Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, posle njega narodni poslanik Dragan Pavlović.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o zakonu o javnim nabavkama, sigurno da niko od nas nije protiv toga da ovakav zakon treba doneti. S obzirom na činjenicu iznetu u obrazloženju, da je preko 50% bruto domaćeg proizvoda obuhvaćeno javnim nabavkama, sigurno je da ovu oblast treba urediti. Mislim da je pogrešno protumačeno izlaganje predsednika naše stranke, da mi ne želimo ovaj zakon - predsednik je rekao da ćemo glasati protiv, ukoliko ne budu prihvaćeni naši amandmani koji su izuzetno korektni, a odnose se isključivo na materiju, bez ikakve druge note; znači, ukoliko budu prihvaćeni, mi smo spremni da podržimo ovaj zakon.
Izneću nekoliko principijelnih primedaba. Prva se odnosi već na sam početak ovog zakona, na član 1, koji kaže da se, između ostalog, obrazuje Uprava za javne nabavke. Odmah se postavlja pitanje: kako se to ova uprava obrazuje, ko će biti na čelu te uprave, kakva je njena struktura itd? Ne kaže se, obrazuje je Vlada, obrazuje je ova skupština; praktično, ispada da se samim ovim zakonom ova uprava obrazuje. Formalno gledano trebalo je odmah da imamo i sve ostale podatke o Upravi. Članovi 18. i 19. nabrajaju o čemu se radi, ali ne daju odgovor na ovo pitanje! U članu 19, na kraju, kaže se da izveštaj o radu Uprava podnosi Vladi jednom godišnje. To je izuzetno dug period. Smatramo da treba Vlada da bude obaveštena o radu Uprave kvartalno, a ova skupština jednom godišnje. Mislim da to nikome ne bi smetalo, a doprinelo bi ovoj priči koju ministar i predlagači ovde iznose, a to je da se radi o javnosti, o transparentnosti itd. Ako je već sve tako, zašto ova skupština da uopšte ne bude obaveštena o radu Uprave.
Kada je reč o roku za čuvanje dokumentacije - normalno je da ako se radi o ovako značajnoj materiji, o javnim nabavkama, da taj rok bude duži nego za ostale oblasti privrede. Smatramo da rok stvarno treba da bude duži: umesto tri, da bude pet godina.
Imamo jedan zanimljiv član, a to je član 17. koji govori o antikorupcijskim pravilima. Mi iz SSJ smo predložili da se ovaj član briše, ne iz razloga što želimo da se javne nabavke vrše bez sankcija, nego upravo obrnuto, što želimo da se javne nabavke vrše pod svim sankcijama krivično-pravne regulative ove države. O čemu se ovde radi? Ako kažete da uvodimo antikorupcijska pravila i da su sankcije to što ćete obavestiti ponuđača da je ponudio mito, neke usluge ili novac, to nije nikakva sankcija. Narod treba da zna, jer to izričito piše u članu 17, sankcija je obaveštavanje o tome da ste uočili da je neko pokušao korupciju. To je čista krivično-pravna materija, a u ovoj oblasti treba da bude i kvalifikovana, opet s obzirom na značaj i momenat u kome se ova država nalazi.
Pitanje tri vrste postupka: otvorenog, restriktivnog i postupka sa pogađanjem takođe, smatramo suvišnim i ako već imamo pravila za otvoreni postupak vršenja javnih nabavki smatramo da ovaj restriktivni i postupak sa pogađanjem mogu samo izazvati sumnju, nedoumice i biti tema da se govori o tome da nešto nije uredu. Čim nešto ne ide redovnim tokom, to izaziva sumnju. Moramo priznati da je takva situacija trenutno u državi i da su takvi odnosi među političkim strankama; da je svaki potez meren višestruko, a najčešće nedobronamerno.
Takođe, jedna principijelna primedba, a odnosi se na sam izraz javne nabavke robe i usluga - imamo taj izraz i to obrazloženje u članu 31. ovog zakona. Međutim, stav naše poslaničke grupe je da je to jezički neprihvatljivo. Smatramo da treba u celom tekstu izbaciti izraz "nabavka usluga" i da to treba preformulisati slično formulaciji u članu 2. stav 2, koja to čini na jedan sasvim korektan način. Kaže se, odnosi se na isporuke dobara, izvođenje radova, pružanje usluga ili javni konkurs za nacrte. Sasvim prihvatljivo i sasvim korektno, jer, s kim god sam razgovarao, nikome nije jasan izraz - nabavka usluga. Obrazloženje pri odbijanju ovakvog amandmana takođe nije bilo dovoljno uverljivo.
Kada je reč o uslovima za učešće na konkursu, smatramo da ih treba malo pregledati, možda korigovati, jer će za većinu društvenih i državnih firmi ovi uslovi biti teško prihvatljivi. Pojavljuje se mogućnost, upotrebom jednog od tih pet-šest kriterijuma, da određene firme budu diskriminisane iz sasvim banalnih razloga, a da u stvari ispunjavaju sve druge uslove da učestvuju na konkursu.
Takođe bih hteo da pomenem da prilikom priprema za donošenje, kao i na nekoliko mesta u ovom zakonu imamo povećanu, prenaglašenu ulogu ministra finansija. Tačno je da ministar finansija raspolaže budžetskim sredstvima, ali nije tačno da ministar finansija raspolaže svim sredstvima u ovoj državi, odnosno svim sredstvima koja predstavljaju javne nabavke. Mislim da bi trebalo da ministar, kao čovek koji je razuman, deo te odgovornosti prenese na ostale ministre, na Vladu, na ministarstva. S obzirom da se ovde radi o vrlo raznovrsnoj materiji, radi se o ugovaranju poslova infrastrukture; gradnje, poslova u elektroprivredi itd, trebalo bi da budu bar konsultovani i ostali ministri. Naš predlog je da odgovarajuća ministarstva učestvuju u utvrđivanju određenih kriterijuma, u donošenju pravila i u realizaciji svega ovoga o čemu sam govorio.
Smatram da bi ministru bilo lakše, a ostala ministarstva bi se osećala uvaženim i radila bi svoj posao. U razgovoru sam sa jednim od ministara, kada sam ovo pomenuo, dobio sam odgovor - pa ministar finansija je korektan i on će nas konsultovati. To nije dovoljno. Ministar finansija ne mora uvek biti Božidar Đelić, doći će neko ko neće nikoga konsultovati, pa će izazvati sasvim drugačiji efekat i možda kratak period vladavine takvog ministra može mnogo da košta ovu državu.
Pomenuli smo takođe odnose Srbije i Crne Gore. Tretiranje firmi iz Crne Gore u ovom zakonu imamo praktično na dva načina; u članu 46. mi tretiramo Crnu Goru i firme iz Crne Gore kao i sve ostale firme iz inostranstva, da ne citiram taj član, ali svi vi ste imali prilike to da vidite; a u članu 96. firme iz Crne Gore imaju praktično tretman domaćih firmi - to je jedan dualizam koji se proteže kroz ostale članove; trebalo bi ovo definisati vrlo precizno.
Vi sami znate da će firma iz Crne Gore vrlo lako da vam dostavi potvrdu da je izmirila sve obaveze prema državi, a firma iz Srbije možda zbog trenutnih poteškoća neće moći da dostavi potvrdu da je izmirila, recimo, porez ili doprinos u nekom minimalnom iznosu i izgubiće posao. Nema te mogućnosti, to pouzdano tvrdim, to i Ministarstvo finansija vrlo dobro zna, da proverimo da li je crnogorska firma platila dažbine svojoj državi, na kraju krajeva.
Znači, opet imamo mogućnost da naše firme zbog nekih banalnih razloga izgube posao. Nije to nimalo naivno i treba o tome voditi računa. Jedan ozbiljan problem kod ovog zakona je da je tekst preglomazan i opet u konsultaciji sa mnogim uvaženim kolegama došli smo do zaključka da će biti vrlo teško primenljiv. Zakon koji ima 151 član, od kojih većina ima stranicu, stranicu i po, sa mnogo, mnogo detalja, donosi opasnost da bude tumačen na različite načine.
Ta želja da se suviše normativistički priđe tome, da se sve uredi, može izazvati sasvim suprotan efekat. Ovo je jedna dobronamerna primedba. Vi ne morate da je prihvatite, normalno, jer imate svoj stav o tome. Samo ću pročitati član 62. koji kaže: "Rok za podnošenje ponuda mora biti primeren vremenu potrebnom za pripremu ispravne ponude". Zatim, sledeći stav kaže: "Ako se za pripremu ponude zahteva pregled obimne konkursne dokumentacije", pa onda se sve to ponovo objašnjava, bez ikakvog razloga. Znači, imamo jasnu normu, a zatim je razvodnjavamo. To je kod većine članova ovog zakona.
Pomenuo bih još pitanje graničnih vrednosti kod prethodnog raspisa, kod prethodnog obaveštavanja, zatim kod radova za vodoprivredu, energetiku, telekomunikacije, saobraćaj, itd. To su sve cifre koje su za naše građane izuzetno visoke. Smatrali smo da treba ta granica da ide dole, da to budu one cifre koje su realnije; recimo, umesto 50 miliona da bude 30, umesto 300 da bude 200, itd.
Kada je reč o čuvanju dokumentacije, to je slično kao i kod prethodnog stava, da imamo rok od četiri godine. Smatramo da su javne nabavke vrlo značajne za ovu državu i, s obzirom na obim dokumentacije i iznose koji su obuhvaćeni, da nije sporno čuvati ovu dokumentaciju duže, iz svih napred navedenih razloga.
Takođe, jedan besmisleni stav kod objavljivanja u "Službenom glasniku"; kada je ugovor već zaključen, objavljuje se za 14 dana. Nema nikakvih razloga, više ništa nije sporno, zašto bi baš u ovom slučaju bilo 14, umesto osam dana, što je uobičajeno.
Takođe, smatramo da je kaznena politika smešna i da u ovom zakonu dovodi u pitanje sve ono o čemu je govorio predlagač. Zapravo, mi smo predvideli sankcije za ovako ozbiljnu oblast koje su u granicama Zakona o prekršajima. Moramo se složiti sa tim da ovaj zakon nema nikakve veze sa Zakonom o prekršajima. To je poseban zakon. Imam privredne prestupe koji su na granici - 400.000 itd. Ovim zakonom moguće je, to uopšte u obrazloženju nije pravilno dato, predvideti veće sankcije. U stvari, trebalo bi uspostaviti što čvršću vezu primene ovog zakona sa krivično-pravnim sankcijama koje tretiraju sva druga ponašanja u privredi.
Znači, SSJ je principijelno iznela ove primedbe. Ima ih mnogo, tekst je obiman. Moguće je mnogo toga korigovati. Iz tih razloga, ukoliko naši amandmani ne budu prihvaćeni, mi nećemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Dragan Pavlović, posle njega narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo, donosimo po prvi put u našoj zemlji zakon koji reguliše ovu oblast - javna potrošnja odvijala se vrlo spontano, bez odgovarajućih propisa ili u mreži različitih propisa  koji ni na približan način nisu garantovali ne samo kontrolu, nego i javni uvid u trošenje finansija; preko 50% društvenog proizvoda u javnoj potrošnji znači da u jednom danu na hiljadu mesta, hiljade ljudi donosi odluke o trošenju javnih finansija. Nije dovoljno za jednu vlast, bilo koju, bivšu ili sadašnju, reći da mi imamo hiljade poštenih ljudi koji su sami po sebi dovoljna garancija da će odgovorno upravljati javnim finansijama. Ovo nije priča o poštenju. Mnogi nisu postali lopovi zato što nisu imali prilike. Prilika je jedan od razloga da postanu lopovi.
Ovaj zakon pruža garancije, pruža mogućnost javnog uvida u kontrolu svih onih koji raspolažu javnim finansijama. Zato je ta priča i polemika o poštenju u vršenju vlasti pomalo i besmislena, ako se na institucionalan način ne pruže garancije da se u to i uveri, ne samo opozicija, već i građani i svako onaj ko želi da kontroliše institucije. Mi smo se ovde susreli sa jednom opaskom, kada smo došli u Skupštinu - DOS je najgori; mi smo bili loši, vi ste gori. To je jedna poruka kojom ne želi da se prikaže ko je gori, nego da se opravda upravo ono što ste bili loši.
Ma koliko neprijatno zvuči, ipak se razlozi za donošenje ovog zakona nalaze u brojnim podacima koji na dramatičan način ukazuju koliko je sredstava iz javnih preduzeća, ustanova i budžeta trošeno. U mnogim lokalnim samoupravama, naročito u Beogradu, primenjene su mnoge od ovih institucija koje su ugrađene u zakon. Efekti su više nego frapantni. Recimo, za samo jedan deo u Gradskom saobraćajnom preduzeću, za koji je plaćano ranije 196.000 maraka, ove godine je plaćeno samo 66.000 maraka; to nije 30 ili 70%, to je tri ili šest puta. Ako uzmemo obim budžeta ovih javnih finansija, cifre efekata ovakvih primena su nesagledive.
S druge strane, nisu samo tenderi i konkursi sami po sebi garancija da će određeni posao ili nabavka biti korektno urađeni. Zakon predviđa čitav postupak i pre tendera i nakon tendera kojim se garantuje i omogućava uvid u sve faze tog postupka: od konkursne dokumentacije, tenderske dokumentacije, od postupka oglašavanja, do odlučivanja. Zakon takođe predviđa jednu vrlo važnu stvar, da se nabavka može izvršiti samo na osnovu plana; Plan je prethodni uslov, preduslov kontrole. Planovi su akti koje donose skupštine, organi upravljanja. Znači, oni su samom odlukom o planu vezali ruke izvršnoj vlasti i omogućili da se izvrši kontrola.
Ovo je jedan od primera na koji način zakonodavna vlast kontroliše izvršnu vlast. Nije kontrola izvršne vlasti tako što jedan politički centar moći u opoziciji ili nekoj drugoj partiji traži da bude salušan ili uvažen od Vlade. Kontrola izvršne vlasti se sastoji u tome što svako, od premijera do šefa mesne kancelarije, ima obavezu da u raspolaganju sredstvima i odlučivanju poštuje određenu proceduru. To je kontrola izvršne vlasti, a nije polaganje računa ili nagodba sa nekim centrom moći koji se nalazi na drugoj strani, bilo u opoziciji ili koaliciji.
Znači, ovo je dokaz da ova skupština obezbeđuje kontrolu izvršne vlasti, koja nije samo Vlada, koja je i opština, i ustanova, i javno preduzeće. Na taj način mi kao poslanici ostvarujemo puni smisao kontrole izvršne vlasti.
Pomenuto je nekoliko kritika. Jedna je uobičajena - zaštita domaćih proizvođača. Takođe, znam jedan primer, ne bih da reklamiram firmu, koja je po 50% većoj ceni prodavala javnom preduzeću nego što je izvozila. Kad je raspisan javni konkurs i kada se pojavio uvozni proizvod, domaća firma je dobila prednost, ali nije pošteno da našem javnom preduzeću prodaje duplo skuplje nego što izvozi. Izvozne cene su bile niže. Loša usluga je kada domaćoj industriji obezbedite monopol. Treba biti blagonaklon, ali pod tržišnim uslovima u konkurenciji. Zato je jedan od vrlo važnih principa koji zakon obezbeđuje, garantuje konkurenciju. Sigurno je da ćemo na taj način i disciplinovati, odnosno pedagoški uticati na domaću industriju, da se ne ponaša po osnovu monopolskog položaja, bahato. Mnogo je takvih primera.
Uveren sam da, iako su za poslednje dve godine urađene velike uštede, donošenjem ovog zakona činimo dosta dobroga ne samo budžetskim korisnicima, nego i standardu svih građana, koji će se kroz kvalitetne nabavke i poslove u zadovoljavanju opštih i zajedničkih potreba, u školama, bolnicama, lokalnoj samoupravi, javnim radovima i putevima, na ovaj način ostvariti. Zato smatram vrlo važnom odluku o izglasavanju ovog zakona.

Pošto narodni poslanik Vojislav Šešelj nije prisutan u sali, reč ima narodni poslanik Radojko Petrić, posle njega narodni poslanik Srđa Popović.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, potrošnja javnog sektora u našoj zemlji čini oko 50% društvenog proizvoda. Sredstva za javnu potrošnju, kao što je poznato, obezbeđuju se kroz zahvatanje putem poreza, doprinosa, taksa, carina i na druge načine koje propisuje država. Ovako visoko zahvatanje i izdvajanje oko 50% društvenog proizvoda za javnu potrošnju je iznad proseka u zemljama u tranziciji, a da ne govorim o razvijenim zemljama, i to znatno iznad. Podsećam da se ukupno obezbeđena sredstva za javni sektor dele na dva dela. Prvi služi za isplatu zarada zaposlenih, a drugi se upotrebljava za nabavke dobara, izvođenje radova i vršenje usluga. U oba slučaja radi se o zaista ogromnim sredstvima.
Čuli smo danas od ministra Đelića da se godišnje za javne nabavke troši oko 50 milijardi dinara. Ovim zakonom Vlada želi da uz što manje troškove i eliminisanje korupcije reguliše način javnih nabavki sa objašnjenjem da želi da obezbedi potpunu ekonomičnost upotrebe javnih sredstava za javne nabavke. Vlada se opredelila za potpunu konkurentnost i ravnopravnost domaćih i stranih ponuđača.
Odmah se postavlja pitanje da li je to za nacionalnu ekonomiju dobro ili loše. Da li je dobro u celosti izjednačiti domaće i strane ponuđače? Uzimajući u obzir sadašnje stanje naše ekonomije, sigurno je to opredeljenje višestruko štetno. Ceneći okolnosti kroz šta smo prolazili poslednjih godina, naša preduzeća nisu sposobna za potpuno ravnopravnu utakmicu sa stranim proizvođačima.
Uvažavajući princip da se moramo otvarati prema spoljnjem tržištu, mora se zadržati razumna mera zaštite domaće proizvodnje, kako bi se uskoro osposobili za ravnopravnu međunarodnu utakmicu. Pa, pogledajmo kuda ova zemlja ide sa ovolikim spoljno-trgovinskim deficitom. U prošloj godini pokrivenost uvoza izvozom iznosila je svega 39,3%. U januaru ove godine pokrivenost uvoza izvozom iznosila je samo 31,4%, a za periodu prvih pet meseci ove godine iznosila je 36,3% ili, drugim rečima, svega oko jedne trećine.
Ovako nepovoljna spoljno-trgovinska kretanja nikada do sada nisu zabeležena u Srbiji. Ko će kasnije ovo breme dugova moći da plati? Normalno, sve se ovo odražava i na domaću proizvodnju koja drastično pada. Zatvaraju se domaće fabrike i otpuštaju radnici.
Uvažavajući princip Svetske trgovinske organizacije, gde mi sigurno ni za pet godina ne možemo postati članica, imamo pravo na određene mere zaštite domaćih proizvođača. Uzmimo za primer i najrazvijenije zemlje, koje su najveći zagovornici otvorenosti tržišta, kako na određeni način štite svoju proizvodnju. Zašto SAD uvode kvote za tekstil? Šta su subvencije za poljoprivredu u SAD, Evropskoj uniji i Japanu?
Finansijska podrška poljoprivrednicima u zemljama OECD u prošloj godini iznosila je oko 31%. U proizvodnji mleka, šećera i pirinča ta subvencija se kretala negde do iznosa oko 50%. Zar za nas nisu poučne najnovije mere SAD o usvajanju i uvođenju taksi i carina za uvoz čelika, sve u cilju da zaštite svoju proizvodnju.
Niko se više ne pridržava čiste lese fer teorije - teorije slobodne trgovine, slobodno proizvoditi - slobodno prodavati. Možda smo mi izuzetak. Kako pravdati da smo pre nekoliko meseci uvezli 15 miliona kilograma krompira, kada ogromne količine krompira trunu kod naših proizvođača?
Jasno je da predložene odredbe ovog zakona, koje govore o potpunoj ravnopravnosti i konkurentnosti domaćih i stranih ponuđača, treba izmeniti. Određeni stepen zaštite domaćih proizvođača, normalno u razumnim okvirima, prihvatiće i svet, što je i inače do sada u svetu prihvatano u sličnim okolnostima.
Postoji još niz predloženih odredaba koje treba da pretrpe ozbiljne izmene. Pa, zar je održiv predlog dat u članu 45. da uopšte ne može biti ponuđač na licitaciji domaće pravno lice ako je u poslednjih pet godina kaženjeno za prekršaj u vezi sa svojim poslovanjem. Zamislite kakav će biti apsurd da se kaže da Vlada želi što veću konkurenciju i da što jeftinije gradi objekte koji se finansiraju iz javne potrošnje, a na drugoj strani isključuje građevinska preduzeća da ne mogu učestvovati na licitaciji jer su u poslednjih pet godina kažnjena za prekršaj; navodim primer - ako prevoze građevinski materijal, podižu prašinu i za to budu kažnjeni za prekršaj (ili neki sličan banalan prekršaj), isključuju se iz konkurencije.
Ako se ne izvrši promena predloga Vlade, zamislite kakvu smešnu situaciju ćemo imati: zbog navedenih, stvarno beznačajnih prekršaja građevinsko preduzeće za pet godina neće moći da se prijavi na licitaciju za izgradnju škole, bolnice ili nekog drugog objekta koji se finansira iz javne potrošnje.
Navešću dalje slučajeve. U cilju onemogućavanja zloupotreba lica koje odlučuje o nabavci dobara, u članu 88. treba propisati ograničenje da se dodatne nabavke dobara bez oglašavanja mogu vršiti samo do 25% od vrednosti glavne nabavke, kao što je to predviđeno i za dodatne radove i dodatne usluge, da se ne desi - dobili ste posao na licitaciji, ali zato morate još duplo da radite i da vršite usluge i bez licitacije.
Zbog ograničenosti vremena za raspravu skratiću svoje izlaganje, sa nadom da će biti prihvaćeno više sugestija i predloga na koje ukazuju poslanici SPS. Ako prihvatite amandmane SPS, biće zakon poboljšan, a to je u interesu svih građana Srbije i za to bi trebalo da imate smisla i da prihvatite ono što je u interesu svih nas. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Srđa Popović, a posle njega Ljubomir Mucić.

Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, ono što ne treba da smetnemo s uma kada govorimo o zakonu o javnim nabavkama to je da je u pitanju deo promene sistema u javnim finansijama, prouzrokovan pre svega stanjem u kome je DOS zatekao zemlju u trenutku kada je došao na vlast.
Da podsetim, naša zemlja je umalo izgubila prvo mesto u korupciji. Nigerija je bila malo bolja u korupciji u vreme kada smo došli na vlast. Mi smo imali laskavu titulu srebrne medalje u korupciji i cilj ovog zakona i programa koji DOS sprovodi kroz zakonodavnu aktivnost je suzbijanje korupcije i štednja.
Ovaj zakon je druga etapa nečega što je vrlo važno; hajde sada da vidimo kako izgleda to gde se novac odlivao, ne samo u prethodnom režimu nego koji su uopšte izvori korupcije u našem društvu bili. Prvo, jako mnogo novca se odlivalo iz budžeta. Zašto? Pa, bilo je mnogo para pa se mnogo i odlivalo. Drugo, mnogo novca se odlivalo kroz naša javna preduzeća upravo kroz proces javnih nabavki o kojima sada govorimo. Treće, imali smo propise koji su se vrlo teško poštovali i naše građane, koji su, naravno, treća stavka u toj etapi, terali na korupciju.
Program DOS-a i program Vlade Srbije koji treba da se nose sa ova tri problema možete da pratite i kroz zakonodavnu aktivnost ovog parlamenta. Da se ne bi više dogodilo, kao od 1996. do 2000. godine, kada smo imali preko milijardu maraka nenamenski i kriminalno potrošenih sredstava iz budžeta, mi smo doneli početkom ove godine Zakon o budžetskom sistemu.
Da se ne bi događalo da javne nabavke budu veliki izvor korupcije, mi donosimo sada zakon o javnim nabavkama; a treća faza reforme javnih finansija će biti zakon o poreskoj administraciji, koji će da sredi uprave javnih prihoda, carine, koji će da sredi tu treću rupu kroz koju se odliva novac naših građana ubran preko poreza.
Malo sam se bavio i jednom značajnom institucijom u ovoj državi; o njoj se malo razmišlja, ali je bila veliko leglo korupcije i na nekoliko primera iz te institucije ću navesti koji su to zahtevi kojima ovakav zakon o javnim nabavkama treba da odgovori.
Institucija se zove Studentski centar. Tu se hrani 20.000 studenata, u pitanju je najveća studentska institucija na Balkanu. U pitanju je i u ovom budžetu, a i u prethodnom, jedan od najvećih budžetskih korisnika što se tiče raznih razdela u raznim ministarstvima. Njihov budžet, koji je bio oko 30 miliona maraka ili 900 miliona dinara, bio je surovo raubovan i to uglavnom u pet tačaka.
Ukoliko ste primetili budžet za ovu godinu, odnosno ukoliko ste pogledali izveštaj o završnom računu, ukoliko ste slušali šta neki
poslanici DOS-a pričaju, mi se vrlo često hvalimo, što je i nas začudilo, kako je bilo moguće u samo jednoj instituciji ostvariti uštedu od 20.000 maraka dnevno. Znači, 20.000 maraka dnevno se sada manje troši u Studentskom centru nego što se trošilo i ta je institucija, zbog toga, dobila jednu vrlo uglednu međunarodnu nagradu koja se zove "Transparents internecnal"; pa da vidimo kako je dobila.
Pet važnih stvari na koje treba da odgovori zakon o javnim nabavkama je evidentirano u ovoj instituciji i to je pet načina kako se najčešće krade u javnim nabavkama. Prva stvar je nameštanje uslova kod javnih nabavki. To znači - ukoliko biste pogledali uslove koji su vladali za nabavku sijalica, pod uslovom, naravno, da shvatite da su sve sijalice u Studentskom centru nabavljane po višoj ceni od maloprodajne u vašoj samousluzi, vi biste otkrili da je užasno veliki broj sijalica bio naročito potreban u avgustu, petkom. U avgustu, petkom, mogla se nabaviti ta količina sijalica ili ta količina mesa, u petak u 15 časova popodne, samo kod jednog dobavljača.
Nameštanje uslova tendera, i to je ono što je moj kolega Dragan Pavlović pominjao - kada biste videli pod kojim uslovima su određene auspuh cevi nabavljene u GSP-u, vi biste videli da to odgovara samo jednom dobavljaču. Znači, kada hoćete da namestite javnu nabavku, vi polazite od uslova, i to je ono gde se ovaj zakon efikasno obračunava sa ovim problemom.
Druga stvar je kupovina preko posrednika. Samo u 17% slučajeva Studentski centar je nabavljao od proizvođača. Uglavnom je nabavljao od posrednika. Na pitanje - zašto; pa, nisu se javljali. Gde da se jave; to nas vodi do trećeg problema, to je transparentnost. Nije transparentnost da vi obavežete javno preduzeće ili javnog nabavljača da objavi negde oglas; 73% svih oglasa o javnim nabavkama do sada je bilo objavljeno; gde - u crvenoj "Borbi", naravno; a zašto; pa zato što to niko ne čita, sem onoga ko treba da pročita.
Sledeća stvar su dugovanja. Znači, kada imate budžetsku firmu, ona se puni nekom dinamikom. Ne možete da isplatite dobavljače sem tom dinamikom; na osnovu toga napravite dugove prema dobavljačima, i onda ste dužni da stalno nabavljate od njih, makar cena ne bila najniža. To je nešto što takođe treba da se preseče ovim zakonom.
I poslednja stvar, koju je pomenuo jedan od mojih prethodnika, vezana je pre svega npr. za vodoprivredu. Bilo je takvih slučajeva i u Studentskom centru i u nekim drugim institucijama. To su naknadni radovi; a to znači - vi napravite dogovor sa nekim da vam npr. sagradi dom lova, a onda se posle dva ili tri meseca ispostavi, nakon što on dobije posao, da ne može da ispoštuje ni rokove, ni uslove; onda mu vi platite ili taj dom potone, kao što se dogodilo u jednom konkretnom slučaju.
Dobar je zakon o javnim nabavkama, mislim da je ovo dobar zakon i da mi time ulazimo u drugu fazu reformi javnih finansija; on treba da ispuni neka načela - načelo ekonomičnosti, načelo konkurencije, a to znači da postoje neki kriterijumi, bodovanje i, verujte mi, vrlo su oštri kriterijumi. Gospodin Đelić je govorio o tenderu za autobuse. Verovali ili ne, jedan od oštrih evropskih kriterijuma je ekološki kriterijum za motore. "Ikarbus" već može da ispuni "euro II", a vrlo je moguće da uskoro ispuni "euro III". "Euro II" je norma za kredite međunarodnih banaka; naravno da će naša preduzeća biti u obavezi da se takmiče sa stranim preduzećima ovde, ali i da vrlo efikasno dobijaju neke poslove, kao što je bilo konkretna u slučaju tendera za autobuse.
Osim načela ekonomičnosti i konkurencije, puno smo pričali i o načelu transparentnosti. Meni je strašno drago što se pričalo o tome kako je nabavljeno hiljadu "zip" upaljača, kada pre nije moglo da se sazna ni ko je dobio posao za izgradnju auto-puta.
I poslednja stvar je jednakost ponuđača, o kojoj sam upravo govorio. Dame i gospodo, usvojite zakon o javnim nabavkama, tako nam se nikada više neće događati neke jako ružne stvari. Nikada više neću putovati, nikada, auto-putem u obnovi započetim, Beograd-Novi Sad, sve jednako plaćajući 40 dinara, pošto ne koristim, naravno, ovu poslaničku mogućnost, i dobijajući neku ceduljicu na kojoj piše "Rast". Neko je jako narastao od toga što je sklopio ugovor za auto-put, ali nije narastao auto-put i zato će taj auto-put morati da ide na javni tender, o kome ste, siguran sam, pročitali i čuli negde drugde, a ne u "Službenom glasniku".
Nikada više direktor Fonda za zdravstveno osiguranje neće biti jako veliki švajcarski štediša. Neko je pitao o ustavnoj povelji, o odnosima Srbije i Crne Gore. Dogovorićemo se mi sa Crnom Gorom oko stvari vezanih za finansijsku disciplinu i veliko pitanje je bilo - da li će se ovo odnositi na savezne organe? Naravno da ćemo morati da se dogovorimo kako da se to odnosi na savezne organe.
Vojska Jugoslavije pati od svih bolesti od kojih je patio Studentski centar u prošlosti, upravo zbog nedostatka zakonske regulative i pozicije u kojoj su bili; i to će morati da se primeni na savezne organe, čak i kad se radi o nabavci uglja za vojsku, što neke, pretpostavljam, takođe prilično zanima.
I na kraju, kada usvojimo ovaj zakon, pošto su mnogi pričali ovde o policiji, nikada se više neće dogoditi da dobijem na 43 adrese na Vračaru istoga komšiju, gospodina Uskokovića. Ostaće malo više u javnim preduzećima, ostaće malo više u budžetu, pa ćemo moći da kupimo i više od 625 stanova, koliko je do sada kupljeno za neke policajce.
Dame i gospodo, pozivam vas da glasate za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Mucić.

Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, ovaj zakon o javnim nabavkama, koji je dugo najavljivan i dugo očekivan, došao na razmatranje tek na ovom Četvrtom vanrednom zasedanju Narodne skupštine, ove godine, iako je bio na dnevnom redu i na prethodnom, prolećnom, redovnom zasedanju. Međutim, on nije bio značajniji za ovu vladu i ovu skupštinu, u odnosu na neke druge manje izmene zakona, da bi ostvarili onaj bonus da se svi zakoni i zakonski projekti iz prethodnog perioda promene.
Takođe, moram da kažem da to nije ništa novo, ništa čudno, nego već viđeno, jer je posle šest meseci dostavljen, zakon je dostavljen 27. decembra, kada ga je usvojila Vlada, a potpisao ga je gospodin potpredsednik Vlade, koga smo već zaboravili, Momčilo Perišić. I evo, već šest meseci zakon se krčka u skupštinskoj proceduri, tako da se može izreći ocena da ovaj zakon zaista predstavlja konkretan zakon, sveobuhvatan, detaljan zakon za uništenje domaće ekonomije.
I svaka čast na ovakvoj detaljnosti i uređenju i određivanju ovih odredaba. Mislim da je osnovna tema i diskusija, pored ovih pojedinačnih primera o korupciji, jer se o korupciji priča samo u jednom članu zakona, čini mi se da je to član 17, u kome samo na jednom mestu pominje korupciju; mi smo pričali od jutros o pojedinačnim primerima, o korupciji, a ne zaista o zakonu koji broji preko 150 članova.
Postavlja se takođe jedno značajno pitanje - da li je u ovom trenutku ovoj vlasti stalo do ovog zakona, koji predstavlja jedan najvažniji parametar za uspešnost reformi, odnosno, primena ovog zakona označava uspešnost reformi zemalja u tranziciji.
Mišljenja sam da ovaj zakon ne odgovara aktuelnoj vlasti, što potkrepljuje činjenica da će njegova primena početi tek 2003. godine (član 147. zakona), a Uprava za javne nabavke počeće sa radom najkasnije u roku od godinu dana od dana stupanja ovoga zakona na snagu. Znači, tek negde u drugoj polovini 2003. godine.
I drugo, izuzetno veliki deo korišćenja, odnosno trošenja javnih prihoda i javnih sredstava izvršava se putem javnih nabavki dobara, zatim korišćenjem usluga, ili ustupanjem javnih radova, što je van kontrole. Pitanje je da li će ova vlast uopšte i početi sa primenom odredaba ovog zakona i da li će i dalje primenjivati zakonske odredbe po kojima je raspisivala tendere, pribavljala ponude do sada. Mi smo ih nekada zvali - utvrđivanje podobnosti izvođača ili prekvalifikacioni konkurs. Vi ih zovete sada prekvalifikacije, pa kvalifikacije, a mi smo zvali - dodatni radovi, aneks ugovora za dodatne radove.
Mi smo zvali dodatni radovi, aneks ugovora za dodatne radove, a vi nazivate drugačije i mislim da se vrtimo oko jedne iste stvari. Samo vas pitam, ti tenderi sa kojima je do sada rađeno u prethodnih godinu i po dana, na osnovu čega su raspisivani? Na osnovu nekih zakonskih propisa; da li je to Zakon o izgradnji objekata, da li je to drugi zakon, budžet Republike Srbije, finansijski plan Fonda za zdravstveno osiguranje, ipak znači, rađeno je na osnovu zakonskih propisa.
U obrazloženju ovog predloga zakona stoji: "Zato predlog za donošenje zakona o javnim nabavkama odražava ne samo opredeljenost Vlade da se odlučno suprotstavi korupciji, nego i okolnost da su reforme u sistemu javnih finansija Republike Srbije već poodmakle, posebno u svetlu okolnosti da je drugim državama u regionu bilo potrebno pet i više godina od početka tranzicije da bi usvojili zakon koji uređuje ova pitanja".
Polazeći od konstatacije i obrazloženja ministra, da ste na početku kada ste obećali doneli ovaj zakon i na osnovu njega sproveli ovo što u ovom trenutku sprovodite, sližio bih se sa ovim zakonom; inače, slažem se i sa ocenom da je ovakav zakon u ovom trenutku možda i potreban da bi se na odgovarajući način sve one stvari koje su proizvodile razne sumnje regulisale.
Prethodni citat je vrlo bitan iz nekoliko razloga. Slažem se sa ocenama da će sitna korupcija, u vidu poklončića na nižem nivou i za sitne posliće, ovim zakonom biti suzbijena, ali se sumnje i korupcija širih razmera se ne suzbija, već prelazi na centralizovan, viši nivo novoformirane uprave za javne nabavke, čija delatnost je regulisana samo kroz dva člana, a sve ostalo će biti kroz odluke i parametre, odnosno neke odredbe koje će Vlada regulisati.
U članu 19. tačka 2. stoji da će pored ostalog, ova uprava će biti i uprava za pružanje konsultantskih usluga naručiocima i ponuđačima. Ne može i jedno i drugo. Ako je uprava za poslove javne nabavke, podsećam vas samo na ono što je naš narod davno rekao - med cediti a prste ne lizati, ne ide. Kako objasniti antikorupcijska pravila u članu 17. kada naručilac dobije ponudu ponuđača zbog datog rokovnika ili olovke od u vrednosti od 500 dinara, a da za 10-20 hiljada ili 30.000 evra uslužne ponude ili odustanak od ponuda, ponuđač ostane nekažnjen. Šta je veća šteta? Kada su druge zemlje u tranziciji donele sličan zakon? Posle pet i više godina od početka tranzicije. Zašto je Slovenija sličan zakon donela tek posle osam godina, zašto je domaće banke restrukturirala i krenula u privatizaciju tek posle 10 godina, a mi u ovoj šok terapiji krenemo odmah na početku.
Vi Sloveniju uvek uzimate kao pozitivan primer. Odgovor je jasan, štitili su sopstvenu privredu i finansije, pa mi nije jasno kako vi bez sopstvene ekonomije sprovodite strateško opredeljenje o daljem razvoju srpskog društva, kako stoji u obrazloženju. Na osnovu čega će se finansirati javne nabavke, ako nema proizvodnje i nema uplate po osnovu poreza, odnosno doprinosa.
Poštujući zakon i utvrđena načela ekonomičnosti, konkurencije, transparentnosti i jednakosti ponuđača, jasno je da će, na primer, bolesnici u Valjevskoj bolnici, uzeo sam Valjevsku jer sam baš iz Valjeva, na osnovu ponuda koje su najznačajnije, odnosno najpovoljnije; na primer, jesti slovenački krompir ili možda krompir iz Krajine, koji će nam Republika Hrvatska izvesti kao najbolji ponuđač; piti mleko u prahu umesto domaćeg koje se u ovom trenutku malo premira; jesti meso ludih krava kao najpovoljnije, dok se ne utvrdi od čega je zaraženo ili jesti pogačice od japanske pšenice, a u izveštaju koji je u budžetu za ovu godinu Vlada nama dostavila stoji da je najveći iznos donacija japanska pšenica. (Milka Marinković sa mesta: Kod vas nisu ništa jeli!)
Milka, jeli su maline i čuvaj se toga.
I na kraju, pomoću podnetih amandmana pokušali smo da u ovom zakonu neke stvari i preciziramo. Prošli put sam rekao, da li će i da li je dobro da penzioneri sa najnižim primanjima kroz povećanja cene struje omoguće stranim izvođačima radova u EPS-u da se vrši otplata kredita po osnovu garancija i kontragarancija koje smo dali do sada. Hvala.