Svojim amandmanom sam tražio da se briše i član 93. jer se i on odnosi na dodatne radove. Dakle, nisu u pitanju dodatne narudžbe, kao u jednom od ranijih članova koje sam osporavao, nego dodatni radovi.
U praksi se pojavljuju zaista ti dodatni radovi i ti dodatni radovi moraju biti na izvestan način regulisani. Ti dodatni radovi otvaraju mogućnost zloupotrebe sa aspekta osnovnog duha i smisla ovog zakonskog projekta.
Ranije je to bila dozvoljena praksa, zakonom i pratećim propisima - sklopite jedan posao, pa onda na taj posao aneksima ugovora nadzidate ogroman broj drugih poslova, u formi dodatnih radova.
Ovde, u članu 93. se kaže (ići ću redom, da bih to redom i osporavao): "Naručilac može da dodeli ugovor o javnoj nabavci radova u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja i u slučajevima: 1) kod dodatnih radova i usluga koji nisu bili uključeni u prvobitno dodeljeni projekat ili u prvu javnu nabavku, a koji su zbog nepredvidljivih okolnosti postali neophodni za izvršenje ugovora o javnoj nabavci radova, pod uslovom da se ugovor dodeli prvobitnom izvođaču radova ili pružaocu usluga i ako: (a) se takvi dodatni radovi ili usluge ne mogu razdvojiti u tehničkom ili ekonomskom pogledu od glavne javne nabavke, a da se pri tom ne prouzrokuju nepremostive teškoće za naručioca".
Ko je taj ko može unapred da procenjuje ove uslove? Pojavi se u toku radova potreba za nekim dodatnim radovima i neko sada procenjuje da se ti dodatni radovi ne mogu razdvojiti u tehničkom ili ekonomskom pogledu i to od onih već započetih. U praksi su to veoma retki slučajevi, a sumnjam da ih uopšte ima, ali pošto nisam stručnjak iz te oblasti, ne bih ni tu bio do kraja kategoričan. To se na neki način mora proveravati. Najjednostavniji način je tržište.
Ovde bi mogao biti nešto kraći rok za raspisivanje javnog konkursa i izbor nekog drugog izvođača ko nudi povoljniju cenu. Može prednost po istim uslovima da ima onaj ko je već ušao u posao. Bilo bi neracionalno da taj ko je već ušao u posao ponudi iste uslove kao neka konkurencija, pa da se konkureniciji poveri taj dodatni manji posao. To bi bilo neracionalno, ali možda će se pojaviti neko ko će bez obzira na otpočete radove, ko će bez obzira na već poznatog izvođača da ponudi izradu, odnosno obavljanje tih novih radova po mnogo povoljnijim uslovima i zašto mu ne pružiti šansu!
Može neko početi radove na zidanju, a onda se odjednom ukaže potreba da se radi i vodovod, jer onaj zatečeni je dotrajao, ili prilazni put itd, a zašto bi se to vezivalo za onoga ko je već dobio jednu vrstu radova? Tu je čitav niz zloupotreba, neko dobije posao da zida zgradu, a onda vam dodatno kaže da treba nova kanalizacija, stara je dotrajala, treba novi vodovod, trebaju nove električne instalacije, dovod struje, nova trafostanica, novi asfaltni put itd. Znate, kod sitnijih, kod malih poslova ovo nije naročito bitno, ali ovo je veoma važno kod krupnih poslova, kod krupnih investicija. Dakle, ovaj argument ne stoji i to je jedan od razloga što ovaj član treba izbaciti.
Pod (b) se kaže "ako su takvi radovi ili usluge, koje bi naručilac mogao dodeliti odvojeno od izvršenja prvobitnog ugovora, neophodne za dalje faze izvođenja radova, pri čemu ukupna vrednost svih dodatnih radova ili usluga ne može da bude veća od 25% od ukupne vrednosti glavne javne nabavke". To je četvrtina te glavne javne nabavke. U slučajevima gde je to neophodno, moje je mišljenje da to maksimalno može biti 10%.
Da li znate šta znači četvrtina kod velikih investicija? Neko dobije da asfaltira autoput od Beograda do Niša, pa još četvrtinu dobije da asfaltira Ibarsku magistralu od Beograda do Čačka. To je drastično, menjaćete to, je li? Niste još objavili u javnosti da ćete menjati izvođače. Velja se ne bavi asfaltiranjem, asfaltiranjem se bave ovi Surčinci, znaće se to sve. Bolje da mi ne upadate u reč, uvek teško prolazite.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi.)
Da nastavim dalje, što se tiče tačke 2), u njoj se kaže: "Kod novih usluga ili radova koji predstavljaju ponavljanje sličnih radova ili usluga, a izvodi ih prvobitni izvođač, pod uslovom da se takvi radovi ili usluge uklapaju u osnovni projekat za koji je po objavljenom javnom pozivu bio dodeljen prvi ugovor o javnoj nabavci. Ovu mogućnost naručilac je dužan da navede u prvoj objavi javnog poziva".
Dakle, ovde se naručilac samo obavezuje. Kada raspisuje prvi konkurs da postoji mogućnost da onaj ko bude izabran na tom konkursu ubuduće redovno dobija iste radove i da više ne treba konkurs.
Malopre sam vam jedan banalan primer ovde iznosio, a to je nabavka toalet papira za Vladu Srbije. Vi, na primer, raspisujete konkurs, nađete najpovoljnijeg nabavljača, a u konkursu propišete da postoji mogućnost, ako vam se taj svidi, da vam on stalno nabavlja bez novog konkursa. Čekajte, ali tu se razvija tehnologija.
Ko će u Vladi pratiti tehnološki razvoj? Nema ko, ministri su zauzeti, onaj lovi ptice, Veselinov, ovaj ganja biznis, ovaj ono, ovaj ovo, onaj je zadužen za provizije itd. nema ko da se bavi tehnološkim razvojem. U Vladi nema stručnjaka za ta pitanja. Pošto se ta tehnologija sve brže menja, sve brže razvija, ovakva zakonska odredba nema smisla.
Šta košta Vladu da po jednom obavljenom konkursu proveri da li je tehnologija napredovala, da li su cene na tržištu niže, da li se može dobiti bolji kvalitet proizvoda i da onda izabere istog izvođača kao ranije ili sada nekog novog. Mnogo će kvalitetnije i onaj ko je ranije izabran da obavlja svoj posao ako zna da ga čeka novi konkurs, ako zna da nije dovoljno da nekog moćnijeg u Vladi podmiti u jednom trenutku i kaže - zaključi da ne treba raspisivati novi konkurs, ima ova odredba, ima ova klauzula, može opet isti itd.
Što je najvažnije, ovde ne stoji odredba koja se tiče cene. Teško je verovati da, ako neko danas dobije posao po jednoj ceni, posao koji traje pet godina, da je posle pet godina, spreman da isti takav posao ponovo preuzme po istoj ceni. A ko je taj ko će po isteku roka određivati koja će biti cena na delu? Jedan se posao završi, teško je verovati da će taj ko vam je završio jedan posao, osim ako nije u kratkom vremenskom roku, nedelja dana, mesec dana itd, - a vi znate, vi ovde tvrdite da nema inflacije, a neprekidno rastu cene na sve strane, stampedo je cena - nemoguće je posle mesec ili dva dana da dobijete identičnu ponudu.
Vi date jednom nabavljaču da vam nabavi robu u vremenskom periodu od dva meseca. Posle ta dva meseca po ovom zakonu vi pružate mogućnost da on ponovo bude dobavljač, ali po nekoj novoj ceni. Ko će da određuje tu novu cenu? Gde je tu konkurencija? To je elementarna logika. Ko je taj u Vladi ko procenjuje koliko su skočile cene na tržištu i da li je ta cena najpovoljnija, ko procenjuje onda u Vladi da nije moguće na tržištu naći još boljeg dobavljača?!
Evo vam otvoren kanal korupcije. Zašto ovaj kanal da ne zatvorimo? Jednostavno ga možemo zatvoriti i to samo brisanjem ove odredbe; i da svako zna ko uradi jedan posao, ako ga kvalitetno uradi i stekao je ugled u očima Vlade kao naručioca posla, da taj ugled mnogo znači kod dobijanja svakog novog posla, ali pod identičnim uslovima.
Znate, postoji još jedna kategorija koja se tu primenjuje i mora biti propisana konkursnim uslovima. To je bonitet izvođača. Svaki izvođač dolazi sa određenim karakteristikama, svojim radnim iskustvom, čak svojim preporukama u nekim slučajevima i o tome se vodi računa. Čemu uspostavljanje monopola, nema nikakvog razloga i čemu otvaranje novog kanala korupcije, zašta takođe nema nikakvog razloga, osim ako nema nekih loših namera.