Za reč se javio predsednik poslaničke grupe DOS - Reforme Srbije, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih se osvrnuo na tu brigu o deci: oni koji se danas brinu zbog dece kojima će sutra neko tražiti račun za kupljenu robu u prodavnici, tu svoju brigu trebalo je da iskažu onda kada nisu isplaćivali dečije dodatke; onda kada su nečiju decu slali u rat; onda kada nisu bili spremni da osude hapšenje nečije dece, povlačenje po pritvorskim mestima u policiji, provaljivanje na univerzitete! To je banalizacija i vulagarizacija nečega što je ozbiljno pitanje!
Šta će se desiti ukoliko se izostavi ovaj član zakona? Postojeće prodavnice koje plaćaju porez i prodavnice koje daju robu 20% jeftinije zbog toga što nemaju obavezu da taj porez plate i mi ćemo građanima opet nuditi, pod izgovorom ekonomske logike, da žive kriminalnim životom i da se stide zbog toga što kupuju u radnjama robu jeftiniju 20% jer su siromašni, i učestvuju u onome što je poreski prekršaj.
U svim normalnim državama u svetu vi dobijete račun za ono što ste platili. Taj račun treba da pokažete, to je vaše pravo ali i vaša obaveza. Pošto imamo vrlo jasna iskustva iz uporednog prava i analize ovakvog poreskog sistema, govorimo o situacijama u kojima prodavnice unapred spuštaju robu i nude vam kao kupcu da kupite 20% jeftinije, ali pod uslovom da ne dobijete račun. E, ako hoćete na takav način da se igrate državom onda ćete platiti kaznu 1.000 dinara, jer ste prekršili zakon - i neposredno, dakle, u trenutku kada vas za to ovlašćeno lice kazni, isto onako kao kada vas kazne u autobusu kada nemate kartu za prevoz; niko nas nije pitao kao srednjoškolce ili osnovce da li smo punoletni da bi mogli da nas kazne, već smo morali da platimo kaznu za kršenje propisa u gradskom prevozu.
Naravno, sve se može izvrgnuti ruglu, ali ovo je besmisleni primer. Pravo je vaša identifikacija da možete račun reklamirati ukoliko niste zadovoljni uslugom, ukoliko želite da vratite pokvaren proizvod. Kupićete neku robu u radnji, a šta ćete sutra uraditi sa njom ako hoćete da je vratite?! Nema računa - ili će vam neko ponuditi, kao što se i danas nudi u Srbiji, da kupite na crno 20% jeftinije, ali vam sutra neće reći kad odete kod lekara da nema lekova zbog toga što država nema sredstava da ih plati, jer je neko prevario državu i nije izmirio svoju obavezu prema njoj.
Račun je pravo i obaveza i račun treba da postoji u ovoj zemlji a svaki kupac treba da zna, da kupovinom proizvoda ostvaruje svoje pravo, ali da mora da izmiri i obavezu koja je sadržana u ceni tog proizvoda. Postoji u svakoj pristojnoj državi na svetu, postoji i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj, postoji i u BiH, u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, u Grčkoj, u svakoj prodavnici, u civilizovanoj Evropi, postoji račun kao vaša identifikacija i pravo - i, čekaju vas, vrlo jasne sankcije ukoliko ne možete da potvrdite da ste kupili robu na legalan način.
Vi gurate Srbiju na ilegalno tržište, u sivu ekonomiju iz koje ona pokušava da se iščupa. Zbog toga ne podržavamo ovaj amandman, već ga osuđujemo, jer on želi da od ovog društva napravi kolektivnog kupca. Kolektivno smo krivi jer se lečimo na crno, kolektivno smo krivi zato što moramo da platimo lekaru ili sudiji ako želimo nešto da dobijemo ažurno i brzo, kolektivno smo krivi ako tražimo neko svoje pravo, jer to pravo ne možemo da ostvarimo, a da bismo ga ostvarili potrebne su godine ili da se dogovorimo po srpski, onako kako se to radilo u ovoj zemlji 200 godina! - Ne može! Pravo, obaveza, propisano zakonom, neka taj zakon svako zna i neka za njega odgovara. (Aplauz.)

Za reč se javio narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS-a, a zatim Dragan Marković.

Ljudi moji, pa mi stvari dovodimo do apsurda! Mislim, ovo što je gospodin Jovanović govorio, jednostavno ne stoji! Ne radi se o tome da ja neću da uzmem račun za robu koju sam pazario u nekom maloprodajnom objektu, nego se radi o tome da sam ga jednostavno izgubio i da za to moram da platim kaznu od 1.000 dinara! U tome je problem!
Znate, dame i gospodo, u prodavnicu jedan čovek ide, u proseku, bar, jedanput dnevno. Za mesec dana ako bi svaki put izgubio račun trebalo bi da plati kaznu 30.000 dinara! Odakle vam ideja da kazna bude 1.000 dinara, molim vas, a ljudi imaju primanja 4.000 ili 5.000 dinara penzije, koju prime u prvom delu, pa isto toliko prime i u drugom delu; sada ste vi našli jednog penzionera koji je rasejan i negde je bacio rčaun, da plati 1.000 dinara, zbog toga što ga nema u momentu kad mu to neko traži i na kom mestu traži?!
Druga stvar, kakva je stvarno Čedo, odgovornost jednog deteta koje je izgubilo račun, a nabavilo robu, a taj koji je njemu prodao robu izdao je račun, dakle nije hteo da utaji porez. Sve je regularno, ali nema računa dete koje ćete vi da kaznite sa 1.000 dinara.
Treće, očigledno, vi gospodo ne razumete da postoji još nešto što se zove kategorija "veresije", naročito u seoskim prodavnicama! Molim vas, vi se na to smejete, u seoskim prodavnicama, u prigradskim naseljima gde kod vašeg trgovca kupujete na tzv. crtu, u žargonu, i on nije blesav da vam daje račun dok vi ne platite tu robu. A, zato što imamo ovakvu ekonomsku situaciju mnogi su građani prinuđeni da upravo mole svog trgovca da im odloži plaćanje za neke osnovne stvari kao što je hleb, mleko, neki drugi prehrambeni proizvod koji mora svom detetu da donese svako jutro da bi doručkovalo, a nema para da plati. O tome se radi! Sada vi takvog čoveka, koji je inače sluđen svojom ekonomskom situacijom hoćete da kaznite sa 1.000 dinara. Gle čuda, molim vas, 1.000 dinara zato što nema račun, a jeste regularno platio i jeste prodavac obračunao porez čak i platio državi.
Šta da radimo sa veresijom? To su te priče iz života koje vi nećete da čujete ili nećete da vidite, jer živite u nekom drugom svetu. Vi kao da živite u Nemačkoj, hoćete da sve preslikate iz Nemačke, iz Zapadne Evrope ovde, na naše uslove, a to je jednostavno nemoguće. Ne možete kalemiti te stvari u ovaj sistem među ove ljude, dok ne dođemo do toga da možemo da živimo od svoga rada na način koji obezbeđuje dostojanstvo. (Milka Marinković, sa mesta: Nema veresije.)
Ne može Milka veresija, ali život kaže - može! Može gospodin Đelić milion puta da kaže - ne može - biće veresije i mora je biti zato što smo u takvom ekonomsko-socijalnom stanju da jednostavno moramo da se i na taj način snalazimo u životu.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović, pravo na repliku.

Pošto imamo puno eksperata koji razmišljaju o problemima koji mogu biti praktični, ali su nespojivi sa ovim što je tema naše rasprave. Vi imate opciju na fisklalnoj kasi kategorije računa koji nije plaćen, ali je zaveden kao dug. To je veoma jasno.
Pozivanje na decu je toliko nespojivo sa ovim što se radi da ne zaslužuje ozbiljan komentar, osim ozbiljne kritike. Mi treba da vaspitavamo decu! Treba da ih vaspitavamo. Mi smo vaspitavani kao generacija u jednom drugom vremenu. Vaspitavani smo da ustanemo u autobusu kada se pojavi neko stariji od nas, vaspitavani smo da kažemo dobar dan i doviđenja, da poštujemo starijeg od sebe.
Podsećam vas da ćemo mi imati do kraja ovog zasedanja i neke druge zakone. Može se desiti da raspravljamo o zakonu kojim će se kontrolisati prodaja duvana i alkoholnih proizvoda deci. Kako ćemo onda znati da li dete kupuje alkohol za roditelje ili za sebe? To je izvrgavanje ruglu smisla koji mora u svemu da postoji. Sve može da se obesmisli, ali vratiti smisao u obesmišljenu zemlju je jedan težak posao i to je ono što mi radimo.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da shvatim ministra da on nikada u životu ništa nije radio i da ne može da pravda taj svoj naziv - kažu nam da je ministar Đelić ekspert, biografiju vašu niste doneli u Srbiju ali, mogu reći da ste bili kupac!
Neko je maločas pomenuo recku. Ja sam hteo reći da 90% građana kupuje na recku! Samo se vi smejte. Gospođo Milka, samo se vi smejte, a seljaci vas opet čekaju, da štrajkuju traktorima tamo na ulici!
Dalje, ne mogu deca ispod 14 godina da se kazne. Gospodin Jovanović je rekao da, ukoliko se desi da neko kupi na recku... nema veze, mi Pomoravci pričamo ovako, važno je da narod razume ono što pričamo! Razumete? A vi pričate malo beogradski, pa 90% građana ne zna šta ste rekli, pa kad me sretnu na ulici kažu - Palma, šta je rekao onaj Bogdanović, tamo kada je govorio, za skupštinskom govornicom.
I, sada, pazite, vrati se kupac, mora da uđe u prodavnicu, zatvara se prodavnica, inspekcija ulazi da vidi, da se složi na fiskalnoj kasi i kod kupca, kad vidi račun, da li je to kupljeno na veresiju ili za gotovo. E, tu građani Srbije ne mogu da shvate - kako će to da se realizuje?!
Dalje, ono što se zove veresija - ako jedan poljoprivredni proizvođač kupuje na veresiju, a ujedno je i poljoprivredni penzioner, penziju treba da primi od 1. do 15, i ne primi penziju, odakle će on platiti, gospodine ministre - postavlja se pitanje?! Ili, oni koji su ostali bez posla?!
Predlažemo da uvažite amandman koji je predložila Stranka srpskog jedinstva da se ova tačka briše, jer će to direktno štetiti građanima Srbije. Već ste uveli kaznu za vlasnika prodavnice, trgovinske ili uslužne radnje, da plati kaznu ukoliko nije izdao račun. Tako, to može da bude jedan obavezan papir, ako dođe kontrola, vrati kupca, vidi šta ima u kesi od robe, pogleda da li je račun otkucan i, ukoliko nije sa artiklima koji se nalaze u kesi, da se naplati kazna. Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu. Izvolite, ministar finansija gospodin Božidar Đelić.

Naravno da sve može da se podvrgne ruglu, sve može biti predmet demagogije, na sve moguće načine može da se pokaže da smo mi malo drugačiji i da ono što već negde postoji ne može kod nas da se primeni, ali kad neko to tako kaže, onda mislim da, baš to,  najviše vređa građane ove države.
Ovo je možda manje bezazleno nego što izgleda i manje vulgarno, ovi prizemni primeri, koji su ovde bili primenjeni. Jednostavno, ako uzmemo jednu Grčku, od pre 10-15 godina, koja je mogla da primeni ovakve mere da bi se uveo red, da bi se znalo - ako trgovac želi da prodaje bez davanja računa, da onda postoji dodatni socijalni pritisak da se izda taj račun zato što i onaj koji kupuje zna da mu nije baš svejedno, jer, u slučaju da ima neke prepirke - koliko je naplatio ili nije naplatio, kada dobije račun vidi koliko to košta, vidi koliko mu je naplaćeno, a ima i mnogo toga još što nije samo fiskalno i borba protiv sive ekonomije, što jedan redovno izdat račun donosi.
Da ne govorim o tome da, u slučaju da krene izdavanje računa da je onda moguće zamisliti neke stvari koje se dešavaju ne tako daleko od nas - kada se izda račun - neko može da uzme robu i proba, pa da je vrati, ali onda ima račun kao dokaz kada je ta roba kupljena, od koga i da je to redovno plaćeno. Mnogo toga ima u trgovini. Naravno, kada smo ovo uvodili mnogo smo razgovarali sa ljudima koji žive i rade u trgovini. Njima ne smeta taj dodatni socijalni pritisak, da ono što je razgranato bude dovoljno i kontrolisano. I oni bi hteli da se mnogo redovnije izdaje račun, pošto bi i oni tačno hteli da znaju koliki je promet u njihovim prodavnicama.
Naravno, kao što sam već rekao može sve da se podvrgne ruglu - da se ovde priča da će sad neko da napada maloletnice, da će uhvatiti poljoprivrednike koji kupuju na veresiju, da će ljude neko hvatati u javnom klozetu. Stvarno ... bilo je i svetlih momenata u debati, ali ono što je veoma važno to je da shvatimo, da napravimo jednu paralelu, koje su konsekvence.
Moguće je glasati ili ne glasati. To je vaše pravo. Ali, indikativno je da kada je najzad krenula malo ozbiljnija primena, naročito kaznena odredba - da se Srbi "vežu", da uzmu taj pojas i da se vežu u vožnji, šta se onda desilo? U kolima su se vezali i svi su se vezali. Deset dana je trajala polemika - aha, šta sad to? Zašto nas teraju? Gde su tu prava? Nikada mi to nećemo prihvatiti!
I šta danas imamo, nekoliko meseci kasnije? Imamo 365 građana koji nisu poginuli u poređenju sa onim što se događalo prošlih godina; koliko je to familija koje su danas zajedno. Samo mogu da kažem da se ovo, naravno, ne može direktno uporediti, jer su ovo malo tragičnije stvari, kada govorimo o vezivanju pojasa tokom vožnje, ili kada se vozi. Ali, ovde ostavljamo mogućnost, ako tako kažemo - pa dobro, Srbija će još koju godinu ovako da se vuče. Nije to problem. Šta sad tu neko da proverava šta ljudi rade, hajde još malo ovako, možda će tu neko da se naljuti. Ko zna kako će se to primeniti!
Naravno da će postojati jedan pravilnik, jedna razumna primena ovog zakona i da se najviše misli na one najveće trgovinske objekte, na ono što je najviše podložno plaćanju kešom, kada se ide u restoran, ali i na druge načine. To je nešto o čemu danas možemo odlučiti, da kažemo - u redu, Srbija želi i ne treba ponovo da otkriva ono što su zemlje poput Grčke, a bogami i Italije, gde postoje kazne za one koji ne uzmu račun, to uvele, a tu je i Crna Gora koja je govorila slično a morala je iste stvari da primeni da bi se u jednom društvu neke stvari prelomile, pa da se kaže - do sada je bilo ovako ali sada ćemo malo drugačije, jer će ovo biti jedan od najefikasnijih načina borbe protiv sive ekonomije, a oni koji će glasati za ovaj amandman će lišiti toga ovu zemlju.
Mi nećemo imati ovaj način za suzbijanje sive ekonomije. Ti isti koji budu glasali za ovaj amandman, neka izvole posle da se žale zato što siva ekonomija cveta, zato što ljudi u njihovim lokalnim samoupravama se žale jer ne mogu da se izbore sa buvljacima, i zato što se privrednicima njima bliski žale zbog toga što ne mogu da se izbore sa ovim nametima i zato što im je siva zona i nelojalna konkurencija toliko živahna, pa neka se onda ne žale.
Dame i gospodo, ako je do odgovornosti nemojte glasati za ovaj amandman. Hvala.