Dame i gospodo narodni poslanici, uradio sam veći broj amandmana na ovaj zakon zato što smatram da se zakonski tekst može popraviti tim amandmanima i da zakon u osnovi može biti dobar ako se ti amandmani ugrade; zato što sam mišljenja da je bilo krajnje vreme da država centralizuje oblast nabavki za funkcionisanje državnih organa, da to maksimalno centralizuje iz onih razloga koje smo već čuli u obrazloženju.
Međutim, već iz prvog člana se vidi da postoji opasnost da centralizacija preraste u svojevrsni monopol. Centralizaciju je moguće ostvariti na nivou Republičke vlade. Vlada ima mehanizam da to uradi i u tom mehanizmu bi učestvovali svi ministri i sva ministarstva. Ovako, ako se formira, kako je to predviđeno prvim članom zakona, posebna uprava za javne nabavke i to podređena Ministarstvu finansija po prirodi stvari, onda ne da će Ministarstvo finansija imati monopol nad raspolaganjem novcem nego i kompletan monopol nad trošenjem tog novca za određene, pre svega materijalne, potrebe ministarstava i drugih državnih organa.
Država mora posredstvom Vlade, a ne jednog organa uprave koji je niži od ministarstva, da rukovodi tim poslovima i da snosi odgovornost za njihovu realizaciju.
Šta bi u ovom slučaju Vlada trebalo da radi? Da svake godine procenjuje potrebe, da na osnovu tih potreba raspisuje javni konkurs ili javnu licitaciju i da ona odredi dobavljače po kriterijumu najpovoljnijih uslova, kao i da onda vrši distribuciju tih dobara po potrebi, odnosno po programu svoga rada i programu rada svakog ministarstva pojedinačno.
Naravno, ovde treba imati u vidu da nije reč samo o Vladi i ministarstvima nego o svim ustanovama i organizacijama u državnoj svojini. Ne zaboravite, tu je univerzitet, tu su sve škole, sve zdravstvene ustanove, ogroman broj korisnika raznih potrošnih dobara, ogroman broj dobavljača i jedna jaka i moćna administracija koja će tu u suštini odlučivati. Ako se formira uprava kao organ niži od ministarstva, ta uprava taj posao ne može dobro da ostvari iz više razloga, iz svih onih razloga zbog kojih se svako ozbiljno društvo u svetu bori protiv birokratije, njene moći i uticaja.
Nova uprava znači jačanje birokratije. Ne znači državnu kontrolu nego birokratsku kontrolu. Ako Vlada to radi svojim aparatom, jači je autoritet u obavljanju poslova, a i lakša je kontrola od strane parlamenta i pojedinih ministarstava međusobno.
Ako će se ovaj organ baviti nabavkom u ime svih ministarstava i ustanova pod njihovom kontrolom, postavlja se odmah pitanje koordinacije među ministarstvima. Ako je ovaj organ odgovoran samo jednom ministarstvu, postavlja se problem kontrole tog jednog ministarstva. Imali smo decenijama problem da je svaki ministar apsolutno autonoman u svom delokrugu rada i kada se podnosi završni račun da se izbegava ulaženje u pojedinačne stavke, nego se to zaokružuje u nekim opštim stavkama, iz kojih ne može pregledno da se sagleda za šta je novac trošen. Ovde će taj problem biti još veći i još očigledniji. Svaki završni izveštaj ove uprave iznosiće stotine i stotine stranica, i ako je to uprava samo jednog ministarstva krajem godine niko neće biti zainteresovan ni u stanju da to podrobno kontroliše, niti će taj organ biti spreman da otvori mogućnost za kontrolu sopstvenog rada.
Ako to radi Vlada kao kolektivni organ uprave i najviši organ uprave, onda je njena kontrola ...
