Da li želite da koristite narednih deset minuta?Izvolite.

Šesto, Ustavnom poveljom se pravno i suštinski ukida Jugoslavija. Umesto jedne države koja je  zadnjih četiri - pet godina imala probleme u funkcionisanju zbog negatorskog odnosa vladajućeg DPS-a Mila Đukanovića u Crnoj Gori, prišlo se stvaranju dveju posebnih država. DOS je Ustavnom poveljom pitanje države sa problemom u funkcionisanju rešio na najgori način, ukidanjem države, a ne rešavanjem problema.
DOS je i pre i posle oktobarskih događaja 5. oktobra 2000. godine govorio da je pitanje budućnosti SRJ, zajedničke države Srbije i Crne Gore, demokratsko pitanje i da će kada ne bude Slobodana Miloševića i socijalista na vlasti to pitanje biti rešeno samo po sebi. Slobodana Miloševića među nama nema, on je Odlukom Vlade Republike Srbije kidnapovan i odveden u Hag. Socijalisti nisu na vlasti ni na saveznom, ni na republičkom nivou. DOS je imao odrešene ruke da to pitanje reši i nije ga rešio.
Glavni partner DOS-u u razgovorima o zajedničkoj državi bio je vladajući DPS u Crnoj Gori. Rezultat razgovora je ukidanje, prestajanje Jugoslavije. Potpisnici Sporazuma, pregovarači treba da nam danas kažu ko nije želeo Jugoslaviju, ko nije želeo zajedničku državu, glasno i jasno, bez priča o teškoj prošlosti i neizvesnoj budućnosti. Da li je u pitanju DOS, Solana, predstavnici Crne Gore ili svi zajedno. To treba da znamo zarad istorije, ali i naše budućnosti.
Mi smatramo, poslanici Socijalističke partije Srbije, da je DOS aktivno učestvovao u nestanku Jugoslavije, kako preko predstavnika u Komisiji, tako i kroz aktivnosti Vlade Republike Srbije, ali i kroz nečinjenje jednog od potpisnika Sporazuma, predsednika Savezne Republike Jugoslavije gospodina Koštunice. Da podsetim, Vlada Republike Srbije već duže vreme vodi javnu kampanju za samostalnu Srbiju preko jednog svog ministra i njegove stranke. Vlada je kobajagi, da se Vlasi ne sete, dva puta ili tri puta dala izjavu da ne stoji iza toga, ali da Vlada ne stoji iza toga logično je da taj ministar ne bi trebalo da bude u Vladi, ili ako je u Vladi ne bi trebalo da bude predsednik stranke koja vodi kampanju za samostalnu Srbiju, ili ta stranka ne bi trebalo da bude članica DOS-a.
Pošto se ništa od pomenutog nije desilo, stvari su ostale onakve kakve jesu i jasno je da je koncept Vlade Republike Srbije samostalna Srbija. Ovu tvrdnju potvrđuje i sadržaj dokumenta koji su pre nekoliko meseci potpisale dve vlade, dogovori dveju vlada oko drugih pitanja koja su otvarana tokom razgovora, ali i dogovor, bar prema rečima gospodina Vujanovića, dogovor gospodina Đinđića i gospodina Vujanovića o ukidanju imena Jugoslavija. Mislim da je red da od gospodina Đinđića danas čujemo da li je to tačno.
Odgovornost za ukidanje Jugoslavije snosi i aktuelni predsednik, gospodin Koštunica, zbog svog potpisa na Beogradskom sporazumu, ali još više zbog svog nečinjenja. Trebao je da spreči razbijanje i nestanak Jugoslavije i na to ga obavezuje i zakletva koju je dao prilikom stupanja na dužnost predsednika Jugoslavije. Tada se zakleo na čuvanje Jugoslavije, njenog teritorijalnog integriteta i poštovanje Ustava, a ništa nije učinio da te svoje reči i ostvari. Naprotiv, desilo se sve suprotno i oko Jugoslavije i oko Ustava - Jugoslavija je ukinuta, a Ustav je pogažen.
Sedmo, ta nova državna zajednica Srbija i Crna Gora nema funkcije zajedničke države. Ova ocena, naravno, nije izrečena na osnovu broja organa koje Ustavna povelja predviđa za tu nazovizajednicu, već na osnovu sadržaja poslova koje Povelja propisuje. Skupština, predsednik, savet ministara su tako organizovani da moraju izražavati autentičnu volju država članica uz obavezan paritet, rotaciju, institucionalne mehanizme koji sprečavaju bilo kakvo donošenje odluka bez saglasnosti tj. političke volje druge strane.
Činjenica je da se odluke u Skupštini Srbije i Crne Gore donose uz uslov da za njih glasa većina od ukupnog broja poslanika iz svake države, a to pokazuje pravi domet ove zajedničke Skupštine. Konsenzus je ovde uveden na mala vrata, a zna se da takav način odlučivanja po pravilu blokira rad organa.
Postojanje Srbije i Crne Gore kao jedinstvenog subjekta međunarodnog prava je umanjeno, relativizirano ovlašćenjima koja su Srbija i Crna Gora kao samostalne države dobile u međunarodnim odnosima. One mogu da uspostavljaju međunarodne odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, zaključuju međunarodne ugovore i sporazume, osnivaju predstavništva, ne kaže se koja, diplomatska, konzularna, trgovinska. Učlanjuju se u međunarodne univerzalne i regionalne organizacije i volja tih međunarodnih organizacija, tj. interesi velikih sila biće nešto što će odlučivati o njihovom konačnom prijemu u te organizacije.
Ne zna se ko kreira spoljnu politiku državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali se zna njen cilj, uključivanje u te evropske strukture i usklađivanje prakse i propisa sa evropskim međunarodnim standardima, što govori o jednostranosti te spoljne politike. Druge zemlje, za nas jako bitne, uopšte se i ne pominju.
Ustavna povelja predviđa uvođenje pariteta na rotacionoj osnovi u predstavljanju u međunarodnim organizacijama, što daje mogućnost dvema državama za mešanje u nadležnosti državne zajednice. Sa druge strane, stalna rotacija predstavnika država ukazuje na jednu neozbiljnost nove državne zajednice u međunarodnim odnosima, jer neće biti bitno kako se obavlja posao, ko obavlja posao, već iz koje države članice.
Najveća praznina Ustavne povelje, najveća greška nalazi se u oblasti ekonomije. Povelja predviđa dva odvojena privredna sistema i njihovu harmonizaciju u skladu sa principima i standardima Evropske unije. Odvojeni privredni sistemi imaju različite nacionalne valute, posebne centralne banke, sopstvena carinska područja i prihode, sopstvene fiskalne sisteme. Evropska unija u ovom slučaju prihvata rešenja koja je kod sebe davno ukinula i time faktički priznaje da buduća Srbija i Crna Gora nije ni jedno tržište, niti jedna država.
Nijedan od dva ministra koji imaju bilo kakve veze sa privredom neće biti u situaciji da donosi zakone iz svoje oblasti. Nema ni makroekonomske politike Srbije i Crne Gore, a da ne pominjem i druge nedorečene odredbe, kao na primer o slobodnom kretanju kapitala koje, u uslovima postojanja različitih nacionalnih valuta i finansijskih tržišta, ne može biti potpuno.
Komandovanje vojskom pokazuje svu razvodnjenost i neefikasnost rešenja o državnoj zajednici, sadržanih u Povelji. Vrhovno komandovanje vojskom je u nadležnosti vrhovnog saveta, koji čine predsednik buduće Srbije i Crne Gore i predsednici država članica. Oni odlučuju konsenzusom. Vrhovni savet, tj. ta tri predstavnika čine kolektivnog komandanta, model koji je ranije bio poznat i koji je otišao u istoriju kao neefikasan. Rukovođenje vojskom je opet paradoksalno. Umesto predsedniku Srbije i Crne Gore, dakle nominalnom šefu države, dato je ministru odbrane, što je ustavno - pravni nonsens.
Savet ministara, kao skup pet ministara - za spoljne poslove, odbranu, ekonomske odnose sa inostranstvom, unutrašnje ekonomske odnose, ljudska i manjinska prava, predstavlja vladu državne zajednice Srbije i Crne Gore, vladu koja ne vlada, zajednice koja to nije. Ministri u svom ministarstvu ne utvrđuju niti vode politiku. Oni koordiniraju rad odgovarajućih ministarstava država članica. Od njih pet dvojica se, ministri odbrane i spoljnih poslova, posle dve godine rotiraju. Ima i drugih rešenja koja pokazuju apsolutnu ograničenost ove povelje i da je ona sve samo ne povelja državne zajednice, odnosno povelja zajedničke države.
Osmo, za poslanike Socijalističke partije Srbije, pored Ustavne povelje, neprihvatljiva je i odredba pratećeg ustavnog zakona kojom se onemogućava zamena poslanika koji bude glasao ili koji bude nastupao protiv odluka i stavova političke stranke sa čije je liste izabran. Ako građani na izborima glasaju za jednu političku stranku onda logično glasaju i za politiku te stranke. Logično je da stranka može da zameni nekog od poslanika sa svoje liste, koji zarad imovinske i druge koristi glasa ili nastupa suprotno programu i politici stranke. Ako je datom poslaniku bilo prihvatljivo da bude na stranačkoj listi, onda mora poštovati politiku, program i odluke stranke. Ako pak neće, onda ne treba da bude u parlamentu ni kao poslanik stranke, ni kao nezavisan pojedinac, jer kao takav nije ni izabran.
Ovakvo rešenje nema veze ni sa potrebom stabilnosti institucija, ni sa demokratijom, ni sa pravom, niti sa pravdom. Ono ima veze sa očekivanom kupovinom glasova poslanika prelaskom iz jednog u drugi tabor, čime predlagač unapred onemogućava smenu ili zamenu poslanika. Ovo rešenje ima veze i sa najavljenom, od strane DOS-a preko štampe, raspodelom mandata poslanika u skupštini Srbije i Crne Gore.
Socijalističkoj partiji Srbije još uvek nije vraćeno pet mandata koji joj pripadaju na osnovu člana 88. Zakona o izboru narodnih poslanika i koji su nezakonitom odlukom DOS-a i predsednika Narodne skupštine dodeljeni isključenim članovima SPS koji su osnovali novu političku stranku. DOS-u je malo što mu ti poslanici daju podršku u Skupštini, već hoće, ili još bolje zbog toga hoće, da im obezbede i mesto u parlamentu Srbije i Crne Gore kao nagradu. Tako bi stranka koja nije učestvovala u izborima decembra 2000. godine voljom DOS-a imala predstavnike u budućem parlamentu državne zajednice. Očigledno, kakva zajednica, takvi i poslanici.
Kao meru za raspodelu mandata, tj. broja poslanika DOS nije uzeo rezultate saveznih izbora iz septembra 2000. godine, što bi bilo logično i za šta se mi zalažemo, jer po tim izborima sadašnja Savezna skupština radi, već se uzimaju rezultati iz decembra. Ali, i to je malo, pa se stvaraju fantomske poslaničke grupe i dele mandati.
Na kraju, poštovane kolege narodni poslanici, ponavljam još jedanput da poslanici SPS zbog svega iznetog neće glasati za Ustavnu povelju i prateće zakone, jer se njima ukida i nestaje SR Jugoslavija i suštinski stvaraju dve nezavisne države, Srbija i Crna Gora. Poslanici SPS neće glasati za Ustavnu povelju i prateći zakon ne samo zbog onog što ova dokumenta sadrže, već i zbog sadržaja kojeg nema, a koji bi jedna normalna, funkcionalna, efikasna državna zajednica trebalo da ima, kao što je jedinstvena spoljna politika, odbrana, tržište, zajednička moneta, carinski i poreski sistem i druga rešenja za koja se socijalisti zalažu u interesu zajedničke države i boljeg života građana Jugoslavije, Srbije i Crne Gore. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, zatim Branislav Ivković, Dejan Mihajlov i Predrag Stojanović. Po tom redosledu su se prijavili šefovi poslaničkih grupa.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u aprilu prošle godine Narodna skupština Srbije vodila raspravu o tzv. Polaznim osnovama za preuređenje odnosa između Srbije i Crne Gore mi smo upozoravali celokupnu srpsku javnost da je reč o ukidanju savezne države.
Nažalost, naša predviđanja su se obistinila i oni koji su bili eventualno u zabludi u aprilu prošle godine, sada su shvatili o čemu se radi, pa čak i potpisnici tzv. Beogradskog sporazuma, odnosno Polaznih osnova. Videli ste izjave Miroljuba Labusa, videli ste izjave Vojislava Koštunice. Izgleda da je sada kasno kajati se za čin koji je bio duboko protiv Ustava i suprotstavljen nacionalnim interesima.
SR Jugoslavija je ukinuta Polaznim osnovama i sve vaše ponašanje, ponašanje vlasti posle tog čina, govori da je ona zaista ukinuta, da više ne postoji njen ustav. Mi smo, zapravo, u situaciji da nam je uništena savezna država i da sada ne postoje šanse za njenu obnovu, za njenu restauraciju.
Kada je počelo uništavanje savezne države? Već antiustavnim postupcima Đukanovićevog režima u Crnoj Gori koji datiraju negde od 1997. ili 1998. godine. Međutim, iako su državi bile otete pojedine nadležnosti na delu teritorije, ona je u celini funkcionisala. Glavni udarac državi predstavlja Koštunicina odluka iz oktobra 2000. godine da pošalje Gorana Svilanovića, bez ikakvih ustavnih ovlašćenja, otimajući nadležnosti savezne vlade, da zatraži prijem SR Jugoslavije u Ujedinjene nacije kao novoformirane države.
Tim činom je prekinut međunarodni-pravni kontinuitet jugoslovenske države koji je jugoslovenska država nasledila od srpskog međunarodno-pravnog kontinuiteta 1918. godine. Dvesta godina srpske državnosti i ustavnosti je bačeno pod noge tim samovoljnim činom o kome, zapravo, niko u našoj javnosti u to vreme nije ozbiljno ni razmišljao.
SR Jugoslavija je bila članica Ujedinjenih nacija pre oktobra 2000. godine, istina na način suprotan Povelji Ujedinjenih nacija; njeno članstvo u Generalnoj skupštini je bilo suspendovano, njen predstavnik nasilno je sprečen da učestvuje u radu Generalne skupštine. Ali, članstvo nije prestajalo.
Kao dokaz navodim činjenicu da se sve do oktobra 2000. godine zastava SR Jugoslavije, odnosno zastava čak prethodne SFRJ, čiji je pravni sledbenik po Ustavu bila SR Jugoslavija, viorila pred sedištem Ujedinjenih nacija. Tu je prekinut međunarodno-pravni kontinuitet. Ispostavilo se da smo tek u oktobru 2000. godine formirali novu saveznu državu. Unutrašnji pravni kontinuitet prekinut je tzv. Polaznim osnovama u aprilu 2002. godine.
Zašto je to urađeno? Neko u ovoj zemlji je obmanut da Evropska unija i Amerika iskreno žele očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore. To nije istina. Oni koji su nas bombardovali ne žele opstanak srpske države, žele njeno rušenje. To je logički zaključak koji se izvodi iz njihovih postupaka. I u vreme kada je razbijana prethodna SFRJ emisari tadašnje Evropske zajednice i emisari Amerike su tvrdili da se zalažu za očuvanje SFRJ. Verbalno su se zalagali za očuvanje, potajno su radili na razbijanju i u tome su bili veoma uspešni.
Evropska unija i Amerika žele nezavisnu Crnu Goru. To je sada očigledno. Oni su, upravo raspamećenom, Đukanoviću pomogli da ostane na vlasti i da uspe u svom naumu, jer on nije imao dovoljno pameti i inteligencije da to na adekvatan način, bez velikih unutrašnjih lomova i potresa, sprovede u delo. Ovde mu Đinđić sada to zdušno potpomaže, računajući da će tako najlakše imati apsolutnu vlast u svojim rukama. Nestane li savezne države, apsolutni je gospodar u Srbiji sve do prvih izbora, a po svoj prilici trudiće se da nikada više ne bude parlamentarnih izbora. To je tematika neke druge rasprave.
Šta sada želi zapad. Zapad želi da stvori pravne osnove da Crna Gora za dve do tri godine lepo išeta iz ove tzv. državne zajednice bez ikakvih unutrašnjih lomova. Đukanović da je raspisao referendum, pretila mu je opasnost građanskog rata. Nije smeo da ide na referendum, to je jasno. Referendum mu ne bi uspeo ako bi ga opozicija bojkotovala. To je jasno posle ovih neuspešnih predsedničkih izbora. (Dobacivanje iz sale.)
Zato će o Vatikanu tek biti reči i vi zaljubljenici u Vatikan imaćete šta da čujete, poput Novakovića, onoga što je glasao iz Soluna. (Milka Marinković dobacuje u vezi Iraka.)
U Irak uskoro putujem, Milka, i pisaću ti, ne sekiraj se.
Mogu li da nastavim, Milka?
Šta je cilj, pored nezavisnosti Crne Gore. Cilj je zapada da se blagovremeno stvori pravna osnova za izlazak Kosova iz sastava Srbije, pošto Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija govori samo o Kosovu kao sastavnom delu Savezne Republike Jugoslavije. Neće onaj ko je pisao tu rezoluciju da tumači njen sadržaj onako kako mi želimo. On će konstatovati da ne postoji SR Jugoslavija.
Možete vi u povelji da pišete sada spisak vaših želja, pa ako Crna Gora izađe iz državne zajednice, Kosovo će ostati u sastavu Srbije. To je vaša želja. Ta vaša želja nema veze sa Rezolucijom 1244.
Scenario je sada očigledan. Prvo će Srbija i Crna Gora redefinisati svoje međusobne odnosa uništenjem savezne države, pa kada nema savezne države, onda će se stvarati dodatno pravni osnov za buduću nezavisnost Kosova i Metohije. Kako? Čim se ovo proglasi i čim se ovo usvoji, čim vam profunkcioniše prividno ova tzv. državna zajednica, sledi novi pritisak sa Zapada da se Kosovo i Metohija definiše kao treća država članica. To će biti pod ultimatumom.
Reći će vam, staviće vam do znanja, da je Rezolucija 1244 važila samo za SRJ. Da li nema SRJ? Nema. Nema federacije? Nema. Redefinisale su Srbija i Crna Gora svoje odnose? Redefinisale. Evo vam sada treće članice. Valjda vam je bolje da vam Kosovo i Metohija bude treća država članica, nego da dobije potpunu nezavisnost. To će biti argument.
Niko se ovde od ozbiljnih ljudi neće usuditi da kaže, pa bolje je potpuna nezavisnost nego da nam ih nametnete u tom svojstvu. To niko neće smeti preko usta da saopšti. Onda, šta će se desiti? Vi koji ste na vlasti, ako u tom momentu budete još na vlasti, vi ćete prihvatiti Kosovo i Metohiju pod nazivom Kosovo kao treću državu članicu tzv. državne zajednice.
Čim prvi put Kosovo dobije atribut države, bilo kakve države, nedovršene države, a što je nekada Đinđić govorio za onu bivšu Jugoslaviju ili zavisne države ili poludržave itd, nije bitno, u jednom momentu postoje uslovi i kaže se, ne mogu da funkcionišu zajedno i bolje da se raziđu.
Taj problem će napraviti i sama Crna Gora. Ona će jednostavno da kaže, mi smo hteli državnu zajednicu sa Srbijom, dok je Kosovo bilo sastavni deo Srbije. Sada, pošto je Kosovo treća država članica, mi ne želimo da živimo u takvoj zajednici, neka ostanu Srbija i Kosovo u državnoj zajednici.
Da li će tu pokušati da prikopčaju i Vojvodinu i da li će tako pokušati da prikopčaju i Šumadiju, jer neko iz vaše koalicije već se zalaže za Šumadiju kao autonomnu pokrajinu? Vi imate takve ljude u sastavu vaše vladajuće koalicije. Taj vaš problem se sada postavlja kao problem celog srpskog naroda i srpske državnosti. Zbog toga moramo bar alarmirati javnost.

Da li ćete da koristite narednih deset minuta? Izvolite.

Da, nastaviću sledećih deset minuta. Nemam načina da vas odvratim od izglasavanja na nelegalan način ovoga što ste započeli. Vi ste pokupili i oteli ste mandate nekim političkim partijama, vi ste ovde proglasili devet ljudi za narodne poslanike, iako oni nisu ni po kom osnovu narodni poslanici itd. Vi ste u stanju da dovedete i daktilografkinje, i kelnere i obezbeđenje sa hodnika itd, pa da skupite 126 ruku koje će biti dignute ili 126 prstiju koji će ovde da pritisnu taster. Ako je mogao Novaković da glasa iz Soluna, zašto ne bi neko iz bifea, zašto ne bi neko iz kotlarnice, zašto ne bi neko iz daktilobirao itd. po istom osnovu.
Dame i gospodo, rekoh, Polaznim osnovama u aprilu 2000. godine uništena je savezna država. Vi danas donosite Ustavnu povelju i kažete u preambuli na koje se pravne akte, prethodne pravne akte, pozivate. Kada bismo mi donosili novi ustav, nastojali bismo preambulu da izrazimo na svečan način, da se zakunemo u nezavisnost, ravnopravnost, građanska prava, istorijske tekovine itd. Nekada su se komuniste zaklinjali u tekovine svoje revolucije. To je svečani oblik povelje.
Čisto pravni oblik povelje koji ste vi primenili poziva se na neki pravni osnov. Ovde bi u srećnijim okolnostima pravni osnov bio: polazeći od člana tog i tog prethodnog ustava, Savezna skupština, zajedno sa narodnim skupštinama, donosi odluku o proglašenju novog ustava. Ako ste promenili naziv u ustavnu povelju, o tome ću posle podne govoriti onih 27 minuta, da se sada ne zadržavam.
Međutim, vi se ovde pozivate na Polazne osnove. Kažete, polazeći od Polaznih osnova za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore od 14. marata, a uopšte ne pominjete formalno još uvek važeći savezni ustav. Vama su te polazne osnove neki nadustav, nešto što je iznad ustava.
Ko je doneo te polazne osnove? Potpisali Đoka, Mika, Pera, Đura, Steva i Laza; Laza je verovatno bio. Polazne osnove i naravno sve začinjeno Solanom, jer ne valja da bude neslano. Potpisali Koštunica, Đinđić, Labus, Đukanović i ko još beše? Da li je bila još neka veličina politička tu? Nije bilo Milana Milutinovića, nije bilo čini mi se, da li je tako Đinđiću? I Solana.
Oni potpisali ukidanje SRJ, potpisali ukidanje saveznog ustava. Sada to što su oni potpisali, nakon što je izglasano prostom većinom, a mnogi ovi vaši propagandisti koji su najavljivali da mi radikali danas nećemo ni doći na Skupštinu, valjda ste to želeli, a mi to nigde nismo rekli, kažu prostom većinom.
Oni ne znaju šta je prosta većina, kada je mešaju sa apsolutnom većinom. Vi ste prostom većinom glasali za te polazne osnove, i u republičkim skupštinama i u Saveznoj. Možda biste vi, da ste se prebrojavali, skupljali i glasali iz Soluna itd, i dovodili sa hodnika, skupili i apsolutnu većinu, ali uopšte niste pominjali kvalifikovani oblik većine, nikada.
Sada, najbolje će biti kada granica bude Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica, ali još ćemo malo sačekati za to, ne sekiraj se ništa, sada govorimo o drugim pitanjima. U tom besu i u toj mržnji što nemate kontraargumenata, vi sada možete pokušavati da ispadnete duhoviti. Niste nimalo duhoviti. Tragikomična je situacija. Rado bih se smejao, ali nije mi do smeha, po prvi put za ovih 12 godina aktivnog bavljenja partijskom politikom. Po prvi put mi nije zaista do smeha.
Šta se ovde dešava? Vi ukidate saveznu državu, ukidate savezni ustav protivustavnim činom. Taj protivustavni čin podleže krivičnoj odgovornosti. Sada donosite kao novi ustav. Nazivate ga ustavnom poveljom, nije bitno, vi ste tu ustavnu povelju zamislili kao osnovni zakon. Zašto se taj osnovni zakon, ako ste već ukinuli savezni ustav, ne donosi u skladu sa republičkim ustavom Srbije.
Ovde ste naveli da ćete u roku od šest meseci i to vam je deklarativnog programskog karaktera, a što u ustavu ne bi trebalo da stoji, uskladiti republički ustav Srbije sa tzv. ustavnom poveljom. Vi ovim već opredeljujete sadržaj budućeg ustava Srbije ili amandmana kojima ćete menjati taj ustav.
Dakle, ovo je nova vrsta nadustavnog akta, kao što su Polazne osnove Beogradskog sporazuma nadustavni akt u odnosu na ustavnu povelju. Tako ste vi već ovde zapisali da vam je ustavna povelja nadustavni akt u odnosu na budući ustav Srbije. Vi biste taj nadustavni akt, ako se ustav Srbije donosi dvotrećinskom većinom i referendumom, morali da donesete četiripetinskom većinom, da još bude kvalifikovanija u odnosu na onu koja se traži za republički ustav ili možda dvostruki referendum.
Vi snižavate kriterije koji već postoje za ustavne promene na nivou Srbije. Vi obavezujete sve one koji budu pisali tekst budućeg ustava, da se drže ove ustavne povelje. A ona usvajana samo apsolutnom i to sumnjivom većinom, na osnovu otetih poslaničkih mandata, na osnovu dovedenih ljudi koji nisu narodni poslanici i tako dalje.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo je lako svoju državu uništiti. Ovo je jedan oblik eutanazije i tako dalje. Teško je sačuvati. A ako je već ne možemo sačuvati, onda nećemo da učestvujemo ni u uništavanju. Ako ne možemo da pomognemo da se održi, onda bar možemo ćutke da tugujemo i da ne doprinosimo uništavanju.
Znate, poznata je situacija iz koncentracionih logora - svi ljudi koji su došli u Aušvic, na primer, znali su unapred da niko živ neće izaći, ali je među tim ljudima većina bila onih koji su, ako nisu mogli da se suprotstave, čekali da na njih dođe red za likvidaciju. Uvek se nalazio jedan procenat onih koji, iako su znali da će na kraju i oni stradati, spremno su prihvatali da služe logorskim vlastima, onima koji su ih ubijali itd, čak sprovodili svoju sabraću, svoje sapatnike u krematorijume, na gubilišta itd.
Dakle, postoji nešto u karakteru čoveka što ga čini čovekom u pravom smislu reči: postojanim, požrtvovanim, odlučnim da sačuva ponos i dostojanstvo. Kod nekih ljudi postoji volja da se prilagode okupatoru, neprijatelju, po bilo koju cenu, iako znaju da iz toga ništa dobro neće isplivati. Znate, postoje ljudi koji se bore protiv okupatora, a postoje i muškarci i žene koji mu služe, pa se neke prostituišu, pa ih neki služe tako što će pripadati kvinsliškom aparatu, pa neko što će ovako, što će onako.
Postoje različiti ljudski karakteri. Ovo je jedan od prelomnih momenata u životu svakog čoveka, pojedinca i cele nacije gde treba dokazati čojstvo, ponos, dostojanstvo i hrabrost da se kaže "ne" onome što uništava državu.
Ovo je moja poruka posebno DSS-u. Vi ste napokon shvatili šta je ustavna povelja. Slušao sam dobro govor vašeg predsednika. On je sve shvatio i pokajao se, u to sam iskreno ubeđen. Ubeđen sam da on nije hteo uništenje savezne države.
Možda će se ispostaviti nešto drugačije, ali jedno je šta je čovek želeo da uradi, a drugo šta je zaista uradio. Jedno je šta je hteo da proizvede svojim postupkom, a drugo je šta je stvarno proizveo. Ono što je proizvedeno tim postupkom je krajnje negativno.
Još postoji šansa da se zaustavi. Ta šansa je da se odlučno glasa protiv tzv. ustavne povelje, pa ako će nam je neko nametnuti tenkovima, neka je nametne. Znam da se mi protiv te sile u sadašnjim uslovima ne možemo boriti, ali ne treba ni da joj služimo.
Ako ne možemo da sačuvamo Crnu Goru u sastavu zajedničke države, onda nemojte da crnogorskom režimu pomažemo u otcepljenju Crne Gore, nego ga pustimo da se sam suoči sa svojim građanima i da vidimo kako će to da izvede. Zašto mi iz Beograda da mu u tome pomažemo?
Ako možda ne možemo da sačuvamo Kosovo i Metohiju, onda bar da ne pomažemo srpskim neprijateljima u otimanju Kosova i Metohije, a vi ste im više puta pomagali. Pozivali ste Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji da izlaze i na pokrajinske i na lokalne izbore, iako nisu ispunjeni uslovi iz Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji su podrazumevali povratak svih prognanih ljudi i povratak ograničenog odreda naše vojske i policije, do hiljadu vojnika. Dok se bar ta dva uslova nisu ispunila, vi niste smeli da pozivate kosovsko-metohijske Srbe da izlaze na okupatorske izbore. Vi ste to uradili.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Vi ste na taj način doprineli pripremama da se Kosovo i Metohija definitivno otmu Srbiji i srpskom narodu.
Mi nećemo da vam glasamo za ovo, ali ćemo o ovome da vam kažemo sve što mislimo i na svakom mestu ćemo govoriti, dok imamo daha.

Reč ima narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, sigurno je da se poslanici ove skupštine nalaze danas možda u najznačajnijem trenutku od početka svoga mandata. Takođe, sigurno je da je najjednostavnije i najlakše govoriti šta se neće. Teže je, i to značajno teže, osmisliti i reći šta se hoće. Mnogo teže i najteže iznad svega je to što se hoće definisati kako  da se to što se hoće ostvari i dovede do kraja. Sigurno da je ovo trenutak kada moramo svi da se izdignemo iznad svojih uskih stranačkih i partijskih interesa, iznad dnevnog politikanstva i politike i da zaista, možda više nego ikada, razmišljamo o građanima Srbije, u čije ime pledira svako od nas, tj. govori ovde u ime  bar dela tih građana.
Sigurno da su prijemčive reči kada se suprotstavlja mnogim događanjima danas, pa i Ustavnoj povelji, posebno onima koji ostaju bez posla, posebno onima kojima se prodaju preduzeća. Svako od nas ko ovde govori mora da razmišlja i o tome šta i kako dalje i šta je alternativa onome što se nudi. Pokušaću ovde da govorim o onome što žele narodni socijalisti, o onom stanju kako mi sagledavamo da jeste, faktičkom stanju i o tome kako mislimo da treba ići dalje.
U pogledu toga što se želi, mi narodni socijalisti se zalažemo za očuvanje zajedničke države. Možda više od drugih imam pravo da govorim, jer sam radio Prostorni plan Republike Srbije i sa svojim kolegom, ministrom za uređenje prostora i urbanizam Crne Gore, radio na usklađivanju prostornih planova Republike Srbije i Republike Crne Gore. Prostorni planovi Republike Srbije i Republike Crne Gore su potpuno kompatibilni i čine jedinstven prostorni plan jedne teritorije.
Jasno je iz rada na prostornom planu Republike Srbije da je zajednička država Srbije i Crne Gore optimalno rešenje za sve građane Srbije, jer se radi o državama koje su potpuno kompatibilne po resursnom potencijalu, a racionalnost u razvoju infrastrukture je daleko viša kada je u pitanju zajedničko planiranje i izgradnja. Govoriti o značaju izlaska u svet Srbije preko luke Bar je bespredmetno, kao što je bespredmetno govoriti o značaju izlaska Crne Gore u Evropu preko dunavskog razvojnog pojasa.
Naš zadatak u narednom periodu je da tu svest o značaju očuvanja zajedničke države ojačamo i kod građana Srbije i kod građana Crne Gore, da suzbijemo separatizam i secesionizam i da još više osnažimo državu. Sigurno je da svaki kvalifikovani i pametan čovek apsolutno razume i shvata da mora biti cilj država sa jednom monetom, sa jednom carinom, država koja ekonomski u globalnom smislu jedinstveno deluje.
Šta je činjenično stanje? Činjenično stanje je da imamo državu koja to nije. Činjenično stanje je da imamo papire koji govore o jakoj državi, a nje nema. Činjenično stanje je, faktički, da je Narodna banka Jugoslavije narodna banka Srbije. O guverneru ćemo razgovarati, guverner je svojim delovanjem i te kako doprineo lošem stanju u privredi, poslovnom politikom koju je vodio u NBJ. Činjenično stanje je da, faktički, imamo granicu između Srbije i Crne Gore. Činjenično stanje je da nemamo zajedničku državu.
Jeste istina da je gospodin Koštunica govorio da je pitanje opstanka Jugoslavije pitanje demokratije. Dobio je demokratiju i potpisao Beogradski sporazum sa gospodinom Labusom i gospodinom Đinđićem. Nikoga oni kao građani Srbije nisu pitali kad su to potpisali.
Međutim, došli smo ovde dokle smo došli. Imamo Ustavnu povelju. Šta je alternativa Ustavnoj povelji, pitam i vas i sebe. Šta ćemo činiti ako se ne usvoji Ustavna povelja? Imaju li oni junaci koji prete referendumom o otcepljenju Srbije izvesnost rešenja priznanja te Srbije? Nemaju. Imaju li oni koji se ovde bune protiv svih rešenja protiv kojih se bunimo i mi Narodni socijalisti, protiv dve monete, protiv dve carinske unije, imamo li rešenja i alternativu? Nemamo. O tome se radi.
Ovde se mnogo spominje Kosovo i Metohija, ali niko od onih koji su za ovom govornicom spominjali Kosovo i Metohiju nije pročitao preambulu Ustavne povelje. U preambuli ustavne povelje piše: "Polazeći od ravnopravnosti dve države članice, države Crne Gore i države Srbije, koja uključuje AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohiju..." Preambula Ustavne povelje je sastavni deo Ustavne povelje. O tome svako od nas mora da razmišlja. Prvi put nakon 12 godina smo u poziciji da Evropa prihvata da su sastavni deo Srbije autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i Vojvodina. To je od izuzetnog značaja za ovaj narod i za ovu državu koji su se umorili od viška nacionalnog, a manjka socijalnog.
To je situacija u kojoj možemo razgovarati i o tome da, faktički, verifikacijom (i to je jedna alternativa) Ustavne povelje od Saveta Evrope i prijemom Srbije i Crne Gore u Savet Evrope imamo verifikaciju AP Kosova i Metohije i AP Vojvodine u okviru Srbije. Možda tek nakon toga možemo razgovarati o nečemu drugome, možda tek nakon toga možemo razgovarati i o potpunoj samostalnosti, ali,ponavljam, sa stanovišta struke nema alternative.
Zajednička država Srbije i Crne Gore je optimalno rešenje za svakog građanina Srbije i za svakog građanina Crne Gore, višestruko racionalno rešenje, višestruko bitno sa gledišta nacionalnog i državnog interesa, a, ako hoćete, stara je kovanica da smo zajedno jači.
U pogledu pozicije Srbije i Crne Gore, pitam - šta je alternativa Ustavnoj povelji, pitam vas i sebe - šta ako se ne usvoji Ustavna povelja? Ovde su mnogo pominjali Rezoluciju 1244. Istina je, Rezolucija 1244 Kosovo i Metohiju definiše kao deo Jugoslavije, a ne kao deo Srbije. Da li bi možda došlo, u slučaju neusvajanja ustavne povelje, neobezbeđenja podrške celini Srbiji, kao samostalne države, da li bi došlo do raspada? Verovatno bi, čak bi verovatno bio i guran sa strane.
Na šta bi se raspala ta Srbija - raspala bi se na Crnu Goru i na Kosovo i Metohiju, možda i na Sandžak, možda i na Vojvodinu. Šta je alternativa tome? Danas se mi nalazimo, nevoljno, u poziciji da je alternativa Ustavna povelja. Ustavna povelja decidno kaže da je zajednička država Srbija i Crne Gora, država Crne Gore i država Srbije, u okviru koje su AP Vojvodina i Kosovo i Metohija.
Meni, kao Srbinu i građaninu Srbije, to ima jednu veliku vrednost, kao što mi nema nikakvu vrednost činjenica da imamo dve monete, da imamo dve carinske unije. Znači, mi, narodni socijalisti, želimo snažnu i jaku zajedničku državu Srbije i Crne Gore, i to Srbije sa autonomnim pokrajinama Kosovom i Metohijom i Vojvodinom. Mi želimo decentralizovanu Srbiju, sa jakom lokalnom samoupravom. Nećemo regionalizaciju, nećemo tarabe u našoj državi. Taraba je dosta.
U pogledu nacionalne istorije, ova Srbija jeste imala Karađorđa, ali je imala i Miloša Obrenovića. Rezultat rada Karađorđa je poznat, trajao je sedam godina. Rezultat rada Miloša Obrenovića takođe; mnogo pameti, mnogo volje, mnogo pregovaračke strpljivosti, mnogo odmerenosti, i borba u svakoj situaciji za interes svojih građana, ne za interes svojih stranaka.
Sve one koji za ovom govornicom govore, pozivam, kada kažu da nešto neće, da osmisle i kažu šta to hoće, i to što hoće da jasno kažu - kako misle da izvedu do kraja? Jer, znate, građani Srbije ovo gledaju, građanima Srbije je dovde i tuče i ekstremnih situacija, građani Srbije hoće predloge, konkretnu perspektivu. Ako treba da trpe i godinu, i dve, i tri, ali da znaju da se neki putem može ići.
Ovde mora da se radi na jednom savremenom ustavnom konceptu, na Ustavu Srbije, razvijene, decentralizovane, sa jakom lokalnom samoupravom, sa lokalnom samoupravom koja je vlasnik svoga gradskog građevinskog zemljišta, a samim tim i potencijalni suinvestitor, sa lokalnom samoupravom koja sutra može biti potencijalni partner za ulazak stranog kapitala i da zapošljava svoje građane i time rešava ne samo taj problem, nego povećanjem proizvodnje da jača i doprinose u budžetu lokalne samouprave.
Prema tome, ova ustavna povelja nikome od nas poslanika u martu prošle godine nije bila znana. Neko je bez nas odlučio da potpiše dogovor sa Solanom, odnosno sa Evropskom unijom, da se stvori Beogradski sporazum kao osnov. Simptomatično je da neki od tih koji su potpisivali, sada misle drugačije.Lično mislim da misle drugačije iz čisto političkih ambicija i da ne razmišljaju o interesu građana, u čije ime plediraju da govore.
Ono što ostaje otvoreno ovde je - kako, kojim putem stvoriti Srbiju i Crnu Goru kao državu sa jednom monetom, Srbiju i Crnu Goru sa zajedničkim razvojnim planovima na razvoju infrastrukture, na razvoju privrede, Srbiju i Crnu Goru sa jednom carinskom kvotom i tarifom, i kao deo Evropske unije?
Razmišljajući ovde i govoreći, moramo svi da vodimo računa i o tome da je 87% građana Srbije reklo - hoćemo u evropske integracije. Negacija te činjenice (mislim da treba svako ovde da razmišlja kada govori) jeste i politička smrt onih koji drugačije govore. Mi ovde, za ovom govornicom, kada govorimo, moramo da se izdignemo iznad dnevnih političkih interesa koji se baziraju na nevolji i neraspoloženju, od Borskog basena, pa nadalje, i da razmišljamo šta će biti sutra sa našom decom i svom decom ove Srbije. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, danas kada raspravljamo o Ustavnoj povelji, raspravljamo u Skupštini kojoj je narušen legitimitet, u Skupštini u kojoj 10% poslanika nema legitimitet, odnosno ova skupština ima 10% poslanika koji možda tu ne bi trebalo da sede.
Da li nepravda može da rodi pravdu ili da li iz nepravde može da nastane pravda i da li nelegitimnost može da izrodi legimnost - ne može i neće. Ova skupština do kraja ove rasprave mora da dobije od Administrativnog odbora odluku, mora da dobije dokazna sredstva kojima se utvrđuje da onim poslanicima koji su podneli ostavke nije prestao mandat na osnovu njihove lične volje. Da vidimo u kakvoj su zabludi bili, ako su bili, kada su podnosili ostavke, i da tek nakon takve odluke mi donosimo odluku.
Jer, svaka odluka i svaka država, a ova ustavna povelja je osnov svake države, koja nastane u nelegitimnoj skupštini ne može da ima puni legitimitet. I mi se ovde, verujem, svi zalažemo za državu koju će, iako možda neće biti podržana od svih poslanika u ovoj skupštini, svi poslanici poštovati i neće osporavati njen legitimitet, zato što je nastala iz nelegitimne skupštine. Jer, znamo kako završavaju države koje nastanu na nelegitimnosti i nepravdi.
Demokratska stranka Srbije je uvek izlagala svoja opredeljenja, još dok je bila opozicija, još kad je nastala kao stranka, 1993. godine, napravila je sporazum sa Narodnom strankom Crne Gore o budućoj zajedničkoj državi, preuređenoj, ali zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore. Ima više stvari koje nas vezuju, nego onih koje nas razdvajaju, i mi smo uvek mislili i uvek smatrali da je najbolje rešenje za Srbiju i Crnu Goru da budu u jednoj državi, u državi koja neće biti utvrđena, kao što je to bilo Žabljačkim ustavom, za tri dana, kao plod političkog cenkanja između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, sa jedne strane, i Slobodana Miloševića, sa druge strane.
Smatrali smo da ta država mora da bude iskreno opredeljenje građana Srbije i Crne Gore. Sa takvim namerama DSS je pristupila stvaranju i izgradnji nove državne zajednice Srbije i Crne Gore, nakon 5. oktobra. Podsetiću vas da su to bile neke od ključnih stvari predsedničkog programa dr Vojislava Koštunice na tim izborima; građani su to podržali, i smatramo da je to legitimitet koji je potreban i ovoj skupštini i ljudima koji se zalažu za zajedničku državu, da upravo tu zajedničku državu i stvaraju.
Mi smo želeli i smatrali da je Beogradski sporazum konačno tačka na procese dezintegracija na ovom delu naše bivše Jugoslavije, da je Beogradski sporazum osnova da Kosovo u skladu sa Rezolucijom 1244 bude deo Srbije, a ne Jugoslavije, kroz jedan mudar i odgovoran proces, ne brz i bahat, proces vraćanja Kosova puni teritorijalni integritet Srbije.
Isto tako, smatrali smo da je Beogradski sporazum garancija za naše brže uključivanje u evropske tokove, pre svega u Savet Evrope, i naravno, kao jedan od glavnih ciljeva spoljne politike buduće države, u Evropsku uniju. Sa puno optimizma članovi Ustavne komisije iz DSS-a pristupili su radu u toj komisiji. Ali, zašto je taj rad ovoliko trajao, zašto su izbori, što u Crnoj Gori, što u Srbiji, usporavali rad Ustavne komisije, zašto je Milo Đukanović, uz blagoslov iz Srbije, tražio da se odloži rad na ustavnoj povelji čitava dva meseca i da se time odloži naš prijem u Savet Evrope septembra meseca? Zašto je neko Milu Đukanoviću neprestano iz Beograda davao blagoslov i bio bolji partner Milu Đukanoviću nego građanima Srbije koji su ga birali?
Zašto su vlade Srbije i Crne Gore za vreme rada Ustavne komisije vršile paralelne pregovore na štetu državne zajednice Srbije i Crne Gore, na štetu građana Srbije? Zašto su oni onemogućavali rad Ustavne komisije i zašto su mimo Ustavne komisije ministri finansija Đelić i Ivanišević vršili razne pregovore, zašto je Ustavna komisija više puta svojim stavovima, zaključcima i saopštenjima kritikovala takav rad vlada Srbije i Crne Gore.
Kome je bio cilj da se ustavna povelja ne donese, odnosno kome je bio cilj da ustavna povelja ne bude osnov buduće zajedničke države, i zakon za sprovođenje ustavne povelje još više, već da to bude uvod u secesiju Srbije i Crne Gore; naravno DSS to nije bio cilj, niti se tako ikada ponašala.
Zašto bi se iz Srbije izlazilo u susret DPS i Milu Đukanoviću, pre nego građanima Srbije? Zašto su usvojena, naročito u zakonu, mnoga rešenja koja su na štetu građana Srbije, kao i na štetu budžeta, odnosno finansija? Zašto je propisano zajedničko tržište, a imamo dva odvojena carinska sistema? Zašto će na granici Srbije i Crne Gore da bude uspostavljena carina? Kako je moguće da imate dve valute, da imate zajedničko tržište i nesmetani protok roba, kapitala i ljudi? Zašto je neko uporno podržavao takav stav?
Zašto predstavnici u Ustavnoj komisiji iz Srbije nisu imali jedinstven stav kada je u pitanju imovina Savezne Republike Jugoslavije, odnosno imovina državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto se na štetu Srbije, na štetu građana Srbije, rešava pitanje imovine državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto imovina vojske koja je sada u vlasništvu SRJ prestaje da bude vlasništvo državne zajednice Srbija i Crna Gora? Zašto luke, aerodromi, kasarne i sve ono što vojska koristi od nepokretnih objekata postaje imovina Srbije i Crne Gore, a ne državne zajednice? Zašto će građani Srbije da ulažu svoje pare u vojsku, u nepokretnosti koje se nalaze u Crnoj Gori i da to pripada Crnoj Gori? Zašto će građani Srbije koji će finansirati državnu zajednicu sa 95,5%, građani Srbije koji će finansirati vojsku državne zajednice sa 95,5%, ulagati u nepokretnosti, a to je imovina Crne Gore. Zašto će ulagati u luke, a to je imovina Crne Gore? Zašto će ulagati u aerodrome, a oni su opet imovina Crne Gore?
Zašto ulagati u vojni aerodrom kad su Milo Đukanović i svi već najavili da će ga oni uzeti i od njega napraviti civilni aerodrom; zašto ćemo da ulažemo u remontni zavod za brodove u lukama Crne Gore, uzeće ih crnogorska vlada. Zašto da dozvolimo da vojska državne zajednice, koja treba da nas brani i koja nas je branila od agresije, bude podstanar u sopstvenoj kući, da ide na šalter u neki zavod za građevinsko zemljište u Podgorici, u Baru, Tivtu ili bilo gde drugde i da traži da neka opštinska vlast sa njom zaključuje ugovor o zakupu pojedinih prostorija?
Da li ćemo dozvoliti da se toliko unizi institucija vojske kao jedna od osnovnih spona državne zajednice Srbije i Crne Gore, jedna od osnovnih veza ove postojeće Savezne Republike Jugoslavije, jedna od najvažnijih veza koja nas je vezivala kada su bili pokidani ili raskinuti i platni promet i kada Crna Gora ima poseban carinski sistem? Da li ćemo to dozvoliti i da li ćemo dozvoliti da ponovo građani Srbije finansiraju sukcesiju ili ugovor o sukcesiji ili vojsku Crne Gore preko ovakvog načina finansiranja?
Mislim da je odgovornost na onima koji će glasati za zakon, a on je neraskidivi deo sa Ustavnom poveljom i upravo na tome da vide da li će zaštititi interese Srbije u ovoj skupštini ili će podržati politički pakt Mila Đukanovića i Zorana Đinđića u ovoj skupštini. Da li će pospešiti i ubrzati razdvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore prihvatanjem ovog zakona, koji je više akt o sukcesiji, a ne akt o unapređenju i poboljšanju i omogućavanje da ta državna zajednica funkcioniše, da li će to uraditi? To će se videti na primeru glasanja o zakonu.
Da li će oni koji se zalažu za veća prava Srbije, čak i za samostalnost Srbije, podržati zakon i time doprineti da državna zajednica Srbije i Crne Gore ovako po zakonu i po ustavnoj povelji neće funkcionisati, već će to samo biti uvod u razdvajanje, a ne spajanje; da li će oni dozvoliti da se sve to odvija na štetu Srbije, da mi napravimo iznova i vojsku u Crnoj Gori i sve ostalo, i infrastrukturu, i da oni kroz tri godine krenu u sporazum i u ovakvu sukcesiju, i to našim parama, parama svih građana Srbije.
DSS to neće dozvoliti, neće glasati za zakon u ovoj skupštini i očekuje da svi oni koji smatraju da može i mora da se učini bolje, to mogu da urade. Sa ovog mesta želim da kažem - da je bilo više dogovora članova Ustavne komisije i srpskog parlamenta, ne bi stav DPS bio tako tvrd i ne bi oni dobili kroz zakon ovo što su sada dobili. Jedan primer: kada DPS i Milo Đukanović kažu - mi nećemo ovo da prihvatimo, niko iz Srbije ne kaže - mi nećemo da prihvatimo to što vi predlažete: iz Srbije pojedini odmah krenu i potrče da nađu nešto što je prihvatljivo za Mila Đukanovića. Da li ova skupština i Srbija postoje da bi se udvarali Milu Đukanoviću ili da bi štitili interes građana Srbije?
Dame i gospodo, velika istorijska odgovornost je na nama da Srbija i građani Srbije...
(Predsednik: Da li koristite narednih deset minuta?)
Ne, završavam. Dakle, Srbija i građani Srbije nemaju pravo na propale projekte i propale investicije, nama treba država koja će funkcionisati, a ne država koja će nestati sama od sebe (i to će biti kroz tri godine), a to nam se upravo nudi ovim zakonom o sprovođenju Ustavne povelje.