Gospodo narodni poslanici, sasvim sigurno da se u koncepciji budžeta jedne vlade odslikava njena generalna politika i to nije drugačije ni u našoj zemlji. Naravno, budžet se pravi na godišnjem nivou, zbog toga što postoje i neke sezonske pravilnosti u njemu iako taj presek stanja na tromesečnom, četvoromesečnom ili polugodišnjem nivou sasvim sigurno nije u svakom od tih trenutaka ispunjen na isti način.
Postoje neke zemlje u kojima se budžet usvaja na dve godine; u pojedinim je iznet predlog da se usvoji budžet čak za četiri godine, dok traje mandat jedne vlade, baš zbog potrebe da se kroz budžetsku politiku zapravo vodi politika zemlje i da se ne uzimaju samo etape na tom putu, nego da se uzme celina koja se onda na kraju prezentuje biračima; na kraju se postavlja pitanje da li je kroz taj budžet zapravo ta politika bila na efikasan način sprovođena. Tako bismo lako mogli da u svakoj zemlji u svakom trenutku vidimo šta je izvršeno manje, a šta više. Međutim, opozicija ni u jednoj zemlji ne bi postavljala pitanje onoga što je izvršeno više, nego bi uvek postavljala pitanje onoga što je izvršeno manje.
Suština je u tome da je zapravo taj novac trošen na način predviđen budžetom i da na kraju i jedna i druga strana moraju da se poklope. Na kraju svi korisnici treba da budu na svome. Vrlo je providno ako kritikujemo ono što nije ostvareno, a ne kažemo šta je ostvareno i možda više nego što je predviđeno. Naravno, nažalost, to što je više ostvareno nego što je predviđeno do kraja godine će se vratiti na svoju meru. Niko neće moći bez rebalansa budžeta i bez odobrenja Narodne skupštine da prevrši tu svoju meru.
Postavlja se ovde nekoliko suštinskih i konkretnih pitanja; osvrnuo bih se više na ta suštinska. Suštinsko je pitanje budžetskog deficita i šta je njegova uloga. Vrlo je neobično da neko ko zastupa stranku u vreme čije vlade je deficit bio otprilike 15% (što je jedan od najvećih, zapravo, u istoriji ovog podneblja, jer ima i nekih drugih zemalja koje možda imaju veći deficit, na nekim drugim kontinentima) sada postavlja pitanje budžetskog deficita od 2 ili 3%, i to deficita koji je prikazan, za koji se tačno navodi njegovo poreklo i na koji način će biti pokriven.
Ono što je važno kod deficita, i biće u narednim godinama važno, to je da ta finansijska filozofija koja kaže da je najbolje nemati deficit nije dobra za zemlju u razvoju. Tako smo mi prošle godine bili zemlja sa možda najmanjim budžetskim deficitom u Evropi, i to je bilo dobro za naš imidž, ali nije dobro za našu ekonomiju.
Znači, moramo da se pomirimo sa tim da ćemo u narednih 7-8 godina, sve dok ne uđemo u poslednju fazu pregovora za Evropsku uniju, kada ćemo morati, naravno, da poštujemo neka druga pravila, da pokušamo da budžetski deficit koristimo kao sredstvo razvojne politike. Ali ne budžetski deficit za finansiranje potrošnje, nego za finansiranje investicija, koje će onda moći, za 3, 4, 5 godina, da vrate uloženo.
Naši pregovori sa MMF-om na tu temu su teški, kao i svake druge zemlje, jer jako je teško proceniti šta je to investicija. Naravno, svaka vlada može da kaže da iz budžetskog deficita finansira investiciju, ali zato budžetske prihode koristi da daje malo veće plate gde nisu zarađene. Onda se samo praktično kroz taj deficit finansiraju neke investicije za koje bi možda postojali izvori u budžetu kada bi politika vlade bila disciplinovanija.
Zato je teško dobiti međunarodnu dozvolu koja na kraju rezultira u potvrdi da ste vi jedna dobra ekonomija za budžetski deficit. Zato je to jedno osetljivo pitanje. Ali ga tako tretirati - otprilike, najbolje bi bilo da ga nema ili evo, imate ga 2%, pa sada vidite da imate velik problem - mislim da je suviše jednostavno i da ne dodiruje suštinu problema.
Što se tiče dva osnovna pitanja, šta su limitirajući faktori ovog budžeta i uopšte naše budžetske politike i zbog čega ne možemo da primenimo predlog koji razumno zvuči, a to je: smanjite poreze, pustite ljude da posluju, pustite ljude da žive; kroz oporezivanje toga što se zaradi stvorićete prihode; zašto mi to ne možemo tek tako da prihvatimo?
Zato što ni penzionerima, ni drugima koji dobijaju novac iz budžeta, pošto nisu npr. ni doprinosi za zdravstveno osiguranje dovoljni, ne možemo da kažemo - sačekajte sa penzijama dok se privreda ne postavi na noge i sačekajmo sa rashodima koji počivaju na pravima. A da mi nemamo tolike izdatke za penziono osiguranje koje dodajemo iz budžeta, mi bismo mogli upola manji porez da imamo. To pogledajte i videćete: ako bismo smanjili poreze i nebismo imali neposredno širu poresku osnovicu i ne bi neposredno posle toga više ljudi plaćalo poreze, onda ne bi bilo novca za penzije.
Šta je tu koka, a šta jaje? Šta je uzrok, a šta posledica? Mislim da je primarno to da ljudi koji su stekli određena prava u određenom periodu moraju da budu namireni. Moramo da se snalazimo i po cenu da privredni oporavak duže traje moramo da imamo novac za penzije. To je politička odluka, to je rizična odluka, jer može da se desi da to što izdvajamo za potrošnju na kraju uguši one koji to plaćaju.
Ne vidim drugu mogućnost do daljnjeg, nego da igramo na to očekivanje da će naša privreda da se drugim mehanizmima oporavi, a da ti porezi koji se plaćaju budu takvi da možemo svoje rashode, koje smo zatekli i o kojima ne možemo da pregovaramo jer su takvi kakvi jesu, da pokrivamo.
Mislim da je, uprkos tome, apsolutno tačno ono što je rekao ministar Đelić, a to je da je u proteklih godinu dana, na nivou maj - maj ili april - april, u ovoj zemlji došlo do realnog porasta standarda, otprilike 40%; došlo je do realnog porasta plata u odnosu na porast troškova života; danas je potrebno otprilike 50% realnih prihoda da bi se platili isti proizvodi, osnovne životne namirnice i komunalne usluge, kao pre dve godine; to je realno stanje na nivou proseka.
Ako sad kažemo - ne možemo da verujemo tim statistikama, nego ćemo da verujemo narodu na ulici; ne znam koja je to naučna metoda; jer, na ulici ima različitih ljudi: neki sada mnogo bolje, a neki mnogo lošije žive. Ali, u proseku, ako govorimo o statističkim zavodima Jugoslavije i Srbije, njihove podatke, objavljivane u proteklih 20 godina, uvek smo uzimali kao merodavne, pa i sada. Ako postoji, recite nam koja druga institucija daje merodavne podatke.
Dakle, sasvim sigurno da je mala količina stvari koje neko može da kupi za 300, pa i za 1.000 maraka; sigurno je nezadovoljstvo ljudi veće ako sada vide da veći broj stvari ne mogu da kupe, jer potencijalno bi možda mogli da ih kupe. Pre dve godine jedini izbor je bio: da li će biti rata i da li ću biti mobilisan; ako ne, dobro sam prošao. Danas je pitanje da li mogu da odem na more u Grčku, u Crnu Goru, u banju? Ako ne mogu, nesrećan sam; ne mogu svoje dete da pošaljem, to je bolno i nesrećan sam; ali, to je proširenje slobode.
Polje mogućih izbora se povećalo i ljudi su postali svesni toga šta sve ne mogu, a voleli bi da kupe. Sa povećanjem životnog standarda ljudi će biti sve nezadovoljniji u tom smislu, jer su ljudi najnezadovoljniji u zemljama gde imaju mnogo para, jer ni sa tih mnogo para ne mogu da kupe sve to za šta znaju da postoji i da bi moglo da se kupi.
Naš narod je počeo da stvara nezadovoljstvo u pogledu budućnosti, a ne samo u pogledu prošlosti. Ljudi su se okrenuli budućnosti i nezadovoljni su zato što ne mogu da kupe i priušte sebi sve ono što zaslužuju. Ali, to je pozitivan odnos prema realnosti i ne bih na osnovu tog nezadovoljstva merio realne činjenice. Realne činjenice su da ljudi danas svojim novcem mogu da kupe mnogo više istih tih stvari nego pre dve godine.
Naravno, radi se o proseku, kao što se i onda radilo o proseku. Mnogi ljudi su ispod proseka u našoj zemlji, a neki ljudi su iznad proseka, ali mi opet nemamo dovoljno dobre statističke podatke da bismo mogli da govorimo o grupama stanovništva. Trudimo se da modernizujemo i tu službu; da bismo za godinu ili dve mogli da kažemo - 10% stanovništva, taj i taj, živi tako i tako, sledećih 10% tako i tako, pa da onda znamo koji su ljudi ispod egzistencijalnog minimuma; mada je prosek pristojan.
U Americi su sedamdesetih godina postojali čitavi delovi Amerike gde nije bilo struje. Postojali su ljudi koji su živeli na nivou Afrike, milioni ljudi 1964. godine, a prosek u toj zemlji je bio jedan od najvećih u svetu. Znači, nismo samo mi zemlja u kojoj je taj prosek takav da možda ne pokriva sve slojeve stanovništva, ali je prosek vrlo važan da bi se stanje ocenilo uporedo sa nekim prethodnim godinama, jer i tada je bilo ljudi koji su bili bogati i ljudi koji su bili jako siromašni.
Konačno, poslednja stvar koja je vrlo bitna, strateške prirode, u pogledu privatizacije; u našoj javnosti se mnogo na protivrečan način diskutuje o tome šta treba uraditi prvo: prestrukturisati preduzeća pa ih privatizovati ili obrnuto - privatizovati ih pa prestrukturisati; koja prvo prodavati - dobra ili loša. Ovo drugo je čisto retoričko pitanje: možemo da prodajemo preduzeća koja neko želi da kupi.
Naš Zakon o privatizaciji kaže da svako može da podnese inicijativu za privatizaciju. Znači, svako: menadžment postojećeg preduzeća, kupac, agencija, lokalna zajednica. Ko ima neku ideju da bi to preduzeće moglo da bude interesantno, može da pokrene postupak privatizacije. Ali, ako niko ne pokrene tu inicijativu, pa ne možete vi da nudite nešto što niko ne želi. Vi možete da nudite, ali to je samo privid. Naravno da će biti privatizovana ona preduzeća koja neko želi da kupi.
Sada menadžmenti i direktori nekih preduzeća na naslovnim stranicama novina tvrde - Vlada žuri da nas proda. Ne, nego Vlada treba da sačeka da oni i dalje prazne ta preduzeća, pa da budu toliko bezvredna da ih onda oni zadrže, jer niko neće hteti da ih kupi. Naravno, ako neko izrazi interes da želi da privatizuje neko preduzeće, da ga kupi po uslovima koji su zakonom definisani, taj postupak se pokreće. Svakako da je cilj da sva ta preduzeća što pre dobiju svog vlasnika, svoj menadžment i da uđu u neke sveže investicije.
Sada se postavlja pitanje zašto Vlada Srbije taj novac koji skupi od poreskih obveznika ne uloži najpre u restrukturisanje postojećih preduzeća da bi ona malo dobila na vrednosti, pa ih onda ne prodaje u nekom periodu od sedam, osam ili deset godina. Nema mnogo istorijskih iskustava da je to uspelo. U zemljama naše veličine nema čak možda ni jedne. U manjim zemljama, Sloveniji, Litvaniji, ne znam da li ima nekih drugih slučajeva, gde su male privrede, gde se ljudi poznaju, pa je onda bilo moguće kroz politički, socijalni i taj drugi kontekst ta preduzeća postepeno kao državna restrukturisati; a možda nisu ni bila u tako lošem stanju.
To možda može da uspe; u našoj zemlji sasvim sigurno to ne bi uspelo. Nema nikakvih garancija da bi postojeći menadžment novac koji se ulaže iskoristio za restrukturisanje tih preduzeća, a ne za uspostavljanje svoje još čvršće pozicije, plaćanje zaostalih dugova, podizanje plata; i taj novac bi bio potrošen. To znači da mi ne možemo, ma koliko to zvučalo privlačno, da restrukturišemo preduzeća, pa da ih posle privatizujemo, jer nemamo taj menadžment, nemamo tih par hiljada ili desetine hiljada ljudi koji bi mogli to da urade.
Naprosto, menadžment u većini slabih preduzeća su isti ti ljudi koji su ta preduzeća uveli u probleme. Malo je verovatno da bi u tom velikom broju slučajeva isti ti ljudi mogli sada, uz neku finansijsku injekciju, da podignu ta preduzeća i da onda kažemo - to su uspešna preduzeća i sada ih mi kao uspešna prodajemo.
Mi možemo da vršimo restrukturisanja koja se predlažu kroz stečajeve, to i radimo, ali je to ograničeno na samo jedan mali broj važnijih kompanija, možda bude 100 ili 200 u celoj Srbiji, ali sasvim sigurno ne šest ili sedam hiljada, koliko ima društvenih preduzeća koja treba privatizovati.
Šta su prepreke da preduzeća počnu da funkcionišu, o tome smo govorili juče, jer to stalno pitanje - pokrenuti proizvodnju, podstaknuti proizvodnju - opet se danas pojavljuje. Ljudi, kažem vam - u privredi se zarađuje novac, proizvodnja je u funkciji dobiti, a nije dobit u funkciji proizvodnje. Nije stvar u tome da vi dobit iz cele privrede date nekome da proizvodi i da gubi, nego je suština u tome da svako kroz proizvodnju stvara dobit i da od te dobiti živi, investira i da vi od te dobiti naplatite porez.
Sada kada neko kaže - daj, podstiči proizvodnju samo da bi bilo proizvodnje, to je, bre, komunizam, onaj iz Lenjinovog vremena. Moderna tržišna ekonomija je - u privredi mora da bude dobiti. Da bi bilo dobiti, učesnici i pravila u tom poslu moraju da garantuju da će kroz proizvodnju, kroz usluge, kroz prodaju da se pokriju troškovi ulaganja, troškovi kapitala i, na kraju, da ostane neka dobit.
Šta su na mikronivou, na nivou preduzeća, naši problemi? Zbog čega to kod nas ne funkcioniše bolje nego što bi trebalo i što mi očekujemo? Prvi problem su veliki zatečeni dugovi unutar privrede i nejasan finansijski status preduzeća. To je problem i postojećeg menadžmenta. Mnoga preduzeća ne žele da prebijaju te svoje dugove međusobno, mnoga kriju svoje dugove i mnogi menadžmenti zapravo imaju dvostruko računovodstvo. Na jednoj strani, kada se pojavljuju prema banci, oni se pokazuju kao čista preduzeća, na drugoj imaju dubioze, dugove. Kada dođe novac na njihov račun, onda se ispostavi da nisu dali plate šest meseci i onda radnici štrajkuju, a taj novac se podeli na zaostale plate. To imamo svakoga dana.
Znači, jedan problem je da se definiše pitanje reprograma i rešavanje tih dugova da bi došla preduzeća u priliku da budu učesnici na tržištu. Mi ćemo pokušati u julu i avgustu to da uradimo. Takođe, recimo prvog, 15. septembra ili u tom nekom periodu učinićemo da finansijsko stanje svakog našeg važnijeg preduzeća bude jasno, da se zna šta sa njegovim zaostalim dugovima, da li se oni otpisuju, da li se reprogramiraju; u svakom slučaju, status tih dugova biće jasan.
Drugi veliki problem, gde mi takođe imamo neki plan, jeste uknjižba imovine. Preduzeća ne mogu da posluju koristeći garanciju, jer nemaju imovinu kojom mogu da garantuju svoje dugove, koju mogu da stave u hipoteku, pošto to nije rađeno u ovih 50 godina.
Samo 25% imovine u Srbiji je uknjiženo, a 75% nije. Samo 8-9% je u našoj zemlji uvedeno u katastarski registar. Imate čitave gradove koji se vode kao poljoprivredno zemljište. Ceo Novi Beograd se vodi kao poljoprivredno zemljište. Imate fabrike koje ne postoje; recimo Valjaonica bakra u Sevojnu kod Užica, kada su ušli u pregovore o privatizaciji ispostavilo se da ona nije uknjižena, da je to ledina, da ona pravno ne postoji.
Znači, imate veliki zaostatak u uknjiženju imovine i kada dođe do privatizacije preduzeća, ono ima neke objekte, koji ne postoje pravno i onda taj potencijalni kupac kaže - "izvini, neću da se posle sudim sa nekim, nego hoću da znam šta kupujem". To je drugi problem koji ćemo takođe pokušati da rešimo ovog leta.
Treći problem u ovom bloku prepreka je da nam nedostaje javna atmosfera za preduzetništvo. Postoji antipreduzetnička atmosfera trenutno u Srbiji, delimično izazvana ovim prethodnim periodom, jer je imovina sticana pod sumnjivim okolnostima, a delimično je stvorena i filozofija da su samo siromašni pošteni ljudi, i da čim više niste siromašni, verovatno više niste ni pošteni. I, zato su potencijalni kupci, naši domaći potencijalni investitori, vrlo uzdržani. Tu imamo problem.
Koncepcija ove vlade je da najveći deo naše privrede kupe naši domaći investitori, a da za strane investitore rezervišemo samo ono što zovemo - strateški partneri. Znači, za velike kompanije, gde nam je potrebna nova tehnologija, treba da dođu strani partneri koji donose strano tržište. A, ne da se za naše sirovine, u našim fabrikama, proizvode stvari za naše tržište i da samo stranac bude vlasnik.
To nije ni logično, a nije ni potrebno. Jer, ako pogledate izveštaj NBJ videćete da je 8 milijardi maraka promenjeno u evro. To je novac koji treba da bude uložen u privatizaciju. Znači, potrebna nam je politička kampanja da se javnosti objasni da ne možemo da imamo domaću privredu i industriju, a da je istovremeno svako ko je domaći privrednik - industrijalac sumnjiv.
Ako hoćemo na kraju da kažemo - svi koji su nešto uradili u privredi su sumnjivi i treba da sprovodimo istragu nad njima, onda treba da se pomirimo sa tim da će naša privreda da bude u rukama stranaca, jer valjda oni nisu sumnjivi. Ne možemo i jedno i drugo. To je prvi blok problema.
Drugi je u tome što nam je potrebno jednostavnije računovodstvo, da bi se znalo poslovanje jedne firme; kada pogledate na jednom listu papira - šta je jedna strana, a šta je druga strana.
Treće, potrebna nam je finansijska disciplina. Posle ove dve operacije koje sam pomenuo, potrebno je da hipoteka postane sredstvo. Takođe, da akceptni nalog postane sredstvo neumitnog naplaćivanja dugova i da naplativost dugova postane nešto prirodno u našem poslovanju.
Četvrto, naravno, iza svega toga onda sledi mogućnost jeftinijih investicionih kredita.
To je paket restrukturisanja preduzeća. To ne može da radi Vlada novcem poreskih obveznika. Vlada ne može da daje sadašnjem menandžmentu u društvenim preduzećima novac da bi oni restrukturisali preduzeća i da bi sutra ta preduzeća bila navodno malo skuplja na tržištu. Mi možemo da im ovim mehanizmima koje sam pomenuo pomognemo, da oni sami uđu u taj saobraćaj i da se nađu "vozači" koji mogu uspešno da "voze" ta vozila tj. kompanije. I, to ćemo uraditi tokom ovog leta i ove jeseni.
Siguran sam da ćemo na kraju ove godine imati znatno veći broj privatnih kompanija u našoj zemlji koje su bile društvene; one će, to svi želimo, da budu motor pokretanja proizvodnje i privrednog razvoja. Ali, nije budžet motor privrednog razvoja; ne sme novac poreskih obveznika da bude zamajac privatizacija ili da bude korišćen od postojećeg menadžmenta u preduzećima da bi oni rešavali pitanja svojih preduzeća.
Utoliko je ovaj budžet vrlo jasno definisan po prioritetima jedne normalne države, normalne finansijske discipline. Nije nikakav revolucionarni budžet, koji treba da bude korišćen kao sredstvo za gašenje požara i levo i desno. Zato vam predlažem da, kao što je ministar i izložio, glasate za ove promene, jer su to promene retke u zemljama u tranziciji, gde vi možete da izvršite rebalans budžeta da bi nekome povećali prihode, a ne da povećate uzimanje od poreskih obveznika.
Znači, ovde se nikome ne uzima, a nekome se daje više nego što je po prvobitnoj koncepciji budžeta bilo predviđeno. Mislim da je to jedna lepa vest i nadam se da će do kraja godine, možda, biti sličnih vesti kao što je ova. (Aplauz.)