Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a posle njega narodni poslanik  Miroslav Hristodulo.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, rasprava o izmenama i dopunama ponuđenih zakona u jedinstvenom pretresu pokazuje da nema dovoljne saglasnosti u pogledu nekih pitanja, koje je Vlada pretočila u formu predloga zakona, jedan broj narodnih poslanika na to ukazuje s pravom i očigledno će biti interesantno izjašnjavanje o nekim od ovih pitanja.

Vlada, naravno, sa sebe skida jedan deo odgovornosti i tu vrstu odgovornosti sada imaju u rukama narodni poslanici. Mislim da su stavovi poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije s tim u vezi poznati od samog početka. Ovde ću da kažem nekoliko stvari koje su pomenute i koje su bitne. Takođe bih hteo da zamolim gospodina ministra, a i vas bih pre svega hteo da zamolim da govorim uz elementarne uslove, a to znači da mogu da govorim, a da se sa vama ne nadvikujem, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici.

Gospodine ministra, vi ste juče izjavili da niko od direktora nije ostao bez posla. Hoću da vam verujem, ali sam zamoljen, kao narodni poslanik Socijalističke partije Srbije iz Moravičkog okruga, da ovde kažem: gospodin Dragan Nešović, bivši direktor Ekonomske škole "Knjaz Miloš" u Gornjem Milanovcu, vašim rešenjem dobio je otkaz u septembru prošle godine. Ne znam šta su razlozi, samo vas prosto molim da tu stvar izvedemo do kraja; zato što mi je veoma stalo da zaštitimo čoveka i hoću da verujem da niste imali rđavu nameru kada ste takvo rešenje potpisivali. Dužan sam kao poslanik i poznanik ovog čoveka da to

kažem i da vas zamolim da vidimo dokle je ta stvar došla i da li je moralo tako da bude. Zahvaljujem se na tome.

Ovde su kolege govorile o uvođenju veronauke, a to je očigledno bila interesantna tema. Rekao bih nešto u vezi s tim, moje kolege su rekle šta je stav Socijalističke partije Srbije, a tu bih dodao nešto o uslovima, o ambijentu, kada je veronauka uvedena na ovaj fakultativan način u naše škole. To je učinjeno pre svega kao jedan politički ustupak. Nije bio dovoljno iskren u tom momentu, podsetiću vas i narodni poslanici to znaju, a podsećam javnost Srbije: kada je bila neophodna saglasnost Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla u vezi jednog krajnje problematičnog i nehumanog postupka sa bivšim predsednikom ove države Slobodanom Miloševićem, gospodin Đinđić u audijenciji kod Njegove svetosti obezbedio je elementarnu saglasnost, a s tim u vezi smo dobili veronauku kao fakultativni predmet.

Podsećam sve vas, gospodo narodni poslanici, da su dvoje ljudi iz Ministarstva prosvete tim povodom ponudili svoje ostavke. To su gospođa Turajlić i gospodin Vigor Majić. Dakle, govorim o faktima. Nije dobro da se po pitanju uvođenja veronauke u srednje i osnovne škole na ovaj način ubiraju politički poeni. S tim u vezi treba da se ima jasan i precizan stav.

Ovde je neko pominjao Ustav, neko je pominjao neke druge elemente, pa hoću da kažem sledeću stvar: nesporno je pravo svakog građanina ove zemlje, pa samim tim i svakog učenika koji ima svoje punoletne roditelje, da se izjasni na način kao što želi. Tradicionalne crkve u ovoj zemlji bi trebalo podsticati da neguju toleranciju koja se definiše kao ekumenstvo. Ukoliko toga nema, može se dogoditi da se kroz versku nastavu stvara netrpeljivost umesto tolerancija i da se uvođenjem ovakve nastave među ljudima pravi jaz umesto da se grade mostovi. To je veoma delikatna stvar.

Ja sam prvoslavni Srbin i nemam ništa protiv toga da se neko izjasni da hoće da sluša versku nastavu. Kao pravoslavni Srbin hoću da kažem da Srpska pravoslavna crkva u ovom trenutku nije ni kadrovski, ni finansijski, ni na bilo koji drugi način spremna da parira nekim drugim konfesijama. Kao pravoslavni Srbin bih se založio da se toj crkvi pomogne da parira, ako ta nastava zaista bude uvedena, na način koji odgovara stvarnoj potrebi te verske zajednice. Ovako, mi imamo sledeću situaciju: jedan broj tradicionalnih verskih zajednica, i nekih drugih, dobijaju enormna finansijska sredstva iz inostranstva i s tim u vezi ne postoji elementarna kontrola u ovoj državi. Mi hoćemo da se ta stvar definiše do kraja i na način da se može ljudima objasniti ko koga finansira i sa kakvom svrhom.

U vezi sa školskim odborima uložio sam amandman i podržavam, kao i Socijalistička partija kojoj pripadam, ono za šta su se založila tri sindikata u našoj zemlji. Dakle, koncept pet, tri i jedan. Jednu stvar ste govorili, da će se kolektiv uvažiti i da će mu se na osnovu onoga za šta se izjasni dati mogućnost da izabere direktora. Danas to očigledno niste spremni da prihvatite. Ostaje nejasno, ako je to princip 3+3+3, ko je legitiman da izabere troje roditelja u savet škole i da li je to diskreciono pravo, a mi znamo kako to funkcioniše naravno. Znam šta će biti forma, ali imam amandman s tim u vezi i želim da kažem da ćemo se truditi da se prihvati princip za koji su se zalagali sindikati srednjih i osnovnih škola.

Reč ima ministar u Vladi, gospodin Gašo Knežević.

Nastavnici imaju veoma važnu ulogu u izboru direktora u dve faze. Prva faza je izbor od strane nastavnog veća. Odluka nastavnog veća ne veže mandatom školski odbor, ali je veoma jak indikator i  pretpostavljam da će se u 80% slučajeva podudariti odluka nastavnog veća i školskog odbora. Ako se ne podudari, postoji i fino štelanje u Ministarstvu. Dakle, ni na jedan način kolektiv neće biti prikraćen.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Hristodulo, a posle njega narodni poslanik Dragan Čolić.

Poštovane članice i članovi parlamenta, Socijaldemokratska partija smatra  da su ove izmene i dopune zakona, bar u nekoliko stvari, veoma dobre, a pre svega uvođenje školskog odbora na paritetnoj osnovi 3+3+3 i zabrana fizičkog kažnjavanja i vređanja ličnosti učenika. To je za svaku pohvalu i to Socijaldemokratska partija podržava.
Što se tiče najkontroverznijeg pitanja koje se ovde postavlja sve vreme, juče i danas, oko verske nastave, smatramo da je Uredba Vlade Srbije iz juna ili jula prošle godine uvela veronauku, ako je uopšte trebalo uvoditi, na bolji način nego što se sada ovde predlaže. Dakle, verska nastava i građansko vaspitanje su bili alternativni predmeti tj. oni su bili fakultativni u toj meri da su učenici i roditelji mogli da izaberu između četiri mogućnosti, da izaberu jedan, drugi, oba ili nijedan predmet.
Sada se ovim predlogom izmena i dopuna ova dva zakona predlaže da budu verska nastava i građansko vaspitanje izborni predmeti, tj. da postoje samo dva izbora, da uzmete ili jedno ili drugo. Znači, ovo je podizanje verske nastave na jedan viši nivo, na nivo skoro obaveznog. Mi smo protiv toga, smatramo da to nije dobro i želimo da našim amandmanima, koje smo podneli i koji će biti ovde pred vama danas ili sutra, to ublažimo i vratimo na nivo fakultativnog predmeta. Inače, bili bismo protiv veronauke i mi ćemo glasati za amandman Demokratskog centra da se to sve ukine, ali ipak predlažemo da veronauka bude fakultativna. Dakle, mi smo protiv.
Mi smatramo da svako ima pravo da pohađa veronauku i da država, u principu, treba da pomaže versku nastavu u crkvama. Mi smatramo da je nedopušteno da se veronauka predaje unutar državnih škola. Ali, ako Vlada ili oni koji podržavaju veronauku kao izborni predmet hoće bilo kakav reformski kompromis, onda su naši amandmani taj reformski kompromis. To je amandman, pre svega, na član 10. On je centralni amandman kojim se veronauka definiše kao fakultativni predmet.
Takođe, problem je, pored obaveznosti veronauke u ovim izmenama zakona, ravnopravnost verskih zajednica, tzv. velikih verskih zajednica, tj. tradicionalnih, i tzv. malih verskih zajednica, od kojih, na primer, jedna - baptistička crkva, ima 200 miliona vernika u celom svetu, od toga 110 miliona u SAD i pitanje je može li da se kaže da je mala. Dakle, mi predlažemo nizom amandmana da se iz nekoliko članova brišu reči "tradicionalna crkva", a da ostanu samo reči "verska zajednica", što je jedino ustavno-pravna kategorija. Verska zajednica se spominje u Ustavu Republike Srbije, član 41. i to je jedina pravna kategorija. Tradcionalna crkva zapravo ne znači ništa, jer mi još uvek ne znamo ko utvrđuje šta je to tradicionalna crkva i ko garantuje da u procesu utvrđivanja tradicionalnih crkava neće biti diskriminacije.
Treće, zanimljiv je argument ministra prosvete da je rasprava o verskoj nastavi pretila da nanovo podeli ovu zemlju. Mi smatramo, ako ta tema deli ovu zemlju, onda veronauka treba da se povuče, da se građani ne bi delili. Mislim da je to argument koji je upotrebljen u jednom pogrešnom kontekstu: nije to argument za, nešto protiv uvođenja veronauke.
Problematična je konstatacija, pitanje ili dilema da li građani u većini žele tu veronauku ili ne. To je veliko pitanje. Ako bi bila istina da većina to želi, onda bi postojala opasnost da se niz - koji je počeo proglašavanjem verskih praznika za državne, slavljenjem slava državnih organa, na primer slava opštine i uvođenje veronauke u državne škole - završi uvođenjem državne religije. Postoji ta opasnost.
U stvari, mi smatramo da ona realno ne postoji zato što, u stvari, manjina podržava veronauku. Videli smo, kada su se izjašnjavali učenici i njihovi roditelji o uredbi Vlada Republike Srbije iz juna ili jula ove godine, dok su agencije radile ankete na čije se rezultate i poziva ministar prosvete, manje od 50%, a u mnogim sredinama mnogo manje od 50% učenika i njihovih roditelja je izabralo versku nastavu.
Dakle, praksa je pokazala da građani većinom ne žele veronauku. Vlada i ovo zakonodavno telo žele da se na silu ta veronauka uvede, dok Socijaldemokratska partija predlaže da se verska nastava organizuje samo za one koji to žele. Mi iz Socijaldemokratske partije hoćemo izbor, a nećemo nametanje; hoćemo fakultativnu istoriju religije, a nećemo indoktrinaciju nove dogme; hoćemo nauku o veri, a ne stvaranje vernika.
Na kraju, pošto nema dovoljno kvalitetnih nastavnika za predavanje o istoriji religije, mi smatramo da bi obavezna veronauka bila zamena za propovedanje nacionalnog programa, što dugoročno stvara sledbenike, tj. vernike i dovodi do konzerviranja društva, a koči modernizaciju. Srbija je odnos prema crkvi rešila još u DžIDž veku, za vreme naprednjačke vlade Milana Piroćanca, koja je vladala od nezavisnosti Srbije do Timočke bune, kada je proces modernizacije Srbije bio zaustavljen. Zato, nemojte dozvoliti da se i danas uvođenjem obavezne veronauke zaustavi proces reformi. Podržite amandman Socijaldemokratske partije kojim bi veronauka postala fakultativan predmet u školama.

Reč ima narodni poslanik Dragan Čolić, a posle njega narodni poslanik Milan Radulović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali smatramo da je obrazovanje svih stanovnika jedan od elementarnih interesa savremenog društva, a uloga države je presudna u obrazovnoj sferi. Država, pre svega, propisuje nivo obaveznog obrazovanja i propisuje uslove obrazovanja na neobaveznim nivoima, zatim nastavne planove i programske sadržaje unutar osnovnog sistema, a uz to obezbeđuje materijalne i kadrovske uslove delovanja vaspitno-obrazovnih institucija u javnom sektoru. U vođenju obrazovne politike obično se trudi da uspostavi ravnotežu između tradicionalnih tekovina i modernih trendova, nacionalnih specifičnosti i univerzalnih vrednosti.
U obrazovnoj sferi promišljena državna vlast, a što se ove DOS-ovske vlasti tiče, to nije slučaj, nastoji da do kraja afirmiše princip građanske ravnopravnosti, kvalitetnu nastavu, efikasan sistem, uporedno moralno vaspitavanje ljudske ličnosti i negovanje patriotskog duha. Priprema dece za što uspešnije osnovno obrazovanje postiže se već u ustanovama predškolskog vaspitanja. Osnovno obrazovanje je sankcionisano kao obavezno i treba da sadrži kompletan opšteobrazovni profil, koji se može postići do punoletstva, kada je i vaspitna komponenta veoma naglašena.
Zbog haosa koji je stvoren u ekonomskoj sferi, zahvaljujući DOS-manlijama, obavezno i svako drugo školovanje biće sve teže. Da li uvođenje velikih dažbina, oporezivanje školskog pribora, čini školovanje lakšim ili težim? Školske torbe, sveske, vežbanke, pa čak i olovke, desetostruko su skuplje u odnosu na raniji period, a to je period do pre 5. oktobra. Školovanje za osnovce ne samo da nije besplatno, već je do te mere opteretilo budžet porodice da mnogi žrtvuju osnovne životne namirnice, jednog meseca podređuju kupovinu hleba, mleka, zarad kupovine onih stvari koje su deci neophodne i predstavljaju elementarnu potrebu. Koliko koštaju patike? Bile su 20 maraka, a danas 150 maraka.
Ovim predlozima zakona nedostaje mogućnost da đaci u osnovnim i srednjim školama umesto vežbanki i svesaka mogu da koriste tekovine i blagodeti XXI veka: tablice, sunđer, kredu, pisaljku. Ministar sporta uvešće i rekreativnu nastavu u fizičko obrazovanje - obavezno igranje fudbala najpoznatijom evropskom markom "krpenjača".
Kad smo već kod Evrope, koja je vama uzor i čije navike upijate i uzimate kao pravilo ponašanja, naša deca će ipak imati nečega u izobilju, zahvaljujući mafiji u Srbiji. Imaće dovoljno droge po sniženim cenama, zahvaljujući dilerima i ako sa njima budu u dobrim odnosima. Sve više i više u školama ima tuča, pa čak i tuča u kojima su akteri bili i profesori. Nažalost, bilo je ubistava u nekim školskim dvorištima.
Zapostavljene su najznačajnije duhovne i moralne vrednosti, ludost je izabrana kao pravilo ponašanja, po uzoru na Evropu, umesto da se u školama od rane mladosti deca uče da vole svoju otadžbinu, da razvijaju patriotski duh. Kako da nam deca steknu te moralne vrednosti, kada vi DOS-manlije ismevate svaki oblik vernosti i patriotizma, svaki oblik vernosti srpskoj tradiciji, istoriji, veri i kulturi. Puna su vam usta Evrope. To je uzor, pravilo ponašanja, a Evropa grca da pronađe sebe.
Predlozi zakona o srednjoj i osnovnoj školi neće ništa promeniti u sferi obrazovanja, osim stvaranja iluzije da su reforme koje vi zagovarate u toku. Mi, srpski radikali, pokušavamo da ukažemo na sve nedostatke loših predloga zakona i često je naš glas vapijućeg u pustinji lažne demokratije.
Moram da bude iskren i da ukažem na nešto po čemu ćete vi DOS-manlije ipak da budete upamćeni i zapaženi: bićete upamćeni kao najružnija epizoda u istoriji srpskog naroda.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović, a posle njega narodni poslanik Zoran Anđelković.

Poštovani narodni poslanici, tačan naslov ovog spisa koji već drugi dan analizujemo je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi, odnosno o srednjoj školi. Dakle, neka vrsta, reklo bi se, metazakona, zakona o zakonu, koji jednom treba da bude donet.
Dosta je rečeno o sadržaju predloženih izmena zakona, ali je govoreno i uopšte ovnom sistemu u Srbiji, koji ovaj zakon pokušava da reguliše.
I gospodin ministar i dosta poslanika u raspravi su iskazali očekivanja da će i ove izmene, i predstojeće opšte reforme, i platforma i strategija za izmene obrazovnog sistema u Srbiji dati dobre rezultate.
Međutim, pravo rečeno, hteli mi to ili ne, u ova dva dana u skupštini je ipak pritisnuto zvono za uzbunu. Mi smo čuli i od gospodina ministra i od narodnih poslanika da ovo društvo nije sposobno - materijalno nije sposobno, tehnički nije sposobno, pa čak ni kadrovski nije osposobljeno - da mladoj generaciji pruži osnovnu pismenost.
Škola nije u stanju da se kompjuterizuje. A obrazovni sistem koji nije u stanju da pruži ono što je moderna pismenost ovog doba, u veoma je ozbiljnoj krizi. On jedva da funkcioniše.
Naš obrazovni sistem, čusmo i to, nije u stanju ni da pruži funkcionalnu pismenost mladoj generaciji. Funkcionalna pismenost bi podrazumevala da se đaci u školi osposobe za zanimanja koja su potrebna i tražena na tržištu rada, za zanimanja koja će im sutra omogućiti da se uključe u proizvodne i upravljačke procese u društvu.
U jednu reč, stanje je zaista dramatično.
Mi imamo školu u kojoj se mnogo buba a malo uči, imamo školu u kojoj na jednoj strani stoji nastavnik, na drugoj strani učenik, a između njih se nalazi jedan preobiman i složen program. Naš nastavni proces ide otprilike ovako: ovo sam ja, nastavnik; ti si đak; ovo je program koji ću ja tebi da ulijem u glavu, nezavisno od toga da li ćeš ti učeći to razvijati svoju inteligenciju ili ćeš retardirati, da li ćeš svoje vidike proširivati, nezavisno od toga koliko je to tebi prilagođeno i da li će to tebi sutra biti korisno ili neće biti korisno.
Dakle, problemi su ozbiljni i ne tiču se samo jednog ministarstva i jedne vlade. Tiču se jedne države.
Obrazovni sistem je najobimniji i najrazgranatiji sistem stoga što ne obuhvata samo đake i nastavnike već i roditelje. Posredno on obuhvata i sve strukture društva zato što će sutra i proizvodni i upravljački procesi zavisiti od toga šta će naši đaci naučiti u školi, koja ćemo im i kakva saznanja pružiti. Mislim da je obrazovanje, a ne ekonomija, ipak baza jedne države i jednog društva, i da je reforma obrazovnog sistema temelj i jedino zdravo tle sa koga se mogu izvesti bilo koje druge reforme.
Naravno, rekoh da ovo ne može da uradi jedna vlada i jedno ministarstvo, ali je to jedno ministarstvo pokušalo da sadašnji sistem -koji funkcioniše jedino po inerciji, sistem koji vapi da se u njega uliju veća materijalna sredstva i nove ideje - na određen način ipak stabilizuje, tako što će ukloniti neke očigledne zastoje u njegovom tromom, inertnom funkcionisanju.
Ti zastoji su bili uzrokovani načinom upravljanja. Ministarstvo je rešilo da u upravljanje uključi i lokalnu zajednicu i roditelje i da odgovornost za školski sistem podeli sa najširim krugom zaintersovanih ljudi, što je pametno rešenje.
Druga izmena koja je ovde predložena jeste da se pojača inspekcijski nadzor nad školama, da inspekcijski nadzor bude ono što je nekada bio: da to bude savetodavni proces u kome će nastavnici, gotovo svakodnevno, moći da dobijaju nova saznanja i da prate nove oblike nastave.
Međutim, postoje dve značajnije izmene u ovim predlozima. Te dve izmene, mislim, zaslužuju našu pažnju.
Prvo, Ministarstvo prosvete je rešilo da u prosvetnu struku uvede stručna zvanja. Od Drugog svetskog rata stručnih zvanja u nastavi nije bilo, vladala je određena vrsta uravnilovke; svi su nastavnici bili jednaki, bez razlike na sposobnosti i znanja, na volju i želju da učestvuju u vaspitnom procesu. Uvođenje zvanja je važno ne samo zato što će podstaći nastavnike da napreduju, nego je važno i zato što nam sugeriše jednu jednostavnu ideju: reforma obrazovnog sistema počinje od prosvetnog kadra.
Mora se, dakle, prvo reformisati nastavnički kadar. Mora se nastavnicima omogućiti da sistematski stiču nova znanja, da i oni budu deo obrazovnog procesa, da budu zajedno sa đacima učesnici u učenju. Đaci će učiti ono što im nastavnici predaju, ali će nastavnici biti u prilici - što je, mislim, sasvim normalno - da svakodnevno uče kako se znanje prenosi, da eksperimentišu, da traže najbolje metode, da se bave didaktikom, metodikom, da organizuju ogledna predavanja; ukratko, da uporedo sa učenicima i oni uče.
Ovo će za početak biti dovoljan podsticaj nastavnicima. Ne znam kakvo je stanje u školama, ali svakako ovaj član zakona predstavlja podsticaj izazov. Na taj izazov će verovatno da odgovori i Ministarstvo tako što će, više no dosad, organizovati različite oblike stručnog usavršavanja nastavnika.
Druga važna dopuna koju je doneo ovaj zakon je zaista nešto što zaslužuje punu pažnju i podršku. Ta dopuna zakona predstavlja, bez mnogo preterivanja, jedan hrabar ali očekivan korak.
Ministarstvo prosvete - kako sam razumeo ovaj tekst - rešilo je da u naše škole uvede moralno vaspitanje. Mi sada imamo u školama i fizičko i muzičko vaspitanje, i tehničko i likovno vaspitanje. Sada se uvode i dva nova izborna predmeta: uvodi se, praktično, moralno vaspitanje u našim školama.
Ostavimo po strani pitanje koliko je važno da se izborni predmeti uopšte uvode u nastavu; ostavimo nekom budućem zakonu i budućoj školskoj praksi da uvodi što više izbornih predmeta i da ih što bolje rasporedi kako bi đaci od njih imali što veću korist.
Treba posvetiti pažnju pitanju: da li je danas u obrazovnom sistemu u Srbiji potreban nov predmet koji se zove moralno vaspitanje. Mislim da bi bilo suvišno o ovome raspravljati. Moralno vaspitanje je nasušno potrebno našem školskom sistemu. Potrebno je zato što smo mi društvo koje je moralno ruinirano (sa mnogo raznih razloga), zato što smo društvo koje pokušava da se moralno reintegriše i obnovi, zato što smo društvo koje i u školama i u obrazovnom sistemu nije imalo nikakav vaspitni proces već gotovo 50 godina, ili je imalo potpuno naopak vaspitni proces.
Ministarstvo prosvete predviđa da moralno vaspitanje bude građanska etika i verska nastava (osam ili devet različitih verskih nastava) i da to budu izborni predmeti; dakle, da osnova moralnog vaspitanja naših đaka bude, sa jedne strane, građanska etika, a sa druge strane da to bude vera, odnosno crkve. A crkve su, ma šta ko o tome mislio, autothoni stvaraoci, nosioci i čuvari kulture i morala. Sve tradicionalne crkve u Evropi su takve; ceneći tu ulogu, dakle, moralni, kulturni i duhovni kapacitet verskih zajednica, sve evropske zemlje imaju veronauku ugrađenu u svoje školske sisteme. Nemaju Albanija, Makedonija, Slovenija i deo Francuske. Svi ostali, gospodo, imaju.
Zanimljivo je kako sada odjednom levica koja pripada poziciji i levica koja pripada opoziciji nalazi zajednički jezik u osporavanju veronauke kao izvora moralnog vaspitanja i načina prenošenja kulture. Da li oni misle - a čuli smo o tome - da vera deli ljude? Način na koji su verske zajednice usaglasile svoje programe verske nastave najbolje govori o tome da među svim verskim zajednicama postoji harmonija.
Postoji, doduše, i nešto drugo. Postoje u nama predrasude o tome da je religija nešto što kopa (da je religija nešto, gospodine, što kopa) rovove među ljudima; da religija, kako reče jedan pametan čovek iz vaše grupe, deli ljude na partizane i četnike; ili, kako reče jedna gospođica danas, postoje tzv. pobožna i tzv. nereligiozna deca. Dakle, potpuno nerazumljive stvari čovek ovde može da čuje o jednoj jednostavnoj temi.
Nema razloga da veronauka ne dobije svoj status kako je predvidelo Ministarstvo. Nema nikakvog straha da će veronauka da deli decu. Deca nemaju predrasuda, a nas predrasude dele. Deca imaju ogromnu radoznalost. Ako ne budemo podsticali kod dece radoznalost za svoju i druge vere, za druge kulture, ako ne budemo tu radoznalost negovali, ako joj ne budemo omogućili da se ispolji, nove generacije će biti iste kao mi: i oni će se ukopati u predrasude, u popularne zablude, i počeće zaista međusobno da se dele. Srećom, deca su mnogo otvorenija, mnogo radoznalija, i ona će umeti i jedan i drugi predmet - i građansku etiku i veronauku - da iskoriste na najbolji mogući način. Iz takvog školovanja verovatno će izrasti generacije koje će moći na autentičan način da reformišu sve druge sisteme u Srbiji.
Meni je žao što sam morao da govorim malo polemično o ovoj temi. Čini mi se da bi bilo dobro da se zaista razumemo i da ne govorimo u ime dece, da ne govorimo da vera deli decu, nego da priznamo sebi da imamo ideološke predrasude prema veri, da imamo popularne zablude i da nemamo dovoljno međusobne komunikacije. Takva komunikacija još uvek istinski postoji među verskim zajednicama. Iz verskih zajednica ta plodonosna komunikacija ili radoznalost biće ugrađena i u naš obrazovni sistem.