Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici ovo, je veoma važan član zakona i čini mi se da je ovom amandmanskom inicijativom, zapravo, derogirana ona funkcija koja je često kritikovana kao nedostatak ovog zakona.
Naime, koji su to objektivni razlozi zbog kojih se možemo distancirati od otvorenog, odnosno restriktivnog postupka, koje su to vanredne okolnosti koje nas mogu navesti na takvu vrstu ponašanja. Brisanjem prvog i drugog stava člana 23. ovog zakona mi bismo zapravo sebe doveli u paradoksalnu situaciju, da zbog poplava ili zemljotresa zakonom onemogućimo sebe da u tim vanrednim okolnostima delujemo u pravcu koji je predviđen ovim zakonom, ali kroz uvažavanje jednog takvog objektivnog i nepredviđenog argumenta.
Dakle, vanredne okolnosti su one koje sam pomenuo - zemljotresi, požari, poplave, potreba da se hranom snabdeva veliki broj stanovnika. Ne očekujete valjda od Vlade da u tom trenutku raspiše tendere, pa da očekuje ponude, pa da raspravlja o tim ponudama, već ona mora reagovati efikasno, adekvatno u tim okolnostima; ali, tu je Uprava koja vrši kontrolu, da se ne bi desilo sa tim sredstvima ono što se dešavalo sa sredstvima Fonda solidarnosti. Jer, i tada je bilo važno pomoći onima koji su stradali, recimo, od zemljotresa u Kolubarskom okrugu, ali im se nije pomoglo. Sredstva su zloupotrebljena.
Dakle, ta briga je opravdana i ona bi zapravo demantovala nas da nema ove uloge Uprave za javne nabavke, u stavu 2. U stavu 1. objektivni razlozi koji se tiču zaštite isključivih prava: Direkcija za robne rezerve raspisuje tender za kupovinu žita; cena našeg žita je 7,5 dinara a na berzi u Konstanci je 6 dinara, u Argentini i manje. Da li mi treba da štitimo svoju privredu i svoje tržište tako što ćemo kupiti ono žito koje nam, ovim stavom daje za pravo predlagač ili ćemo sledeći tržišnu logiku uništiti svoje privredne proizvođače i tako uraditi upravo ono što ste vi nama spočitavali, kao kritiku, tokom rasprave u načelu.
Znači, ova dva stava člana 23. nisu uvod u zloupotrebu, već su uvažavanje realnosti koja ne može biti striktno definisana, u svakom trenutku, veoma precizno zakonima, ali bi bio problem kada oni ne bi postojali. Dakle, ako želimo da poštujemo tendersku nabavku onda moramo reći da postoje situacije u kojima ona nije realno sprovodiva, kada je potrebno veoma brzo delovati, biti efikasan, ali ne napraviti grešku. Greška se ne pravi zato što postoje profesionalci kojima je isključivo posao upravo kontrola procesa javnih nabavki i raspolaganja javnim sredstvima; u stavu 1. je zaštita nekih prava.
Mi jesmo za liberalizaciju, jesmo za rušenje monopola, ali ne na način koji bi uništio našu privredu. To su ti paradoksi i krajnosti koje mi moramo da pomirimo ukoliko želimo da stanemo na svoje noge. Mislim da je dobro ostaviti ova dva stava, s tim što se slažem da bi da nema ove uprave to bio otvoren prostor za manipulaciju - pare ne priznaju ni politiku ni karakter - i da su unapred svi sumnjivi ukoliko se izuzme moć kontrole. Kontrola je potrebna, ona postoji kroz Upravu i ona sasvim sigurno nije ona vrsta kontrole koja je bila prethodno nama iskazana kroz kritiku tog neargumentovanog i veoma lošeg odnosa prema privredi i kroz, navodno, našu nepažnju prema svemu što postoji na ovim prostorima, a što je autentično naše.
Dakle, potrebni su stavovi i oni moraju ostati u ovom članu.