Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku našeg današnjeg rada dužan sam da vas upoznam sa osnovnim stavovima koji su predstavljali kriterijume za izradu ovog zakona; oni su, sa jedne strane, već potvrđeni usvajanjem Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje i, sa druge strane, politikom koja se vodi u parlamentu Srbije poslednje dve godine.
Dakle, imajući u vidu imperativne norme Ustavne povelje i Zakona za sprovođenje te povelje, koje su pred nas postavile vrlo konkretne rokove, mi vam predlažemo zakon o izboru poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore u tom roku i na principima definisanim samom Ustavnom poveljom.
Umajući u vidu prioritete - u ovom trenutku prioriteti su konstituisanje institucija državne zajednice u skladu sa zakonom, formiranje stabilnih institucija u skladu sa političkim voljama koje su izražene usvajanjem Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje i unapređivanje političkog sistema na kome počiva ovaj parlament kroz odluke koje donosimo - mi smo predložili zakon o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore.
Istakao bih tri najvažnija činioca oko kojih će se, verujem, tokom ove rasprave voditi i sukobljavati politički stavovi. To su činioci koji definišu pravo predlaganja kandidata za poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore: činilac koji definiše proceduru tog predlaganja i činilac koji po prvi put definiše karakter i status poslanika, na način na koji to nije bilo učinjeno do sada tokom poslednjih 12, gotovo 13 godina novog parlamentarnog višepartijskog sistema u Srbiji.
Dakle, članom 3. Zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore definisan je princip raspodele mandata na osnovu Ustava i zakona koji su do sada uvažavani kada se tretirala ta vrsta političke stvarnosti. Ko može da raspolaže mandatom u Skupštini Srbije? Da li to može samo stranka, da li to može stranka i koalicija ili to mogu stranke, koalicije i druge političke organizacije. U najkonkretnijem i najjasnijem izrazu, to mogu svi oni koji su učestvovali na izborima održanim 23. decembra 2000. godine.
Ustavno pravo je svakog građanina u Srbiji da bira i da bude biran. U skladu sa tim ustavnim pravom izvedena su i druga prava, koja nama danas pružaju potpuno argumentovan osnov da kažemo da u procesu kandidovanja, odnosno biranja poslanika imaju pravo da učestvuju stranke, koalicija i druge političke organizacije koje su učestvovale na poslednjim izborima.
Pitanje posrednih izbora je definitivno definisalo format u okviru koga mi pokušavamo da, poštujući demokratske standarde, uradimo posao koji nam je imperativno nametnut kroz Ustavnu povelju i Zakon o sprovođenje Ustavne povelje. Na takav način dolazimo do suštine ovog zakona koja je, što je primećeno tokom rada odbora za zakonodavstvo i pravosuđe, politički konfliktna, ali mislim da je u meri, u kojoj je to moguće, politički realna i pravno potpuno celishodna.
Dakle, s obzirom da smo rekli da će izbori za novi parlament biti posredni, mi smo definisali i one pojedince, odnosno stranke, koalicije i političke organizacije koje učestvuju u tim izborima i one koje imaju pravo da budu birani. Pravo da budu birani imaju poslanici Republičkog parlamenta, poslanici koji se nalaze u Veću građana Savezne skupštine i poslanici koji se nalaze u Veću republika. Pravo njihovog predlaganja imaju stranke koalicije i političke organizacije koje su učestvovale na izborima, a koje su u okviru parlamenta organizovane na jedini mogući način - na nivou poslaničkih klubova, odnosno poslaničkih grupa.
To je član zakona koji je otvorio puno dilema, ali mislim da ću kroz argumentaciju koju ću ponuditi parlamentu makar umanjiti neke od njih, pošto mi je jasno s obzirom na raspored odbora za zakonodavstvo i pravosuđe da nema spremnosti da se one u potpunosti uvaže. Dakle, to je pitanje izborne volje građana. Da li mi kao predlagači zakona o izboru poslanika Srbije i Crne Gore poštujemo izbornu volju građana ili je ne poštujemo. Da li, možda, postoji neki drugi put kojim bi ona mogla da bude poštovana u većoj meri nego što je to učinjeno na način na koji poredlažemo .
Dakle, idejom koja je konkretizovana u članu 20. Ustavne povelje definisan je izborni model na osnovu koga će se vršiti svi naknadni izborni procesi za institucije nove državne zajednice. To je posredni izborni model. Definicijom posebnog izbornog modela, kao onog koji mi moramo poštovati, definisani su i učesnici u tom izbornom procesu, oni koji biraju i oni koji će biti birani.
Imajući u vidu taj 23. decembar kao neki reper, mi smo, analizirajući našu političku stvarnost, došli do vrlo konkretnog odgovora da se tadašnji skupštinski sastav ne može prihvatiti kao isključiv kriterijum u sistemu vrednosti na osnovu koga se vrši delegiranje poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore. Zbog čega ne može? Nekoliko vrlo jasnih i apsolutno pravnih argumenata; oni nemaju nikakve veze sa karakterističnim političkim kontekstom koji se ne može zaobići, jer je apsolutno nerealno da stranke koje deluju u parlamentu ignorišu političku stvarnost.
Taj pravni model je sledeći: na izborima od 23. decembra su učestvovale i stranke i koalicija. Republička izborna komisija je verifikovala mandate strankama i koalicijama. U tom trenutku u parlamentu su svoje poslanike imale jedna velika koalicija, Demokratska opozicija Srbije, dve stranke, Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije i formalno treća stranka, Stranka srpskog jedinstva; mada je jasno da su oni svoj odnos uređivali nekim internim kolektivnim sporazumom, koji iako neformalno, praktično taj broj od 14 poslanika definiše kao neki koalicioni izraz političke volje na kojoj je taj sporazum napravljen.
Nemoguće je prihvatiti izborni rezultat iz 2000. godine kao isključivi kriterijum u tom sistemu vrednosti, jer bi tako napravili veliki politički iskorak u odnosu na našu političku stvarnost prihvatanjem nekih amandmana koji idu u tom pravcu. Rečeno je da u procesu kandidovanja mogu da učestvuju koalicija DOS, Stranka srpskog jedinstva, SPS i SRS; niko drugi. To je u pravnom smislu potpuno argumentovano.
Međutim, u političkom i onom realnom, nakon dve godine politike koja je vođena u ovom parlamentu, jasno je da bi se time mnogo više oglušili o političku realnost nego što to činimo kada kažemo da u procesu kandidovanja učestvuju poslaničke grupe koje u ovom trenutku deluju u samom Parlamentu Srbije. Zašto taj model poslaničke grupe? Nije ni protivustavan, ni protivzakonit, a jeste potpuno politički racionalan.
To je, takođe, datost koja je iskazana u Ustavnoj povelji, jer je rečeno da će se delegacije birati shodno srazmernoj zastupljenosti poslanika u republičkim parlamentima u trenutku održavanja izbora. To je član 20. Ustavne povelje, koju je parlament usvojio velikom većinom.
(Glasovi: Srazmerno zastupljenosti.)
Hvala na ispravci, mislim da je važno da budemo precizni
Dakle, dolazimo u fazu u kojoj definišemo poslaničku grupu kao taj činilac koji predlaže kandidata za Skupštinu i možemo danas da razgovaramo da li time kršimo nečiju izbornu volju, u kojoj meri tako nešto činimo i da li možemo da primenimo neki drugi model. Jedini adekvatan i paralelan model, koji je predložen kao alternativa u svim amandmanima i u svim predlozima zakona koji egzistiraju pored ovog našeg, jeste da predlagači budu stranke u skladu sa izbornim rezultatima iz 2000. godine.
Pošto sam već rekao da ne mogu samo stranke, jer su tada na izborima učestvovale koalicije, pošto sam rekao da je to pravno adekvatno ali potpuno politički necelishodno jer se time ignoriše sve ono što se desilo u prethodne dve godine, dolazimo do činjenice da na posrednim izborima učestvuju poslanici, a ne građani.
Građani su učestvovali na izborima 2000. godine i učestvovaće za dve godine na izborima za Skupštinu državne zajednice. Ti građani su izabrali svakog od nas koji danas imamo status poslanika u Republičkom parlamentu - 250 ljudi koji biraju i mogu da budu birani na posrednim izborima za novu Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Mislim da smo na takav način, u meri u kojoj je to moguće, potpuno korektno ispoštovali izbornu volju i izgebli one političke sporove do kojih bi sasvim sigurno došlo da smo ignorisali stvarnost iz prethodne dve godine i došli smo do jednog konkretnog rezultata koji samo jednu stranku ozbiljno degradira, a to je Socijalistička partija Srbije.
Primenom Dontovog metoda, u skladu sa predlozima poslaničkih grupa, samo jedna stranka gubi poslanike, odnosno dobija manje poslanika nego što bi dobila kada bi se primenio model iz 2000. godine. To je Socijalistička partija Srbije.
Oni su na odborima tražili od mene kao predlagača da prihvatim njihov amandman u kojem bi tako nešto bilo korigovano, ali je to bilo neprihvatljivo iz jednog prostog razloga: prihvatanjem tog amandmana mi bismo srušili čitav koncept na kome parlament funkcioniše u poslednjih godinu i po dana, odnosno od onog trenutka kada je došlo do razlaza unutar koalicije Demokratske opozicije Srbije, potom konkretizovan kroz čitav niz postupaka ovde u Skupštini, a oni su, verujem, poznati poslanicima i javnosti.
Dakle, između dve štete mi smo morali da izaberemo manju. Manja šteta u ovom trenutku jeste poštovanje odluke Ustavnog suda Srbije, koji je, osporavajući član 88. Zakona o izboru poslanika, definitivno nama oduzeo mogućnost da utičemo na status poslanika i otvorio političku ravan u čijem okviru se krećemo, poštujući pravni sistem.
Da to nije samo izgovor pokazuje ono što mislim da ne treba ostaviti po strani, a ostavljeno je po strani u svim analizama ovog zakona: to je novo definisanje statusa poslanika. Za 13 godina višepartijskog sistem u Srbiji i za 12,5 godina novog parlamentarizma u Srbiji nikada, na način definisan ovim zakonom, nije bio utvrđen status poslanika.
Po prvi put, poštujući sve međunarodne konvencije, od Kopenhagenskog dokumenta, pa do svih onih paralelnih sporazuma koji su potpisivani i koji na izvestan načinn obavezuju naše društvo, mi smo status poslanika definisali kao status koji ni po čemu nije zavisan od stranke ili koalicije na čijoj izbornoj listi je izabran ili od stranke i koalicije koja ga je birala za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Nakon ovog zakona o izboru poslanika moći ćemo da kažemo da je poslanik predstavnik građana, odnosno predstavnik onih koji su ga birali, da on odgovara samo njima, da ne odgovara strankama i koalicijama i da na takav način autentično može da obavlja svoj posao, štiti prava onih koji su ga birali i, sasvim sigurno, na takav način izbegavamo buduće konflikte koji bi se mogli pojaviti ukoliko bi za mesec, dva ili tri došlo do ponavljanja onih situacija, onih političkih odnosa koji su doveli do podela u nekim opozicionim partijama ili do podela unutar naše koalicije.
To je jedan konkretan politički iskorak kojim mi sebe predstavljamo bitno drugačijim od onih koji kroz kritiku ovog zakona zapravo osporavaju demokratičnost i naše dobre namere.
Ovaj zakon ima 24 člana. Na njega je predloženo 70 amandmana. Neke od tih amandmana ćemo prihvatiti. Pre svega, to su amandmani kojima se vrše tehničke ispravke zbog grešaka administracije i to je amandman Vlade Republike Srbije kojim se precizira nešto što je, po mom mišljenju, sasvim jasno rečeno, ali mislim da nema razloga izbegavati i neku vrstu ponavljanja.
Dakle, to je Dontov metod kao sistem za podelu mandata. Mi smo rekli da će podela mandata biti izvršena u skladu sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, ali prihvatamo taj amandman koji precizira Dontov metod kao način da se to sprovede. Dontov metod je istakla i Ustavna komisija kao nešto preporučljivo i što treba poštovati. Mi smo uvažili te stavove.
Ovakvim radom mislim da ćemo dobiti zakon koji u potpunosti korenspondira sa ustavnim konceptom države u kojoj živimo i uvažava političku realnost, koju ne bi bilo dobro ignorisati zbog svega onog što se očekuje da predstavnici ove skupštine urade u Skupštini Srbije i Crne Gore.
Potrebno je izgraditi institucije. Za te institucije su potrebni kredibilni pojedinci. Kredibilni pojedinci su odgovorni ljudi, ali i ljudi iza kojih stoji određena politička snaga, a to je politička snaga naše koalicije, koja u ovom trenutku spremno ulazi u taj posao.
Očekujem od vas da kroz raspravu o ovom zakonu tako nešto još jedanput stavimo na proveru. Mislim da sam vam pružio dosta argumenata koji govore o ovom zakonu kao zakonskom predlogu koji treba prihvatiti.
