Uvažene dame i gospodo, Vlada je dala podršku Predlogu zakona koji je podneo narodni poslanik Čedomir Jovanović. Pismeni izveštaj ste dobili i nisam izašao sa namerom da ga šire obrazlažem, pošto je rasprava izazvala dosta učesnika, izneti su različiti argumenti i sama činjenica da Vlada daje podršku predlagaču naravno ne znači da će zakon biti usvojen, jer mu treba vaša podrška.
Dakle, usuđujem se da pokušam, poštujući sve argumente koji su izneti, da vas podsetim na nekoliko stvari bitnih za odlučivanje. Mi smo suočeni sa posrednim izborima. Ne voljom bilo koga od vas. Verujem dakle da je malo ko, čak da niko u ovoj sali nije bio za to da se poslanici u tu skupštinu biraju na posrednim izborima.
To je bila cena očuvanja zajednice sa Crnom Gorom. Nažalost, mi takve izbore moramo sprovesti. Dakle, to su posredni izbori. Mi danas o tome ne možemo odlučivati.
Čim tu činjenicu prihvatimo kao takvu, kao nešto neprimenjivo, ako onda otvoreno i pošteno sagledavamo sve sa čim smo suočeni kao sa posledicom te činjenice, moramo da prihvatimo jednu tezu koju je malo pre kolega Jočić s pravom rekao, da je to jedan u osnovi atavistički instrument i da pozivanje na stvarnu volju naroda na posrednim izborima jednostavno nije realno. Nisu posredni izbori mehanizam za pokazivanje stvarne volje naroda.
Ono što je bila stvarna volja naroda pokazano je na izborima za Veće građana i Veće republika Skupštine Savezne Republike Jugoslavije. Međutim, te države više nema, te skupštine nema, a mi kreiramo skupštinu jedne zajednice, ponavljam, na posrednim izborima. Prema tome, izbori 2000. jesu bila volja naroda, poslednja za koju znamo, ali svi takođe znamo da to više nije takva volja, ona je drugačija. Međutim, ponavljam, mi smo suočeni sa posrednim izborima.
Gospodo, da podsetim na još jednu stvar, budući da je dosta govoreno o volji naroda i govoreno je o subjektivitetu poslaničkih grupa. Svaki put kada je ovaj parlament, a dosta dugo je to radio, birao poslanike ili u ranije vremena delegacije u Veće republika ili Veće republika i pokrajina SFRJ, odnosno SRJ, to je malo pre kolega Nikolić analizirao, svaki put su predlagači po važećim zakonima Srbije bile upravo poslaničke grupe. Samo vas na to podsećam. Kolega Nikolić je malopre korektno citirao zakonske odredbe iz nekoliko zakona. Naravno, voljom većine ćete odlučiti.

Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo, danas je bilo dosta reči o ovom zakonu. Verovatno je mnogo toga iscrpljeno ili je sve iscrpljeno. Ne bih uzimao na kraju reč da se u ovoj ponovljenoj raspravi nije nekoliko pitanja otvorilo.
Kada nema argumenata obično, a gotovo iz istih usta, uvek od istih pojedinaca poteže se argument šta je to bilo u prethodnih deset godina i to od onih koji bi u svojoj stranci prvo trebalo da rasprave šta su to njihovi lideri tih prethodnih deset godina radili. Ako bi o tih deset godina neko ovde u sali trebalo da raspravlja, onda niko toliko na državnim i partijskim funkcijama nije bio kao lideri onih pojedinaca koji ovde za govornicom govore o prethodnih deset godina. To je gospođi vrlo dobro poznato.
Šta je bilo prethodnih deset godina, ne može da se uporedi u odnosu na ove dve godine. Mi sada pričamo o ove dve godine. Ministar Šabić je ovde rekao jednu istinu, a to je ono što smo mi predložili kao zakon, da se izborna volja građana Srbije za izbor poslanika u državnoj zajednici tretira u odnosu na septembar 2000. godine, a to je za Veće republika i Veće građana. To je tačno.
Naravno, argument da se to ne uvaži jeste činjenica, prvo, da smo mi dobili mnogo poslanika i to ne odgovara DOS-u, ne govorim ministre za vas. Drugo, kao glavni argument koji se javno ističe, to je da u Crnoj Gori DPS nije učestvovao na izborima, pa po toj logici ne bi učestvovao ni u izboru ovih poslanika.
Ustavna povelja ne zabranjuje da se ta izborna volja iz septembra 2000. godine uzima. Mi nismo ni na tome insistirali. Mi samo insistiramo da se jedna izborna volja, ako nije septembarska, onda decembarska, poštuje do kraja i da se vodi računa o toj izbornoj volji.
Ovde je pomenut i argument da se na taj način vršio izbor poslanika u Veće republika. Moram da kažem da se izbor poslanika u Veće republika, kao i u odbore Skupštine, uglavnom vršio dogovorom šefova poslaničkih klubova na osnovu procenta dobijenih glasova, sem onih koji nisu hteli da učestvuju u tome. To je drugo pitanje, kao što ni sada ne učestvuju radikali u odborima. U principu, dogovorom šefova poslaničkih klubova na osnovu procenta dobijenih glasova.
To je potpuno sigurno. U krajnjem slučaju, u tome sam učestvovao kao šef poslaničkog kluba. Tomo, ti to vrlo dobro znaš, zajedno smo učestvovali u tome. Na osnovu toga se vršio raspored broja dobijenih mandata i u odborima, pa i u Veću republika. U tome i jeste suština.
Video sam da su nam ovde odbijeni neki amandmani sa obrazloženjem da nisu u skladu sa Ustavnom poveljom. To je u članu 3, gde se govori upravo o poštovanju volje birača na decembarskim izborima 2000. godine. To ni u članu 3, kako je ovde zapisano, nije izričito zabranjeno. Nije u članu 3. zabranjeno da političke stranke, koje su dobile odgovarajuće biračko telo i odgovarajuću podršku birača decembra 2000. godine, predlažu kandidate za izbor poslanika. To u članu 3. uopšte nije.
To se ovde objašnjava tek u članu 5, gde se daje Administrativnom odboru da odlučuje koliko će ko da ima poslanika. Imajući u vidu iskustva sa Administrativnim odborom u poslednjih pet-šest meseci, koji u stvari sam bira i određuje broj poslanika, teško je poverovati ili, bolje reći, može se čak dogoditi da neke poslaničke grupe ne budu zastupljene i da nemaju poslanike.
Zbog toga mislimo da je važno da poslanička većina uvidi potrebu da se uvaži izmena u članu 3. i u članu 5. i da se prihvati da politička volja birača iz decembra meseca 2000. godine bude uvažena u izboru poslanika za državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.
Znam da je ovo pred kraj popodnevnog dela sednice, da je prisutan i umor i pad koncentracije, ali molim vas da u tišini i uz uvažavanje saslušamo govornika.
Poslaniče, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog ovog zakona je izazvao određene negativne strasti. Jedini razlog za to je sadržan, po našem viđenju stvari, u članu 5. zakona o izboru poslanika.
Dakle, mi još jednom ističemo da poslaničke grupe ne mogu biti politički subjekti. Poslaničke grupe nisu učesnici u izborima. One se formiraju. Ako poslaničke grupe ne predstavljaju izbornu volju građana, onda su i rezultati izbora na neki način lažirani.
Iz tog razloga poslanička grupa Nove Srbije neće podržati ovaj zakon ukoliko većina ne prihvati naše amandmane. Naši amandmani se tiču upodobljavanja člana 5. i člana 3. predloženog zakona. Naravno, ostale intervencije bi bile samo tehničke, leksičke ili jezičke prirode. Još jednom naglašavamo da zaista nije dobro za aktuelnu vlast da počinje da liči na onu staru. Neka vlast bude autentična i neka narodna volja bude poštovana do kraja.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Predlagač?
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predlagač akta.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ipak postoji još prostora za argumentaciju, uprkos svemu onome što je rečeno tokom današnje rasprave. U svim tim stavovima prepoznajem jedan suštinski problem i ignorisaću sve ono što je mnogo više domen nekorektnosti nego skupštinskih dijaloga.
Dakle, jedina ozbiljna prepreka na putu skupštinskog konsenzusa oko ovog zakona nije u statusu predlagača, odnosno ne u tome da li je predlagač stranka, koalicija, poslanička grupa ili sam poslanik, već je zapravo jedina ozbiljna skupštinska dilema trenutak koji će se uzeti kao kriterijum za podelu mandata. Ne postoji nijedan matematički model kojim se mandati mogu deliti kroz poslaničke grupe, poslanike, stranke ili koalicije, a da taj ishod bude drugačiji u jednom ili drugom slučaju, zaviseći od predlagača, bilo da su stranke predlagači, bilo da je koalicija predlagač, bilo da je jedan poslanik ovog parlamenta predlagač. Uvek će postojeći odnosi iz parlamenta biti preslikani, jer za takve stavove i takve odluke glasa većina.
Jedino ozbiljno je pitanje tog vremenskog kriterijuma, da li će se u obzir uzeti situacija iz decembra 2000. godine ili situacija u trenutku u kome se održavaju ovi posredni izbori. Mi smo se, kao predlagači ovog zakona, opredelili za ovo drugo rešenje, dakle za situaciju koja je karakteristična za ovaj trenutak, pre svega zbog toga što mislimo da ona proizvodi manje štete od vezivanja za datum održavanja republičkih izbora, dakle za decembar 2000. godine; manje štete, veoma konkretno, zbog sledećih činjenica - u pravu su oni poslanici koji su, obrazlažući svoj stav i vezujući ga za decembar 2000. godine, rekli da je tada RIK verifikovala samo četiri liste: DOS-a, SPS-a, SRS i SSJ.
Imajući u vidu taj vremenski događaj, jasno je da bi se danas, kao ovlašćeni predlagači, mogli pojaviti jedino ovlašćeni predstavnici te četiri izborne liste. Dakle, ne ovlašćeni predstavnici stranaka koje su činile te izborne liste, već samo ovlašćeni predstavnici te četiri izborne liste.
Paralelno s tim, predložili smo drugi model, model koji se vezuje za ovaj trenutak, dakle za postojeće skupštinske odnose. Kao što vezivanje ove odluke za decembar 2000. ima svoje loše posledice, tako i vezivanje našeg zakona, odnosno kriterijuma za ovaj postojeći trenutak ima svoje negativne posledice.
I u jednom i u drugom slučaju moramo se koristiti političkim pragmatizmom, jer su pravno utemeljene i jedna i druga odluka - odluka o decembru kao kriterijumu pravno je utemeljena u izbornoj volji građana i u odlukama RIK-a, kojima su potvrđene određene izborne liste. Odluka koju vezujemo za postojeći trenutak utemeljena je u Ustavnoj povelji i igonorisanje postojeće situacije zapravo bi za posledicu imalo nove sukobe i dileme unutar postojećih lista, s obzirom da je u međuvremenu došlo do podele.
Dakle, i u prvom i u drugom slučaju nema apsolutno prihvatljivog rešenja. Stoga se danas postavlja jedno razumno pitanje, čak više ne ni političko - da li mi možemo da stvaramo budućnost na osnovu prošlosti ili na osnovu onoga što je naša realnost.
Mnogo ćemo manje pogrešiti ukoliko je budemo stvarali na osnovu onoga što je naša realnost, nego ukoliko gurnemo glavu u pesak i donesemo odluke kojima ćemo se vezati za političku prošlost i odnose od pre dve godine. I u jednom i u drugom slučaju praktično je oštećena samo jedna partija i tokom rasprave se videlo da je to SPS, koja svoje probleme rešava već godinu dana, delimično i pred Parlamentom, kroz Administrativni odbor, ali koja svoj problem u Parlamentu ne može rešiti konačno, bar ne dok se ne dobije konačni stav Ustavnog suda Srbije.
Jer, nemoguće je jednoj partiji u parlamentu, bilo da je reč o SPS, SSJ ili Novoj Srbiji, priznati da je ona suvereni vlasnik poslaničkog mandata, a ne sam poslanik koji ga nosi, a u drugom slučaju, u slučaju naše koalicije, takvo pravo izuzeti i oduzeti nam tu vrstu slobode koju dajemo nekome drugom u ovom parlamentu.
Bar u tom slučaju moraju važiti isti principi za sve. Ako se DOS odrekao tog prava i uvažio potrebu Ustavnog suda Srbije da još jedanput razmatra ustavnost Zakona o izboru narodnih poslanika, u njegovom članu 88, onda se istovremeno od nas ne može tražiti da za druge prihvatimo neki drugačiji princip kao osnov.
I, dok mi budemo poslanička većina, dok mi budemo većina u Administrativnom odboru, važiće isti aršin za sve. Dakle, jedini razuman i celishodan predlog jeste da mandatima u parlamentu mogu da raspolažu stranke, koalicije i političke organizacije koje su učestvovale na izborima i koje su predstavljene u Skupštini. To je upravo rečeno u članu 3. Primetio sam primedbe i navodnu protivrečnost u odnosu na član 5, ali član 5. definiše sam način izbora poslanika, odnosno srazmeru kojom će poslanici biti predstavljeni u novoj skupštini državne zajednice.
Da li je sve ovo najsrećnije rešenje; rekli smo da nije, i to smo rekli onda kada je o tome trebalo govoriti, dakle kada je usvojena Ustavna povelja. Ali, ovaj parlament je dobio tu ustavnu povelju kao dokument koji se može prihvatiti i odbaciti. Prihvatanje je nudilo, mi verujemo, kvalitetnu mogućnost. Odbacivanje nije nudilo ništa više do produbljivanja problema koji su ionako postali nepodnošljivi.
Prema tome, u svemu onome što je rečeno zapravo je samo potvrđena potreba reformisanja i državne zajednice i Srbije, odnosno potvrđena potreba za postojanjem, egzistiranjem one poslaničke većine koja je spremna da taj posao uradi. Plašiti DOS Srbije narodom i građanima je unapred uzaludan posao, jer smo mi uvereni da sve ovo radimo upravo u interesu tog naroda i tih građana.
Podsećati nas na ono što smo mi nekada radili je takođe uzaludan posao, jer smo mi bili akteri tih događaja, a onima koji danas o tome govore, neko je to opisivao i prepričavao, jer njih tada nigde nije bilo. Ni kada nas je bilo 10 na Trgu republike, ni kada nas je bilo milion ispred Skupštine Jugoslavije, nikada tih ljudi koji danas iz tog političkog posla izvlače neku korist nije bilo pored nas.
I, pošto smo taj posao mogli da završimo i 1999. i 2000. godine, spremni smo da ga završimo i danas i da građanima Srbije kažemo - jeste, preuzeli smo odgovornost za rešavanje haosa koji je nasleđen, koji je posledica najrazličitijih uticaja, ne samo želje naših prethodnika da unište ovu zemlju, i u tom poslu, ukoliko nemamo podrške, očekujemo bar fer odnos, koji neće biti postavljanje nepotrebnih prepreka.
Jer, bilo je dovoljno reći u decembru 2000. da ne želite da budete više u DOS-u, jer ste u DOS-u bili samo zbog toga što ste želeli što pre da ga srušite, bilo je dovoljno reći da ne želite da radite u Ustavnoj komisiji na Ustavnoj povelji, jer ste u toj komisiji učinili sve da ta ustavna povelja nikada ne bude usvojena. Bilo je dovoljno reći da ne želite da glasate za Ustavnu povelju, umesto što ste za nju glasali u Komisiji, a potom pokušali da je srušite 27. januara ovde u Parlamentu.
I danas ponovo pokušavate da je srušite samo zbog toga što mislite da je politička sudbina jednog čoveka ili jedne stranke vredna koliko politička sudbina dve republike, Srbije i Crne Gore.
Još jedanput dugujemo izvinjenje onim građanima koji misle da je njihova izborna volja povređena. Naša namera nije bila da bilo kome osporavamo izborno pravo, baš naprotiv, ali u postojećim prilikama zaista je nemoguće posle tri godine izmeriti tu izbornu volju, pogotovo unutar jedne koalicije i reći - ko je 23. decembra glasao i za šta je glasao.
Da li je 23. decembra neko unutar naše koalicije glasao za ono što stvaramo mi danas ili za ono što je moglo da se stvori, utvrdićemo na prvim neposrednim izborima za tu državnu zajednicu za dve godine; i dajte, pružite priliku onima koji žele da rade da mogu nešto da urade, jer je i bez vas dovoljno problema.
Ako zavisi samo od vašeg problema, budite sigurni da ćemo uprkos tome sve uraditi.

Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković, pominjanje stranke, replika u ime poslaničke grupe SPS. Izvolite.

Dame i gospodo, nije dovoljno reći da je jedino oštećena SPS, a naročito nije dovoljno reći da se to pitanje ne može rešiti dok Ustavni sud Srbije ne raspravi član 88. Da li će Ustavni sud da raspravi taj član 88. ili neće, to nas uopšte ne interesuje. Mi uopšte ne tražimo da se taj član raspravi, niti tražimo, niti želimo, niti nas uopšte interesuje, niti je Ustavni sud o tome raspravljao. Dok taj član zakona važi, ovaj parlament ima obavezu da ga poštuje. To je suština.
DOS se odrekao svog prava da on menja svoje poslanike. Iz kojih razloga? Iz svog nemanja hrabrosti ili zato što je neko iz inostranstva pozvao i rekao, nemojte to da uradite, ili zato što ne mogu da se dogovore. To je vaša stvar i to nas ne interesuje.
Vi kažete: ne možete tražiti vi od nas da mi otpoštujemo član 88. Zakona i da vam vratimo mandate, kada to ne radimo za nas. To što ne radite za vas, to je vaša stvar. Naše mandate vratite, jer to su naši mandati. A vi ako hoćete, izbacite koga god hoćete, to je vaša stvar.

Da li se još neko od ovlašćenih učesnika javlja za reč? (Da.) Narodni poslanik Dragan Šormaz nema prava na repliku, definitivna odluka po  Poslovniku.
Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija, pravo na repliku po osnovu pominjanja političke stranke. Izvolite.