Narodni poslaniče, deseti minut je. Da li koristite i drugo vreme?

Produžavam dalje. Kod vas u vašem članu 20. događa se nešto što daje pravo za sumnju zbog čega ste uveli član 2. kao deklarativnu kategoriju. U članu 20. dopuštate da je moguće, po toj transparentnosti vašeg pristupa, da postoji samo jedan učesnik na javnoj licitaciji, tenderskoj i da sa tim jednim jedinim javnim učesnikom Vlada Republike Srbije može ući u pregovore i ugovoriti ceo posao. Sada dolazimo do suštine.
Imamo postojeći Zakon o koncesijama koji je jasno obavezao bilo koju Vladu Republike Srbije da mora precizno da navede razloge zašto se opredelila da uđe u potencijalni koncesioni aranžman tako što donosi koncesioni akt. U vašem zakonu nema nijedne definicije iz te oblasti, posebno iz člana 4, vezane za racionalno korišćenje prirodnog bogatstva, za tehničko-tehnološko unapređenje, očuvanje jedinstva sistema, posebno velikih javnih preduzeća, niti za zaštitu i unapređivanje životne sredine.
Zbog čega se to briše? Ne znam. U starom zakonu jasno se kaže da koncesioni akt (član 1.) mora da ima razloge zašto se odlučilo da se ide u koncesiju. Nema, nema. Pogledajte iz čega se sastoji član koji govori o koncesionom aktu i razlozi za donošenje koncesionog akta su kao takvi izbrisani. Pored toga, kada ste me podsetili, gospodine, baš ste mi i pomogli, samo da pronađem.
Znači, prvo, kada je u pitanju donošenje koncesionog akta, ne da nema razloga za donošenje koncesionog akta, nego nema ocene o očekivanim prihodima i rashodima i tehnološkim mogućnostima za izvršenje date koncesije. Domaćin koji odlučuje da raspiše koncesionu licitaciju i utakmicu mora da ima jasnu perspektivu ponašanja potencijalnih konkurenata, da bi tačno znao limite u kojima se oni mogu pronaći. Između dvoje ili više njih bira onoga ko je državi u tom trenutku najpovoljniji.
Naravno, kao obaveze u takvim postupcima nema ni kaucije koja mora da se položi, izbrisano je iz starog zakona. Dalje, sama organizacija rada o koncesijama. Tačno je rekao malopre poslanik gospodin Zoran Nikolić kada je govorio da vi imate u Vladi Republike Srbije više agencija nego ministarstava. Začuđujuće je da se radi o jednom potpuno novom, specifičnom vidu poslovanja koji može omogućiti značajan izvor prihoda. Koncesionarstvo može biti pozitivno, i te kako. Ne može neko ko gradi autoput, ko gradi branu da to stavi na rame i iznese iz zemlje. Taj koji gradi kod nas, taj ulaže u našu zemlju, angažuje našu operativu, angažuje našu proizvodnju. Znači, nama je dobro da imamo koncesiju.
Oko znanja uopšte, kada su u pitanju koncesije. Vidite, odjedanput novim zakonom dobijamo hiljade pačića. Svako će da uči šta je koncesionarstvo. Svaka lokalna samouprava i svako ministarstvo mora da uči iz početka šta su koncesije. Upravo da ne bi bilo pačije škole i da ne bi pačići sedali da pregovaraju sa belim kragnama iz inostranstva, koje su mnogo verzirane i u Evropskoj banci za rekonstrukciju i razvoj, Evropskoj investicionoj banci, UNIDO-y, UNDP-u, i Svetskoj banci, mi smo starim zakonom predvideli da imamo agenciju za ulaganja od značaja za Republiku Srbiju.
Zašto tu agenciju? Negde država koja ide u velika strana ulaganja, koja ide u velike koncesije, mora da ima kontinuitet znanja o svim pregovorima koji se događaju na teritoriji te države kada su ozbiljne koncesije u pitanju. Ta agencija nije gazda. Ta agencija je servis ministarstvima i lokalnoj samoupravi, da ne kreću u pačiju školu od prvog razreda, nego kada se pojavi potreba u Ministarstvu rudarstva i energetike da se eventualno da koncesija za određeno prirodno rudno bogatstvo, da taj ministar za rudarstvo i energetiku ne ide u pačiju školu, nego ima svoju agenciju gde se nalaze stručnjaci koji su već prošli pregovore o nekoj koncesiji, naučili na sve one fazone koji su u međunarodnom finansijskom svetu prisutni, znaju dobro tipske delove ugovora o koncesiji. Oni kao tim prilaze ministarstvu ili lokalnoj samoupravi i pomažu ministarstvu i lokalnoj samoupravi da urade koncesioni akt. Time dobijamo snagu u znanju i Vlada Republike Srbije, ma ko da se u njoj nalazi, ima ekipu koja i te kako radi svoj posao stručno, sa znanjem.
Umesto toga, gospodin Pitić sa svojom vladom u određenom članu briše agenciju, briše sve, radiće se evidencija koncesionih ugovora. Znači, neka službenica sa srednjom stručnom spremom udari pečat i evidentira koncesioni ugovor, i završen posao.
Znači, razlika je ogromna. Agencija za strana ulaganja, posebno kad su u pitanju koncesije, neophodna je, jer to je specifičan vid ulaganja, tu su ugovori od 200, 400, 600 miliona dolara, milijardu dolara, to su ugovori ogromne vrednosti.
Ne može opština Vrnjačka Banja da uđe u pregovore o koncesiji sa nekima koji su prošli stotine pregovora o koncesijama, i u Poljskoj, i u Slovačkoj, i u Češkoj. Mora da ima leđa, leđa joj daje grupa eksperata u Agenciji za strana ulaganja, u Vladi Srbije, ne da evidentira pregovore, nego da čuva znanje, da stiče iskustvo i da u narednoj sekvenci, narednoj koncesiji, još pametnije uđe u pregovore sa drugima.
To sve ruši Zakon o izmenama i dopunama postojećeg zakona, jednostavno se brišu te odredbe, i sve upisuje u pačiju školu. Znači, ko god sada dođe zbog koncesije u Tutin, ili u Sombor, ili u Zrenjanin, predsednik opštine će, obrazovan znanjem o koncesijama, da sedne da pregovara s njom, čovek sve zna. Naravno da ne zna i naravno da će pregovori biti očajni, i naravno da to neće valjati.
Znači, apelujemo na ministre i na Vladu Republike Srbije da prihvate one amandmane. Prvo, amandman da se član 4. vrati natrag u zakon, jer govori o uslovima davanja koncesije, jer time građani i država, preko ovog parametra, propisuju šta Vlada mora da ispuni.
Apelujemo da prihvati amandmane vezane za agenciju, da bi imali kontinuitet znanja i pomoć ministarstvima i lokalnoj samoupravi u pregovorima. I, apelujemo da se u članu 20. ukine mogućnost da jedan jedini ponuđač koji se javlja može biti taj sa kojim se u tim pregovorima, po sistemu člana 2. koji je potpuno nepotrebno napisan, u poštovanju legalne utakmice, transparentno itd, ulazi u dogovor.
Jer, mi svi znamo da, konačno, i tender i licitacija mogu biti takvi, urađeni baš za tog jednog jedinog ponuđača. Vratiti se na rešenje iz starog zakona: javna licitacija mora biti uspela, ako su najmanje dva ponuđača; ukoliko ona ne uspe, ili raspisati javnu, ili onda ići po pozivu, ići na ljude koji se interesuju, ali opet moraju biti dva. Naravno, tenderom, i to je ono što ovde treba prihvatiti, jer, pošto savezne države više nema, nego postoji zajednička država Srbija i Crna Gora, iz saveznog propisa o stranim ulaganjima sve stvari oko tendera su prebačene.
Što se tiče zakona, treba istaći i sledeće - dve i po godine, ponavljam, postoji Zakon o koncesijama. Naravno da je bio od 1997. do 2000. godine. Urađen je jedan ugovor potpuno loš, između Beograda i Novog Sada, jer su radili ljudi koji nisu ni poštovali zakon koji je urađen, a logično je što do 2000. godine nije mogao biti urađen, iako su bili pregovori, jer takva je bila međunarodna klima i sprečavani su dogovori koji su bili skoro došli do kraja, posebno za autoput Beograd - Niš - makedonska granica.
Ali, imati Zakon o koncesijama dve i po godine, u vreme otvaranja, kada ovu državu svi vole, (primljeni smo u UN, evo, hoćemo u EU, hoćemo u Savet Evrope), i ne iskoristiti postojeći Zakon o koncesijama, to već govori o efikasnosti Vlade Republike Srbije.
Ali, napisati da je važno da se usvoji nešto što je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o koncesijama, zato što je postojeći zakon štetan, e, to je već pitanje morala onoga ko je to napisao.

Reč ima ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, gospodin Goran Pitić.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo prilike da čujemo neke komentare vezane za  zakon i ja bih probao da napravim jednu sintezu i komentarišem na ono što smo do sada čuli.
Prvo, rekao bih par tehničkih stvari, za koje mislim da su važne i mislim da je dobro na neki način da čujete i od strane predlagača zašto smo se negde tako opredelili, iako će biti razgovora o pojedinostima, jer su uvažene kolege poslanici uglavnom govorili o amandmanima, koje su podneli na sam Predlog zakona, i mi smo probali da ukažemo zašto neke stvari nisu prihvatljive.
Govori se o nekim stvarima koje daju jako puno prostora definisanju - šta je to suštinski, a ukazuje se da su to ključni elementi u postupku i uslovima davanja koncesija, i govori se o definisanju, ili o kriterijumima koji podrazumevaju racionalno korišćenje ili tehničko - tehnološko unapređenje, a ne ukazuje se na koji način izmeriti da li je nešto racionalnije, da li nešto tehnički i tehnološki unapređuje sistem, a da li, s druge strane, daje prostora za diskreciju u definisanju toga - šta je racionalnije, što je upravo poenta ovog zakona; definisanje nepreciznih kriterijuma ostavlja prostor u kome mogu da se prave zloupotrebe.
Znači, to je pitanje koje smo probali da rešimo prihvatanjem jednog amandmana koji, u članu 8. koji definiše predlog za davanje koncesije, definiše jednu stavku koja kaže: "procenu opravdanosti koncesije"; to je jedna mala studija, koja će reći da li nešto treba da bude, ili ne, predmet koncesije.
Kad se govori o nekim mogućnostima, a mi sada govorimo o toj ravni nekih tehničkih komentara, npr. putarina, i ako nešto košta danas 20 dinara, da li će sutra koštati 200 dinara? Pa, upravo je poenta celog zakona obrnuta. Ja sam već napomenuo da se radi o kategorijama koje su dispozitivnog karaktera i koje daju mogućnost, a na kraju je Vlada nadležna, u skladu sa nekim opštim kriterijumima, posebno imajući u vidu standard stanovništva, da upravo ne dozvoli, i zato nismo dali neke koncesije koje su tražile da se cena putarine npr. poveća nebrojeno puta i da time, u suštini, niko onda ne koristi te puteve.
Znači, postoji neka logika i ja bih molio stvarno, kada se to komentariše, da se ima u vidu, a gospodin Ivković to posebno zna jer poznaje tu materiju, da sa tim stvarima ne može baš tako da se pravi kombinatorika i da se postavi pitanje - zašto nema te koncesije? Pa, zato što ona direktno udara na standard stanovništva i zato što to nije intencija predlagača zakona, nego je intencija da narod ima koristi, a da ne udari po njihovom džepu. Mislim da se sigurno nećemo ubeđivati da je ista logika bila u tom kontekstu prisutna.
Kad se govori o tome, čini mi se da smo stvarno zaboravili kategoriju ugovora; govorimo da zakon treba da definiše neke stvari, a zaboravljamo da je ugovor taj koji mnoge stvari definiše, koji daje prostora ugovornim stranama da definišu svoja prava i obaveze.
Tačno je da smo mi zaboravili poslednjih godina da ono što je predviđeno kao ugovor važi, da je to obaveza za ugovorne strane, da bi to trebalo da predstavlja osnovni pravni institut kojim treba da se rukovode oni koji ulaze u obaveze, kao koncedent i kao koncesionar, a ne da objašnjavamo u zakonu na način koji, nezavisno od toga koja je vlada u pitanju, ostavlja prostor za diskreciju.
Moram da kažem da nije baš jasno otkuda toliko nepoverenje u lokalnu samoupravu. Mislim da je poenta celokupnog razvoja društva da se ide ka decentralizaciji, koja podrazumeva da se osposobljavaju lokalna samouprava i sve institucije u pravcu prihvatanja onih nadležnosti za koje se oni zalažu.
Ako smo predvideli za komunalne delatnosti da lokalna samouprava treba da se bavi time i da prihod u potpunosti ide lokalnoj samoupravi, pa dozvolimo onda i njima da oni naprave svoju organizaciju na osnovu priručnika ili uputstava, kao i modela ugovora koji je urađen.
Znači, pripremljen je model koncesionog ugovora koji će biti takav da definiše sve odredbe ugovora koje su determinisane ili određene da budu u njima, a ostavlja se opet autonomija volje između ugovarača da eventualno određene stavke dodatno ugovore. Tu je i B.O.T. sistem. Sami ste rekli - ako bi krenuli s tim koliko B.O.T. sistema sada ima, siguran sam da biste nabrojali bar dvadesetak modela poslovnog prometa u kome postoji B. O. T. sistem.
A, šta ako se nešto ne zove tako u zakonu a odgovara po prirodi koncesiji, pa se time zakon izbegava i ne primenjuje se, da to bude koncesija; šta ćemo onda sa tim modelima koji su bili predviđeni u prethodnom zakonu kroz B.O.T. sistem, a zovu se B.O.O.T. sistem ili B.O.O; kako obuhvatiti te modele, a u suštini je to koncesija.
Ovim zakonom je veoma jednostavno definisano, jer se kaže da je koncesija, u smislu ovog zakona, i koncesija po B.O.T. sistemu, uključujući i sve oblike tog sistema. To znači - sve što je potencijalni predmet koncesije u okviru ovog modela i oblika jeste predmet ovog zakona. Kako će se definisati - to je predmet ugovora. To će ugovor definisati sa determinantama koje su predviđene, znači, šta sve mora svaki ugovor o koncesiji da sadrži. A, u zavisnosti od različitosti samog oblika sistema biće i različite neke kategorije ugovora. Pa, to je osnovno načelo tržišne privrede, načelo autonomije volje, ponavljam već peti put, načelo autonomije volje u ugovaranju između dve ugovorne strane.
Pitanje prihoda ili koncesionih naknada je normalno pitanje o kome može uvek da se razgovara. Opet moram da vratim priču na početak - radi se o dobrima u opštoj upotrebi i prirodnim bogatstvima koja su svojina Republike, i to je po definiciji javni prihod. Javni prihod po Zakonu o budžetu se uplaćuje na budžet Republike, i to je prvi stav.
Drugi stav je da ova skupština svake godine, sa pomeranjem datuma unapred, srećom, jer idemo u tom pravcu da na vreme razgovaramo o budžetu, razgovara o budžetu koji treba da se rasporedi na način koji će zadovoljiti interese građana Srbije preko onoga što vi utičete na strukturu raspodele rashoda, odnosno način na koji će biti trošena sredstva koja dolaze od koncesije, od privatizacije, od onih predmeta koncesije koji su u svojini Republike.
Da li je ta struktura raspodele u redu? To je predmet vaše rasprave. Da li treba više davati u razvoj infrastrukture - sigurno. Da li ova država može da daje više za razvoj infrastrukture - trenutno je omeđena onim prinadležnostima koje moraju da se obezbede. To su i penzioneri, i zdravstvo i prosveta itd. Kamo sreće, nema nijedne vlade u svetu koja ne bi više izdvojila para za razvoj infrastrukture.
Bilo je i drugih vlada, pa su na različite načine trošene pare. Mislim da ste i vi imali primedbe kako su trošene pare u prethodnom sistemu, ali u tom kontekstu govoriti o domaćinskom ponašanju, da je suština u tome, kako ste definisali, u toj priči, nacionalna ekonomija... Nemojte da se vraćamo unazad i da govorimo šta je suština priče i kako su trošena državna sredstva i gde je bila nacionalna ekonomija koja danas izgleda ovako kako izgleda.
Mi imamo jednu situaciju i imamo ovaj zakon i mi možemo da govorimo o nekim konceptualnim stvarima, ali ako se raspravlja o agenciji ili ne, ako je to razlika, pri čemu moram da kažem, pošto je to rekao kolega poslanik narodni socijalista, ako je 80% normi iz zakona preuzeto, onda je vaša implicitna hipoteza da tih 20% ništa ne valja, ili očekujem da vi glasate za zakon zato što je u suštini replikacija ovog prethodnog zakona. Mislim da nije. Ne da mislim, nego sam ubeđen da ovaj zakon predstavlja novitet.
To što ste vi razgovarali sa članicama OEBS-a - verujte, mi smo uspostavili komunikaciju sa svima u okruženju koji postoje, upravo pokušavajući da ovaj zakon izložimo oštrom tretmanu onih koji negde daju neku vrstu konfirmacije da li je to nešto što jeste deo Evrope ili nije.
Tako isto i ja mogu da kažem: razgovarali smo sa Evropskom unijom, sa Svetskom bankom, razgovarali smo sa ne znam sve kojim institucijama koje su rekle - ovo je razlika, ovo je zakon koji je po duhu različit u odnosu na prethodni zakon. Izvinite, ali javna licitacija koja podrazumeva prikupljanje dva poziva nije tender. To je način na koji se daje mogućnost nekome da pozove ona dva, a da ne pozove ona druga dva.
Zato, izvinjavam se, ali ako možemo o Zakonu iz 1997. godine da sudimo samo na osnovu teorije i na osnovu prakse, koja u potpunosti dezavuiše prethodni zakon, onda mislim da se time priča o samom zakonu i zašto nije bilo koncesija i o kvalitetu toga tu negde završava, uz maksimalno uvažavanje svega onoga što je urađeno u tom zakonu, što jeste tačno. I sam sam na početku rekao da neke stvari nije moguće promeniti.
Mi ne možemo da promenimo šta je predmet koncesije. Možemo da razgovaramo da li nešto mora ili ne može. Možemo da razgovaramo o roku trajanja, pitanje je da li treba, usaglasili smo da je to opet 30 godina. Možemo da razgovaramo o nekim drugim stvarima koje su se pokazale da smo u tehničkim stvarima, u stvarima koje definišu neke elemente po pitanju koncesija, imali neka slična viđenja.
I, možda još samo jedan tehnički detalj, a to je - kada se jedan potencijalni koncesionar javi na tender, zašto se daje prostora da država može (znači ne da mora) da sprovede novi javni tender ili da pregovara u smislu postavljanja koncesionara. Zato što se može desiti, a to vi jako dobro znate, da u nekim oblastima stvarno može da postoji uvek samo jedan jedini koji je zainteresovan za koncesiju. Da li zbog toga nećemo da damo koncesiju tamo gde imamo interesa da se unapredi standard stanovništva i tamo gde treba da se pospeši razvoj? Ne.
Ne. Ne. Jer, postoje kriterijumi i u predlogu za koncesiju i u predlogu koncesionog akta i u ugovoru, a konačno, izvinjavam se zbog toga što malo više komuniciram sa kolegom Ivkovićem, što je normalno, jer je on bio jedan od graditelja prethodnog zakona, jeste da biste napravili napomene za neke koncesije npr. kako će se davati upravo za one koje će biti predmet rasprave na Narodnoj skupštini.
Znači, Narodna skupština će raspravljati i o termoelektrani, i o putevima od međunarodnog i strateškog značaja, i svi narodni poslanici će imati priliku da kažu da li država treba da da koncesiju u tim oblastima. Nemojte da se skrivamo iza toga šta radi Vlada. Mi smo prihvatili upravo korektne amandmane poslaničkih grupa koje su rekle da u nekim oblastima treba to da uradi Narodna skupština, jer to jeste interes koji treba da se proveri upravo u ovom domu. Još jednom podvlačim, malo sam i replicirao na neke amandmane, ali verujte i praksa u okruženju, a i ova kod nas, jeste pokazala da moramo da se klonimo nekih rešenja koja su postojala u prethodnom zakonu.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Branislav Ivković, replika. (Žagor.) S obzirom da iz klupa dobacuju poslanici koji se pozivaju na član 99. Poslovnika, zahvaljujem. Izvolite.

Dame i gospodo, znam da smo pri kraju zasedanja, jasno je da je isto mišljenje o potrebi uopšte koncesionih aranžmana za razvoj Republike Srbije, ali je jasno i da ugovore samo može da piše neko ko je nešto stvarao i to što je stvorio da proda.
Ali, kada Vlada Republike Srbije piše ugovore, građani Srbije imaju pravo da unapred odrede kroz zakonske projekte, preko svojih narodnih poslanika, one bitne elemente ugovora koji sigurno moraju biti u tom ugovoru. Ostale stvari na slobodu, ali mora se znati razlog zbog koga se ulazi u koncesioni aranžman; mora da se zna koliki je prihod; mora da se zna vreme trajanja.
Jednostavno, razlika između predloga gospodina Pitića i zakona koji već postoji je u tome što je sve to pojednostavljeno, sve je postalo fluidno i završava se time da koncesiju može da dobije i onaj ko je jedini učesnik na javnoj licitaciji putem tendera. Hvala.

Ovim završavamo rad u popodnevnom delu. Nastavljamo sutra, u četvrtak, 20. februara u 10,00 časova. Nastavljamo sa raspravom u načelu, a reč će prvi imati zamenik predsednika poslaničke grupe SRS Tomislav Nikolić.  Potom narodni poslanici Branimir Trajković i Miodrag Stamenković, kao narodni poslanici koji su na sednici Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom izdvojili mišljenje. Hvala.