Dame i gospodo narodni poslanici, sada ulazimo u onaj najtamniji deo Predloga zakona o univerzitetu, u naš četvrti krug primedaba na ovaj predlog zakona, ulazimo u stvari u srž, u osnovne motive za donošenje Zakona o univerzitetu čiji dosadašnji sadržaj predlagača uopšte nije mnogo ni interesovao, njega interesuju odredbe od člana 141. do kraja. O čemu se radi?
Sasvim je jasno da po Ustavu Savezne Republike Jugoslavije samo pojedine odredbe zakona, ako to zahteva opšti interes, utvrđen pri njihovom donošenju, mogu imati povratno dejstvo.
Član 141. Predloga zakona, bez obzira na to što je usvojen amandman na taj član, ima odredbe koje imaju povratno dejstvo, a Narodna skupština je propustila da utvrdi da odredbe člana 141. imaju povratno dejstvo i da opšti interes zahteva da se taj član donese, iako ima povratno dejstvo.
Kako to član 141, čak i uz amandman koji je prihvaćen, ima povratno dejstvo? To je jasno već iz prvog stava člana 141, a on glasi, da kažem to zbog javnosti, ne zbog vas: "Postupci za izbor nastavnika i saradnika koji su sprovedeni u vreme važenja Zakona o univerzitetu iz 1998. godine podložni su preispitivanju." U normalna vremena takvu odredbu ne bi trebalo ni pisati, pa naravno da su svaki postupak i svaka odluka podložni preispitivanju. Zašto zakonodavac, odnosno predlagač zakona (evo, ja sada nasedam na priču o zakonodavcu) apostrofira da su neki postupci podložni preispitivanju? Zato što su protekli rokovi za preispitivanje i zato što je stavom 5. amandmana, koji je pisao profesor Pravnog fakulteta, predviđeno da se ponovni postupak vodi prema odredbama ovog zakona.
E, sada treba neko da objasni građanima Srbije ako su načinili neko delo ili ako je neki postupak urađen po zakonu, kako to da se ponovni postupak vodi po novom zakonu? To vam je kao kada biste prošli kolima na zeleno svetlo, na semaforu, a u međuvremenu se zakon promeni, pa kažu - od sada je zabranjeno na zeleno svetlo da se prolazi, a onda se milicionar seti da ste u vreme važenja zakona kada je moglo da se ide na zeleno svetlo vi prošli, podnese prijavu i kaže - po novom zakonu ti nisi imao pravo pre dve godine da prođeš na zeleno svetlo. To je ludilo.
Niste umeli da nađete formu kojom biste rekli - nije postojao zakon iz 1998. godine. Postojao je. Ovde sam čuo da je donet na nedemokratski način, a donet je u Narodnoj skupštini Republike Srbije po postupku koji je predviđen za donošenje zakona. Nije sadržavao odredbe o povratnom dejstvu kao ovaj demokratski zakon o univerzitetu koji vi nama sada nudite.
Član 141. usmeren je protiv svih onih koji su učestvovali u donošenju Zakona o univerzitetu i trebalo bi sada mi, koji smo bili republički poslanici 1998. godine, kada idemo ulicom da osećamo sramotu zašto je u to vreme Narodna skupština donela ovakav zakon o univerzitetu. A, ko je taj ko može narodnom poslaniku da kaže - stidi se zbog onoga kako si glasao u skupštini. Nema tog čoveka. Glasaš po savesti, po ubeđenju i imaš na to pravo i to pravo ti je garantovano Ustavom. Ne može Narodna skupština, može pojedinac na ulici meni da kaže - sramota, sram te bilo za ono što si uradio u Skupštini, kao što je sinoć grupa građana to rekla predsedniku Narodne skupštine. To je naša sudbina, mi smo izabrani da budemo javne ličnosti. Ali, ne možete vi poslanici poslanicima koji su pre vas sedeli u ovim klupama da kažete - sram vas bilo, doneli ste Zakon o univerzitetu. Donet je Zakon o univerzitetu, važio je. Prestaće da važi negde krajem aprila.
