Narodni poslanik Čedomir Jovanović, po Poslovniku.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, povređen je Poslovnik u članu 98. od strane gospodina Tomislava Nikolića, koji je pogrešno protumačio moj nastup; on je, naime, potpuno zanemario član 89. zakona o kome mi raspravljamo i to sledeći njegove odredbe - školski odbor je organ upravljanja u školi; članove školskog odbora imenuje i razrešava skupština opštine, odnosno skupština grada; izborni period je četiri godine.
Toliko o ulozi lokalne samouprave. Spreman sam da prihvatim svaku sugestiju i da, ukoliko Skupština odluči, formiramo odbor koji bi mi pomogao u radu, jer mislim da puno radim i da bi tako nešto bilo korisno; ali vas samo molim da čitate zakon i da, ukoliko vama treba takva vrsta pomoći, tako nešto i zatražite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe.
(Čedomir Jovanović, sa mesta: Ovo je bilo po Poslovniku!)

Ubeđen sam, ovo je replika, da otprilike znam i sastav tog odbora koji bi pomagao gospodinu Jovanoviću. Upozoravate me na nešto što sam već za ovom govornicom rekao; tačno je da skupština opštine bira školski odbor. To deluje ponižavajuće. Nijednog člana u školski odbor ne daje; ona dobija spisak članova, od kojih trećinu određuju nastavnici zaposleni u školi,  trećinu savet roditelja, a trećinu ministar prosvete.
Zamolio bih vas da ne kršite ovako grubo Poslovnik; ako već dajete nekome reč da prigovori povredu Poslovnika, a da u stvari replicira meni. Očekujem, bar u polovini slučajeva, da i meni ubuduće obezbedite takvo pravo.

U svim slučajevima za sve jednako, uopšte nije sporno, zavisi od znanja onoga ko je za govornicom.
Reč ima narodni poslanik Ratimir Svirčević, predsednik poslaničke grupe Reformisti Vojvodine - Sandžačka demokratska partija.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, u principu  podržavamo promene koje se ovim predlogom zakona predlažu. Gospodin ministar je u svom uvodnom izlaganju, čini mi se, vrlo transparentno, elokventno ili kako se već može nazvati, vrlo direktno nazvao princip promena koje predlaže, principom tri "d". Dakle, demokratizacija, decentralizacija i depolitizacija.
Demokratizacija nije sporna. Mislim da je veoma lako objasniti, definisati i pravdati, braniti, kako god hoćete. Mnogi prethodnici su govorili o tome, ako se školski odbor bira na način kako se bira, ako su roditelji uključeni onako kako su uključeni, naravno da deca ne mogu da upravljaju školama, ali školama indirektno i veoma značajno upravljaju njihovi roditelji. Ne mogu maloletna lica, pa da to ne obrazlažem.
Decentralizacija, kao jedna od veoma značajnih karakteristika ovih promena u Predlogu zakona pre svega se očituje u tome što se izbor stručnog kadra spušta na mnogo niži nivo od postojećeg. Time praktično uključujemo korisnike, one koji najbolje znaju, one na čijim teritorijama škole postoje, uče đake, itd. da mogu presudno da utiču pre svega na kadrovski sastav škola, a onda posredno na kvalitet nastave i sve ostalo zajedno.
Depolitizacija je možda najintrigantniji princip od ova tri, veoma značajan i veoma je važno o njemu po neku reč progovoriti, s obzirom na jednu političku praksu koju smo imali, naročito u poslednjih 10 godina. Nešto ću kasnije reći i o političkoj praksi koja je bila u periodu unazad 50 i više godina. Dakle, moj bi predlog bio i dopuna ovome, bez ikakvih pretenzija da dopunjavam gospodina ministra u jednoj tezi o tri "d", uslovno dodajem i četvrto "d". Mislim da četvrto "d" ima mesto u ovoj priči, a to je praktično, odnosno jasno izgovorena reč deideologizacija. Mislim da postoji jasna razlika između depolitizacija i deideologizacije.
Zato sam rekao da je posebno važno spomenuti period unazad 50 i više godina. Znamo kakav je odnos tadašnje ideologije bio prema ovom segmentu obrazovanja. Neću da širim na univerzitet, to smo pričali u prethodnim tačkama. Ona je i te kako imala veliki uticaj na osnovno i srednje obrazovanje kroz kadrovsku politiku, naročito kroz nastavne programe, a i kroz mnogo toga o čemu bi se moglo govoriti, što se to dešavalo. Dakle, nije ista situacija bila 1945, 1946, 1947. i na primer 1988. i 1989. godine, ali je važno reći sledeće - razgradnjom bivše Jugoslavije i razilaženjem sa socijalizmom, bar u nekom formalnom smislu, nismo se razišli sa ideologijom.
Ideologiju marksizma koja je bila dominantna ideologija u nastavnim planovima, školskim programima, zamenile su isto tako pogubne ideologije - nacionalizam, ksenofobija prema Evropi pre svega, prema mnogim civilizacijskim tekovinama; dalje, verska, rasna i svaka druga mržnja. Mislim da ne treba u značajnoj meri o tome govoriti, jer praktično na svakom zasedanju i povodom svake tačke možemo o tome pričati, tako da bih samo ovako taksativno nabrojao.
Ono o čemu sam hteo posebno da govorim, s obzirom da je reč o izmeni i dopuni zakona, ono što posebno zanima sredinu iz koje dolazim, to je aspekt religije i veza između religije i školstva, u ovom slučaju osnovnog i srednjeg. S obzirom da dolazim iz Vojvodine, a zastupam i i poslaničku grupu u kojoj su predstavnici Sandžaka, smatram da religija u školi mora pre svega da krene od osnovnog principa, a to je da je na našim prostorima ukupno gledano, naročito u ove dve oblasti, religija pre svega višekonfesionalna.
Kako bi plan i program izučavanja predmeta koji smo nazvali veronauka trebalo da bude koncipiran pre svega sa sociološkog i istorijskog aspekta, osvrnuo bih se na reči gospodina ministra koji kaže da su među ključnim argumentima za uvođenje veronauke u školstvo na ovakav način, kako je predloženo, bile ankete i to veći broj anketa, gde se jako veliki broj građana opredeljivao za to da deca u osnovnom obrazovanju, a i kasnije, stiču znanja iz oblasti religije.
Međutim, šta je tu bitno? Bitno je da su te ankete došle nakon jednog perioda gde je religija, crkva kao institucija, bila u značajnoj meri diskriminisana. To je bio svojevrsni odgovor na dotadašnju praksu. Mislim da ne treba da odemo u suprotnu krajnost što se tiče jedne oblasti života koja je izrazito individualna, koja je pre svega raznolika, s obzirom na to da postoji veliki broj konfesija, a naročito na našem području i u sredini odakle dolazim.
U ovom zakonu, postoji jedan termin koji kaže - tradicionalna veroispovest. Možda bi trebalo kroz amandmane da pretrpi jednu izmenu, jer ipak je značajno reći da postoje određene veroispovesti koje imaju izuzetan broj pristalica u svetu, kao što su adventisti i neki drugi, a kod nas nisu tzv. tradicionalna veroispovest. Mislim da bismo ovu situaciju premostili time što bi religiju uveli u školu kroz jedan sociološki i istorijski filter. Tada bismo pomirili i jednu i drugu situaciju. Ne bismo pali u grešku da nam se u tradicionalne veroispovesti, da ih tako nazovem, ubace i neke verske sekte, a u isto vreme poštovali bismo sve ono što na ovim prostorima figurira kao konfesija.
Na kraju bih rekao nešto što me posebno ponukalo da ovo kažem, neću da kažem iritiralo. Pripadnici bivšeg režima su u svom izlaganju izrazili nezadovoljstvo time što nije sproveden dovoljan princip decentralizacije; kažu - eto, kad se predloži direktor neke škole, saglasnost treba da da ministar. Zamislite, a u sadašnjem rešenju ministar postavlja direktno direktora škole. Mi sada imamo promenu u ovom smeru, ona nije dovoljna onima koji su toliko centralizovali škole da je to bilo gotovo neizdržljivo. Dakle, čudo od principa. Hvala.

Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, zamenik predsednika poslaničke grupe Nova Srbija. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsednice Narodne skupštine, gospodine ministre, slušajte vašeg poslanika iz Odbora za prosvetu.

Predlozi o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi, o kojima razgovaramo u objedinjenoj načelnoj raspravi, nisu neki naročiti reformski potez. Zapravo, verovatno je i ambicija zakonodavca, odnosno predlagača zakona, bila izražena u manjoj meri, jer da je to hteo, onda bi doneo jedan kompletan zakon, a ne izmene i dopune zakona.

Ono što je na neki način novina u ova dva zakonska teksta to jeste povraćaj veronauke kao nastavnog predmeta u naše škole. Veronauka je bila u tradicionalnoj srpskoj školi - i osnovnoj kao pučkoj, masovnoj, i u srednjoj školi, a Teološki fakultet je bio jedan od osnivača Beogradskog univerziteta.

Prema tome, nije ista pozicija veronauke i pozicija građanskog vaspitanja. Građansko vaspitanje se, istina, sada prvi put uvodi, a veronauka se vraća, znači, prosto se rehabilituje neka stara tradicionalna škola.

Istina je da je Uredba Vlade, kojom je uvedena veronauka, izazvala veliki odijum u javnosti i mišljenja su bila podeljena. Verovatno je to bio razlog što je naše Ministarstvo prosvete odlučilo da uvede i novi predmet - građansko vapitanje i tako da pomiri one suprotstavljene.

Mislim da je strah, izražen kod ateista, da će svi oni koji uče veronauku biti teisti, potpuno neopravdan. Evo, postoje tu svetli primeri, koji prosto njima idu u prilog - bogosloviju je učio i Staljin. Takođe, uverenje da će oni koji uče građansko vaspitanje biti ateisti isto ne mora biti tačno. Moguće je, dakle, da će se i među njima regrutovati ozbiljni i dobri vernici.

Ono što bi se moglo zameriti ovim predlozima o izmenama i dopunama zakona o osnovnoj i srednjoj školi, pošto su u stvari ta dva teksta potpuno slična, jer se otprilike i tretiraju izmene iz te materije, to je nedostatak hrabrosti Ministarstva prosvete da izvrši ozbiljnije reformske zahteve.

To je ono što je sada moderno reći - reforma u oblasti nastavnog gradiva, odnosno kurikuluma, kako sam čuo da govore itd, onda reforma u pogledu evaluacije, reforma u pogledu sadržaja nastavnih programa i nastavnih planova i konačno reforma o tome šta može biti nastavni predmet u školi.

Naša škola je tradicionalna i sistem obrazovanja je kod nas razredno-časovni i predmetni sistem, koji je uveo još Jan Amos Komenski, u DžVII veku, u svom pedagoškom delu "Didactica magna". Mi, prosto, od te stvari nismo odmakli. Moguće je da je on i dobro projektovan i dobro koncipiran, čim toliko vreme uspešno izdržava probu. Ali, kada sam maločas izrazio svoje neslaganje što ovaj zakonski tekst nije pokazao malo više hrabrosti, tu, govoreći o srednjoj školi, mislim da su ostale stare odredbe o dopunskoj i dodatnoj nastavi.

Dopunska nastava je predviđena za one đake koji zaostaju u uspehu, a dodatna nastava je predviđena za one darovite. To prosto kažem onim ljudima koji nisu u našem prosvetarskom esnafu, mada među poslanicima svih poslaničkih grupa ima prosvetnih radnika, sa svih nivoa obrazovanja.

Dakle, evo šta bi bilo dobro - bilo bi dobro da se npr. dopunska nastava pojača i da se ona malo više obaveže u onim školama za radnička zanimanja i u tehničkim školama, ako pođemo od pretpostavke da je tu na neki način nivo obrazovanja tih naših učenika, odnosno početni obrazovni standard, niži.

Dodatna nastava bi se mogla intenzivirati i malo ozbiljnije raditi u elitnim školama, da tako kažem, mada nisu sve gimnazije elitne. Neke jesu, ali postoje naravno i elitne škole, specijalne gimnazije, npr. Matematička gimanzija i, pretpostavljam, Filološka gimnazija.

Ako zaista predlagač ovog zakona istraje u svojim obećanjima da će u dogledno vreme izaći sa integralnim tekstom, gde će se intencije reforme školstva, što je predmet raznih konferencija, blagovremeno izvršiti, onda mi nemamo razloga da podržimo ove izmene i dopune zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju.

Ono što posebno brine, a svestan sam činjenice da to zakon ne može urediti, jesu izuzetno niska primanja prosvetnih radnika. Prosvetni radnici se na nekoj lestvici nagrađenosti nikada nisu visoko kotirali. Ali, u zadnje vreme je izraženije, a to je počelo otprilike posle 90-tih godina, kada su se socijalisti učvrstili na vlasti, a nažalost ni sada to stanje nije popravljeno.

Da bi zaista prosvetni radnici mogli u nagrađivanju da pređu tu ivicu egzistencijalnog minimuma, sigurno je da se mora izvršiti ozbiljnija reforma. U toj reformi će se predvideti i nastavni predmeti koji su neophodni i oni koji nisu.

Usput koristim prisustvo ministra prosvete da ga pitam (zbog apela koje sam dobio od veroučitelja) - kada će Ministarstvo prosvete, ili Ministarstvo vera, ili konačno bilo ko, isplatiti veroučitelje? Veroučitelji rade već pola godine bez dana naknade. Evo, čak i ovi marksisti, kada uvode veronauku, moraju da znaju, kako to Marks kaže, da i veroučitelji moraju jesti, piti i stanovati, i zaista su njihove egzistencijalne potrebe u ogromnoj meri ugrožene. Oni u ovom momentu nemaju ni saznanja kolika je ozbiljna cena njihovog rada.

Usput da kažem da ću biti predstavnik poslaničke grupe Nova Srbija, o ovom zakonu ću učestvovati i u pojedinačnoj raspravi, naravno, a daću i završnu reč.

I na kraju, pošto pripadam branši prosvetnih radnika, pošto sam u tom esnafu više od 25 godina, osećam potrebu da parafraziram reči jednog mudrog starog Grka: "Ako Atinjani imaju loše obućare, nosiće lošu obuću, ako imaju loše krojače, loše će se odevati, ako Atinjani imaju loše učitelje, imaćemo loše Atinjane".

Sve to važi i za Srbe, odnosno za sve građane Srbije. Hvala.

Reč ima ministar u Vladi Srbije, gospodin Gašo Knežević.

Gospodine Ćirkoviću, i sami ste rekli da ovo nije mesto da se razgovara o ekonomiji, ali ja ću ipak da vam odgovorim na dve stvari - prvo, ono što znam da ljude boli, to je nivo primanja prosvetnih radnika. Moram vam reći da je od oktobra 2000. godine do danas učinjeno dosta.
U tom momentu prosečna plata je bila 66 maraka, a sada je 300 maraka. Porasli su i troškovi života na malo i inflacija, ali su prosvetni radnici otišli iznad troškova života na malo i inflacije, znači realno je nešto ipak preduzeto. Posledica toga je i prestanak štrajkova, kojih, hvala bogu, nema već godinu dana.
Drugo, što se tiče plata veroučitelja, adresati su bile eparhije. Problem je bio što eparhije nisu imale žiro račune ili su ih imale kod banaka koje su propale, i u toj proceduri su otvarale nove. Svima je sada izvršena uplata. Hvala.