Dame i gospodo, kada se radi o ovom amandmanu, mislim da je kolega Bušetić potpuno u pravu, jer praktično neusvajanjem ovog amandmana mi nemamo upisnu politiku. To znači, jedan fakultet može da ima 120 studenata iz budžeta, a 800, 1.000 ili 2.000 samofinansirajućih. Gde je tu nastava? Znamo da na nekim predmetima ima po jedan nastavnik. Govorili smo o nekoj reformi, a praktično nema reforme. Znači, iako smo ovaj zakon zamislili kao reformski, ta se reforma ne može praktično primeniti, zato što upisujemo toliko studenata koliko fakultet smatra.
Zašto fakulteti pribegavaju, recimo, da upisuju toliko samofinansirajućih koliko im je para potrebno? Zato što Ministarstvo, zato što Vlada nije u stanju normalno da finansira sve ono što je neophodno i potrebno. Tada se fakulteti sami na neki način snalaze, tako što im Vlada i Ministarstvo omogućavaju da upiše praktično koliko želi samofinansirajućih studenata.
Svrha ovog amandmana je upravo u tome da su fakulteti prema studentima u istoj obavezi, i prema studentima koji se finansiraju iz budžeta i prema studentima koji su samofinansirajući. Ako vi upišete od 2.000 do 3.000 samofinansirajućih studenata, koji je fakultet u stanju da tu organizuje nastavu, gde ima tu nastave, gde ima tu praćenja. Govorili smo o ispitnim rokovima, pa smo tražili da smanjimo broj ispitnih rokova, a studente vidimo jednom ili dva puta godišnje.
Prema tome, Vlada Republike Srbije i resorno Ministarstvo prosvete i sporta moraju prihvatiti ulogu planiranja upisne politike na svim univerzitetima, polazeći od materijalnih, kadrovskih i potreba normalnog društva pri odluci koliko će studenata upisivati. To nije ništa novo. Neko će reći, idemo u Evropu, ne znam, upisivaće ono što oni žele. Jeste, gospodo, tačno je to, ali šta će se desiti recimo ako se na Pravni upiše 2.000 ili 3.000 studenata, na menadžment ili ne znam šta je aktuelno itd. U međuvremenu, zatvorićemo one bazične fakultete bez kojih praktično društvo ne može.
Zato predlažem da se ovaj amandman usvoji, za sada makar privremeno, kao prelazno rešenje, da bi ubuduće Odbor za prosvetu i Ministarstvo prosvete na vreme planirali upisnu politiku za narednu školsku godinu. Onda se ne bi dešavalo ovo što se dešava, a već su i Ministarstvo i Odbor dobili plan upisa za 2002/2003. godinu i kada pogledate, videćete da je ogromna razlika između onih studenata koji se finansiraju iz budžeta i studenata koji su tzv. samofinansirajući. Prema tome, ako su obaveze fakulteta potpuno iste, onda ćemo videti da neće biti potpuno normalne nastave i da će sve to praktično biti nešto što će biti suprotno interesima i samog Ministarstva.