Molim narodne poslanike da ne dobacuju i da ne ometaju govornika i da poštuju odredbe 99. Poslovnika Narodne skupštine.

Uvek kada narodni poslanici DOS-a dobacuju, imam pouzdan dokaz da dobro radim svoj posao.
Vlada je 27. decembra 2001. godine usvojila Predlog zakona o javnim nabavkama. U skupštinskoj proceduri ovaj zakon se nalazi od 31. decembra 2001. godine, a danas je 6 meseci od tog roka. Ukoliko je Vlada zaista imala ambiciju da donese jedan od najvažnijih zakona, kako tvrdi gospodin Đelić, koji je sistemskog i reformskog karaktera, koji je antikorupcijski, imalo je mehanizama, mislim pre svega na hitan postupak i neke druge poslovničke mogućnosti, da se ovaj zakon nađe u proceduri još ranije. Usvojene su nedavno izmene i dopune Zakona i Zakon o budžetskom sistemu.
Tamo je ustanovljena institucija trezora i rekao bih da je ovaj zakon u izvesnom smislu kompatibilan sa tim i da on građane Srbije, pre svega privredu dovodi u jedan krajnje delikatan položaj u pogledu konkurencije stranim ponuđačima i dobavljačima; s tim u vezi ću ovde nešto reći.
Poslanici Socijalističke partije Srbije predložili su 10 amandmana; Vlada je usvojila dva, a za sve druge nadležni odbori dali su zaleno svetlo, u smislu da su amandmani pravno mogući. Na ovaj način polemišem sa onima koji popunjavaju karnet poslanicima Socijalističke partije Srbije, kao da su u nekakvoj zemljoradničkoj zadruzi, da narodni poslanici svoj posao obavljaju i mimo skupštinskih klupa i mimo radnog vremena, kada zaseda ovaj parlament, a vi to naravno Poslovnikom, na način kako mislite da treba, regulišete i terate nas pred građanima Srbije da se ovde kao đačići pojavljujemo u određeno vreme. Želim da obavestim vas i građane Srbije da poslanici Socijalističke partije Srbije platu primaju od poreza onih birača koji su za njih glasali i da smo veoma motivisani da činimo upravo ono što činimo.
S obzirom da je Vlada pre šest meseci dala svoje mišljenje o zakonu o javnim nabavkama, imam dva pitanja danas ovde za sve vas, za ministra. Zašto se pojedina ministarstva, kada su im bila poznata načela koja su sadržana u Predlogu zakona, nisu pridržavala toga tokom ovih šest meseci, već su potpuno suprotno onom što je ovde predloženo donosili odluke o različitim nabavkama, a samo ću dve da izdvojim: Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije nabavilo je zaštitne maske za policajce od holandskog dobavljača, iako su dva i po puta skuplje od "Trajalovih", iako su dva puta nekvalitetnije od "Trajalovih"; poznato je da "Trajalove" zaštitne maske koriste vojnici i policajci Sjedinjenih Američkih Država, Izraela, Nemačke, a da komponente ovih maski koriste i pripadnici nekih drugih policija i armija u svetu. Zašto je Ministarstvo energetike donelo odluku da do 30. juna 2003. godine odabere najpovoljnijeg dobavljača sirove nafte? Zašto nije sačekalo da se usvoji ovaj zakon, pa da onda po odredbama ovog zakona primeni ono što promoviše ovde kao transparentno, javno, antikorupcijsko, sistemsko i reformsko.
Domaći proizvođači i vršioci usluga će ostati potpuno nezaštićeni u odnosu na strane dobavljače i ponuđače. Nije prihvaćen amandman da domaći proizvođači i ponuđači imaju prednost pod jednakim uslovima, čak ni u tom slučaju. Kažete da smo mi država koja posle samo godinu i po dana od dolaska tzv. nove demokratske vlasti na čelo ove države predlaže i usvaja ovakav zakon, a da su neke druge kao Slovenija, na to čekale devet godina; naravno da su čekale, zato što su, između ostalog, i na taj način štitile domaću proizvodnju.
Mi znamo da kada se ovaj zakon usvoji svi koji imaju interesa da u ovoj zemlji prodaju robu ili usluge, i ako mogu da ponude za jedan dinar nižu cenu, taj posao mogu da dobiju, samo se onda postavlja pitanje šta se zaista dešava sa našom privredom i sa ljudima koji su u njoj uposleni.
Formira se Uprava za javne nabavke. Rekao je gospodin Đelić da to nije nikakav super kupac. Upravo mislim da to jeste super kupac i da će ministar finansija, bez obzira o kojoj se personi radi, biti supervizor tog super kupca; i da ministar finansija raspolaže praktično ukupnim finansijskim potencijalom ove države na način koji je štetan po privredu Srbije i po interese građana Srbije.
Kažete da zakon jeste antikorupcijski. Moguće je da u određenim sferama zakon može da spreči sitne pojave u ovoj oblasti, ali otvara vrata za velike provizije multinacionalnih kompanija, zato što preko Uprave za javne nabavke sa jednog mesta, na način koji nije u interesu za našu državu i naše građane, mogu da se, po restriktivnom ili po postupku slobodnog pogađanja, pošto postoje takva načela, osim javnog postupka, donose odluke koje će ogromna finansijska sredstva usmeravati ka, pre svega, stranim partnerima i stranim dobavljačima.
Uz brojne vladine agencije, koje su na jedan potpuno vaninstitucionalni način uvedene u političku praksu u Srbiji, imamo sada Upravu za javne nabavke, koja će biti pod direktnom ingerencijom Vlade Srbije, odnosno ministra finansija, pri čemu se ne ostavlja mogućnost ni jednom od ministara da za sredstva koja se koriste za nabavke u tom ministarstvu mogu donositi odluke. Smatramo da ovaj zakon neće dati ono što ste ovde postavili kao cilj, već da ćemo se suočiti sa realnom posledicom jednog nepromišljenog zakona, koji će u izvesnom smislu pogoršati stanje domaćih proizvođača i ponuđača usluga.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Prelazimo na raspravu po listama prijavljenih govornika. Prvi prijavljeni za raspravu je narodni poslanik Marin Krešić, posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.

Poštovano predsedništvo i kolege, mada nema mnogo razloga da poslanici DOS-a troše vreme na afirmativan odnos prema ovakvom zakonu, mislim da je to svima jasno, prosto nisam mogao a da ne iskažem svoje oduševljenje jednim malim segmentom ovog zakona, iz ugla profesije kojom se inače bavim.
Svi znate, ovde ima puno predsednika opština, ljudi iz svih krajeva Srbije, kako izlgedaju naše varoši: svaka varoš je upropašćena nekom robnom kućom u centru grada; varoši su relativno, kao staro istorijsko nasleđe, često nagrižene i porušene; imate mnogo urbanističkih planova sa kojima ne znate šta da radite. Tom se profesijom bavim već četvrt veka i imao sam tu sreću i zadovoljstvo da radim sa ljudima, među kojima je jedan dobio najviše prvih nagrada na konkursima u bivšoj i sadašnjoj Jugoslaviji; nažalost, sada živi i radi u Holandiji. Drugi na toj listi po rangu, takođe moj dragi kolega, po broju nagrada koje je dobio sada živi i radi u Velikoj Britaniji. Ja sam tu negde; nisam u samom vrhu te liste, sa puno nagrada, ali više imam nagrada nego što sam uspeo da dobijem poslova, bilo kao profesionalac, bilo kao direktor firme koja je bila na tržištu.
Zbog toga ovaj zakon za mene ima jednu dugoročniju posledicu koja će se izuzetno dobro pokazati kroz određen broj godina. Neće više biti urbanizma, arhitekture, dizajna, izgradnje na bazi burazerske ekonomije, dogovora o naknadnim spuštanjima cena, o provizijama; jer, zapravo, možda je zakonodavac to i želeo; vidim tu jednu specijalnu posledicu, radi se i o državnom dobru i o kvalitetu koji će nas čekati u narednom periodu. Otud sam više nego radostan zbog ovog zakona, koji smo čekali pola veka.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, posle njega narodni poslanik Dragan Pavlović.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o zakonu o javnim nabavkama, sigurno da niko od nas nije protiv toga da ovakav zakon treba doneti. S obzirom na činjenicu iznetu u obrazloženju, da je preko 50% bruto domaćeg proizvoda obuhvaćeno javnim nabavkama, sigurno je da ovu oblast treba urediti. Mislim da je pogrešno protumačeno izlaganje predsednika naše stranke, da mi ne želimo ovaj zakon - predsednik je rekao da ćemo glasati protiv, ukoliko ne budu prihvaćeni naši amandmani koji su izuzetno korektni, a odnose se isključivo na materiju, bez ikakve druge note; znači, ukoliko budu prihvaćeni, mi smo spremni da podržimo ovaj zakon.
Izneću nekoliko principijelnih primedaba. Prva se odnosi već na sam početak ovog zakona, na član 1, koji kaže da se, između ostalog, obrazuje Uprava za javne nabavke. Odmah se postavlja pitanje: kako se to ova uprava obrazuje, ko će biti na čelu te uprave, kakva je njena struktura itd? Ne kaže se, obrazuje je Vlada, obrazuje je ova skupština; praktično, ispada da se samim ovim zakonom ova uprava obrazuje. Formalno gledano trebalo je odmah da imamo i sve ostale podatke o Upravi. Članovi 18. i 19. nabrajaju o čemu se radi, ali ne daju odgovor na ovo pitanje! U članu 19, na kraju, kaže se da izveštaj o radu Uprava podnosi Vladi jednom godišnje. To je izuzetno dug period. Smatramo da treba Vlada da bude obaveštena o radu Uprave kvartalno, a ova skupština jednom godišnje. Mislim da to nikome ne bi smetalo, a doprinelo bi ovoj priči koju ministar i predlagači ovde iznose, a to je da se radi o javnosti, o transparentnosti itd. Ako je već sve tako, zašto ova skupština da uopšte ne bude obaveštena o radu Uprave.
Kada je reč o roku za čuvanje dokumentacije - normalno je da ako se radi o ovako značajnoj materiji, o javnim nabavkama, da taj rok bude duži nego za ostale oblasti privrede. Smatramo da rok stvarno treba da bude duži: umesto tri, da bude pet godina.
Imamo jedan zanimljiv član, a to je član 17. koji govori o antikorupcijskim pravilima. Mi iz SSJ smo predložili da se ovaj član briše, ne iz razloga što želimo da se javne nabavke vrše bez sankcija, nego upravo obrnuto, što želimo da se javne nabavke vrše pod svim sankcijama krivično-pravne regulative ove države. O čemu se ovde radi? Ako kažete da uvodimo antikorupcijska pravila i da su sankcije to što ćete obavestiti ponuđača da je ponudio mito, neke usluge ili novac, to nije nikakva sankcija. Narod treba da zna, jer to izričito piše u članu 17, sankcija je obaveštavanje o tome da ste uočili da je neko pokušao korupciju. To je čista krivično-pravna materija, a u ovoj oblasti treba da bude i kvalifikovana, opet s obzirom na značaj i momenat u kome se ova država nalazi.
Pitanje tri vrste postupka: otvorenog, restriktivnog i postupka sa pogađanjem takođe, smatramo suvišnim i ako već imamo pravila za otvoreni postupak vršenja javnih nabavki smatramo da ovaj restriktivni i postupak sa pogađanjem mogu samo izazvati sumnju, nedoumice i biti tema da se govori o tome da nešto nije uredu. Čim nešto ne ide redovnim tokom, to izaziva sumnju. Moramo priznati da je takva situacija trenutno u državi i da su takvi odnosi među političkim strankama; da je svaki potez meren višestruko, a najčešće nedobronamerno.
Takođe, jedna principijelna primedba, a odnosi se na sam izraz javne nabavke robe i usluga - imamo taj izraz i to obrazloženje u članu 31. ovog zakona. Međutim, stav naše poslaničke grupe je da je to jezički neprihvatljivo. Smatramo da treba u celom tekstu izbaciti izraz "nabavka usluga" i da to treba preformulisati slično formulaciji u članu 2. stav 2, koja to čini na jedan sasvim korektan način. Kaže se, odnosi se na isporuke dobara, izvođenje radova, pružanje usluga ili javni konkurs za nacrte. Sasvim prihvatljivo i sasvim korektno, jer, s kim god sam razgovarao, nikome nije jasan izraz - nabavka usluga. Obrazloženje pri odbijanju ovakvog amandmana takođe nije bilo dovoljno uverljivo.
Kada je reč o uslovima za učešće na konkursu, smatramo da ih treba malo pregledati, možda korigovati, jer će za većinu društvenih i državnih firmi ovi uslovi biti teško prihvatljivi. Pojavljuje se mogućnost, upotrebom jednog od tih pet-šest kriterijuma, da određene firme budu diskriminisane iz sasvim banalnih razloga, a da u stvari ispunjavaju sve druge uslove da učestvuju na konkursu.
Takođe bih hteo da pomenem da prilikom priprema za donošenje, kao i na nekoliko mesta u ovom zakonu imamo povećanu, prenaglašenu ulogu ministra finansija. Tačno je da ministar finansija raspolaže budžetskim sredstvima, ali nije tačno da ministar finansija raspolaže svim sredstvima u ovoj državi, odnosno svim sredstvima koja predstavljaju javne nabavke. Mislim da bi trebalo da ministar, kao čovek koji je razuman, deo te odgovornosti prenese na ostale ministre, na Vladu, na ministarstva. S obzirom da se ovde radi o vrlo raznovrsnoj materiji, radi se o ugovaranju poslova infrastrukture; gradnje, poslova u elektroprivredi itd, trebalo bi da budu bar konsultovani i ostali ministri. Naš predlog je da odgovarajuća ministarstva učestvuju u utvrđivanju određenih kriterijuma, u donošenju pravila i u realizaciji svega ovoga o čemu sam govorio.
Smatram da bi ministru bilo lakše, a ostala ministarstva bi se osećala uvaženim i radila bi svoj posao. U razgovoru sam sa jednim od ministara, kada sam ovo pomenuo, dobio sam odgovor - pa ministar finansija je korektan i on će nas konsultovati. To nije dovoljno. Ministar finansija ne mora uvek biti Božidar Đelić, doći će neko ko neće nikoga konsultovati, pa će izazvati sasvim drugačiji efekat i možda kratak period vladavine takvog ministra može mnogo da košta ovu državu.
Pomenuli smo takođe odnose Srbije i Crne Gore. Tretiranje firmi iz Crne Gore u ovom zakonu imamo praktično na dva načina; u članu 46. mi tretiramo Crnu Goru i firme iz Crne Gore kao i sve ostale firme iz inostranstva, da ne citiram taj član, ali svi vi ste imali prilike to da vidite; a u članu 96. firme iz Crne Gore imaju praktično tretman domaćih firmi - to je jedan dualizam koji se proteže kroz ostale članove; trebalo bi ovo definisati vrlo precizno.
Vi sami znate da će firma iz Crne Gore vrlo lako da vam dostavi potvrdu da je izmirila sve obaveze prema državi, a firma iz Srbije možda zbog trenutnih poteškoća neće moći da dostavi potvrdu da je izmirila, recimo, porez ili doprinos u nekom minimalnom iznosu i izgubiće posao. Nema te mogućnosti, to pouzdano tvrdim, to i Ministarstvo finansija vrlo dobro zna, da proverimo da li je crnogorska firma platila dažbine svojoj državi, na kraju krajeva.
Znači, opet imamo mogućnost da naše firme zbog nekih banalnih razloga izgube posao. Nije to nimalo naivno i treba o tome voditi računa. Jedan ozbiljan problem kod ovog zakona je da je tekst preglomazan i opet u konsultaciji sa mnogim uvaženim kolegama došli smo do zaključka da će biti vrlo teško primenljiv. Zakon koji ima 151 član, od kojih većina ima stranicu, stranicu i po, sa mnogo, mnogo detalja, donosi opasnost da bude tumačen na različite načine.
Ta želja da se suviše normativistički priđe tome, da se sve uredi, može izazvati sasvim suprotan efekat. Ovo je jedna dobronamerna primedba. Vi ne morate da je prihvatite, normalno, jer imate svoj stav o tome. Samo ću pročitati član 62. koji kaže: "Rok za podnošenje ponuda mora biti primeren vremenu potrebnom za pripremu ispravne ponude". Zatim, sledeći stav kaže: "Ako se za pripremu ponude zahteva pregled obimne konkursne dokumentacije", pa onda se sve to ponovo objašnjava, bez ikakvog razloga. Znači, imamo jasnu normu, a zatim je razvodnjavamo. To je kod većine članova ovog zakona.
Pomenuo bih još pitanje graničnih vrednosti kod prethodnog raspisa, kod prethodnog obaveštavanja, zatim kod radova za vodoprivredu, energetiku, telekomunikacije, saobraćaj, itd. To su sve cifre koje su za naše građane izuzetno visoke. Smatrali smo da treba ta granica da ide dole, da to budu one cifre koje su realnije; recimo, umesto 50 miliona da bude 30, umesto 300 da bude 200, itd.
Kada je reč o čuvanju dokumentacije, to je slično kao i kod prethodnog stava, da imamo rok od četiri godine. Smatramo da su javne nabavke vrlo značajne za ovu državu i, s obzirom na obim dokumentacije i iznose koji su obuhvaćeni, da nije sporno čuvati ovu dokumentaciju duže, iz svih napred navedenih razloga.
Takođe, jedan besmisleni stav kod objavljivanja u "Službenom glasniku"; kada je ugovor već zaključen, objavljuje se za 14 dana. Nema nikakvih razloga, više ništa nije sporno, zašto bi baš u ovom slučaju bilo 14, umesto osam dana, što je uobičajeno.
Takođe, smatramo da je kaznena politika smešna i da u ovom zakonu dovodi u pitanje sve ono o čemu je govorio predlagač. Zapravo, mi smo predvideli sankcije za ovako ozbiljnu oblast koje su u granicama Zakona o prekršajima. Moramo se složiti sa tim da ovaj zakon nema nikakve veze sa Zakonom o prekršajima. To je poseban zakon. Imam privredne prestupe koji su na granici - 400.000 itd. Ovim zakonom moguće je, to uopšte u obrazloženju nije pravilno dato, predvideti veće sankcije. U stvari, trebalo bi uspostaviti što čvršću vezu primene ovog zakona sa krivično-pravnim sankcijama koje tretiraju sva druga ponašanja u privredi.
Znači, SSJ je principijelno iznela ove primedbe. Ima ih mnogo, tekst je obiman. Moguće je mnogo toga korigovati. Iz tih razloga, ukoliko naši amandmani ne budu prihvaćeni, mi nećemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Dragan Pavlović, posle njega narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo, donosimo po prvi put u našoj zemlji zakon koji reguliše ovu oblast - javna potrošnja odvijala se vrlo spontano, bez odgovarajućih propisa ili u mreži različitih propisa  koji ni na približan način nisu garantovali ne samo kontrolu, nego i javni uvid u trošenje finansija; preko 50% društvenog proizvoda u javnoj potrošnji znači da u jednom danu na hiljadu mesta, hiljade ljudi donosi odluke o trošenju javnih finansija. Nije dovoljno za jednu vlast, bilo koju, bivšu ili sadašnju, reći da mi imamo hiljade poštenih ljudi koji su sami po sebi dovoljna garancija da će odgovorno upravljati javnim finansijama. Ovo nije priča o poštenju. Mnogi nisu postali lopovi zato što nisu imali prilike. Prilika je jedan od razloga da postanu lopovi.
Ovaj zakon pruža garancije, pruža mogućnost javnog uvida u kontrolu svih onih koji raspolažu javnim finansijama. Zato je ta priča i polemika o poštenju u vršenju vlasti pomalo i besmislena, ako se na institucionalan način ne pruže garancije da se u to i uveri, ne samo opozicija, već i građani i svako onaj ko želi da kontroliše institucije. Mi smo se ovde susreli sa jednom opaskom, kada smo došli u Skupštinu - DOS je najgori; mi smo bili loši, vi ste gori. To je jedna poruka kojom ne želi da se prikaže ko je gori, nego da se opravda upravo ono što ste bili loši.
Ma koliko neprijatno zvuči, ipak se razlozi za donošenje ovog zakona nalaze u brojnim podacima koji na dramatičan način ukazuju koliko je sredstava iz javnih preduzeća, ustanova i budžeta trošeno. U mnogim lokalnim samoupravama, naročito u Beogradu, primenjene su mnoge od ovih institucija koje su ugrađene u zakon. Efekti su više nego frapantni. Recimo, za samo jedan deo u Gradskom saobraćajnom preduzeću, za koji je plaćano ranije 196.000 maraka, ove godine je plaćeno samo 66.000 maraka; to nije 30 ili 70%, to je tri ili šest puta. Ako uzmemo obim budžeta ovih javnih finansija, cifre efekata ovakvih primena su nesagledive.
S druge strane, nisu samo tenderi i konkursi sami po sebi garancija da će određeni posao ili nabavka biti korektno urađeni. Zakon predviđa čitav postupak i pre tendera i nakon tendera kojim se garantuje i omogućava uvid u sve faze tog postupka: od konkursne dokumentacije, tenderske dokumentacije, od postupka oglašavanja, do odlučivanja. Zakon takođe predviđa jednu vrlo važnu stvar, da se nabavka može izvršiti samo na osnovu plana; Plan je prethodni uslov, preduslov kontrole. Planovi su akti koje donose skupštine, organi upravljanja. Znači, oni su samom odlukom o planu vezali ruke izvršnoj vlasti i omogućili da se izvrši kontrola.
Ovo je jedan od primera na koji način zakonodavna vlast kontroliše izvršnu vlast. Nije kontrola izvršne vlasti tako što jedan politički centar moći u opoziciji ili nekoj drugoj partiji traži da bude salušan ili uvažen od Vlade. Kontrola izvršne vlasti se sastoji u tome što svako, od premijera do šefa mesne kancelarije, ima obavezu da u raspolaganju sredstvima i odlučivanju poštuje određenu proceduru. To je kontrola izvršne vlasti, a nije polaganje računa ili nagodba sa nekim centrom moći koji se nalazi na drugoj strani, bilo u opoziciji ili koaliciji.
Znači, ovo je dokaz da ova skupština obezbeđuje kontrolu izvršne vlasti, koja nije samo Vlada, koja je i opština, i ustanova, i javno preduzeće. Na taj način mi kao poslanici ostvarujemo puni smisao kontrole izvršne vlasti.
Pomenuto je nekoliko kritika. Jedna je uobičajena - zaštita domaćih proizvođača. Takođe, znam jedan primer, ne bih da reklamiram firmu, koja je po 50% većoj ceni prodavala javnom preduzeću nego što je izvozila. Kad je raspisan javni konkurs i kada se pojavio uvozni proizvod, domaća firma je dobila prednost, ali nije pošteno da našem javnom preduzeću prodaje duplo skuplje nego što izvozi. Izvozne cene su bile niže. Loša usluga je kada domaćoj industriji obezbedite monopol. Treba biti blagonaklon, ali pod tržišnim uslovima u konkurenciji. Zato je jedan od vrlo važnih principa koji zakon obezbeđuje, garantuje konkurenciju. Sigurno je da ćemo na taj način i disciplinovati, odnosno pedagoški uticati na domaću industriju, da se ne ponaša po osnovu monopolskog položaja, bahato. Mnogo je takvih primera.
Uveren sam da, iako su za poslednje dve godine urađene velike uštede, donošenjem ovog zakona činimo dosta dobroga ne samo budžetskim korisnicima, nego i standardu svih građana, koji će se kroz kvalitetne nabavke i poslove u zadovoljavanju opštih i zajedničkih potreba, u školama, bolnicama, lokalnoj samoupravi, javnim radovima i putevima, na ovaj način ostvariti. Zato smatram vrlo važnom odluku o izglasavanju ovog zakona.

Pošto narodni poslanik Vojislav Šešelj nije prisutan u sali, reč ima narodni poslanik Radojko Petrić, posle njega narodni poslanik Srđa Popović.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, potrošnja javnog sektora u našoj zemlji čini oko 50% društvenog proizvoda. Sredstva za javnu potrošnju, kao što je poznato, obezbeđuju se kroz zahvatanje putem poreza, doprinosa, taksa, carina i na druge načine koje propisuje država. Ovako visoko zahvatanje i izdvajanje oko 50% društvenog proizvoda za javnu potrošnju je iznad proseka u zemljama u tranziciji, a da ne govorim o razvijenim zemljama, i to znatno iznad. Podsećam da se ukupno obezbeđena sredstva za javni sektor dele na dva dela. Prvi služi za isplatu zarada zaposlenih, a drugi se upotrebljava za nabavke dobara, izvođenje radova i vršenje usluga. U oba slučaja radi se o zaista ogromnim sredstvima.
Čuli smo danas od ministra Đelića da se godišnje za javne nabavke troši oko 50 milijardi dinara. Ovim zakonom Vlada želi da uz što manje troškove i eliminisanje korupcije reguliše način javnih nabavki sa objašnjenjem da želi da obezbedi potpunu ekonomičnost upotrebe javnih sredstava za javne nabavke. Vlada se opredelila za potpunu konkurentnost i ravnopravnost domaćih i stranih ponuđača.
Odmah se postavlja pitanje da li je to za nacionalnu ekonomiju dobro ili loše. Da li je dobro u celosti izjednačiti domaće i strane ponuđače? Uzimajući u obzir sadašnje stanje naše ekonomije, sigurno je to opredeljenje višestruko štetno. Ceneći okolnosti kroz šta smo prolazili poslednjih godina, naša preduzeća nisu sposobna za potpuno ravnopravnu utakmicu sa stranim proizvođačima.
Uvažavajući princip da se moramo otvarati prema spoljnjem tržištu, mora se zadržati razumna mera zaštite domaće proizvodnje, kako bi se uskoro osposobili za ravnopravnu međunarodnu utakmicu. Pa, pogledajmo kuda ova zemlja ide sa ovolikim spoljno-trgovinskim deficitom. U prošloj godini pokrivenost uvoza izvozom iznosila je svega 39,3%. U januaru ove godine pokrivenost uvoza izvozom iznosila je samo 31,4%, a za periodu prvih pet meseci ove godine iznosila je 36,3% ili, drugim rečima, svega oko jedne trećine.
Ovako nepovoljna spoljno-trgovinska kretanja nikada do sada nisu zabeležena u Srbiji. Ko će kasnije ovo breme dugova moći da plati? Normalno, sve se ovo odražava i na domaću proizvodnju koja drastično pada. Zatvaraju se domaće fabrike i otpuštaju radnici.
Uvažavajući princip Svetske trgovinske organizacije, gde mi sigurno ni za pet godina ne možemo postati članica, imamo pravo na određene mere zaštite domaćih proizvođača. Uzmimo za primer i najrazvijenije zemlje, koje su najveći zagovornici otvorenosti tržišta, kako na određeni način štite svoju proizvodnju. Zašto SAD uvode kvote za tekstil? Šta su subvencije za poljoprivredu u SAD, Evropskoj uniji i Japanu?
Finansijska podrška poljoprivrednicima u zemljama OECD u prošloj godini iznosila je oko 31%. U proizvodnji mleka, šećera i pirinča ta subvencija se kretala negde do iznosa oko 50%. Zar za nas nisu poučne najnovije mere SAD o usvajanju i uvođenju taksi i carina za uvoz čelika, sve u cilju da zaštite svoju proizvodnju.
Niko se više ne pridržava čiste lese fer teorije - teorije slobodne trgovine, slobodno proizvoditi - slobodno prodavati. Možda smo mi izuzetak. Kako pravdati da smo pre nekoliko meseci uvezli 15 miliona kilograma krompira, kada ogromne količine krompira trunu kod naših proizvođača?
Jasno je da predložene odredbe ovog zakona, koje govore o potpunoj ravnopravnosti i konkurentnosti domaćih i stranih ponuđača, treba izmeniti. Određeni stepen zaštite domaćih proizvođača, normalno u razumnim okvirima, prihvatiće i svet, što je i inače do sada u svetu prihvatano u sličnim okolnostima.
Postoji još niz predloženih odredaba koje treba da pretrpe ozbiljne izmene. Pa, zar je održiv predlog dat u članu 45. da uopšte ne može biti ponuđač na licitaciji domaće pravno lice ako je u poslednjih pet godina kaženjeno za prekršaj u vezi sa svojim poslovanjem. Zamislite kakav će biti apsurd da se kaže da Vlada želi što veću konkurenciju i da što jeftinije gradi objekte koji se finansiraju iz javne potrošnje, a na drugoj strani isključuje građevinska preduzeća da ne mogu učestvovati na licitaciji jer su u poslednjih pet godina kažnjena za prekršaj; navodim primer - ako prevoze građevinski materijal, podižu prašinu i za to budu kažnjeni za prekršaj (ili neki sličan banalan prekršaj), isključuju se iz konkurencije.
Ako se ne izvrši promena predloga Vlade, zamislite kakvu smešnu situaciju ćemo imati: zbog navedenih, stvarno beznačajnih prekršaja građevinsko preduzeće za pet godina neće moći da se prijavi na licitaciju za izgradnju škole, bolnice ili nekog drugog objekta koji se finansira iz javne potrošnje.
Navešću dalje slučajeve. U cilju onemogućavanja zloupotreba lica koje odlučuje o nabavci dobara, u članu 88. treba propisati ograničenje da se dodatne nabavke dobara bez oglašavanja mogu vršiti samo do 25% od vrednosti glavne nabavke, kao što je to predviđeno i za dodatne radove i dodatne usluge, da se ne desi - dobili ste posao na licitaciji, ali zato morate još duplo da radite i da vršite usluge i bez licitacije.
Zbog ograničenosti vremena za raspravu skratiću svoje izlaganje, sa nadom da će biti prihvaćeno više sugestija i predloga na koje ukazuju poslanici SPS. Ako prihvatite amandmane SPS, biće zakon poboljšan, a to je u interesu svih građana Srbije i za to bi trebalo da imate smisla i da prihvatite ono što je u interesu svih nas. Zahvaljujem.