Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DSS smatra da donošenje koncepcijski novih zakona o osnovnoj i srednjoj školi ne trpi dalje odugovlačenje. To je bio prvorazredni zadatak Ministarstva prosvete kao preduslov za reformu obrazovnog sistema. Od Ministarstva smo, međutim, dobili predloge zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi, rešenje koje je prelaznog karaktera i bez suštinskih izmena zastarelog školskog sistema. Zato ovakve zakone, bez fundamentalno drugačijih rešenja kojima bi se distancirali od prethodnih vremena, nije moguće amandmanima dovesti na potreban nivo kvaliteta. Moguće ih je samo amandmanima popraviti u  smislu bolje funkcionalnosti.
Dakle, neophodno je donošenje reformskih zakona koji se tiču obrazovanja i definisanja celovitog obrazovnog sistema kojim bi se uključili u evropski obrazovni prostor. Da reforma obrazovanja ne trpi brzopletost i improvizaciju, to je tačno, ali ne trpi ni višegodišnja odugovlačenja.
Drugo što želim da kažem - u predlozima zakona nalaze se bitna poboljšanja zbog kojih ćemo glasati za ove zakone, a navešću neka od njih. Pre svega, zabrana svih vidova diskriminacije, fizičkog kažnjavanja i vređanja ličnosti učenika je napredak u odnosu na ranije rešenje. Uvođenje izbornih predmeta, verske nastave i drugog izbornog predmeta, takođe. Razdvajanje upravnog i stručno - pedagoškog nadzora - u tom delu poslanici DSS-a su amandmanom koji je prihvaćen od strane Vlade poboljšali i unapredili stručno-pedagoški nadzor. Promena postupka polaganja kvalifikacionog ispita i prijemnog ispita radi upisa u školu je značajno poboljšanje i olakšanje i za učenike i za školu. Odredbe koje se odnose na stručno usavršavanje nastavnika, tokom koga može da stekne zvanje pedagoškog savetnika, mentora, instruktora i višeg pedagoškog savetnika, takođe su dobre, pod uslovom da postoji osmišljeni ispit stručnog usavršavanja nastavnika.
Međutim, takav sistem još uvek ne postoji u Srbiji, a verovatno će biti brzo izgrađen. Uvođenjem saveta roditelja, kao značajnog savetodavnog organa, približavamo se evropskim standardima. Najzad, značajna novina koju donosi Predlog zakona je decentralizacija kojom se povećava učešće lokalne zajednice u upravljanju školom, kao i promene u proceduri biranja direktora škole.
Dakle, zakoni o kojima danas raspravljamo predstavljaju, ponavljam, samo početak procesa reformi obrazovnog sistema. Ovako formulisani ne pružaju mogućnost za rešavanje nagomilanih problema pred kojima se nalaze škole, ne pružaju ni mehanizme niti stvaraju institucije pomoću kojih se oni mogu rešiti, niti pak rehabilituju one koje su postojale do 1992. godine.
Kao što znate, početkom 90-tih zakonom je sva moć koncentrisana i centralizovana u rukama Ministarstva prosvete, ukinute su stručne institucije koje su se bavile unapređenjem procesa nastave. Prosvetni savet koji je u Srbiji postojao skoro dva veka, kao najviše stručno i savetodavno telo za oblast obrazovanja i školskog sistema, ukinut je, kako bi se Ministarstvu obezbedio monopol odlučivanja o svim pitanjima prosvete. Pored prosvetnog saveta, neophodno je stvaranje i niza drugih obrazovnih institucija, za nastavni program, akreditaciju, evaluaciju itd. Tek sa formiranjem ovih institucija moguće je dodatno demokratizovati obrazovni sistem.
Najzad, ovi zakoni neće bitno izmeniti postojeći školski sistem koji je u osnovi tako formiran da blokira kreativnost i inicijativu. Škole su svedene na izvršne institucije, oduzeta im je pedagoška autonomija koja se tiče nastavnih planova, izbora udžbenika itd. Sadašnje škole koče talentovane učenike i insistira se na količini znanja, udžbenici su zastareli a u nekim svojim delovima neprilagođeno napisani nejasnim jezikom. Nastavu, pak, karakteriše mnoštvo različitih i usitnjenih predmeta, a problematičan je i sam način ocenjivanja jer deca uče samo za ocenu.
Razume se, lako je nabrajati šta nedostaje, opisivati šta ne valja, kao i beležiti tuđe neuspehe, ali stvari se neće poboljšati sve dok ne odmerimo stanje u kome se nalazi prosveta i jasno ne sagledamo uslove njenog preporoda. Neophodna je dugoročna strategija društva na reformi sistema obrazovanja, gde će biti uključena sva pamet našeg naroda. Zahvaljujem vam.

Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a posle njega narodna poslanica Anita Beretić.

Dame i gospodo, neće biti ništa novo ako kažem da je stanje u srpskoj prosveti izuzetno teško. Prosvetni radnici sa izuzetno niskim primanjima u velikoj većini nisu motivisani ili bar nisu dovoljno motivisani za kvalitetno izvođenje nastave.
Zbog izuzetno teškog materijalnog položaja naših škola, kreda i tabla su i dalje jedina nastavna sredstva. Iz istih razloga u velikom broju škola nastava nije adekvatno zastupljena, ili nije uopšte zastupljena. Deficitarne kadrove je skoro nemoguće dovesti u škole, za zaradu koja sa toplim obrokom i regresom iznosi negde oko 300 DM. Nažalost, ni promene koje su došle 2000. godine i aktuelna DOS-ovska vlast nisu ništa promenili u našem školstvu. I danas su prosvetni radnici na dnu lestvice kada su u pitanju zarade i uslovi života i rada, u poređenju sa drugim korisnicima budžeta kao što su policija, državna uprava, pravosuđe ili zdravstvo.
Novi zakon koji je pred nama ne donosi ništa kvalitetno novo, što bi motivisalo prosvetne radnike na kvalitetnije izvođenje nastave. Osnovni problemi novog zakona na koje mi iz SRS želimo da ukažemo, i već smo delimično ukazali na to, jesu sledeći.
Prvo, ovim predlogom u članu 1. se ne isključuje političko delovanje u školi, kao što je to ministar rekao. Naime, član 1. bivšeg zakona, gde je decidno isključeno političko delovanje u školi, izbrisan je. Novim članom Predloga zakona nešto je rečeno u tom smislu, ali je to rečeno u jednoj zavijenoj formi, tako da ostaje mogućnost političkog delovanja u školama. Moram da kažem da je političko delovanje u školama bilo i ranije. Međutim, to delovanje je bilo najjače i najizraženije u septembru i oktobru 2000. godine, kada su mnogi nastavnici u srednjim i osnovnim školama izvodili svoju decu i učenike na ulice, na demonstracije i proteste. Tog političkog delovanja ima i danas, jer su svi direktori do oktobra 2000. godine smenjeni i postavljeni su novi, sasvim slučajno su svi oni članovi partija iz DOS-a.
Drugo, Predlogom zakona u škole se uvodi veronauka još jedan predmet za koji niko ne zna ni kako se zove ni kakav će njegov sadržaj biti. Što se tiče veronauke, SRS nema ništa protiv da se izučava u školama. Međutim, SRS je protiv zakonske nepreciznosti. Smatramo da zakon mora jasno reći koje su to tradicionalne verske zajednice, odnosno crkve u Srbiji koje mogu ostvariti pravo na ovaj predmet. Ako to ostane definisano kao što je to slučaj u Predlogu, rizikujemo da nam se u škole i među decu sasvim legalno instaliraju sekte, a vrlo dobro znamo kakve su posledice delovanja sekti u našim školama.
Što se tiče drugog predmeta, za njega se u zakonu zna samo da će biti etičko - humanističkog sadržaja. SRS smatra da je on u ovom trenutku nepotreban, suvišan i da ne može biti alternativa veronauci. Deca mogu i treba da izučavaju ove sadržaje u drugim predmetima. Ti drugi predmeti moraju biti protkani ovakvim sadržajima, ali prvenstveno smatram da prosvetni radnici moraju svojim ponašanjem i pristupom profesiji kojom se bave ostvariti pozitivan uticaj na učenike sa etičkog i humanističkog aspekta. Nažalost, to je vrlo teško i nerealno očekivati u uslovima u kojima rade prosvetni radnici, sa zaradama koje su jednake prosečnoj zaradi u Republici Srbiji.
Treća načelna primedba SRS odnosi se na školski odbor koji je postojao i u ranijem zakonu, ali ga ovaj predlog još više afirmiše. Dosadašnja praksa nije pokazala neke pozitivne efekte ovakvog upravljanja školom, jer se to svodi na samoupravljanje, naročito ako se ima u vidu da su u najvećem broju školskih odbora (a pogotovo po srednjim školama) ljudi koji nisu završili ni srednju školu. Međutim, ti ljudi su istovremeno politički podobni aktuelnom režimu, koji određuje sastav školskih odbora. Znači, školski odbor je prvenstveno sredstvo političke manipulacije na lokalnom nivou. Po mišljenju SRS školom upravlja osnivač, bilo da je u pitanju Republika, bilo da je u pitanju pravno ili fizičko lice.
Četvrto, Predlog zakona obavezuje i srednju školu na obrazovanje saveta roditelja i učešće roditelja u upravljanju školom. Mislim da je savet roditelja trebalo da bude fakultativnog karaktera, da se ostavi zakonska mogućnost da se formira, a da se roditelji sami izjasne da li imaju interes i želju da ga formiraju i da na taj način preko saveta roditelja učestvuju u upravljanju školom. Bojim se da će ovo biti još jedan instrument politizacije i političke manipulacije u srednjim i osnovnim školama.
Peto, nejasan je stav predlagača da sekretar u osnovnoj školi mora imati visoku stručnu spremu, a da istovremeno direktor može biti i sa višom stručnom spremom. Nisu jasni motivi koji su vodili predlagača da predloži ovakvu jednu odredbu.
Šesto, pored iznetih načelnih primedaba, ukazaću na neke, da tako kažem, tehničke greške, mada to nisu tehničke greške u ovom predlogu. U članu 2, u stavu 5. tačka 3) pominje se vrednovanje kvaliteta rada škole, odnosno doma učenika. Jednostavno, smatram da nije moguće vrednovati školu; mogu se vrednovati profesori, direktori, a ne škola. To se isto ponavlja i u članu 6. i u članu 8. ovog predloga.
Na kraju, pitanje ministru - šta je sa stvarnom reformom prosvete u Srbiji, kojom će se smanjiti opterećenje učenika, razdvojiti bitno od manje bitnog za pojedine obrazovne profile u srednjim školama? Zakon kaže da učenik može da ima do 31 čas sedmično i četiri časa fakultativne nastave, što iznosi skoro isto kao i obaveza zaposlenih u privredi i državnoj upravi, odnosno javnim službama. Ako se tome doda da učenik mora i kući da se priprema za nastavu, ako se uzme, na kraju krajeva, u obzir da se radi o deci, onda je jasno da su deca previše opterećena i da treba izvršiti reformu kojom će se smanjiti to opterećenje dece.
Isto tako, ovaj zakon je predvideo tzv. privatne škole, škole čiji su osnivači pravna i fizička lica. Zakon ne propisuje kriterijume i uslove za osnivanje tih škola i za njihovo normalno uključivanje u prosvetni sistem Srbije.

Reč ima narodna poslanica Anita Beretić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Miloš Nešović.

Poštovano predsedništvo,  poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su predlozi zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi što jeste prvi i dosta važan korak upravo u jednom važnom procesu koji je na sceni u našoj zemlji uopšte, a to je proces depolitizacije. Što se škole tiče, to je još uopšteniji proces demokratizacije.
Radeći u školi, radeći sa đacima, unazad nekoliko burnih godina, burnih po opštim društvenim dešavanjima koja su se naravno reflektovala na sve oblasti, pa tako i na naše školstvo, često sam ostajala začuđena gde je to dete, učenik u tom položaju, često kao između čekića i nakovnja - sa jedne strane stešnjen realnim problemima zaposlenih u prosveti (znači, statusnim problemima prosvetnih radnika), sa druge strane pod pritiskom opšte društvene zajednice za stalnim dokazivanjem da je prosveta upravo jedan od prioriteta društva, a jako dobro znamo da to u praksi nije bilo.
Stoga mi se u ovom predlogu izmena i dopuna nekako po važnosti nameću i izdvojila bih tri teme. Prva, za koju mislim da jeste suština svakog obrazovnog sistema, to je ličnost i status samog učenika, tako da uopšte ne bih umanjila važnost člana 1. ovog zakona. Tu se kaže da su u školi zabranjene aktivnosti kojima se ugrožavaju ili omalovažavaju grupe ili pojedinci po osnovu rasne, nacionalne, jezičke, verske ili polne pripadnosti, odnosno političkog opredeljenja, kao i podsticanje takvih aktivnosti. U školi je zabranjeno fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti učenika.
Mogu odgovorno da tvrdim i mogla bih, nažalost, mnogo vremena ovde da oduzmem u nabrajanju konkretnih situacija za koje sam bila svedok i za koje znam, a dešavale su se po školama, na koji način se sve ovo preko dečijih leđa sprovodilo u praksi.
S tim je u vezi, naravno, član 15. istog predloga (gde se povećava obaveza poštovanja prvog člana) koji glasi: "Nastavnika, stručnog saradnika i vaspitača koji svojim obrazovno - vaspitnim radom ne ostvaruje cilj i zadatke obrazovanja i vaspitanja; ne ostvaruje nastavni plan i program; svojim ponašanjem ugrožava ili omalovažava grupe i pojedince po osnovu rasne, nacionalne, jezičke, verske i polne pripadnosti, odnosno političkog opredeljenja, ili podstiče na takvo ponašanje; fizički kažnjava ili vređa ličnost učenika, direktor škole udaljava iz nastave do donošenja odluke u disciplinskom postupku."
Lično sam imala čak nameru da pojačam važnost i značaj ovog 15. člana i da ga amandmanom dovedem u vezu i sa članom koji se tiče stavki koje utiču na razrešenje direktora, pa u raspravi o tome možemo još eventualno porazgovarati.
Druga važna tema je, naravno, nadzor koji se predlogom ovih zakona praktično razdvaja (i to je jako dobro) na upravni i stručno-pedagoški nadzor, a u dosadašnjoj praksi to je bilo objedinjeno. Pokazalo se često kao vrlo neefikasno i stručno neutemeljeno, jer, zaista, govorimo o dve teme.
Sasvim je dobro rešenje da Ministarstvo prosvete vrši nadzor nad zakonitošću rada škole, njenih akata, kroz inspekcijski nadzor, a da te poslove obavlja prosvetni inspektor, da to bude stručna osoba, znači, diplomirani pravnik, sa položenim stručnim ispitom za rad u organima državne uprave, a da stručno-pedagoški nadzor vrši prosvetni savetnik, znači, lice sa odgovarajućom visokom školskom spremom, položenim stručnim ispitom i sa pet godina rada u obrazovanju. Često je bilo u proteklom periodu da se pod pojmom inspektora podrazumeva neki "bič božiji", koji uglavnom ima zadatak da dođe u školu, protrči školom, naročito u nekim situacijama kada je trebalo dovesti u red izvesne nastavnike, ili prosto klimu, neposlušne u određenoj školi smiriti, tako da su i sami ti ljudi vrlo često dolazili u neugodne situacije, jer su, naravno, stručni za određenu nastavnu oblast, a ne za oblast koju pokrivaju pravnici sa ovim kvalifikacijama koje sam istakla.
Dakle, jako je važno da taj stručni nadzor obavljaju savetnici; čak mi se ovako jezički dopada taj termin, jer mislim da je glavna funkcija stručno-pedagoškog nadzora, i mora biti, isključivo vezana za ostvarivanje propisanih nastavnih planova i programa, za njihovo unapređivanje, za pomoć, za savetodavni rad sa nastavnim osobljem, koji je i te kako potreban. Mislim da je u vezi sa ovim važno istaći sledeće - članom 16. predviđa se napredovanje nastavnika. Mislim da je to vrlo povezano upravo i sa tim stručno-pedagoškim nadzorom, odnosno savetodavnim delovanjem tog odeljenja Ministarstva. Dakle, predviđeno je da u toku stručnog usavršavanja, na šta je inače nastavno osoblje i obavezno, stručni saradnik i vaspitač može da stekne zvanje pedagoški savetnik, mentor, instruktor i viši pedagoški savetnik, pa je samim tim neko tržište znanja pravo, otvoreno, konkurentno, i to može i treba da deluje vrlo pozitivno.
Školski odbori - naravno, to je sporna tema, mada ne vidim preteranog razloga što se toliko polemike oko toga diglo. Mislim da 1992. godine, kada je donet prethodni, odnosno važeći zakon, nije bilo potrebno biti pravni stručnjak, ekspert, bilo je dovoljno biti samo pismen i pažljivo pročitati odredbe zakona, koje su ukazivale i određivale formiranje školskih odbora i imenovanje direktora, i tada je bilo jasno ko otprilike (fotorobota smo mogli napraviti) može biti postavljen i na koji način za direktora škole u to vreme, pa sve donedavno.
Školski odbor, kao organ upravljanja u školi, baziran je po ovom predlogu na tri dela, u jednakom broju - na predstavnike lokalne samouprave, predstavnike nastavničkog veća i predstavnike roditelja. Mislim da je to jedna realna mera, to su predstavnici tri osnovne interesne grupe, koje su direktno vezane za onog nesretnog učenika, koga pre ili kasnije svi u svojim svađama i objašnjavanjima manje-više zaborave.
Ne znam koja je to interesna grupa, osim roditelja i samih nastavnika, direktnije vezana za pozitivan status i tretman prema učeniku i ne vidim razloga da se omalovažava učešće roditelja u upravljanju samom školom, jer savet roditelja, koji je inače i postojao do sada samo u osnovnim školama, ali ne i u srednjim, bio je, po meni ne slučajno nego sigurno namerno, marginalizovan.
To je bilo takvo jedno slobodno udruženje, gde su prosvetni radnici uglavnom birali roditelje koje su lično poznavali, a ono se nikada, odnosno retko kada se sastajalo, niti je imalo bilo kakve funkcije. Poređenja radi, po prethodnom, odnosno po važećem zakonu, škola ima savet roditelja, kao savetodavno telo. Savet roditelja razmatra pitanja uspeha učenika, rada učeničke zadruge, školskog kalendara, ekskurzija, uslova rada škole i druga pitanja utvrđena statutom škole.
Po Predlogu ovog zakona kaže se u stavu 3. da savet roditelja razmatra uspeh učenika u učenju i vladanju, namenu korišćenja sredstava ostvarenih radom učeničke zadruge, proširenom delatnošću škole, od donacija i sredstava roditelja u posebnom fondu škole. Mislim da je izuzetno važno da već pri samom školskom odboru, a naročito da sami roditelji imaju uvid i u način sticanja, a naravno, i u način trošenja sredstava; jako je dobro da se ovaj poseban fond formira i zarad kontrole, da se zna gde i na koji način se troše pare, jer je ovde već rečeno da je upravo neozakonjen način sticanja dodatnih prihoda škole, a naročito njihovog trošenja, često bio i glavni motiv da se baš otimaju o mesto direktora škole.
Podržavam potpuno i smatram da ćemo ovim korakom, ovim izmenama i dopunama zapravo otvoriti taj put demokratizacije unutar našeg školskog sistema. Naravno, izuzetno željno očekujem novi kompletan zakon, koji će u svom središtu u pravom smislu reči zaista imati učenika, imati spram učenika i nastavni plan i program koji će ga konačno staviti u centar sveta. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Nešović.

Uvaženo predsedništvo, cenjeni članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imamo predloge zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi; zbog kratkoće vremena, pošto iz poslaničke grupe SPS imamo 10 prijavljenih, govorio bih o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi i osvrnuo bih se samo na dva-tri rešenja koja su data u ovom predlogu.
Vlada Republike Srbije, kao predlagač zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi, pored ostalog poziva se na Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka na slobodu misli, savesti i veroispovesti, koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, i uvodi izvođenje verske nastave i građanskog vaspitanja kao fakultativni predmet u osnovnom obrazovanju.
To se u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi reguliše odredbama članova 20, 22, 23, 48. i 67. koji se odnose na nastavni plan i program verske nastave kao izbornog predmeta, na udžbenike verske nastave i vrstu stručne spreme za nastavnike verske nastave.
SPS i njeni poslanici nisu protiv verske nastave, ali smatraju da je to pitanje rešeno ustavnim odredbama i pravo ispovedanja vere je intimna stvar svakog čoveka, svakog građanina. Uvođenje veronauke u nastavno-obrazovni proces je u suprotnosti sa ustavnim odredbama. Crkva je odvojena od države i ima slobodu organizovanja verskih škola.
Još jednom bih podsetio na činjenicu da je uvođenje veronauke u škole urađeno na brzinu i bez odgovarajućih priprema. Aktuelna vlast je uvela veronauku preko noći, ne zbog same veronauke i crkve, nego sebe radi, radi sticanja poena kod crkve, vernika i crkvenih organizacija. Smatram da će ovakvo uvođenje verske nastave imati mnogobrojne negativne posledice i po samu veru i verske organizacije, iz najmanje nekoliko razloga.
Prvo, nije pripremljen ni jasno definisan stručni profil nastavnika verske nastave, što će neminovno dovesti do različitog kvaliteta. Ta okolnost može samo da šteti veronauci.
Drugo, nepripremljenost organizovanja verske nastave će se negativno odraziti na same polaznike verske nastave i pre će ih odbiti od vere, nego što će ih privući veri.
Treće, za organizovanje verske nastave u Srbiji utrošićemo znatna sredstva koja su crkve mogle mnogo racionalnije da upotrebe za organizovanje verskog života, verskih škola u okviru verskih objekata, za obnavljanje i rekonstrukciju zapuštenih verskih objekata, a sve ovo bi bilo u skladu i sa Ustavom Republike Srbije.
U članu 79. Predloga zakona o izmenama Zakona o osnovnoj školi se govori o prijemu, odnosno izboru nastavnika, stručnih saradnika i vaspitača. Smatram da je trebalo predvideti da učitelji, odnosno nastavnici i profesori razredne nastave, koji rade pet ili više godina u selima koja su daleko od grada, sa otežanim uslovima putovanja na posao, kao i drugim otežanim uslovima rada, imaju prednost na konkursu u gradskim i prigradskim školama.
Na ovaj način regulisalo bi se pitanje učiteljskog kadra, odnosno nastavničkog kadra u zabačenim selima. Ako učitelj zna da će posle pet godina provedenih u radu u jednom zabačenom mestu dobiti mogućnost da se zaposli u školama gradskog ili prigradskog područja, lakše će se opredeliti da radi u mestima gde su uslovi rada daleko teži, a tu pre svega mislim na mlađi kadar.
Mnogi mladi ljudi će se rado odlučiti na ovakvu soluciju i na ovaj način bismo rešili ovaj problem. Sela bi tada dobila mlade učitelje, a škole bi ostale i u najzabačenijim mestima. Hvala vam lepo.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Mihajlo Jagodić, a sledeći prijavljeni govornik je narodni poslanik Đuro Popović.

Poštovano predsedništvo, gospodin ministar nije prisutan, poštovani saradnici Ministarstva, poštovane dame i gospodo poslanici, ove predloge zakona koji su pred nama vidim kao prvi korak za moralno i duhovno pročišćenje našeg školstva, jer su ti prvi koraci uvek najteži.
Svaka škola ima dve funkcije. Jedna funkcija je vaspitanje, a druga obrazovanje. Naša Vlada i Ministarstvo su se prvo uhvatili u koštac sa vaspitanjem, a ono nije samo posao škole, već i porodice i celog društva. Zato je ovaj prvi korak, koji je Ministarstvo napravilo, jedan težak korak u kome treba da ga podržimo.
Smatram da vaspitanje moramo mladoj generaciji sada da priuštimo, jer je u dužem periodu bilo stagnantno i nije bilo dobro. U svakom slučaju, dolazi do povezivanja roditelja i nastavnika kroz savet roditelja. I ranije je bilo pokušaja da se instalira jedan savet roditelja i osnovan je u srednjoj školi, ali ovde se to radi na jednom širem putu, faktički se iz svakog odeljenja po jedan roditelj bira u taj savet, delegira, da bi ta široka baza pomogla da se to vaspitanje popravi. (Žagor.)
Sigurno da je ključni prvi član ovog našeg Predloga zakona o srednjoj školi, gde se u drugom stavu navodi da je zabranjeno fizičko zlostavljanje, odnosno istaknuto je kao problem, kao i vređanje ličnosti učenika. To je, na neki način, staromodno i anahrono, kao sam izraz, odnosno čitav taj pojam. Jer, Konvencija o pravima deteta, koju je Jugoslavija potpisala, a donela je Generalna skupština UN, državi daje jednu veliku dužnost - da zaštiti dete od svih zlostavljanja i zanemarivanja, fizičkog, mentalnog, seksualnog i od upotrebe narkotika i psihotropnih supstanci.
Ovde, u našem zakonu, rešenje je do neke granice polovično. Imamo zabranu fizičkog kažnjavanja i imamo jedan izraz koji je upotrebljen u Predlogu zakona - vređanje ličnosti učenika. Sigurno da je to uže nego - mentalno zlostavljanje. Jer, mentalno zlostavljanje podrazumeva još i verbalne kazne, uskraćivanje nagrade, naklonosti, pažnje i podrške. Znači, tu je jedan kompleksniji problem koji treba bolje sagledati i mislim da sam izraz - vređanje ličnosti našeg učenika, nije dovoljno širok da bi pokrio sve što treba.
Pada u oči da u Predlogu zakona nedostaje - borba protiv upotrebe narkotika i psihotropnih supstanci. To je jedan problem koji iz godine u godinu u osnovnoj i srednjoj školi narasta do velikih granica. Zbog toga mislim da mi moramo da u član 8. unesemo i te delove. Znači - seksualno zlostavljanje manje, ali - ova borba protiv zloupotrebe narkotika, kao što je trodon ili neki drugi lekovi, psihotropni, i psihotropne supstance, kao što je marihuana i druge droge, znači to u ovom zakonu nemamo dovoljno istaknuto, a to bi trebalo; to bi onda bila jedna od primedaba.
Pozdravljam decentralizaciju koju pokušava, u prvim koracima, da radi ovaj predlog zakona, da spusti na nivo opštine i lokalne samouprave neke ingerencije u školstvu, kao što je inspekcijski posao.
Takođe, pomenuo bih problem srednjih stručnih škola, koje su takve da obrazuju kadrove za više opština, pa čak i za više regiona. Ja sam stručni saradnik u Medicinskoj školi u Zaječaru i mi npr. obrazujemo kadar za Borski region i okrug, za Zaječarski, za Niški, za Pirot, Svrljig, za te opštine. Znači, kada se tu bude reagovalo oko finansiranja i oko drugih potreba sigurno će jedna opština, gde je središte te škole, biti slaba da može to da izdrži i mi osećamo, kao Medicinska škola u Zaječaru, da neke stvari ne možemo da izvučemo sami, pa pravimo dogovore sa drugim opštinama, čiji učenici gravitiraju prema nama. Znači, to je jedan značajan momenat za koji treba da se i u zakonskim aktima unesu neka pravila, kako bi se lakše ljudi snalazili u tome.
Sigurno da imamo priliku u vaspitanju mladih da dobijemo jedno nezrelo biće, koje je i emocionalno i socijalno nezrelo. Mi moramo da mu pomognemo da stvori stabilnu sliku o sebi, to će učiniti nastavnici i profesori, a sa druge strane moraju i vršnjaci da budu na tom nivou.
Školu moramo da usmerimo prema tome da se uspostavi spontanost obrazovanja, da se podstiče radoznalost, da se radi sa pitanjima i odgovorima i da se neguje stvaralačko mišljenje. To je značajan momenat i mi tražimo od naših ljudi da budu stvaraoci, a ne puki reproduktori nečijih ideja.

Reč ima narodni poslanik Đuro Popović, a posle njega narodni poslanik Vlastimir Budimović.
Narodni poslanik Vladimir Garčević, povreda Poslovnika.