Reč ima predsednik Vlade gospodin Zoran Đinđić.

Samo zbog javnosti Srbije, koja možda, baveći se nekim svojim dnevnim i realnim problemima, nema vremena da učestvuje u ovim košmarima političkog života u Srbiji, da kažem nešto, odnosno kako je do svega ovoga došlo, gde smo mi sada i šta je čija istorijska i druga odgovornost.
Ja sam iznenađen, da ne kažem neku težu reč, činjenicom da predstavnik stranke predsednika Jugoslavije nije rekao nijednu pozitivnu rečenicu o Povelji. On je tri četvrtine svog vremena govorio protiv zakona o njenom sprovođenju, znači protiv točkova koji treba da voze automobil, podrazumevajući da naravno u tom automobilu možda ima nešto pozitivno. U suštini, on brani interese Srbije od onih drugih koji su ugrozili interese Srbije.
Pošto je bilo postavljeno pitanje kako je došlo do te Povelje, a ima raznih koji se danas odriču toga, reći ću još jednom, a rekao sam pre šest meseci, dakle, u 12 sati usred noći mene je pozvao gospodin
Solana tamo u, kako se već zove, Centralni komitet ili Savezno izvršno veće, predsedničku zgradu, sreo me je na hodniku i rekao mi je da su se gospodin Đukanović i gospodin Koštunica dogovorili o tekstu Povelje, o tekstu Beogradskog sporazuma i o koncepciji zajedničke države.
Taj tekst sam prvi put u životu video kada mi ga je on doneo, rekao sam - ako su se oni dogovorili, pretpostavljam da je to jedna stvar koja počiva na određenim argumentima, na određenom osećaju odgovornosti, svestan sam toga da je poslednji trenutak za bilo kakav dogovor, kao i da je u ovoj situaciji sve bolje nego sama agonija.
Sve drugo bila bi agonija. Onaj ko se sada poziva na istoriju, na Jugoslaviju, na 1918. godinu, na Dušanovo carstvo, taj nas vodi u agoniju. Mi danas ovim što izglasavamo, iza čega stojim, spasavamo nešto što je izgubljeno, mi danas ne gubimo ništa. Oni koji tvrde danas da ovim gubimo, oni govore neistinu.
Voleo bih da vidim kako izgleda to što bi oni spasli, kako izgleda ta država koju bi oni sačuvali, a ta država nije postojala pre 5. oktobra, već je ona postojala na papiru, kao što može svaka glupost na papir da se stavi, ili pametna stvar, ili genijalna stvar; papir je jedno, a život je drugo.
Jugoslavija je nasta 1918. godine na osnovu jedne velike energije, velike vizije, velikog političkog projekta koji je propao, i to ne 1990, ne 1999, ne 2000. godine, nego 1941. godine, kada je jedan deo tog naroda krenuo da ubija drugi deo tog naroda i Srbi su bili glavne žrtve tog projekta koji se zove - Jugoslavija.
Samo zamrzavanjem te priče 1945. godine u komunizmu odloženo je pitanje smisla te države. Kada je umro onaj koji je držao zamrzivač istopilo se, počelo je da smrdi ponovo i to je istorija te države. Onaj koji nas danas vraća u to vreme on je protiv budućnosti ove zemlje. Dakle, ono što mi želimo...
Gospodine Maršićanin, molim vas, kada vi budete govorili ja ću da vas slušam. Elementarnu pristojnost pokažite, nadam se da ste to kod kuće naučili, ako nešto drugo niste.
Dakle, jeste ta država osnivač Ujedinjenih nacija, jeste ona imala svoje svetle trenutke, ali život je i nešto drugo, a ne samo osnivačka prava. Gde je danas ta Jugoslavija? Jedna od najnerazvijenijih zemalja u modernom svetu. Može da se meri sa afričkim državama. Dotle su je doveli oni koji su se borili za njene interese: 75% ukupne tehnologije u našoj privredi je amortizovano, otpisano; 75% naših puteva je amortizovano; 48% ljudi u ovoj zemlji radi u preduzećima koja dnevno posluju sa gubitkom; 280.000 ljudi radi u preduzećima koja su ispunila zakonske osnove da odu pod stečaj.
To je realno stanje ove zemlje i pitanje gde je danas njeno mesto u Ujedinjenim nacijama. Na dnu. Ko je doveo na dno? Možda mi, možda ova skupština? Ne. Šta je naš cilj sada? Da izađemo iz magle, da pogledamo u život i da kažemo - ljudi, dajte elementarne instrumente da se vodi jedna zemlja koja je u dubokom ponoru, da se postepeno vadi iz toga. Ovo je jedan mali instrument.
Oni koji sada kažu - nije on dovoljan, mnogo bi bolje bilo da bude neki bolji. Kažem - odlično, gde je taj bolji. Oni koji kažu - mi smo krenuli da ga pravimo, pa smo se predomislili, jer je mnogo bolje otići u demagogiju i onda obećavati narodu brda i doline. To je još neodgovornije. Ako niste za to da se nešto sprovodi, gospodo iz DSS-a, onda budite protiv toga da se uopšte izglasa. Ne može - hoćemo, ali da ne bude, mi bi, ali da ne.
Recite, nećemo zajedno sa gospodinom Šešeljem, sa kojim ste se već dogovorili da u Saveznoj skupštini ne izglasate taj zakon i zaustavite život. Budite jednom iskreni, hrabri i zaustavite život u ovoj zemlji, pa da onda svi vide ko ste i šta ste. Nemojte ovde da prodajete maglu. Dosta je ovom narodu magle posle 50 godina.
Da vam kažem, dame i gospodo, zašto sam iznerviran. Zato što se ovde tako lako reči sa ove govornice puštaju u etar, u narod, tako lako se o stotinama hiljada ljudi odlučuje, tako lako se priča o državama, o osnivanjima, o ideologijama, o principima, dok narod u ovoj zemlji nema od čega da živi, kao posledicu te lakoće davanja obećanja.
Za svaki dan odlaganja - to što vi niste mogli jer ste bili umorni da dođete na ustavnu komisiju, pa imamo ovo danas, 15 dana kasnije nego što bismo imali - košta ovu zemlju prava da izveze 10.000 tona junećeg mesa u Evropsku uniju i neko to plaća. Taj čovek, koji je to proizveo, on to plaća time što ne može svoj proizvod da plasira na jedno dobro tržište. Zato što ste vi bili umorni da ostanete uveče na ustavnoj komisiji. Ko vama daje pravo da vi budete umorni u ime ovog naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte, bre.
Dakle, ovo možda prođe, možda ne prođe, ali bih voleo da se ulog zna. Ovde ulog nisu sitne političke manipulacije, ovde je ulog pitanje da li će ova zemlja sačuvati svoj međunarodni kredibilitet, kao zemlja u kojoj se zna prioritet, u kojoj se zna o čemu se odlučuje, a ne kao zemlja -buvlja pijaca, na kojoj se svakog dana nudi nešto novo i svakog dana se ponovo kreće.
U ovoj zemlji mora da se uspostavi konačno red, a oni koji ne žele red neka to kažu - nećemo red, hoćemo ringišpil, svakog dana da se vrti, uđi - izađi sa tog ringišpila, ali to onda nije država. Najgore je kada se oni koji ruše državu ovde pojavljuju kao zaštitnici države. Država se brani glasanjem za one stvari koje su realne i koje su moguće. Izlaganjem svojih rezervi, svojih kritika, ali i nuđenjem alternative.
Ako ne bude izglasano ovo, šta će biti izglasano? Ništa. Još godinu dana ćete spavati, pa još deset godina, pa još sto godina, kao Trnova Ružica koja čeka svog princa da je probudi. Prošle su bajke, ovo je realan život i preuzmite na sebe odgovornost kao realni političari u realnoj zemlji ili, brate, sklonite se sa političke scene, pa idite i spavajte u nekoj bajci.

Pravo na repliku, narodni poslanik Dejan Mihajlov, u ime poslaničke grupe.

I dalje nisam čuo odgovor šta će biti sa imovinom vojske, ko će i kako finansirati vojsku. Od silne nervoze, od silne magle koju smo čuli i koja je prosipana ovde, opet će se sve završiti na štetu građana Srbije.
Ne vidim da je nervoza, koja je ovde ispoljena, briga za građane Srbije. Pre mislim da je to briga za svoju ličnu vlast i zato je toliko neko nervozan ovde, zato što zna da sve što se dešava, sve što je dogovoreno sa Milom Đukanovićem oko carina, oko svega ostalog, propada. I zato je ta nervoza ispoljena ovde, ne briga za građane, jer da je briga za građane drugačije bi se Povelja i zakon pravili. Ovde je briga za lične interese. Ovo je kukavičluk i sebičnjaštvo. Ništa drugo.

Reč ima predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić.

Da bude jasno, gospodin Koštunica se dogovorio sa Milom Đukanovićem, ne ja. Znači, autori Beogradskog sporazuma. Počeo sam da se dogovaram sa Milom Đukanovićem posle potpisa Beogradskog sporazuma, kada je stvar bila gotova. Pre toga uopšte nismo razgovarali zbog toga što smo se razišli oko pitanja zajedničke države od 1999-2000. godine. Prekinuli smo odnose do trenutka dok nismo postali ponovo partneri, povezao nas je gospodin Koštunica.
Sve ono što je definisano u Beogradskom sporazumu pretočeno je u Povelju. Ako ste hteli više države, zašto niste u Beogradski sporazum stavili više države? Ono što je ova komisija uradila je maksimum što je mogla da uradi na osnovu tih nekoliko elemenata koji su dati u Beogradskom sporazumu. Vi ne možete da pravite kuću od deset spratova ako imate tri cigle. Možete da napravite malu zemunicu. Vi ste dali tri cigle Komisiji, ona je od te tri cigle nešto napravila i to je bolje nego ništa.
Duboko verujem da je ova država moguća i da je to trenutno maksimum koji mi možemo da ostvarimo kao narod. Alternativa je kriza u Crnoj Gori, alternativa je odlaganje rešenja između Srbije i Crne Gore, alternativa je - svi zajedno na slepi kolosek, alternativa je - ovaj narod još pet godina, još deset godina na magareću klupu. Ko to može da preuzme kao odgovornost? Ja ne i zbog toga sam pre šest meseci i danas preuzeo na sebe obavezu da branim jednu stvar, čijih sam slabosti svestan, za razliku od kukavica koji potpišu, pa pobegnu u mišiju rupu i kažu - nismo znali, nismo znali šta potpisujemo. Branim to što su oni potpisali, jer verujem da je to jedno dobro rešenje.
Ne iz demagogije. Mnogo bi jednostavnije za mene to bilo, te priče - hoće vlast. Zar ne bi bilo jednostavnije da se odvoji Srbija i da ja budem u Srbiji vlast, nego da imamo gore još neku strukturu. To su gluposti.
Najpre je bila teorija - dogovorio se Đinđić s Đukanovićem da se razdvoje te dve države da bi svako imao vlast u svojoj državi. Onda - dogovorili su se da se ne razdvoje da bi imali vlast. Ne znam, šta god da bude, opet se neko dogovorio. Te teorije zavere i te paranoje, to ostavite za psihijatriju.
Ovde se radi o traženju najmanjeg zdravog zajedničkog nazivnika, da se stvori jedna struktura koja može da traje. Niko od nas nije kriv što je taj zajednički nazivnik tako mali. Mnogo bi bolje bilo da je veći, mnogo bi bolje bilo da smo mi Švajcarska, pa da kažemo: evo, žive tu jedni, žive tu drugi, treći, svi se zovu Švajcarci i svi kažu - nosim švajcarsku zastavu, govorim italijanski, govorim nemački, govorim francuski, nosim švajcarsku zastavu.
Ko bi u toj državi rekao - ja sam Jugosloven? Ko od nas, ko od vas bi rekao da je Jugosloven? Kako mislite da može da bude jedna federacija u kojoj niko sebe ne smatra građaninom te federacije nego - ja sam Srbin, ja sam Crnogorac i uz to živim u Jugoslaviji. Ko bi u Crnoj Gori pristao na drugačiji odnos osim po ključu koji je konfederalni. O čemu vi pričate? Gde su vam saveznici za tu federalnu državu, vi koji žalite, eto propustili smo priliku, mogli smo još malo da pritišćemo, pa da napravimo federalnu državu. Zar mislite da bi Predrag Bulatović pristao na nešto drugo nego na ključ?
Ja sam s njim razgovarao o tome. Sve može da se dovede u pitanje, ali ne može ključ. Ne može "jedan čovek - jedan glas", to je neprihvatljivo za Crnogorce. Za one Crnogorce koji su za federaciju. Onda sam rekao - nema federacije, jer dva i dva su četiri. To nije teorija. On je rekao - pa dobro, šta može, ali ovo je uslov. Ne može "jedan čovek - jedan glas", jer to u Crnoj Gori niko neće prihvatiti.
To je realnost. Na osnovu te realnosti je napravljen najmanje zajednički nazivnik koji nije loš. Jako je loše ako počinje jedna država već sa osećanjem da je neželjena. Ako politička generacija koja je danas na sceni u Srbiji i Crnoj Gori i u narednih 10 godina bude želela da od toga napravi pristojnu državu, to će biti pristojna država. Ako ne bude želela, neće biti. Postoji dovoljno prostora da se od te države napravi pristojna stvar. Budite "za" ili budite "protiv", mislim da je to pošteno. U krajnjem slučaju i to je politička odgovornost, pa svako neka onda objašnjava i svojoj deci i svojim unucima na kojoj je strani bio kada se odlučivalo o sudbini države. (Aplauz.)

Zahvaljujem predsedniku Vlade i određujem pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze - 15,45.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nastavimo raspravu o tekstu Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, sa tekstom zakona za njeno sprovođenje, molim vas da proverimo da li imamo kvorum za rad.       
Konstatujem da imamo kvorum i možemo nastaviti rad.
Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Skupštine, poštovani ministri, dame i gospodo, pred nama je tekst Ustavne povelje i zakon o njenom sprovođenju.
Ono što ovu raspravu može da čini neobičnom jeste činjenica da na taj tekst ni poslanici ni poslaničke grupe ne mogu amandmanski intervenisati. Iz tog razloga me čudi zašto Ustavna komisija, polazeći od toga postulata, nije u svoj sastav uključila i nekog estetu ili stilistu, koji bi taj tekst ustavne povelje stilski "izbrusio", iz prostog razloga što se naknadnom intervencijom to ne može učiniti. Razumem da se to ne može učiniti zato što u njenom donošenju učestvuje više subjekata. Naknada koordinacija bi bila zaista otežana, te iz tog razloga imam razumevanja za takvu odluku.
Iako priznajem da je moje znanje ustavno-pravne materije prilično skromno, opet sebi dajem za pravo da, poznavajući otprilike ustavnu tradiciju Srba, preambula ustavnog teksta se obično piše svečanim jezikom, svečanim tonom. Naravno, bez one isprazne retorike i patetike.
Taj svečani ton prosto pokazuje da postoji narodna volja da se određena državna zajednica formira. Ono, istini za volju, narodna volja nije ni utvrđena. Ova država je pravljena iz nužde. Ova zajednička država ili buduća državna zajednica će nastati voljom međunarodnog faktora. Mi možemo i takvu činjenicu da utvrdimo i to ne što je volimo, nego što smo prinuđeni.
Kada sam govorio o stilu, evo recimo u preambuli se odrednica "koja" pojavljuje na bliskom odstojanju, a to prilično remeti taj način interpretiranja. To je u priličnoj meri i stilski rogobatno. Iz tog razloga onaj ko je pisao Povelju, prosto je tu činjenicu prenebregao. Zato je opšti utisak da je preambula napisana suvim rečnikom državnog birokrate, a to, još jednom ističem, nije dobro.
Kada sam rekao da buduća državna zajednica ne nastaje iz narodne volje, onda sam prvenstveno imao u vidu....
Gospođo predsednice, opomenite poslanike da slušaju.

Molim narodne poslanike da saslušamo gospodina Ćirkovića.