Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi sve ostalo u ravni šale, pošto izgleda samo šala može biti dovoljno politički široka da bi mogli neki poslanici da nastupe za skupštinskom govornicom, želim da vam kažem da niko u ovoj skupštinskoj raspravi do sada nije naveo član Ustava Republike Srbije koji je doveden u pitanje, prekršen, makar osporen zakonom o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Ni jedan jedini član republičkog Ustava nije doveden u pitanje ovim zakonom. Iz kog to pravnog akta ovaj zakon crpi tu vrstu legitimiteta - iz Ustavne povelje. On proizilazi iz Ustavne povelje, a ne iz republičkog Ustava. Član 20. Ustavne povelje veoma precizno definiše okvire u kojima mi, kao parlament, možemo i smemo da se krećemo, a da ne dovedemo u pitanje samu Ustavnu povelju.

U tom članu je rečeno da se poslanici biraju srazmerno broju kojim su predstavljeni u republičkom parlamentu, da su izbori posredni, ne nedemokratski, nego posredni. Možemo da govorimo o tome kome su više ili manje odgovarali posredni nego neposredni izbori.

Mi kao Republički parlament moramo da poštujemo dokumenta koja smo usvojili. Usvojili smo Ustavnu povelju sa članom 20. i time smo definisali okvir u kome se krećemo. Pitanje izborne volje i legitimiteta ovog zakona u delu u kome se definiše delegiranje poslanika, odnosno pravo na to delegiranje, takođe nije dovedeno u pitanje. U Skupštini Srbije se ne nalazi ni jedan čovek koji nije na direktan ili indirektan način učestvovao u izbornoj kampanji za izbore koji su održani u decembru 2000. godine i ko iz tog učešća nije crpeo pravo da se nađe na izbornoj listi.

Dakle, svaki poslanik koji danas sedi u Republičkom parlamentu može biti predložen za predstavnika parlamenta, odnosno stranke koja ga predlaže preko poslaničke grupe u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pored republičkih poslanika, to mogu poslanici iz Veća građana i Veća republika. Ne na osnovu izbornog rezultata iz septembra meseca 2000. godine, kada su održani izbori za Veće građana i Veće republika, nego opet na osnovu političkih snaga republika koje šalju svoju delegaciju u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore, jer je jasno da jedan deo crnogorske političke javnosti nije učestvovao na tim izborima.

Mi pokušavamo da rešimo probleme, a ne da od onoga što je naša stvarnost napravimo farsu ili da napravimo još veći problem. Oni koji su bili vlast do 2000. godine odgovorni su za politički raskorak što se javio između Srbije i Crne Gore. Da li su pokušali tako nešto da prevaziđu, to više nije tema za raspravu. Taj politički raskorak i jaz je tako veliki da se jedino kroz Ustavnu povelju može prevazići.

Ovo rešenje je demokratsko, jer je demokratski izražena volja, odnosno demokratski se o tome glasalo u parlamentu. Deset meseci je rađeno na tom dokumentu i iza tog dokumenta stoji apsolutna većina u Crnoj Gori i stoji apsolutna većina u republičkom parlamentu, bar kada je reč o Ustavnoj povelji, a iz nje proizilazi taj pravni legitimitet o kome razgovaramo.

Što se tiče Zakona o izboru narodnih poslanika, ni na kakav način ne mogu korespondirati jedan sa drugim. Ovo je zakon proizašao kao odluka prethodnog režima, tačno je da smo mi konsultovani o tome, ali samo o jednom pitanju: da li 24, koliko je bilo predviđeno zakonom iz 1993. Godine, ili jedna izborna jedinica; mi smo se kao opozicija uvek zalagali za proporcionalni sistem i jednu izbornu jedinicu; to smo i prihvatili. Suština zakona je bila jedna izborna jedinica.

Član 88. Zakona, kojim se daje pravo koaliciji, odnosno stranci da raspolaže mandatom, takođe mislim da treba ozbiljno razmotriti i on nama kao koaliciji odgovara. Mislim da u proporcionalnom sistemu stranke moraju zadržati neku kontrolu nad mandatom. Kopenhagenski dokument tako nešto ne isključuje kao mogućnost. U modernim demokratijama u Evropi postoji parlamentarna kontrola mandata i mi se za tako nešto zalažemo, ali u situacij u kojoj se na izborima pojavljuju stranke i one su nosioci izborne kampanje, ukoliko je reč o proporcionalnom izbornom sistemu.

Ako je većinski izborni sistem, neka to budu onda poslanici. S obzirom da se ovde biraju pojedinci i s obzirom da je jasno da postoje ozbiljni problemi unutar pojedinih poslaničkih grupa i da može neko ozbiljno smatrati da je dovedeno u pitanje njegovo pravo, ukoliko za mesec, dva ili tri poslanik pomisli da promeni poslaničku grupu.

Mi želimo tako nešto pravno da onemogućimo. Kako? Izmenom statusa poslanika. To je taj pravni diskontinuitet člana 19. u odnosu na član 88. Zakona o izboru poslanika. Ne politički, politički ništa ne znači, to je deklaracija. Pravni diskontinuitet se iskazuje kroz promenu statusa koja je potvrđena zakonom. Kada mi kao parlament, a verujem da hoćemo, usvojimo ovaj dokument, neće biti moguće da iz jedne partije poslanik pređe u drugu, pa da mu partija oduzme mandat. Zato vodite računa o onima koje birate, a posle toga DOS neće moći da uzima mandate drugim strankama, niti će druge stranke moći da uzimaju mandate DOS-u. Niti je to bio slučaj do sada.

Mislim da je time na najkonkretniji način potvrđena ona vrsta legitimiteta koja mora da postoji u ovakvom odlučivanju. Taj legitimitet crpimo iz Ustavne povelje, a ne iz Republičkog ustava. Pored svih teških reči koje obeležavaju našu raspravu, bilo bi dobro da neko kaže, koji je to član Ustava povređen. Bilo bi dobro da neko kaže, kako je ovaj parlament deset godina delegirao svoje predstavnike u Veće republika i ko je kada bio nosilac posla. Uvek poslanička grupa. Možemo da se dogovorimo i da predložimo amandman po kome će tri poslanika moći da predlažu kandidate, ali će opet većina odlučiti o karakteru delegacije koja ide u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Ne postoji put kojim politička većina u parlamentu Srbije može da postane manjina u Skupštini državne zajednice. Zato iza priče o demokratičnosti, o legalitetu, o legitimitetu zapravo stoji jedan pokušaj da se haos iz ovog parlamenta koji je pobeđen, ali koji postoji prenese u ovaj novi. To je nemoguće zbog toga što mi na to politički ne pristajemo.

Spremni smo da razgovaramo i samo je jedna stranka ovom podelom mandata oštećena. To je SPS. Možemo da postavimo pitanje, ko je danas SPS. Da li su to poslanici gospodina Ivkovića, koji još uvek čekaju odluku Vrhovnog suda, da li je to SPS gospodina Anđelkovića, da li je to neko treći, to je politička šteta koja je posledica raskola u vašoj stranci. Mi bi želeli da pomognemo da se to reši, ali nije moguće ni na kakav način.

Ovo je maksimum i mislim da je jasno da svi drugi, osim SPS-a, nemaju nijedan argument za ono što govore. Mandati, i u slučaju drugih opozicionih partija i u slučaju DOS-a, ostaju na nivou na kome su bez obzira ko je predlagač.

Oduzimanje mandata nije moguće zbog odluke Ustavnog suda da se otpočne rasprava o ustavnosti člana zakona koji tako nešto dopušta. To je najjasnije. Ne vidim razlog za nove tenzije po tom pitanju. Možda bi bilo korektnije da se upustimo u analizu članova ovog zakona i da vidimo šta je to sporno što može da se promeni. Ne možemo da donesemo zakon kojim će većina postati manjina u drugoj skupštini.

 

Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković, a sledeća prijavljena za reč je narodni poslanik Bojana Aleksić.

Dame i gospodo, mi smo kao poslanička grupa i kao SPS u ovom parlamentu povodom ovog zakona, posle usvojene Ustavne povelje, predložili zakon koji bi podrazumevao da se poštuje izborna volja građana Srbije izražena na septembarskim izborima za savezni parlament. Imajući u vidu da je ovde reč o parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora,  na nivou onoga što je faktički nastavak ili parlamentarni život na nivou bivše savezne države, bilo bi najlogičnije da se uzme broj poslaničkih mandata ili biračka volja građana Srbije izražena septembra meseca.
Naravno, ovde smo saznali da to nije urađeno zbog činjenice da jedan broj političkih partija u Crnoj Gori nije izašao na izbore, pa bi u tom slučaju te političke partije bile oštećene. To nas naravno ne interesuje i nas to ne obavezuje. Ovde je reč o Republičkom parlamentu i obavezi Republičkog parlamenta da usvoji onaj zakon za koji misli da je najpošteniji i najkorektniji prema građanima Srbije.
Naravno, povoljnija varijanta od ovoga je bila nešto što smo mi u celokupnoj raspravi o Ustavnoj povelji zastupali, a to je da se ide na neposredne izbore. Ovde se kaže da nema potrebe, zato što su i posredni izbori na neki način predstavljanje građana Srbije, po principu poštenog pristupa koliko su građani glasali za koju političku opciju, kao i da je prošlo dve godine od poslednjih parlamentarnih izbora.
Podsećam sve poslanike i građane Srbije da smo imali i kraće mandate i u Republičkom i u Saveznom parlamentu. Bili su mandati 1990. i 1992. dve godine, pa 1992. godine u maju savezni izbori, pa u novembru ponovo, samo šest meseci, a da ne govorim da su 1992. na 1993, posle godinu dana, bili republički izbori. Znači, vreme trajanja jednog mandata nije ograničeno, nije ono što sprečava da se organizuju izbori i da se dođe do pravilne izborne volje građana Srbije za izbor u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Uostalom, ako stvarno iskreno želimo da ova državna zajednica opstane, onda je logičnije i da se na pravičan način ta izborna volja utvrdi na izborima kod građana Srbije, neposrednim glasanjem. Naravno, parlamentarna većina je i to na neki način ovde sprečila, tj. ne dozvoljava, nije dozvolila,nije se saglasila ili se nije složila, kako god hoćete, da idemo na neposredne izbore. Došla je do trećeg rešenja, da se izbor saveznih poslanika ili poslanika u državnoj zajednici biraju polazeći od izborne volje decembra meseca 2000. godine. Ni to nije problem.
Nije problem ovde čak ni to šta piše u zakonu. Ovde je problem politička praksa i nepoštovanja prethodnih zakona od ove parlamentarne većine. Kada bi te prethodne zakone ova parlamentarna većina poštovala, onda bismo o predloženom izbornom zakonu mogli da razgovaramo kao o nečemu što bi moglo da bude prihvatljivo čak za sve političke partije u ovom parlamentu. O tome je ovde reč.
Ovde se govori o tome da se, eto, ne zna šta će Ustavni sud da presudi, pa zbog te činjenice što se ne zna šta će taj sud da presudi, onda treba uvažavati i neki trenutni odnos snaga u Republičkom parlamentu, a ne ono što je volja građana Srbije.
Ako se iskreno želi da stvori stvarni odnos snaga u saveznom parlamentu, u toj državnoj zajednici, onda se mora poštovati neka volja građana Srbije. Ne može se poštovati nešto što se krši i na tim trulim temeljima graditi državna zajednica.
Nije ovde reč o tome šta je u okviru Socijalističke partije Srbije. Šta je u okviru SPS-a, to je kongres rešio, 4.000 delegata je reklo svoje, izglasali su svoje rukovodstvo, rekli su šta je SPS i to je potpuno jasno; jasno je i onima koji o tome pričaju.
Nije ovde reč ni o članu 88. Zakona koji, kao, treba da ospori Ustavni sud, ili - Ustavni sud je pokrenuo inicijativu o tome. Ustavni sud je pokrenuo inicijativu, i može i ne mora o tome da raspravlja, može za godinu ili za pet, ali za to vreme mora da se poštuje zakon.
Zamislite sada da mi pokrenemo ustavni proces, a on je pokrenut, u vezi sa tim da li predsednica Srbije tj. da li vršilac dužanosti predsednika Republike Srbije može da potpisuje dokumenta koja ova skupština usvoji, ili kažemo - nema pravo da potpisuje ta dokumenta dok Ustavni sud ne donese odluku da li na to ima pravo ili nema. To znači da nijedan zakon koji bi se ovde usvojio ne bi važio.
Naravno da to ne može tako. Do trenutka dok Ustavni sud ne ospori pravo Nataši Mićić da potpisuje dokumenta koja Skupština usvoji, ona jeste vršilac dužnosti i obavlja tu funkciju. Prema tome, do trenutka dok se član 88. Zakona o izboru narodnih poslanika ne ospori, on je važeći i on mora da se poštuje. To onda znači - mora da se poštuje kad neko podnese ostavku, da se to verifikuje i taj ne može više biti poslanik, a to je 13 poslanika koji nisu legitimni; i mora da se poštuje činjenica, ako politička partija nekoga izbaci iz partije, da on više nije poslanik.
To i piše decidirano sada, a šta će biti sutra ili nakosutra, pa ako nešto Ustavni sud presudi, od tog trenutka će se naravno tako ponašati i ova skupština i građani Srbije tj. u skladu sa tim. Prema tome, ovde je reč o prethodnoj krađi, a ovim zakonom se želi napraviti druga krađa, trajna krađa, kako bi se obezbedila i trenutna i stalna većina u narednih dve godine u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. O tome je reč.
I, sada se to brani kroz jedan nov princip - da se, eto, prvi put uvodi princip sigurnosti poslanika, da je poslanik nezavisan od svoje političke partije i parlamentarnog odnosa snaga, da on može, bez obzira da li jeste ili nije isključen iz političke partije, ostati poslanik. O čemu je u suštini reč?
Predlagač je potpuno svestan da će se vrlo brzo morati odreći usluga pet poslanika SPS-a, bivših poslanika SPS-a, i da će njima morati da prestane mandat. Pošto su svesni te činjenice, onda oni ta dva mandata, koja će dobiti u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, osiguravaju sada zakonom, da će oni ostati i posle toga u parlamentu državne zajednice poslanici DOS - Reforma Srbije; time ovaj deo DOS-a u okviru Vlade obezbeđuje sigurnu većinu u državnoj zajednici. To je suština ove priče o tome da se prvi put demokratski stvara odnos poslanika, da je on siguran, da mu se ne može oduzeti mandat u toj državnoj zajednici.
Znači, to nije zbog poslanika. To je zbog činjenice da kada bi neko bio izbačen iz partije i ostao bez mandata, da bi onda i DOS ostao bez te parlamentarne većine, koju pomoću ovog zakona želi da stvori u tom parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora. Zato je ovde rasprava o tome da li se ovaj zakon može usvojiti ili ne, jer on ima dugoročne posledice ne samo po ovaj parlament nego i po lažnu većinu koja će se stvoriti na nivou državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Zato smo mi kao SPS predložili amandman tj. predložili smo da se poštuje izborna volja iz decembra meseca 2000. godine, a u tom slučaju bi se poštovalo faktički nešto što su građani Srbije rekli - dobro, nisu posredni izbori, nisu građani izašli na izbore, ali poslednja provera izborne volje se verifikuje u ovom parlamentu i na osnovu toga se biraju poslanici. Znate, sigurnost zastupnika u jednom parlamentu može biti i ako je on biran na većinskim izborima, ako je on bio kao ime i prezime, bez obzira što je ispred političke partije, stavljen na listu kao odbornik, što je do sada i bilo pre ovog Zakona o lokalnim izborima, i onda je pobedio jer je onda i njegovo ime pobedilo.
A kako su pobedili neki ovde poslanici: nisu ni znali da su na listi za poslanike u SPS-u, pa nisu njih zaokruživali decembra meseca, nego su moje ime zaokruživali, naravno (žamor u sali), moje ime je bilo prvo na toj listi, a oni su bili negde 79. ili 230. i sada su oni poslanici i sada su oni sigurni da mogu da budu poslanici. Ne može tako. To znači, naravno, da su kupljeni od onoga kome je potrebna poslanička većina.
To je naravno poznato u svetu, nije to nepoznato da poslanička većina, da bi obezbedila sigurnost, kupuje odgovarajući broj poslanika, ali to je moguće i lako kada su većinski izbori, kada je poslanik političke partije i poslanik građana time što je pobedio kao ime i prezime; a kada je on u grupi od 250, onda je on poslanik političke partije i tu je stvar potpuno jasna; to vam je odgovaralo kada ste bili opozicija, a naravno sada sam potpuno siguran da ste svesni činjenice da je to jedino politički ispravno, jedino pravno ispravno, ali vam je važno da obezbedite parlamentarnu većinu u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora i zbog toga ste predložili ovaj zakon, koji objektivno nije ni po volji građana, ni po političkom raspoloženju, ni u interesu ove skupštine i budućnosti ovog parlamenta.

Reč ima narodni poslanik Bojana Aleksić.

Danas je očigledno najviše polemike izazvalo pitanje - ko treba da bude vlasnik mandata u parlamentu. Da li to treba da budu političke stranke, odnosno koalicije, ili to treba da budu poslanici.
DSS smatra i to je i predložila u svom predlogu zakona, koji nije stavljen u proceduru, a i u svojim amandmanima o kojima će biti reči u raspravi u pojedinostima, da se poštuje zakon koji je trenutno na snazi, Zakon o izboru narodnih poslanika, po kome su vlasnici mandata političke stranke ili političke koalicije, ukoliko su registrovane kod nadležnih organa. Želim da ponovim da DOS nikada nije bila registrovana kao politička koalicija, pa zbog toga u formalno-pravnom smislu predstavlja izbornu listu koju je podržalo 18 političkih stranaka i jedan sindikat.
Vlasnici mandata u DOS-u bile su i ostale isključivo političke stranke koje su, uostalom, svojim pečatom tu listu i podržale, jer pečat do sada nije mogao ni da postoji.
Naravno, mi smo ovde danas čuli i jedno drugačije mišljenje.
Čuli smo mišljenje da pojedinačno poslanici mogu biti vlasnici mandata i to je rešenje koje se predlaže i za novi parlament. To rešenje temelji se na postupku koji je pokrenuo neko kod Ustavnog suda Srbije, ali Ustavni sud još uvek nije zauzeo stav o tom pitanju, još uvek nije ocenio da li je Zakon o izboru narodnih poslanika u suprotnosti sa Ustavom ili nije.
DSS je poznata kao stranka koja se uvek zalagala za vladavinu prava, za poštovanje prava, za legitimitet i pre svega za poštovanje institucija države. Ukoliko jedna tako važna državna institucija, kao što je Ustavni sud Srbije, donese odluku da je Zakon o izboru narodnih poslanika, trenutno važeći, neustavan, mi ćemo biti spremni da prihvatimo takvo tumačenje Ustavnog suda, ali u tom slučaju će morati da budu revidirani svi mandati koji su u ovoj skupštini oduzeti od njenog konstituisanja do danas, jer svi znamo da je bilo slučajeva da su mandati prestali narodnim poslanicima zbog isključenja iz stranke.
Unapred upozoravam predlagača da može doći u situaciju da mu ovo što sada predlaže i ne odgovara onako kako je mislio.
Zbog toga predlagač ima prilike da prihvati naše amandmane, da prihvati Zakon o izboru narodnih poslanika, po kome su vlasnici mandata političke stranke i da nekako izađemo iz ove situacije koja može biti veoma sporna.
Zakon koji je predložila DSS ima, naravno, neke sličnosti sa ovim zakonom, ali u onim najvažnijim stvarima od njega se razlikuje. Međutim, amandmanima koje smo mi podneli na Predlog ovog zakona još uvek je moguće čitavu stvar ispraviti.
Evo u čemu su neke osnovne razlike između zakona koji imamo pred nama i zakona koji je predložila DSS: pored pitanja vlasništva mandata, o kome sam govorila, razlika je u tome da li će se broj mandata računati po Dontovom sistemu, koji, kao što znamo, favorizuje po pravilu velike stranke, ili po sistemu najvećih ostataka; to je po našem mišljenju mnogo pravedniji sistem i mi upravo taj sistem i predlažemo. Jer, ako neko ima 3,8 poslanika, a neko drugi ima recimo 4,2, mnogo je logičnije da je onaj prvi bliži cifri od četiri, nego ovaj drugi cifri od pet poslanika. Pravičnije je da prvi dobije novog poslanika.
Pored toga, za sprovođenje samih izbora za Skupštinu nove državne zajednice Srbije i Crne Gore, po zakonu koji je predložila poslanička grupa DOS - Reforma Srbije, predviđeno je da se Administrativni odbor stara o izbornoj proceduri. Demokratska stranka Srbije zato predlaže izbornu komisiju koja bi bila sastavljena od svih parlamentarnih političkih stranaka. Sve bi imale po jednog predstavnika u komisiji i ona bi se jednostavno bavila tim izbornim procesom koji, s obzirom da je u pitanju zbirna lista, više liči na verifikaciju nego na sam izbor.
Poslanici, po našem mišljenju, moraju imati i svoje zamene. Jer, ako pogledamo član zakona, to je član 19. koji se bavi prestankom mandata, možemo vrlo lako zaključiti da već u prvim danima nove skupštine može doći do nečijeg prestanka mandata iz najrazličitijih razloga. Upravo zbog toga potrebno je da predlagač, znači politička stranka, da svoj predlog i za zamene. Zamena može biti onoliko koliko ima i poslanika koji se biraju, a može biti i manje, zavisi od procene samog predlagača.
Najzad, tu je, po nama, još jedno sporno pitanje u članu 19 - kada poslaniku prestaje mandat. Mi smatramo da je neophodno da se u taj član uvrsti odredba da poslaniku prestaje mandat na osnovu Zakona o izboru narodnih poslanika Republike Srbije, o čemu su već govorili mnogi ovde prisutni, pa ne bih želela da oduzimam vreme.
Nadalje, moram reći da su članovi DSS u Ustavnoj komisiji i uopšte DSS kao takva se zalagala, pre svega, za demokratski princip izbora, za demokratski i evropski princip koji i jeste sadržan u samoj Ustavnoj povelji, a to znači neposredan izbor narodnih poslanika. Možda će se oni, koji su pratili rad Ustavne komisije, setiti da smo se ogorčeno borili do poslednjeg momenta da se na taj način poslanici u Skupštinu biraju.
Međutim, zbog ultimatuma koje su postavile neke stranke iz Crne Gore, a nekima u Srbiji je baš taj ultimatum odgovarao, doveden je u pitanje sam opstanak buduće državne zajednice, pa smo mi prihvatili kompromis, tj. ovakav posredan izbor poslanika. Ali, posredan izbor po onakvom zakonu kakav smo mi predložili ili ukoliko bi bili usvojeni amandmani koje smo mi predložili.
Nažalost, po načinu na koji je tekla diskusija malo verujem da će ti amandmani biti usvojeni. Doći će ponovo do jednog velikog ogrešenja o demokratiju, o izbornu volju građana. Uostalom, i sam predlagač, poslanička grupa DOS-Reforma Srbije nedavno je, pre par meseci, promenila svoje ime, pa je izbrisala iz svoga naziva onaj pridev - demokratska - i postala je samo Reforma Srbije. Da li to zbog toga što se sprema da reformiše, po ko zna koji put, samo ovoga puta na drugačiji način, izbornu volju građana ove zemlje.

Reč ima narodni poslanik Adam Urošević, a sledeći prijavljeni za reč je Milorad Mirčić.

Uvaženo predsedništvo, braćo i sestre Srbi, poštovani predstavnici nacionalnih manjina i etničkih zajednica, poštujući princip da se kvalitet onoga što se kaže ne meri brojem, niti brzinom izgovorenih reči i bez namere da govornicu ovog visokog doma iskoristim za verbalni egzibicionizam, dozvolite mi da kažem da po mom skormnom pravničkom znanju odredbe zakona treba da budu precizne, jasne, što znači nedvosmislene.
Zato i čudi odredba u članu 3. stav 1. Predloga zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore, gde se kaže: "U raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke i političke koalicije". Sve bi bilo u redu da je tu stavljena tačka. Međutim, ovde se rečenica nastavlja - "i druge organizacije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini Repblike Srbije".
Ako stav ovog člana stavimo u kontekst sa prvim stavom člana 5. koji govori - da se poslanici biraju srazmerno broju narodnih poslanika koje posalničke grupe imaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije - postavlja se logično i možda malo čudno pitanje, da li pod ovim  i druge organizacije možda treba podrazumevati i odbore formirane u Skupštini Republike Srbije.
Posebnu pažnju treba skrenuti na član 5. pomenutog zakona, koji po mišljenju nas iz Stranke srpskog jedinstva predstavlja legalizaciju prekrajanja izborne volje građana Srbije. Građani Srbije nisu glasali za poslaničke grupe, već za određene političke stranke i postizborno stvaranje poslaničkih grupa stvar je političke kombinatorike.
Bez namere da omalovažim stvaranje bilo koje poslaničke grupe, niti im osporim to pravo ukoliko su formirane po važećem Poslovniku, izuzev formiranja fantomskih grupa stvorenih ad hok za potrebe DOS-a, smatram da je ova kategorija poslaničkih grupa, kao parametar za izbor poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore, vrlo nestabilna. Uz to, ugrožava sigurnost i legalnost Skupštine Srbije i Crne Gore, jer sindrom stvaranja poslaničkih grupa lako se može preneti i u Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Nije li i ovaj predlog u ovom članu priprema i najava novog zakona, da se na sledećim izborima može kandidovati poslanička grupa, što bi predstavljalo i politički nonsens.
Inače, što se tiče Stranke srpskog jedinstva, nama sa 13 ili 14 poslanika pripada pet mandata u Skupštini zajednice. No, mi ulaganje amandmana smatramo konstruktivnom aktivnošću koja je usmerena ka poboljšavanju zakonskih propisa.
Iz svega izloženog, poslanici Stranke srpskog jedinstva neće podržati predloženi zakon.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Toma Bušetić.

U ovom predloženom zakonu tri stvari su ključne i najbitnije: to je izbor poslanika, podnošenje liste i mandat poslanika.
Kada je u pitanju izbor poslanika, ovaj sistem koji predlaže ovaj zakon je za mnoge od nas možda bio davna prošlost vezana za istoriju komunizma. Komunisti su prošli put, na ovim prostorima, u ovim parlamentima, imali delegatski sistem. Predlože delegate, delegati zastupaju ono što je Centralni komitet doneo kao odluku i toga se slepo drže. Evo, taj period se ponovo vraća kroz ovakav zakon. Nije ni čudo kad su internacionalisti tvorci ovog zakona.
To su pripadnici te nove Socijalističke internacionale koji zaboravljaju da se sa ove govornice obraćaju sa drugovi i drugarice. Zato ćete biti kažnjeni u toj internacionali. Samo se vi igrajte, mislite da je to modni trend, kako vi to znate da koristite u politici, pa vas neće niko kazniti.
Šta je sporno u obrazloženju predlagača? Kaže da budući sastav parlamenta saveza Srbije i Crne Gore odslikava približno političku volju i raspoloženje građana Srbije. Metod ili metodologija izbora posrednim putem, preko delegata otprilike, po rečima predlagača, upravo će odslikavati takvo stanje i raspoloženje i u Srbiji. Jedini argument iza toga, koji se koristi, jeste politička realnost u Srbiji i ništa drugo. Ako je posredan sistem izbora poslanika u saveznu skupštinu ispravan, onda moramo da sumnjamo u način izbora u Republičkom parlamentu.
U predlogu mandata, kako to zakonodavac ili predlagač ovog akta predviđa, mogu učestvovati političke koalicije, odnosno političke stranke, grupe građana, a mi imamo čak i u Poslovniku ove Narodne skupštine, koji reguliše rad Skupštine, u članu 24. kako se formiraju poslaničke grupe. Poslaničke grupe mogu da se formiraju najkasnije sedam dana pre izbora predsednika Skupštine, a preostali tekst se odnosi na formiranje poslaničkih grupa iz partija i političkih organizacija koje su učestvovale na izborima.
Ovde imamo presedan, kako to zakonodavac predviđa, da se novoformirane partije tretiraju kao partije sa punopravnim ovlašćenjem da predlažu poslanike kao i partije koje su učestvovale ne izborima. To je presedan. Mi možemo da shvatimo da u okviru DOS-a partije koje su učestvovale na izborima imaju pravo da predlažu svoje poslanike, ali šta ćete gospodo sa partijom na čijem čelu je bio Vuk Obradović. Ustavni sud mu vratio legitimno pravo da raspolaže mandatima njegove partije, a vi ste gospodo u međuvremenu osnovali novu partiju.
Šta ćete gospodo sa Socijalističkom narodnom strankom? Kako ćete to da objasnite? To su novoformirane partije u ovom parlamentu. Gde je njihova izborna pobeda? Sada se ostvaruje. Njihova najveća izborna pobeda je u tome što će imati dva, tri ili više poslanika u saveznom parlamentu, a to je van pameti.
Ko raspolaže mandatima tih poslanika, koji se biraju sa zbirne liste? Većina u Skupštini. Čija većina? Ovog trenutka većina je DOS-ova. Ko je DOS, to još niko u Srbiji ne zna. Vi se ovde prepirete ko je spavao za vreme donošenja Rezolucije, ko je kuda išao, da li zna kuda ide. Ne može se Srbija više tako varati. Politička stvarnost i realnost je u Srbiji: građani Srbije traže nove izbore.
A vi samo bežite od tih izbora, bićete prisiljeni da ih raspišete. Još ako budete imali vremena da ih raspišete, nećete očito imati vremena, dosta je više građanima vađih marifetluka, vaše lopovije. A naš predlog, srpskih radikala, pošto je delegatski sistem, najbolje je gospodo sve pojednostaviti, najjeftinije je za Srbiju i Crnu Goru: neka Srbija predloži Zorana Đinđića, Crna Gora Mila Đukanovića, još im dodajte Koštunicu i Peđu, i eto četvorica, što se dogovore uz pivo ili uz kafu, to će raditi Srbija i Crna Gora, a vi Srbogorci upamet.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Jočić.