Da li se još neko od ovlašćenih učesnika javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Bora Stanimirović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, sigurno je da su članovi 141. i 144. dva najspornija člana u čitavom ovom zakonu. Kada je bila  na razgovoru tročlana komisija SPS-a, na traženje ministra, kada je hteo da razgovara o zakonu, što je u redu, mi smo upravo insistirali na ovim članovima. Onda smo rekli i sada tvrdimo - ukolio se prihvate amandmani na ova dva člana, odnosno sada na član 141, jer je 144. prihvaćen, mi ćemo glasati za ovaj zakn, bez obzira na sve slabosti na koje smo ukazivali tokom ove rasprave. Međutim, nikako se ne može preći preko ovog zakona, člana 141, gde ima toliko retroaktivnosti, bez obzira što je on onim amandmanom ublažen.
Drugo, mi smo napravili povredu Poslovnika juče, kada smo prvo glasali o amandmanu profesora Stojanovića, a ne o amandmanima poslanika koji su tražili brisanje. Tako stoji u članu 146. Poslovnika Narodne skupštine. Ako je već napravljen presedan, zato sada dolazimo u jednu apsurdnu situaciju i neki postavljaju pitanje o čemu mi sada pričamo, ako je ovo prihvaćeno. Zašto je to prihvaćeno ako je to suprotno Poslovniku o radu? No, ostavimo to po strani.
Hteo bih samo još nekoliko reči da kažem vezano za ovo. Mi smo doneli Zakon o amnestiji terorista koji su ubijali naše ljude, a uvodimo retroaktivno zakon za univerzitetske profesore. To nigde u svetu nema. Da bi neko došao do univerzitetskog profesora, vi znate koji je postupak i koji je izbor. Kolega je malopre u svojoj diskusiji lepo pomenuo da tamo, ako se eventualno negde pogrešilo, ima zakona, Ministarstvo ima mogućnosti da te nepravilnosti mimo ovog zakona ispravi.
Drugo, ima i drugih redovnih izbora, gde se ta greška može ispraviti.
Treće, nemojte smatrati da se ovde radi o poslanicima, odnosno profesorima opozicije. Naprotiv, preko 80% ljudi je uglavnom u vlasti danas, mislim na univerzitetske profesore na koje će se ovaj zakon primenjivati. Prema tome, ne govorimo to iz tih razloga. Glavni razlog je - prosto je neverovatno da se mi zaklinjemo u neku demokratiju, u neku transparentnost, a uvodimo retroaktivnost za univerzitetske profesore.
To ne bi mogli ni u jednoj maloj organizaciji gde ima manje radnika, gde je struktura sasvim drugačija, bez obzira što je bilo slabosti u tom zakonu. Nismo mi socijalisti osporavali to, bilo je u nekoliko članova slabosti i možda je bilo nekih grešaka, ali da bi neko došao do nastavničkog zvanja morala je stručna komisija, čiji članovi imaju zvanje redovnog ili vanrednog profesora, na osnovu konkursa da napiše referat. Ko je taj redovni profesor univerziteta koji će pisati referat onima koji ne zaslužuju. To je toliko retko da ne zaslužuje uopšte o tome ni da se diskutuje na ovoj skupštini.
Dalje, ako se radi o redovnim profesorima, Ministarstvo je za redovne profesore jedino davalo mišljenje da li neko može biti redovni ili ostati vanredni profesor.
Profesor Gašo Knežević je i sam priznao čak da je i on 80 rešenja potpisao za redovne profesore. Znači, koristio je isti taj zakon. Zašto da sada moramo ponovo preispitati ovo što je gospodin Gašo Knežević radio, i ne samo on, nego i svi ministri pre toga.
U celoj toj stvari, mi stvaramo takav razdor na univerzitetu, na fakultetima, da će biti više štete nego krosti od ovog člana 141; jer, nema nastave, nema nauke, nema jednog pedagoškog rada na fakultetima ukoliko sada treba, posle usvajanja ovog zakona, da krenemo u neku hajku na univerzitetske profesore koji drugačije politički misle; to će izazvati takve sukobe i takve trzavice da će posledice osećati studenti, a ne profesori.
To je moja argumentacija, gospodo, zbog čega se zalažem da se ovaj član ukine, jer je prosto nemoralno da se insistira na tome, pogotovu što tvrdim, a to je i ministar pomenuo, da skoro neće biti profesora na koje će se to odnositi, jer su nastavno-naučna veća u periodu od 5. oktobra do danas uglavnom preispitala sve to.
Još jedna stvar, polazeći od toga da smo kritikovali taj zakon iz 1998. godine mi smo po preporuci Ministarstva prosvete i sporta radili praktično po važećim i nevažećim zakonima. Postojalo je tzv. dvovlašće ili trovlašće; radilo se po Zakonu iz 1992. godine koji nije postojao; radilo se po Zakonu iz 1998. godine koga nismo priznavali i radili smo ...
(Predsednik: Gospodine Stanimiroviću, sedmi minut, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... po zakonu iz 2002. godine, koji još nije usvojen. Možete videti kakva je situacija, kakvi su odnosi na univerzitetu bili u toku ovih godinu i po dana.
Zato apelujem, dame i gospodo, da bez obzira na sve prihvatimo amandman koji je kolega podneo, utoliko pre što je poslanički klub (samo momenat, neću se javljati na ovaj drugi amandman ako prihvatite, samo da završim rečenicu) poslanici SPS-a su na neki način, podnoseći ovaj amandman na član 141, brisali taj amandman u celini, izuzev stava 9, čime su priznali neke greške koje su rađene, a to je da nastavnici i saradnici kojima je radni odnos prestao nezavisno od njihove volje mogu da se vrate u radni odnos. Mi smo govorili o nekih ...

Gospodine Stanimiroviću, zahvaljujem vam se, ali zaista osmi je minut, prekoračili ste, a po članu 138. imate pravo najviše pet minuta da govorite o amandmanu.

Dobro, hvala.

Da li se još neko javlja za reč? Predsednik poslaničke grupe DOS, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pa od teze da je retroaktivnost, koju mi negiramo, u ovom članu protivustavna, došli smo do zaključka da je postojećim Ustavom ostavljena mogućnost retroaktivnog dejstva u situaciji u kojoj je ugrožen opšti interes. Mi sada kao poslanici treba prvo da procenimo da li je opšti interes ovog društva efikasan, moderan i politički potpuno neopterećen univerzitet ili je opšti interes ovog društva status kvo na univerzitetu.
Mislim da je ovo upravo sasvim nesporno. Teza da će primenom ovog člana biti revanšizma na univerzitetu je neosnovana zbog toga što je jasno da će se preispitati one titule i zvanja, koja su primenom Zakona iz 1998. godine stečena, samo u situacijama u kojima tako nešto odluče sami fakulteti, njihova izborna veća.
Izborna veća, zaključili smo, čine veoma jasno svi nastavnici i saradnici. Dakle, ne mi kao političari, ne ovaj parlament, ali je naša uloga veoma važna u tome što moramo ostaviti takvu mogućnost. Veoma ozbiljna primedba je izneta tokom jučerašnje rasprave, kada su pomenuti neki konkretni primeri, uz zaključak da je reč o pojedincima.
Suština primera je zapravo u tome da se ukaže na postojeći trend. Podsećam vas da sam se samo osvrnuo na situaciju koja je bila prisutna na jednom fakultetu na kojem je dekan odlučio da ukine katedru i time iritirao i nastavnike i studente, i to na takav način da je bilo nemoguće organizovati nastavu tokom šest meseci.
Pomenuo sam primer gro fakulteta čiji su studenti i nastavnici organizovali nastavu ispred zgrade fakulteta. Često u svojim nastupima govorimo bez imena i zamera nam se da na takav način optužujemo i krivicu upućujemo na svačije adrese. Ovog puta nisam želeo da isključivo anatemišem te dve osobe, ali je jasno da je primenom ovog zakona samo na Beogradskom univerzitetu bez zvanja profesora i asistenata ostalo 200 ljudi.
Istovremeno je jasno da su dekani suspendovali prava i katedri i nastavno-naučnih veća, preuzimajući na sebe isključivu slobodu procenjivanja validnosti istaknutih kandidatura u procesu imenovanja profesora i naučnih saradnika.
Komisije koje su postojale zapravo su samo bile pseudoforma tog apsolutizma, jer je dekan bio osoba koja je presudno uticala na sastav te komisije. Mislim da smo dužni da fakultetima omogućimo da sami reše te probleme i da nemamo razloge da sumnjamo u kompetentnost nastavno-naučnih veća, niti unapred da sebe samooptužujemo tvrdnjom da je ovo akt političkog revanšizma jer zapravo tako nešto ne stoji. Uz to vam je omogućena retroaktivna situacija gde je ugrožen opšti interes, jer koji je to značajniji interes od interesa efikasnog i normalnog univerziteta? Stoga ne možemo prihvatiti ovaj amandman, iako je jasno da bi preispitivanjem primene svega onoga što je do sada urađeno na univerzitetu, zapravo teško bilo izbeći one političke konotacije koje su prisutne u ovoj raspravi.

Da li se još neko prijavljuje za reč? Izvolite. Ministar prosvete, gospodin Gašo Knežević.

Ovog puta ću biti kraći. Dužan sam da odgovorim na nekoliko pitanja. Gospodin Toma Nikolić je pitao za rok. Rok je apsolutan i objektivan. Dakle, sve se odvija u roku od 60 dana, apsolutno je jasno.
Drugo, tačno, potpisao sam oko 80 imenovanja za redovne profesore, ali morao sam da potpišem, obavezivao me je zakon. Pre toga je procedura obavljena preko izbornog veća. Dakle, u tome je bitna razlika. Ono zbog čega sam iznosio cifre, to je da ukažem da sam za godinu dana, od onog što sam imao pravo da potpišem, potpisao 80, a u prethodnoj godini je bilo 200. Čak sam relatizovao stvar, pa sam rekao - možda je ljudima isticao rok, ali je disproporcija očigledna. Možda je neko uleteo i da nije trebalo.
Podsećam vas na primer dekana koji je 4. oktobra dobio potpis ministra, nemojte me vući za jezik molim vas, da bude redovni profesor, a prethodno je sam sebe izabrao iz zvanja vanrednog u zvanje redovnog profesora. To optužuje. Ako je sve bilo korektno, čemu razlog za strah, čemu razlog, jer odluku donosi izborno veće, koje se sastoji od profesora u zvanju koje se bira pa naviše, niko drugi.
Dakle, odluku o unapređenju ne donosi Vlada Srbije, da bi se moglo reći da može biti politizacije; ovde ne. I najzad, moram samo da vam skrenem pažnju samo kao pravnik, ne morate uzeti u obzir, ali ovaj amandman je pravno nemoguć, jer se odnosi na tekst koji je već prerađen usvajanjem amandmana Predraga Stojanovića.
(Pal Šandor, sa mesta: I svi su pravno nemogući.)

Vi ste se javljali za reč o ovom amandmanu za reč? Da li se javljate kao predstavnik poslaničke grupe? Molim? (Obraća se Tomislavu Nikoliću.)
Samo vam je odgovorio, 40 dana je rok. Nemate pravo na repliku, ali ajde. Izvolite.

Imam pravo na repliku. Nema tu -nemate, ali ajde. Meni se ne sviđa ni ono kada imam, pa ajde nemaš, pa mi se zato ne sviđa ni ovo nemaš, pa hajde, imaš. Očigledno je da imam pravo na repliku.
Gospodine ministre, pokušavam da shvatim da vi morate da odbranite i ovaj amandman, kao što morate da odbranite i Predlog zakona. U stavu 6. jasno piše - nadležno izborno veće odlučuje o predlogu za preispitivanje u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. (Gašo Knežević, sa mesta: Posle 60 dana ne može više.)
Dobro, ali ste zato u osmom stavu, u devetom, jasno rekli - odluke o preuzimanju nastavnika odnosno saradnika sa drugog univerziteta ostaju na snazi ako ih nadležno veće fakulteta potvrdi ili ne ospori u roku od 60 dana. Tako je trebalo da izgleda i ovo. Dobro, ali nezgodno je samo što je u ovom amandmanu jasno potencirana retroaktivnost, a nismo utvrdili interes za retroaktivnost ovog člana.
Kada pročitate pretposlednji stav - nastavnik odnosno saradnik fakulteta, koji je pre stupanja na snagu Zakona o univerzitetu iz 1998. godine bio izabran u nastavno zvanje, ostvaruje prava i obaveze u skladu sa ovim zakonom - to je potpuno nejasno. Ako je on ostvario pre 1998. godine, zvanje, pa ga izgubio 1998. godine po tada važećem zakonu, vi ga sada ponovo vraćate u zvanje koje je imao pre 1998. godine, a to znači da poništavate odredbe zakona koji je bio na snazi skoro četiri godine. Neko je bio vanredni profesor pre 1998, a 1998. godine nije izabran, sada ponovo stupa na posao kao vanredni profesor. To je odredba zakona koja je retroaktivna i morao je da bude utvrđen opšti interes da ona bude retroaktivna.