Dame i gospodo narodni poslanici, posle osam meseci zamajavanja i stalnog putovanja od Beograda do Podgorice, pred nama je Ustavna povelja. Na osnovu ove ustavne povelje jedna država treba da nestane. Neće se federalna država preurediti kako su to mnogi govorili, pre svega lideri DOS-a. Jednostavno, zajednička država će se ugasiti.
Uostalom, celi svet zna da se povelja donosi samo zato što SAD i Evropska unija žele da odlože secesiju Crne Gore, da bi se stekli povoljniji uslovi za konačno odvajanje Kosmeta, a možda i same Vojvodine. Zato je ova kvazidržavna zajednica i oročena na tri godine. Znači, po sistemu da to privremeno traje, pa da se u jednom trenutku sve razbije na užu Srbiju, Kosmet, Crnu Goru i eventualno Vojvodinu.
Cela ustavna povelja je od početka koncipirana tako da ova tobož državna zajednica ne može nikako da funkcioniše. Ova ustavna povelja na neki način prihvata visoki stepen separacije Crne Gore i legalizuje već unapred otcepljenje Crne Gore posle tri godine, a može to vreme da bude i kraće.
Brojne su nelogičnosti i pravni nonsensi kada je reč o sadržaju ovog dokumenta. Ustavna povelja predviđa dva odvojena privredna sistema i samo njihovu harmonizaciju. Dva privredna sistema imaju sopstvene banke, sopstvene nacionalne valute, sopstvene fiskalne sisteme i sopstvena carinska područja.
Naravno, zajedničko tržište ne postoji bez carinske unije. Sa sopstvenim carinskim područjima Srbija i Crna Gora nisu u zajedničkom tržištu. One su samo u zoni slobodne trgovine. Takvu situaciju imamo - na primer, naš odnos prema Rusiji, Bosni i Hercegovini ili Mađarskoj. Znači, tu i nije potrebna državna zajednica. Zašto uopšte Evropska unija pristaje na jedan ovakav termin i jednu odrednicu, možemo da se zapitamo, zašto zajedničko tržište. Zato što Evropska unija vrlo dobro zna da upravo ovim dokumentom niti će biti jedne države, niti će biti jednog tržišta.
Ustavna povelja takođe ne predviđa niti guvernera narodne banke niti centralne banke, niti ministra finansija, a u statutu MMF-a i Svetske banke jasno se kaže da svaku državu mogu da predstavljaju, bar u ovom pogledu, ili guverner ili ministar finansija. Naravno, neće MMF i Svetska banka prilagođavati svoj statut Srbiji i Crnoj Gori. Baš kada je reč o setu ovih pitanja, kada se postavi pitanje kakva je ova država koja nema nacionalnu valutu, nema sopstvenu banku, jedan naš ugledni profesor kaže - to je nikakva država.
Savet ministara je skup od pet ministara. To je vlada koja ne vlada. Ministri i nisu ministri, jednostavno, oni niti vode niti utvrđuju politiku, već samo koordiniraju nadležna ministarstva država članica.
Poseban nonsens je vezan za dva ministarstva, ministarstvo za spoljnu politiku i za odbranu, gde se ministri menjaju na pola mandata. Kakav će imati autoritet jedan ministar kada zna da će ovaj njegov zamenik doći za dve godine i biti njemu šef, ili kada se donose odluke u savetu ministara i u slučaju nerešenog ishoda 3:3 biće presudan glas predsednika, ali samo pod uslovom da jedan ministar iz druge države članice glasa za takvu odluku.
Naravno, ovo je samo jedan primer paraliza i velike teškoće da se dođe do odluka. Jednostavno, sve u ovoj povelji vrvi od apsurda. Državna zajednica Srbije i Crne Gore je jedna neobična tvorevina, oročena na tri godine i raspolaže manjim državnim sadržajima i ovlašćenjima nego što je to imala SRJ.
Osnovne odredbe, sasvim sigurno, urađene su pre svega po diktatu Zapada, po diktatu onih koji su nas rušili, ubijali tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Oni nama ovde nameću nešto čega nema u svetu. Nigde u svetu ovakva pravna rešenja ne postoje. Primera radi, tu je član 9. gde se govori o manjinskim i ljudskim pravima, o individualnim, kolektivnim, o građanskim slobodama, gde se kaže da se to ne može ograničiti niti smanjiti.
Sve odgovorne i ozbiljne države imaju ugrađene pravne mehanizme da se ova prava mogu ograničiti u određenim uslovima: znači, u uslovima separatističkih zloupotreba, oružanih pobuna, terorističkih akata; sve ozbiljne države su to ugradile u svoje pravne sisteme. Amerika je tako nešto donela posle 11. septembra, Rusija posle upada Čečena, Španija ima takve odredbe, Velika Britanija veoma često ima direktnu upravu koju uspostavlja u Severnoj Irskoj. Zašto su to oni nama nametnuli kada toga nema u njihovim najvišim pravnim i političkim aktima? Zato što je moguće da na jugu Srbije dođe do određenih pobuna, terorističkih aktivnosti, a mi nećemo moći upravo na osnovu ove povelje nikako da reagujemo.
Naravno, tu su različiti pariteti i rotacije oko predstavljanja u Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama. Sve to jasno govori da od zajedničke države nema ništa. U krajnjem slučaju, ovo je jedan provizorijum. Nije stabilna država. Ovo je samo jedan okvir da Srbija lakše proguta formalno-pravni i faktički gubitak Kosova i Metohije. Svi se ovde pozivaju na Evropsku uniju, na Savet Evrope, kao da se ulaskom (iako niko ne spori da treba ući u Savet Evrope, odnosno Uniju) svi problemi rešavaju. To nije tačno. Malopre je jedan kolega iz Socijaldemokratije, čini mi se, govorio da ćemo ući u Evropsku uniju 2013. godine. To je "ne lipši magarče do zelene trave", ako se sve vezuje za Evropsku uniju i ako je sav lek za naše nedaće ulazak u Evropsku uniju.
Sasvim je jasno da su učesnici i potpisnici ovog beogradskog sporazuma potpisali nešto na šta nisu imali pravo. Svi potpisnici nisu imali mandat za tako nešto, da tako odluče, jer nisu nosioci ustavotvorne vlasti. Nama je jasno, i Đukanović, i Filip Vujanović, i Koštunica, i Đinđić i Labus jednostavno nisu mogli da naprave neki bolji dokument.
Đukanović je osvedočeni separatista, čovek koji je došao na krilima srpskog ponosa i dostojanstva na vlast, da bi negde 1997. sve to izneverio i bio prikriveni separatista do 5. oktobra, a otvoreni od 5. oktobra. On i Filip Vujanović su jasno rekli da ništa od državne zajednice neće biti i da je njihov glavni cilj samostalna i nezavisna Crna Gora.
Koštunica, sasvim je jasno, a bez uvrede ovde prisutnih kolega, ne može da reši nijedan krucijalan problem u državi. Zoran Đinđić i Labus su pre svega eksponenti zapadne politike i oni prihvataju sve diktate koji im se nameću. Možda su i preuzeli neke velike obaveze 5. oktobra. Sve ovo jasno govori da i ovaj akt, najviši državni i politički akt, neće voditi u pravcu sređivanja najvažnijih državnih pitanja.
Na kraju, sasvim je izvesno i to da se posle dve i po godine vlasti DOS-a nalazimo u jednoj bezizlaznoj situaciji kako u ekonomskom tako i u političkom i socijalnom pogledu, a nažalost i kada je reč o najkrupnijim državnim pitanjima, koja su vezana upravo za donošenje ove ustavne povelje. A da je to tako najbolje govore i reči predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti Dejana Medakovića, koji kaže - u zemlji se odigrava velika nacionalna drama čijih posledica ljudi nisu ni svesni, a nosioci vlasti nove političke elite samo su epizodisti u toj nacionalnoj drami. Mi smo duboko uvereni da je predsednik Srpske akademije sasvim u pravu. Nećemo glasati za Ustavnu povelju.

Reč ima narodni poslanik Bratoljub Janačković, a posle njega narodni poslanik Miloš Todorović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Ustavna povelja Srbije i Crne Gore. Ona ukida državu Jugoslaviju i istovremeno uspostavlja nove odnose države Srbije i države Crne Gore. Dva akta u jednom dokumentu. Po mom i po mišljenju Nove demokratije pred nama je akt o realnoj uniji, ili akt kojim se najbliže određuju odnosi koji se uspostavljaju. Kako god da je, u jednom aktu koji je podržala i Evropska unija, pominje se ime države Srbije i pretpostavljaju njeni politički i ekonomski kapaciteti.
Povelja ima naravno svoju svrhu i uslovljenost, o čemu ću nešto kasnije. Sam čin definisanja odnosa sa Crnom Gorom ovom poveljom otvara pitanje o istorijskoj, političkoj i uopšte državnoj svrsi donošenja ovog dokumenta ovakvog sadržaja.
Državno-politička elita države Srbije, mi poslanici i građani Srbije, podsećajući se na politička zbivanja iz političke istorije Srbije, moramo postaviti sebi pitanje - zašto uvek sa zakašnjenjem i uz pritiske, ovoga puta Evropske unije, prihvatamo državno rezonovanje koje polazi od afirmacije države Srbije i donosimo, tek za regulisanje odnosa Srbije i Crne Gore, dokument o realnoj uniji dve praktično suverene države, kada značaj takvog dokumenta nije više od presudne važnosti za ove dve države u nekom istorijskom smislu.
Da podvučem, jednostavno, za Srbiju dokumenti ovakvog sadržaja, da smo imali malo zdraviji politički rezon političkih elita i državnika, da smo ih nudili u nekim drugim prilikama i istorijskim vododelnicama, sigurno bi imali blagodatnije delovanje na ukupno stanje države i naroda Srbije.
Kakve bi se istorijske kataklizme izbegle da je monarh Aleksandar I Karađorđević ostao na ovakvom modelu i najpre definisao državne interese Srbije u 1918, u kriznoj 1921. ili 1931, pa dalje u 1939. godini?
Šta bi danas rekao mudri Stojan Protić, prvi predsednik Vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, koji se usprotivio teoriji o tri imena za isti narod i integralnom jugoslovenstvu?
Šta tek da kažemo o ideji utapanja državnog identiteta u jugoslovenstvo, što su, do potpunog razbijanja političkog identiteta Srbije i gušenja političkih partija koje drugačije misle, sprovodili nesretni radikali iz Narodne radikalne stranke, Jugoslovenska radikalna zajednica Stojadinovića i pristalice kraljeve šestojanuarske dikature 1929. godine.
Prema njihovim modelima utapanja i gubljenja državnog identiteta Srbije i nerazumevanja istorijskih prilika, metodi Josipa Broza u federalnoj Jugoslaviji za ograničavanje državnosti Srbije zaista su pružali veće šanse Srbiji.
Poštovani, pripadao sam, a i sada sam deo političke generacije osnivača Nove demokratije koji su sa delom svoje političke generacije sada okupljenih u liberalima Slovenije, početkom 1990. godine, pokušali da afirmišu ideju o konfederaciji ili realnoj uniji na tlu nekadašnje Jugoslavije, koja je polazila i od državnosti Srbije.
Ubeđen sam da bi istorijska kataklizma srpskog naroda bila manja, ako ne i izbegnuta, a Srbija već bila u zajednici država Evrope. Međutim, kao usud nas je pratilo, i na ovoj vremenskoj istorijskoj vododelnici, jugoslovenstvo, odsustvo političke demokratije, neosećanje za državni identitet Srbije, odsustvo smisla za realnost, nacionalizam za koji niko nije imao razumevanja, nacionalne ideje koje su saopštavane u matrici negacije građanskog društva, kapitalizma i evroatlantskih integracija.
Tada je bilo jasno, a u međuvremenu praksom i brutalno potvrđeno - jugoslovenstvo oko Slobodana Miloševića skupo nas je koštalo. Za 10 godina tog jugoslovenstva potrošen je čitav vek Srbije i njenih građana.
Poštovani, želeo sam samo sa gorčinom da pomenem da smo često u istoriji, a i ovaj dokument pred nama to dokazuje, državno rezonovanje koje polazi od poštovanja državnosti i suverenosti Srbije koristili sa zakašnjenjem i ne najboljim povodom.
Tako i danas ova ustavna povelja koja konstituiše realnu uniju Srbije i Crne Gore pada u vreme kada se dovršava zgrada jedne moćnije Evropske unije, kao Evropske Države Država, koja kroz Konvenciju o ustavnoj povelji Evrope definiše: građanina Evrope, parlament Evrope, vladu Evrope, vojsku Evrope, policiju Evrope, ekonomiju Evrope, pravosudni sistem Evrope ...
Izgradnja te unije država Evrope propituje i nas poslanike i državnu elitu Srbije - koji su nam glavni ciljevi državne politike? Ako je to Srbija članica unije država Evrope, onda je sadržina te evropske unije i mera našeg zalaganja za realnu uniju Srbije i Crne Gore, pa i procena vremenskog trajanja te unije.
Ako Srbija teži uniji evropskih država, onda mora da pretpostavi i ulog svoje nacionalne vojske u evropsku armiju, a s tim u vezi i ograničenje svog klasičnog suvereniteta. Srbija mora da pretpostavi prihvatanje i drugih pravila Evropske unije koja se u ekonomiji i pravnom sistemu primenjuju direktno.
Povelja Srbije i Crne Gore danas, treba otvoreno reći, stvara vremensku poziciju Evropskoj uniji da, pre demontiranja nacionalnih konfliktnih strategija na Balkanu, ojača mehanizme i stvori instrumente za održivo evropsko prisustvo, da oformi svoju armiju, policiju, pravosuđe. Sve su to interesi Evropske unije.
Ali, povelja daje šansu i Srbiji da učvrsti Srbiju kao državu građanskih prava, evropskih standarda, kapitalizma, otvorenog društva. Povelja nas obavezuje da se okrenemo državi Srbiji u službi građana Srbije. Sve dosadašnje ideje velike Jugoslavije nisu nas usrećile.
Želeo bih, povodom ove povelje i uspostavljanja unije, da zamolim predstavnike nekih političkih snaga u Srbiji da prestanu da nas uveravaju kako je moguć povratak svih klasičnih funkcija države Srbije na Kosmetu. Država Srbija ne može da prihvati ovakve prikrivane scenarije za očuvanje onih državnih formi koje je pregazilo vreme i koje su, nažalost, poražene na Kosmetu.
Šta Srbija može i mora? Srbija mora i može da rešava i nametne rešavanje otvorenih pitanja Kosmeta sama, svojom inicijativom. Ovom poveljom Srbija treba da stvori sve kapacitete koji su joj za to potrebni.
Ako Srbija dobro razume svoj evropski hod i očuvanje svog identiteta kroz Evropu, onda njena nacionalna strategija, kada je o Kosmetu reč, mora da počiva na razvoju Kosmeta kao specijalne regije Evrope sa visokom autonomijom, uz direktno, stabilno i trajno prisustvo Evropske unije, njenih snaga bezbednosti, policije i pravosuđa. Takva autonomija podrazumeva i regionalizaciju samog Kosmeta, kao i visoka kolektivna prava za etničke zajednice i njihova prava na upravljanje tom zajednicom.
Otvorenost Kosmeta za Srbiju, ali i za Albaniju, može da se obezbedi samo nagodbom Albanije, Evropske unije i Srbije, kojom se definišu sadržaj i kapaciteti tzv. nezavisnosti Kosmeta, odnosno "granice upotrebe tih kapaciteta".
Nova demokratija nema ništa protiv da tako dogovoreni kapaciteti budu ugrađeni u zajednicu država Evrope, ali i upozorava da pokušaj stvaranja velike Albanije ili zajednice albanskih država, s jedne strane i zahtevi da se povrate sve klasične funkcije Srbije na Kosmetu, s druge strane, neminovno za posledicu imaju podelu Kosmeta ili novi rat.
Nadam se da je starateljstvo Evropske unije nad ovom poveljom istovremeno i znak da Evropa razume da nova ratna drama na Balkanu može da se izbegne samo ako Evropska unija razmeni interese sa Srbijom, oslobodi se stereotipa o Srbima kao dežurnim krivcima, uravnoteži svoj stav i zaista preuzme odgovornost za trajno vršenje vitalnih funkcija države Srbije na Kosmetu. U protivnom, to neće biti poraz Srbije, već poraz Evropske unije i civilizacijskih vrednosti.
Usvajanjem Ustavne povelje pred Srbijom se postavlja važan cilj - Srbija članica ujedinjenih država Evrope; vojska Srbije u evropskoj armiji; policija Srbije u evropskoj policiji; građani Srbije i njihova prava pod zaštitom Ustava ujedinjene Evrope.
Na kraju, izražavam svoje uverenje da su ovim sve bolne iluzije jugoslovenstva kolabirale i da država Srbija krči svoj put ka ujedinjenim državama Evrope, što je i cilj Nove demokratije i naše porodice evropskih liberala.
Dame i gospodo, za evropsku državu Srbiju odgovoran je ovaj parlament. Zato će poslanici Nove demokratije podržati Ustavnu povelju Srbije i Crne Gore, jer je i doživljavaju samo kao akt priznanja i obnavljanja državnosti Srbije i kao okvir institucija za saradnju dveju, u evropskom smislu, samostalnih država. Stoga pozivam i ostale poslanike da prevladaju rivalstva dnevne politike i ponašaju se kao državnici koji razumeju evropske procese, žive u skladu sa svojim vremenom i, naravno, glasaju za usvajanje povelje.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS, povreda Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, svestan toga da mi DOS nikada ne bi dao pravo na repliku, posle prethodnika, prijavljujem povredu Poslovnika, član 100. stav 1 - "govornici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine".
Naime, ne verujem u želju da se kritika prebaci na današnje radikale, ali uz pežorativno pominjanje imena radikala izrečena je jedna neistina o tome da je Narodna radikalna stranka, znači naša preteča, pa onda i Jereza, Jugoslovenska radikalska zajednica, kriva za jugoslovenstvo koje nas je, kao pošast, zadesilo.
Da nas ne biste i na taj način krivili za pošasti, samo jednu istorijsku činjenicu da iznesem - zajednička država, nastala posle 1918. godine, nazivala se Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, sve do smrti Nikole Pašića. Kralj Aleksandar I nije smeo da se upusti u preimenovanje te države i nije smeo da predloži da se nazove Jugoslavijom, sve dok Nikola Pašić nije umro, opet zaslugom kralja Aleksandra I Karađorđevića. Izneta je istorijska neistina.

Formalno nemate prava ni na repliku, ni na povredu Poslovnika po ovom članu. Što se istorijskih neistina tiče, i vašeg reagovanja, onda je bilo potrebno da i u vašem izlaganju bude istinitih podataka i zaista vas molim da ne zloupotrebljavamo Poslovnik Narodne skupštine.
Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština danas razmatra Ustavnu povelju državne zajednice Srbije i Crne Gore. Poznato je da su Ujedinjene nacije obrazovane pravnim aktom koji se zove Povelja. Poznato je takođe da Ujedinjene nacije nisu jedinstvena država, već organizacija sa mnogo država članica. U našoj istoriji, u srednjem veku, povelje su bili svečani vladarski ukazi, kojima se dodeljuju neke povlastice ili imanja uglednim ustanovama ili pojedincima.
Pošto pretpostavljam, nadam se opravdano, da se ne vraćamo u srednji vek, moramo utvrditi ko nam je podario ovu povelju, dakle, ko je vladalac i šta smo mi, kao podanici, ovom poveljom dobili? Današnji naš vladalac nesumnjivo je, po mišljenju poslanika SSJ, legalno izabrana vlast u Crnoj Gori i oligarhija zvana DOS u Srbiji. Oni su nam poturili ovu povelju, posle devetomesečnih porođajnih muka, kojom sva pitanja ostaju otvorena, nijedan problem nije rešen, kojom je utvrđen neminovni razlaz Srbije i Crne Gore posle tri godine, i najzad, najgore - kojom Srbija postaje "užas", Srbija bez Kosova i Metohije.
U članu 5. Povelje tvrdi se da teritoriju Srbije i Crne Gore čine teritorije država članica. Istovremeno u preambuli Povelje stoji da su Kosovo i Metohija trenutno pod upravom međunarodne administracije, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Svi znamo da se u Rezoluciji 1244 govori o Kosovu i Metohiji kao delu Jugoslavije, koja baš usvajanjem ove povelje, dame i gospodo, prestaje da postoji. Očigledno je da se Kosovo i Metohija neće vraćati u sastav neke novonastale države Srbije, kad i ako ikada ode međunarodna administracija. Naš vladalac DOS o ovome niti razmišlja, niti dozvoljava razgovor na tu temu. Oni imaju samo jednu preokupaciju - kako zgrabiti što više funkcija u budućoj državnoj zajednici.
U članu 12. i 13. govori se o zajedničkom tržištu i slobodi kretanja. To su izvanredna načela po mišljenju SSJ, ali u odnosima Srbije i Crne Gore odavno ne važe. Ko god putuje u Crnu Goru, video je carinu kod Brodareva. Države koje imaju različite monete i različite carinske stope ne mogu imati zajedničko tržište. Jedino mogu imati zajednički šverc, i to cigara, goriva, oružja, a nažalost u poslednje vreme i ljudi, i to sve pod kontrolom jedne grupe ljudi, baš kao i do sada.
Prema odredbama ove povelje, član 7, državljani Crne Gore više neće imati pravo glasa u Srbiji. Pretpostavljam da se radi bar o 300.000 birača. Ako ih saberemo sa 800.000 birača koji su upisani kao višak u birački spisak, svodi se na to da će biračko telo u Srbiji biti negde oko pet miliona.
Povelja dalje utvrđuje da je Skupština Srbije i Crne Gore jednodomna i da je čini 126 poslanika, iz Srbije 91 poslanik, iz Crne Gore 35. U članu 2. Povelje proklamovano je načelo ravnopravnosti, a već u članu 20, dame i gospodo, ustanovljeno je načelo neravnopravnosti građana Srbije i Crne Gore, jer na jednog poslanika iz Srbije dolazi 71.000 birača, a na poslanika iz Crne Gore ima samo 12.000. Praktično će poslaniku iz Srbije za nove izbore trebati oko 30.000 birača, a poslaniku iz Crne Gore samo 4.000-5.000 glasova.Zato mislim da bi nova savezna skupština trebalo da ima bar 300 poslanika, od kojih bi 31 bio iz Crne Gore. To bi bilo otprilike približno srazmerno.
U istom članu postavljena je još jedna zamka za srpski deo skupštine. Naime, skupština donosi odluke većinom glasova, od ukupnog broja poslanika, s tim da za odluku glasa i većina od ukupnog broja poslanika iz svake države članice. Dakle, 18 Crnogoraca će praktično odlučivati o svemu. Oni u stvari imaju pravo veta i mogu da ocenjuju celu skupštinu i bukvalno da ih drže kao taoce. Trebaće bar 35 velikih stanova u Beogradu, trebaće sobe u "Hajatu", trebaće brdo evra da bi skupština uopšte funkcionisala.
U odredbama o izboru predsednika Srbije i Crne Gore naziru se nove izborne igre bez prestanka. Predviđeno je, naime, da se skupština raspušta i raspisuju novi izbori ukoliko propadnu dva pokušaja da se izabere predsednik, tj. predloženi kandidat za predsednika Srbije i Crne Gore. Šta ako i ova nova skupština ne izabere predsednika - opet izbori. Sve zavisi dakle od onih 18 famoznih delegata tj. poslanika iz Crne Gore.
Kod glasanja za listu kandidata za savet ministara opet se preti raspuštanjem skupštine ukoliko lista ne dobije saglasnost u roku od 60 dana. Iako Povelja, dame i gospodo, još uvek nije ni usvojena, DOS je već postavio ministre, pa se tako za ministra spoljnih poslova postavlja Goran Svilanović, čovek koji i sam priznaje da u protekle dve godine nije imao baš nikakvog uspeha u vođenju politike. Predaja Prevlake Hrvatskoj samo je jedan od pokazatelja kako ne treba voditi našu spoljnu politiku i biće crnim slovima upisana u istoriju naše državnosti.
Za ministra za ljudska i manjinska prava, dame i gospodo, predlaže se gospodin Rasim Ljajić, koji apsolutno nikakvog uspeha u svom poslu nije imao, i ovo mu je samo prilika za neki popravni ispit, koji on sigurno neće položiti.
Isto tako, imamo jedan vrlo nejasan predlog za vojnog ministra. Naravno, neću govoriti o kome se radi, vi to dobro znate. Međutim, ovakvim postavljenjem već je prekršen član 35. stav 3. Povelje koji glasi: "Kandidati za ministra spoljnih poslova i ministra odbrane su iz različitih država članica".
Eto, dame i gospodo, sa koliko je ozbiljnosti i stručnosti DOS pristupio pisanju ove povelje. Jednogodišnje usvajanje Ustavne povelje postiglno je svoj cilj da se kupi što više vremena i da se narodu skrene pažnja sa neprijatne stvarnosti. U članu 65. Povelje se kaže - obavezuju se države članice da svoje ustave donesu u roku od šest meseci. To je još jedna prazna priča i novo vunovlačarenje u nedogled. DOS u stvari namerava da ustav Srbije donosi pune dve godine, kako bi maksimalno odložio izbore.
No, to im je uzaludna nada. Besan, gladan i odlučan narod već im kuca na vrata. Vreme je da se uspostavi nova vlast, po želji biračkog tela. Biće isto onako kako je bilo u Leskovcu i Despotovcu, na lokalnim izborima, na Ubu i u Barajevu, Ražnju, Pirotu i Požarevcu. Svuda katastrofalan izborni poraz DOS-a i DS, a pobeda opozicije i ponegde DSS. Tu, dame i gospodo, treba i tražiti novu skupštinu i vladu, a DOS će biti samo ružna prošlost, primer za opomenu našem narodu.
Sve u svemu, dame i gospodo, narodu u Srbiji, po mišljenju poslanika SSJ, nije potrebna ni Ustavna povelja, ni novi ustav, već izbori na svim nivoima, da narod dobije vlast po svojoj želji, nadu za bolji život i sam biološki opstanak.

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić. Poslanička grupa SSJ je utrošila svoje vreme.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, kada smo u ovoj skupštini početkom aprila prošle godine razmatrali Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore bilo je rečeno da će Ustavna komisija uraditi takvu Ustavnu povelju čije će odredbe obezbediti funkcionalnu državnu zajednicu.
Šta nam je sada ponuđeno - ponuđen nam je dokument koji nosi sva obeležja nezavisnosti dve države, osim međunarodnog priznanja. SPS se zalaže, kao što je to činila i do sada, da se sačuva zajednička država. SPS smatra da je i Jugoslavija kao država na najbolji način obezbeđivala, i sada obezbeđuje, ostvarivanje interesa srpskog i crnogorskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji i Crnoj Gori.
Pod imenom Jugoslavija bili smo poznati i priznati u svetu. Zašto se menja naziv - pa mi smo stvarno kao Sloveni na jugu slovenskog prostora. Iz predložene Ustavne povelje proizilazi zaključak da se želi po svaku cenu u celosti razbiti Jugoslavija, da ne bi eventualno u nekom budućem periodu ponovo postala Pijemont ujedinjenja Južnih Slovena.
Socijalistička partija Srbije je za integraciju uz puno uvažavanje ravnopravnosti Srbije i Crne Gore. Integracijom ne sme niko da bude oštećen ni na ekonomskom, ni na političkom planu. Socijalistička partija je za integraciju u skladu sa evropskim principima, međutim, ovo što nam je poveljom ponuđeno ne vodi integraciji, već dezintegraciji.
Gospodo iz DOS-a, dok vi niste došli na vlast, uporno i stalno ste govorili da ćete odlaskom sa vlasti predsednika Slobodana Miloševića lako i brzo rešiti odnose sa Crnom Gorom, da ćete sačuvati zajedničku državu. Nikada niste hteli da priznate da je problem mnogo složeniji. Šta je sada ovo što se nudi, a nije federacija, nije konfederacija, nije ni unija, neki labavi savez Srbije i Crne Gore? Više liči na savez suverenih država, neka ugovorena tvorevina na probu od tri godine. Nudi se neki model, neki hibrid koji nije poznat i ne postoji ni u međunarodnoj teoriji ni u praksi, nigde ne postoji takav model organizovane države u svetu.
SPS uvažava realnost, silom ne treba i ne mogu da se rešavaju ova pitanja. Jasno je da se državna zajednica može stvoriti samo dobrom voljom građana Srbije i Crne Gore. Naglašavam, voljom građana, ne samo voljom političkih elita. U pisanju ovih dokumenata nije učestvovala javnost Srbije ni Crne Gore, nije konsultovana ni struka ni nauka. Narod se ostavlja u nesigurnoj poziciji iščekivanja, a zna se da je sporazum napravljen iza leđa naroda. Polazne osnove van bilo kakvih ustavnih ovlašćenja potpisali su čelnici vladajućih partija Srbije i Crne Gore.
Ko je pitao građane žele li da žive u zajedničkoj državi? Izneću zapažanja sa područja opštine Prijepolje, koja se najvećim delom graniči sa Crnom Gorom. U toj opštini u približno istom broju žive Srbi i Muslimani, uz manji broj Crnogoraca i pripadnika drugih naroda. Ogromna većina tih građana, bez obzira na nacionalnu pripadnost, izražava nezadovoljstvo stvaranjem mogućnosti da se za tri godine ove dve republike potpuno odvoje. U tom kraju izrazito nepovoljno gleda se na postojanje policijskih, carinskih i poreskih rampi na Jabuci, na putu prema Pljevljima i u Brodarevu, na putu prema Bijelom Polju i Podgorici. I suviše su jake rodbinske, prijateljske, komšijske i druge veze svih građana tog područja sa susedima iz Crne Gore.
Zašto se nije imalo više strpljenja da se izvidi stanje na terenu? Zar referendum nije bio bolje rešenje da građani odluče, zar ovo ne ide u suprotnom smeru od evropskih integracija? Zadržavamo dve monete, dva monetarna sistema, dva sistema carina, imamo dva različita spoljno-trgovinska sistema, imamo dva tržišna sistema, dva poreska sistema, dva bankarska sistema i nema jedinstvenog ekonomskog prostora. Sve ovo govori da ćemo faktički imati dve ekonomske suverene države.
Da li je ovakvim rešenjima obezbeđena podrška da se zaista sačuva zajednička država? Posle svega, ne iznenađuje što smo ovih dana čuli prvog čelnika Crne Gore da i dalje izjavljuje da je ovo prelazni period, da Crna Gora želi da bude nezavisna i međunarodno priznata država.
Pa, kako na sve ovo gleda naš veliki prijatelj Havijer Solana, koji nas je svojevremeno bombardovao? On je u ime Evropske unije potpisao Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, on je bio supervizor izrade ove ustavne povelje.
Gospodin Havijer Solana u stvari kreira sudbinu građana Srbije i Crne Gore. Da li bi on tako nešto potpisao da se radi o njegovoj Španiji? Naravno, Havijer Solana nema nameru da se nastani u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Naša je nesreća što je DOS dozvolio da padnemo na to da nam odnose u sopstvenoj kući uređuje neko sa strane.
Kako sada obezbediti funkcionalnu državnu zajednicu, kako usaglasiti ekonomski sistem i stvoriti jedinstveni ekonomski prostor, kako će se poštovati dogovor o finansiranju saveznog budžeta, kako u međunarodnim finansijskim odnosima obezbediti da zbog dužničke docnje jedne republike posledice ne snosi druga republika. To smo već imali u dva navrata za poslednjih nekoliko meseci kada je Crna Gora kasnila sa otplatom određenih kredita, iznosa koji su postignuti da se dinamičnije plaćaju prema sporazumu sa Pariskim klubom.
Kako će se usklađivati sistem vrhovnog komandovanja u vojsci? Ko će odlučivati o pojedinim nedorečenim, dvosmislenim i rastegljivim odredbama ove povelje? Hoće li u stalnim gloženjima Srbije i Crne Gore i dalje glavni arbitri biti stranci? Voleo bih danas da čujem prihvatljive odgovore na sva postavljena pitanja. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Maršićanin, a posle njega narodni poslanik Pal Šandor.