasprava već bilo i ranije, a u časopisu "Pravni život" 1996. godine, u broju 12, a može se proveriti, vrlo lepo je elaboriran ovaj problem. Nažalost, ni pre nije bilo sluha.
Dakle, amandmanom se predlaže da i nastavnici i saradnici na univerzitetu imaju pravo, kao i svi drugi zaposleni građani, u slučaju da ne budu izabrani u zvanje, da budu raspoređeni na drugo radno mesto koje odgovara njihovim sposobnostima; a samo ako drugog radnog mesta nema, da im u tom slučaju prestaje radni odnos. Dakle, da ljudi kada jednom budu primljeni ne zavise od toga da li će biti izabrani u zvanje ili neće. Hvala.
