Narodni poslanik Žarko Obradović, replika na izlaganje ministra.

Gospodine ministre, vaše je pravo, a i radna obaveza, da idete u koju god hoćete školu i, u okviru svojih obaveza i onih ovlašćenja koja vam daju zakoni ove zemlje, da radite šta hoćete.
Ukazao sam, i to je činjenica, da postoji suptilan vid politizacije onoga što Vlada Republike Srbije radi. U okviru programa "Srbija na dobrom putu", činjenica je da predsednik Vlade i resorni ministar idu zajedno, i to uglavnom u škole; ili predsednik Vlade i resorni minsitar politizuju ovo pitanje ili predsednik Vlade ne veruje resornom ministru pa hoće da vidi šta radi. Sada vi izaberite šta vam više odgovara. Tvrdim da vršite politizaciju škola.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe DOS.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško prepoznati razuman politički stav u kritici onih koji su generacijama vezivali pionirske marame oko vrata, a danas osporavaju pravo ministru prosvete da ode i razgovara sa učenicima ili predsedniku Vlade da u sklopu obilaska Srbije razgovara sa učenicima i profesorima, jer se uvek sretao i sa njima. Na takav način mogu da steknu pravu sliku o onome što se dešava u Srbiji.
Drugi primer svakako nije ono što bismo mi sledili, a to je vaš odnos, kad kašem vaš mislim na odnos stranaka prethodnog režima, prema osnovnom, srednjem ili visokom obrazovanju. Dosta toga smo rekli u raspravi o Zakonu o univerzitetu i mislim da se ništa kvalitetno tome ne može dodati.
Dakle, usredsredio bih se na nekoliko ključnih tačaka koje, sasvim sigurno, zaslužuju pažnju, s obzirom da je reč o procesu reforme srednjeg, odnosno osnovnog obrazovanja - nova organizacija školskog obrazovanja sigurno je veliki iskorak u pravcu sticanja one vrste znanja koja nam je do sada bila veoma potrebna i koju, na žalost, nismo mogli da, kao đaci, kao društvo, steknemo na pravi i ispravan način. Tu mislim na izborni predmet. Konačno, nešto bih rekao o ulozi lokalne samouprave u procesu školstva, odnosno srednjeg i osnovnog obrazovanja.
Mislim da je zaista veliki pomak i veliki ustupak, imajući u vidu šta je obeležilo organizaciju našeg školstva, formiranje školskog odbora, odnosno saveta roditelja i afirmacija lokalne samouprave. Između perioda u kojem je ministar imenovao direktore osnovnih, odnosno srednjih škola, dolazimo u period u kojem ministar daje saglasnost na odluke koje ne donose separatno nastavna veća, odluke koje ne donosi separatno lokalna samouprava ili savet roditelja, već na zajednički stav onih predstavnika koji sami po sebi imaju i najviše interesovanja za kvalitetno rešenje.
Školski odbor je prvi korak procesa demonopolizacije školstva, koji je sam po sebi neminovan, potreban i ovim se završava. Slažem se da bi bilo idealno živeti u društvu koje svoja pitanja rešava bez takve uloge kakva je danas data ministru prosveta, ali je ta uloga bitno liberalnija od one koju je on imao do sada. Dakle, između diktata i slaglanosti je velika razlika.
Školski odbor je veoma dobro rešenje, mesto na kome se sreću predstavnici lokalne samouprave, predstavnici roditelja i nastavničkih veća srednjih i osnovnih škola. Proces konstituisanja školskog odbora je dobar, jer se na takav način afirmiše uloga lokalne samouprave, u onom njenom segmentu u kojem je dužna da se stara o osnovnim i srednjim školama i na takav način na sebe preuzme onu vrstu nadležnosti koja je do sada bila prevashodno usmerena na Republiku koja nije mogla, imajući u vidu te meandre po kojima je organizovala naše obrazovanje, odnosno sistem osnovnih i srednjih škola, da odgovori na adekvatan način. Ne može se više iz Beograda starati o jednoj školi u unutrašnjosti Srbije, nego na prostoru te opštine. Dobro je što ti školski odbori danas postoje kao neka vrsta novog kontrolora i novog realizatora onih potreba koje postoje u okviru škole.
Takođe, mislim da je savet roditelja veliki iskorak. Način na koji se on formira je potpuno demokratski. Ničim on ne može sebi pretpostaviti volju Vlade ili resornog ministra, s obzirom da se u njemu nalaze predstavnici roditelja iz svakog odeljenja škole u kojoj je taj savet formiran.
Konačno, dolazimo i do zajedničke funkcije školskog odbora, sastavljenog od predstavnika nastavnika, roditelja i lokalne samouprave, tj. Vlade. Mislim da je to dobar pristup: 3:3:3 omogućava u svakom trenutku potrebu dogovaranja i onemogućava konflikte koji su proizilazili iz nametanja jedne volje.
Dakle, to nisu predstavnici iste strane. Savet roditelja predstavlja interese učenika i njihovih roditelja, lokalna samouprava i Vlada predstavljaju interese vlasti, odnosno izvršnih organa vlasti, a nastavničko veće zaposlenih u tim školama, čiji se autentični interesi mogu razdvajati od interesa onih koji privremeno pohađaju škole. Mislim da je obaveza dogovaranja zaista korisna posledica ovakve vrste izmene koja nije konačna i koju treba dalje razvijati.
Tema izbornog predmeta i veronauke je politička; ona, imajući u vidu kontekst u kom danas mi živimo, mora biti na pravilan način tretirana. Teško ćete pronaći na prostoru Evrope zemlju koja je u većoj meri bila podložna verskoj netoleranciji i zloupotrebljavala pitanje religije, verske slobode, od ove u kojoj mi danas živimo. Da smo imali priliku da se generacijama obrazujemo, možda bismo izbegli pogrešne poteze koji su povučeni u ovom društvu u prethodnih deset godina i koji su nas doveli do stanja u kojem danas živimo.
Pitanje finansija je, naravno, ozbiljno pitanje u svakom siromašnom društvu. Treba voditi računa o sredstvima koja se troše, ali resorno Ministarstvo finansija je veoma pažljivo sprovodilo svoju politiku i tokom prošle godine nije primetilo ni jednu anomaliju u procesu trošenja sredstava koja su bila namenjena za pokrivanje troškova fakultativnog predmeta - veronauke, odnosno građanskog vaspitanja.
Ali, mi ne dozvoljavamo da predstavnici stranaka koje su u prethodnom režimu činile vlast nama ukazuju na zloupotrebe i na nepravilnosti, nekorektnosti u raspolaganju budžetskim sredstvima, jer oni predstavljaju stranku čiji su ministri zbog rada u Vladi dobili krivične prijave na osnovu necilishodnog raspolaganja budžetskim sresdstvima. O tome će ova skupština raspravljati, bilo u fazama u kojima se poslanicima oduzimaju imuniteti, bilo kroz završni račun za budžet 2000. godine. Dakle, to je kritika koja nema svoje opravdanje.
Izbornost, naspram fakultativnosti, jeste jedna mera koja je, sasvim sigurno, obavezujuća, ali mislim da moramo prevashodno posmatrati posledice takvog odnosa. Izbornost nije nametanje veronauke; ostavlja se mogućnost izbora nekog drugog predmeta. Izbornost veronauke nije sprečavanje i limitiranje nekoga u njegovom razvoju, ukoliko on, recimo, zagovara sekularno društvo, iako veronauka u školi nije degradacija sekularnog društva.
Mislim da je reč o nečemu što je do sada bilo mimo nas i nečemu što samo po sebi može biti kontroverza; kao što je bila prilika nakon Vladine uredbe, to će dobiti ono mesto u našem društvu koje na osnovu značaja i zaslužuje. Pitanje izbornosti je pitanje ličnog izbora. Taj izbor nikako ne sme zavisiti od poslanika u Skupštini, od Vlade, već od onih koji se na tako nešto odlučuju. Mi smo dužni da otvorimo tu mogućnost. Bilo bi loše kada bi izbornost podrazumevala nametanje veronauke. Ali, pitanje predmeta građanskog vaspitanja i pitanje veronauke su pitanja koja zaslužuju svoje odgovore, odgovore koji se mogu pronaći u školskim klupama.
Nažalost, ne u crkvama koje su do sada organizovale veronauku, jer naša crkva nije u stanju da na takav način odgovori toj svojoj obavezi, s obzirom da je 50 godina uništavana. Francuska jeste, ali naša crkva nije; kada kažem naša ne mislim na Pravoslavnu crkvu, već na sve verske zajednice koje postoje na prostoru našeg društva; one ne mogu da odgovore tome. Možda će nakon zakona o vraćanju imovine i nakon novog zakona o verskim zajednicama biti u stanju da to učine. Tada ćemo o tome razgovarati.
Dakle, važno je napomenuti da veronauka nije predmet koji se ocenjuje od jedan do pet, nego opisnim ocenama i ne može presudno uticati na uspeh nekoga ko se za njega odlučio.
Sprečavanjem mogućnosti sticanja tog znanja, vi zapravo otvarate prostor za nove zloupotrebe i ne želite da stavite tačku na onu vrstu haosa koja je u našem društvu bila prisutna u svim situacijama gde se religija, ili vera, zloupotrebljavala. Kada govorimo o veronauci, ne govorimo o pravoslavlju; ne govorimo o rimokatoličkoj crkvi; mi govorio o verskim zajednicama koje žele svoju veru i svoje znanje da približe onima koji tako nešto smatraju svojom ličnom potrebom. Dobro je da Skupština otvori tu mogućnost i da ničim tako nešto ne dovede u pitanje, jer bismo u suprotnom ponovili grešku koja je počinjena u našem društvu pre više od 50 godina.
To su neke bitne teme o kojima mi možemo da razgovaramo; unapred želim da napravim razliku između kritike izbornosti veronauke koja razloge pronalazi pre svega u svom partijskom kontekstu i obeležju, i to poraženih režimskih doktrina, u odnosu na kritiku prisutnu unutar samog DOS-a i našeg građanskog društva proizašlu iz straha, koji sam po sebi može biti opravdan; ali, mislim da ipak ima puno više pozitivnog u svemu onome što su bile naše suštinske namere.
Dakle, mi ćemo podržati ovaj zakon, a on ne znači potpunu reformu osnovnog i srednjeg obrazovanja; on zapravo jeste prvi korak u jednom poslu koji će se raditi dugo i to je put bez svog konačnog kraja, jer verujem da se pitanje evolucije, ne može zaobići u oblasti obrazovanja. Ono što smo čuli od predstavnika stranaka bivšeg režima je za nas neprihvatljivo, pogotovu zbog toga što teze tih kritika zapravo osporavaju njih, a ne nas.

Reč ima narodni poslanik Ratimir Svirčević. Još jedna replika; osnov za repliku - stranke iz bivšeg režima, prepoznali ste se. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege poslanici, ovu priču od gospodina Jovanovića o nenamenskom trošenju sredstava čuli smo prvi put prošle godine u ovo doba. Ali, sada prvi put čujemo od predstavnika ovog parlamenta da se već naslućuje ishod, a to je lepo, pogotovu što u isto vreme tvrdimo da postoji apsolutna samostalnost tužilaštva, sudstva, kao i ostalih državnih organa u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast.
(Čedomir Jovanović, sa mesta: Kakav ishod?)
Pa, vi ste već najavili kakav će biti ishod. Ovo podseća apsolutno na ove haške zapečaćene optužnice, gde se unapred zna i ko je kriv i za šta je kriv. Toliko o državi, pravnom sistemu i pravdi.
Druga stvar, u protekloj deceniji, kada su socijalisti organizovali vlast na nivou Republike, učinjeno je jako mnogo za verske zajednice u državi, sve; pogledajte, raspitajte se, čujte od njih i o broju verskih objekata i o onome što je država učinila. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, replika, osnov za repliku isti kao i u prethodnom slučaju, zamenik predsednika poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada još nijedan poslanik SRS nije govorio o ovim zakonima, predstavnik poslaničke grupe DOS je u množini govorio o strankama bivšeg režima, upućujući na taj način neke kritike i zabrane, čak i poslanicima SRS, unapred određujući njihovu diskusiju.
Naravno, njemu će proći ovde sve nekažnjeno, ali ne može da izađe za govornicu i da kaže da nisu moguće kritike koje su sa stanovišta ideologije stranaka bivšeg režima. Zašto nisu moguće? Ovde svako ima pravo svakoga da kritikuje, ovo je govornica Narodne skupštine Republike Srbije. Ali, predlažem formiranje jednog skupštinskog odbora koji će vršiti pripreme Čedomira Jovanovića za sednice Narodne skuštine. Onda bi on mogao da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine i da govori istinu za ovom govornicom.
U zakonu o srednjoj školi veličao nam je ulogu lokalne samouprave u odlučivanju o srednjoj školi. Kakva je njena uloga? To da skupština opštine, odnosno grada, samo proglašava odbor koji se bira na način nezavistan od skupštine opštine, odnosno grada. Školski odbor čini po trećina članova, koji predstavljaju nastavnike u školama, roditelje i Ministarstvo prosvete.
Kakva je tu uloga? Čak je ponižavajuća uloga skupštine opštine koja to mora da proglasi. Govorim o osnovnom Predlogu zakona, za mene je to ideologija predlagača, prihvaćeni ili odbijeni amandmani za mene nisu želja predlagača zakona. Onaj ko je imao vremena nekoliko meseci ili dve godine da napravi predlog zakona o srednjoj školi, ne može da kaže - ne govorite mi o predlogu zakona, govorite mi o amandmanima koje sam prihvatio. Idealan predlagač zakona je onaj koji ne mora da prihvata amandmane, koji je dobro sagledao predlog zakona. Ono što prihvatite ovde u klupi, čak razmišljajući o onome ko amandman predlaže, to nije ideologija.
To je sada, kao što smo danas kasnili sa sednicom, pa nismo ni radili u četvrtak popodne, usaglašavanje stavova hoće li ovi glasati ako bude ostao ovakav predlog veronauke ili ne. I još nešto sam čuo što me strašno zabrinjava, nije valjda ideologija DOS-a da sve verske zajednice mogu da uče našu decu. Ne mogu da verujem da će baš tako daleko ići (a tebe nisam ništa pitao), neće valjda baš tako daleko ići propadanje društva, da će svako moći da obučava našu decu. Mislim da je tu naš amandman jasno odredio, a vezan je i za neke vaše predloge zakona u kojima su određene tradicionalne crkve; sa njima država treba da sarađuje, a postoji ono što država treba da proganja, a ne da s takvim sarađuje.
Gospodine ministre, razmišljam o vašem ponašanju, mada ste ovde nastupili ne kao profesor univerziteta, veoma nisko ste nastupili, ali sam vas gledao na televiziji kada ste u jednoj školi cupkali, izabrali je kao oglednu školu da u njoj propagirate neko vaspitanje mimo veronauke; posle dva meseca rekli ste da tu školu treba zatvoriti jer se u njoj radi potpuno van pravila; poput ovoga da su sekte preuzele školu, došlo je do tragedije u toj školi; a mene interesuje šta je vaš stav: onaj po kome je ta škola reprezentativna (ne biste se slikali u školi koja je za zatvaranje) ili onaj stav posle dva meseca da tu školu treba zatvoriti.

Ministar je tražio reč; reč ima ministar u Vladi, gospodin Gašo Knežević.

Samo istine radi: ono što ste vi nazvali cupkanjem, to je bio prvi čas građanskog vaspitanja koji smo u osnovnoj školi imali, a ovo drugo o čemu pričate je gimnazija "Sveti Sava"; dakle, potpuno dve različite stvari.