Zahvaljujem gospodinu Pajtiću.
Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
O Predlogu odluke odlučivaćemo u danu za glasanje, o kome ćete blagovremeno biti obavešteni.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O KONCESIJAMA
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su podneli narodni poslanici Srđa Popović; zajedno Branislav Ivković, Dragan Tomić, Stevan Gudurić, Vladimir Garčević i Zoran Nikolić; zajedno Radojko Petrić, Dragan Jovanović, Miloš Nešović, Živanko Radovančev, Golub Rajić, Slobodan Tomović, Miomir Ilić, Dragan Todorović, Slobodan Pavlović, Jovan Todorović i Zoran Anđelković; Vlatko Sekulović; zajedno Petar Petrović, Adam Urošević, Miloš Todorović i Miloš Lukić; zajedno Bojan Kostreš i Novica Đurašković; Branislav Kovačević; zajedno Nataša Milojević, Vlatko Sekulović, Aleksandar Vatović, Olgica Kirćanski, Vera Marković, Dragan Milentijević, Slavica Tatomir i Miroslav Hristodulo; Milorad Stanulov.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.
Na sednici Zakonodavnog odbora mišljenje je izdvojio narodni poslanik Zoran D. Nikolić.
Izveštaj Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom biće vam uručen, u pripremi je.
Narodni poslanici Bojan Kostreš i Novica Đurašković, pisanim putem, povukli su amandmane na članove 7, 8, 12, 14, 16, 17. i 28.
Amandmani koji budu podneti do početka pretresa u načelu biće vam uručeni u toku sednice.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika, ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova.
Molim predstavnike poslaničkih grupa da predaju liste sa prijavljenim govornicima.
Po Poslovniku, narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada u ovoj skupštini sve ide nelegalno i nelegitimno, imam dužnost da saznam o čemu se radi, pa zato pitam predsednika Narodne skupštine da li se seća kada nam je zakazala dan za glasanje povodom Predloga zakona o duvanu. Da li je pratila kalendar i da li zna da je taj dan odavno prošao? Da li je svesna toga da smo jedan zakon raspravili potpuno, da smo ušli u proceduru za neke  zakone ili odluke koje su možda bile hitnije. Ostade prekoračen rok za glasanje o Predlogu zakona o duvanu; to glasanje, po vašoj odluci, a vi ste nas o tome obavestili, trebalo je da bude istovremeno kada smo glasali o jednom prethodnom predlogu koji je prošao na Skupštini.

Mislim da treba da cenite i poštujete narodne poslanike koji dolaze na sednice Narodne skupštine, pa čak i kada radite mimo Poslovnika, a to uvek radite, da nam bar uputite dve - tri reči objašnjenja. Sazivanje ovog vanrednog zasedanja je bilo mimo Poslovnika, pa, eto, mi oćutasmo, a jutros ste u jednoj rečenici rekli da ste bili prinuđeni da u roku kraćem od sedam dana zakažete ovu sednicu. Mi smo to oćutali. To vam Poslovnik dopušta. Ne dopušta vam Poslovnik da nešto prolazi, a da vi baš ništa o tome ne kažete. Ako nemate sekretara da vas podseti, ako vas kući deca ne pitaju - je li, mama, što nisu glasali poslanici o onome što ste im zakazali pre neki dan, evo opozicionih poslanika da vas pitaju. Nije vođenje Narodne skupštine Republike Srbije bezuslovno i bespogovorno ispunjavanje naloga Vlade Republike Srbije.

Ovo za vas treba da bude sveto pismo. Nije nam po volji, drastično su uskraćena prava narodnih poslanika, ali uskraćujete ih u skladu sa ovom žutom knjigom koju su pravili "žuto preduzeće" i "šljivari" zajedno. Nemojte vi da idete dalje od ove knjige i da nam uskraćujete poslanička prava, a da nam baš ništa o tome ne kažete. Dakle, pitam vas, gospođo Mićić, da li ste zakazali dan za glasanje povodom Predloga zakona o duvanu i da li je možda moguće da ja toj sednici nisam prisustvovao?

Ovu knjigu treba naravno da poštujem ja, da primenjujem, ali isto tako i vi, narodni poslanici. Prema tome, propustili ste da navedete član koji reklamirate, a dužnost vam je po Poslovniku da to uradite, a da ne govorim dalje. U svakom slučaju, određivanje dana za glasanje jeste diskreciono ovlašćenje predsednika Narodne skupštine i bićete o tome blagovremeno obavešteni. Naravno, neće vam biti uskraćeno pravo da se izjasnite u tom danu za glasanje i o Predlogu zakona o duvanu, kao i o drugim predlozima.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača gospodin Goran Pitić, ministar za ekonomske veze sa inostranstvom, želi reč? (Da.) Izvolite.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi jedan zakon koji ne popunjava u suštini pravnu prazninu, jer Zakon o koncesijama donet je 1997. godine, ali zakon koji u potpunosti po novim načelima, postupcima, načinima javnog nadmetanja reguliše ovu materiju, Predlog zakona o koncesijama, nalazi se već oko godinu dana u Skupštini.
Imajući u vidu jedan ozbiljan interes onih potencijalnih koncesionara, mislim da je bilo krajnje vreme da se ovaj zakon nađe u Narodnoj skupštini i da se materija koja definiše odnose između koncedenta, u ovom slučaju države, i potencijalnih koncesionara, realizuje, pravi i ugovara na način koji je viđen u uporednim pravnim sistemima kojima težimo.
Mislim da bi trebalo izdvojiti bar dva segmenta u kojima su koncesije izuzetno bitne, a iz tog razloga mislim da svi treba da budemo svesni značaja ovog zakona. Jedan deo se odnosi na pospešivanje privrednih aktivnosti. Drugim rečima, koncesije predstavljaju jedan od bitnih elemenata razvoja privrede, a posebno onih delova koji se tiču infrastrukture, energetike, saobraćaja i niza drugih delatnosti čijim regulisanjem na ovaj način može da se pokrene privredna aktivnost.
Drugi, takođe važan segment, i mislim da svi to treba da imamo u vidu kada govorimo o ovom zakonu, jeste efekat ovog zakona na životni standard stanovništva. Koncesije regulišu ona pitanja koja su od vitalnog značaja za životni standard stanovništva, jer se ugovaranjima ovakve vrste unapređuje i poboljšava život stanovništva. Bar iz ova dva razloga ovaj zakon ima izuzetnu važnost.
Moram da izrazim zahvalnost što je jako veliki broj učesnika učestvovao u pripremi ovog zakona, kako domaćih tako i stranih. Mi smo imali jednu ozbiljnu javnu raspravu koja je ukazala na određene probleme u ovoj materiji i pomogla nam da ovu materiju regulišemo u skladu sa najboljim normama i pravnim institutima koji mogu da se nađu kako u zemljama u tranzciji, tako i u zemljama kojima težimo, prvenstveno Evropi.
Vašu pažnju bih zadržao na nekoliko tema za koje mislim da su bitne kada se razgovara o zakonu o koncesijama, odnosno po pitanju ove materije. Prvo, to je pitanje određenja samog problema. Ovaj zakon, u suštini, pokušava da nađe jednu ravnotežu ili da razreši odnose između privatnog i javnog prava. Naime, s jedne strane priroda stvari je da se država pojavljuje u pokušaju nadređene pozicije ili kao državna vlast u ovoj materiji. S druge strane, koncesionar normalno traži da ima ravnopravan tretman ukoliko ugovori određenu materiju po jednom načelu koje je uneto u ovaj zakon, a to je sloboda i autonomija volje u ugovaranju, odnosno ugovor kao jedan primarni institut koji je zaboravljen u našem društvu; znači, ugovor kao centar realizacije koncesije.
U tom kontekstu, znači, traži se balans i mislim da smo mi, tragajući za tim balansom između javnog i privatnog prava, našli onu meru koja reguliše ovu materiju, na način da obezbeđuje visok stepen pravne sigurnosti u ovoj materiji, što je ključno za zakon i što je cilj zakona. S druge strane, treba da se obezbedi da se efikasno i neometano obavljaju poslovi koji se tiču koncesija.
Ako smo uspeli ova dva elementa da obezbedimo, znači visok stepen pravne sigurnosti, onemogućavanje diskrecije kao elementa odlučivanja po pitanju koncesije, mislim da smo korak bliže onome što želimo da vidimo, a to je da, neovisno od toga koja će vlada biti na ovom mestu, stepen i način odlučivanja, postupci, izbor koncesionara, definisanje šta sve može biti predmet koncesije jednostavno budu predmet zakonske materije, a ne pitanje dobre volje onoga koji daje koncesiju, koncedenta, u ovom slučaju države.
Moram da kažem, kada se govori o predmetu i o cilju ovog zakona, da bih napravio određenu diferenciju specifiku u odnosu na prethodni zakon, a to je da se ovde radi o onome što u suštini definiše duh zakona koji supstancijalno ovaj predlog otklanja od ovog dosadašnjeg Zakona o koncesijama, a to su nova načela postupka i novi način javnog nadmetanja.
Mislim da sa ova dva instituta u realizaciji procesa koncesije imamo jedan novi model, nešto što, ponavljam, ima svoje uporište u uporedno - pravnim sistemima kojima težimo. Koja su to načela i šta je to što opredeljuje boju ovog zakona? Normalno da ovaj zakon reguliše sva ona pitanja koja inače regulišu zakoni o koncesijama - to je predmet koncesije, rok trajanja, pitanje koncesione naknade - i normalno je da po mnogim pitanjima ove vrste nema bitnih razlika.
Kada govorimo o predmetu koncesije sigurno je da ćemo govoriti sličnim jezikom; kada govorimo o roku trajanja, sigurno je da ćemo govoriti sličnim jezikom; kada govorimo o karakteru koncesione naknade sigurno je da ćemo govoriti sličnim jezikom; ali, kada govorimo koji su to postulati koji objašnjavaju duh zakona, mislim da govorimo različitim jezikom, a ja se nadam da će konsenzus koji je postojao u javnoj raspravi naći svoje mesto i u Skupštini.
Dakle, prvo načelo koje je opredelilo karakter ovog zakona jeste načelo jednakog i pravičnog tretmana. Drugim rečima, on obuhvata nekoliko elemenata koji omogućavaju da se realizuje ovo načelo. Prvo, to je zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu, bilo u postupku koncesije ili u postupku izbora koncesionara.
Drugo, to je obaveza da svi učesnici u postupku imaju tačne, verodostojne informacije, da imaju već definisane standarde i kriterijume o izboru koncesionara; potom, da nijedan od učesnika ne može da ima prednost u pogledu pristupa informacijama, u pogledu pristupa organima odgovornim za postupak davanja koncesija; i konačno, samo na osnovu definisanih kriterijuma, samo na osnovu prethodno utvrđenih neophodnih kvalifikacija, koje su potrebne da bi se ušlo u postupak izbora koncesionara, moguće je donositi odluke zasnovane na definisanim standardima i kriterijumima.
Drugo načelo je načelo slobodne tržišne utakmice. Jednostavno, ono podrazumeva zabranu ograničavanja tog nadmetanja onoga o čemu svi govore, a to je tržište; to su, znači, oni motivi i načini regulacije privrednih kretanja poslovnog prometa koji će obezbediti obavezu prihvatanja svih učesnika sa odgovarajućim stručnim, tehničkim, finansijskim i drugim kvalifikacijama.
Imao sam prilike da mnoge moje kolege, koje služe kao savetnici u političkim strankama, stavljaju to kao jedan od stubova obezbeđenja vladavine prava, a to je ugovor, to je nešto što je bilo zaboravljeno u našem društvu, u našoj privredi, a ovde je poenta da se ustanovi načelo autonomije volje, da se time obuhvati sloboda ugovornih strana da, u skladu sa zakonima, normama, propisima i drugim običajima, regulišu materiju i obaveze i da to urede po svojoj volji.
Znači, to je jedna ozbiljna novina, to su načela postupka, koja obezbeđuju da ovaj zakon dobija onaj svoj karakter koji daje prostora da govorimo o jednom savremenom sistemskom zakonu.
Drugo je načelo davanja koncesija. To je iskustvo koje se pokazuje u mnogim zemljama. Koncesije imaju elemente koji pokazuju da ima i pozitivnih i negativnih iskustava. Siguran sam da će jedan broj poslanika ovde sigurno ukazivati na negativna iskustva koncesija, od Sofije, preko Budimpešte, do Hrvatske itd, što je nama, normalno, bilo i te kako poznato i što jako dobro ukazuje da je potrebno ozbiljno voditi računa kako se reguliše ova materija.
Ali, isto tako, u tome smo uočili da je jedan od elemenata zloupotreba i narušavanja kvaliteta i duha zakona bio način davanja koncesija, i mi smo se opredelili za onaj institut koji obezbeđuje da to bude javno, transparentno, na jedini način koji obezbeđuje da se u najvećoj meri otklone te vrste prepreka, a to je institut javnog tendera.
Znači, svuda gde je bilo pitanje prikupljanja ponuda, gde je bilo po pozivu, gde su bile licitacije, gde nisu bila definisana pravila, bile su i zloupotrebe. To je nešto što smo hteli na neki način da zaobiđemo, odnosno da obezbedimo da se to ne dešava. Smatrali smo da je institut javnog tendera nešto gde svako ima pravo da se prijavi i gde svako, u skladu sa tim, ako obezbeđuje svoje kvalifikacije, ima mogućnost da bude izabran za koncesionara, ako je po kriterijumima najbolji i ako je to odlučila tenderska komisija.
Normalno, uporište u tome imamo i u okviru tenderske procedure u Zakonu o privatizaciji. Dakle, govorim striktno o karakteru procedure. Ne govorim o kvalitetu, govorim o karakteru.
Ne želim uvaženim poslanicima da uzimam vreme u nabrajanju šta je sve to što zakon određuje, ali moram da kažem da zakon veoma precizno definiše elemente javnog tendera; sve ono što može da bude predmet određenog diskrecionog prava ovaj zakon eliminiše utvrđivanjem šta je to što treba da se uradi, u kom roku, na koji način, ko je nadležan, i sve to ima određen postupak, koji obezbeđuje da se na efikasan način zatvara ovaj proces.
Mislim da se na taj način obezbeđuje visok stepen pravne sigurnosti (opet se vraćam na ono što je cilj), znači, u samom postupku za dobijanje koncesije, a s druge strane, dobijamo jedan zakonit i pouzdan uslov za određivanje ko je taj ko je najbolji, kad se saberu svi kriterijumi po pitanju izbora koncesionara.
Reći ću još par elemenata, za koje mislim da su bitni za razumevanje karaktera ovog zakona. Prvo, videćete da je u zakonu izlistano koje sve delatnosti mogu da se daju u koncesiju. Moram da napomenem da ovaj zakon, da bi razumeli na šta se odnosi, zbog nekih amandmana koji su podneti, reguliše korišćenje i pravo na korišćenje prirodnih bogatstava i dobara u opštoj upotrebi, koja su u svojini Republike Srbije i reguliše pitanja ostalih opštih delatnosti.
Ovaj zakon uvodi kategorije tzv. dispozitivnog karaktera, a ne imperativnog karaktera. Drugim rečima, daje se mogućnost da određene delatnosti i dobra budu data u koncesiju, a ne imperativno, da mora; to je veoma važno da se razume, što znači da je konačna odluka na koncedentu - da li će nešto dati u koncesiju.
I drugo, sam listing onoga što je dato u zakonu, nekih 14 oblasti, dat je primera radi; drugim rečima, tim listingom nisu iscrpljene oblasti koje se mogu dati u koncesiju. Naprotiv, izlistane su one za koje se smatra da su najčešći potencijalni oblik davanja koncesije.
U ovom zakonu napravljena je kopča i sa Zakonom o stranim ulaganjima, čime je preuzeto definisanje u kojim oblastima ne mogu da se daju koncesije, odnosno gde ne može da bude osnovano koncesiono preduzeće; to je regulisano Zakonom o stranim ulaganjima, znači u zonama proizvodnje i prometa oružja i u tzv. zabranjenim zonama.
Još par tema, za koje mislim da bi bilo potrebno da vam ih predstavim - zakon reguliše da koncesije mogu da budu date najviše u roku do 30 godina. Drugim rečima, ukoliko je određena koncesija definisana u kraćem roku, u izuzetnim slučajevima ona može da dobije svoje produženje, ali do roka od 30 godina.
Takođe, unet je jedan novi institut, a to je pravo prenosa koncesije. Jer, može da se desi da dođe do potencijalne likvidacije koncesionog preduzeća ili do stečaja, a da, s obzirom da su u pitanju finansijska sredstva koja stoje iza toga i iz razloga što država želi da se nastave koncedentni poslovi, postoji mogućnost prava prenosa koncesije. To je opet jedan institut koji je veoma uobičajen i široko iskorišćen u svim uporedno - pravnim sistemima, ali ja ga namerno namećem kao jedan novi institut, s obzirom da ranije nije bio prisutan.
Takođe, dolazimo do teme ugovora o koncesiji. U zakonu su definisani svi bitni elementi ugovora. Ne postoje elementi dispozitivnog karaktera, koji su postojali u prethodnom zakonu, nego postoje odredbe koje mora da sadrži svaki ugovor, uključujući i ugovor o tzv. B.O.T. sistemu (build-operate-transfer), odnosno sistemu - sagradi, uradi, i transferiši ka državi na kraju, koja normalno postaje vlasnik tih sredstava.
Mi nismo hteli prethodno da definišemo svaki oblik koncesije. Dozvolite, u poslovnom prometu postoje desetine oblika ovakvih aranžmana, pa ili se definiše sve ili se ne definiše nijedan, ali se ostavi zakonska mogućnost da se zakonom o koncesiji regulišu svi oblici B.O.T. sistema, kao i ostali oblici, kao što je B.O.T, čime se daje prostor da se ugovorom o koncesiji definiše svaki aranžman koji definiše odnos između dve ugovorne strane, koncedenta i koncesionara.
Normalno, definisano je i pitanje zaštite prava koncesionara. Tu je u pitanju domaća arbitraža, a kada je u pitanju strano lice, onda mogućnost međunarodne arbitraže. Definisano je i pitanje nastanka koncesionog preduzeća, kao i pitanje prekida i prestanka koncesionog odnosa. Jedno je pitanje prekida koncesionog odnosa, koji definiše situacije nekih elementarnih nepogoda, ratnog stanja i sl. kada koncesija može da se nastavi, ali se definiše i situacija kada koncesioni odnos prestaje.
Na kraju, moram da kažem da je ovaj zakon modifikaciju dobio posebno u poslednjim danima, zahvaljujući prvenstveno konstruktivnim doprinosima poslaničkih grupa iz parlamenta. Ovaj zakon je rađen godinu dana. U tom radu je učestvovao veliki broj ljudi, stručnjaka iz ove oblasti. Ovaj zakon je rađen u saradnji, pre svega, sa domaćim ekspertima koji poznaju ovu materiju, a prošao je i verifikacije u međunarodnim krugovima, poslovnih eksperata zemalja čije pravne norme pokušavamo da prihvatimo; dobio je i određena poboljšanja time što je od 40 podnetih amandmana više od 15 prihvaćeno.
Drugim rečima, imali smo stvarno jednu veoma konstruktivnu komunikaciju u poslednjih nekoliko dana sa svim poslaničkim grupama, sa onim grupama gde smo prihvatili određene amandmane, i moram posebno da istaknem - amandmane koji su obuhvatili koncesije koje se tiču strateškog i međunarodnog značaja, te koncesije dolaze u Narodnu skupštinu i Narodna skupština je ta koja treba da da svoju odluku o tome da li će određeni predmet koncesije biti dat u koncesiju ili ne.
To se odnosi na jedan ozbiljan broj stavki u delu energetike, posebno iz saobraćaja, znači po onim pitanjima po kojima je jako važno da Narodna skupština zauzme svoj stav. Narodna skupština, takođe, za svaku koncesiju delegira predstavnika u tendersku komisiju. Kada se radi o lokalnoj samoupravi, kada su u pitanju komunalne delatnosti, u potpunosti se procedura sprovodi na nivou lokalne samouprave i prihod od koncesije ide toj lokalnoj samoupravi.
Opredeljenje stručnog tima po pitanju organizacije stručnih poslova, koji će voditi sam postupak koncesije, jeste u tom smislu da je otklonjen od agencije za koncesije, jer smatramo da su resorna ministarstva ta koja će i inače obavljati poslove za tu istu agenciju, pa smatramo da nema potrebe za duplim administriranjem u oblasti koncesija. Smatramo da je ta oblast toliko složena i široka da bi to jednostavno zagušilo rad agencije, a u suštini bi se crpli resursi resornih ministarstava ili određenih instituta i institucija, gde će trebati stručna pomoć.
Znači, govorim vam o našim opredeljenjima u oblasti koncesija, jer je pitanje koncesija delikatnije u odnosu na neka druga pitanja koja verovatno zahtevaju rad agencije; odnosno, nadležno ministarstvo i lokalna samouprava, kada je u pitanju komunalna delatnost nadležni su za te pozicije.
Normalno, zahvaljujem se svima onima koji su uputili amandmane, onima koji su napravili komunikaciju sa nama da bi ovaj zakon bio poboljšan, a zahvaljujem se i onima čije amandmane nismo prihvatili. Nadam se da su data obrazloženja sa naše strane bila korektna, a isto tako se zahvaljujem i onima čije smo amandmane prihvatili, jer je naša otvorenost, a shvatio sam i otvorenost kolega iz poslaničkih grupa, nezavisno od toga da li je u pitanju pozicija ili opozicija, bila u tome da smo uspeli da dobijemo kod ovog zakona jednu vrstu bar delimičnog ili većinskog konsenzusa, po pitanju kvaliteta, po pitanju njegovog značaja i po pitanju uticaja koji bi njegovim donošenjem bio okrenut ka pospešivanju privredne aktivnosti i ka poboljšanju životnog standarda stanovništva. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predstavniku predlagača.
Da li narodni poslanik Zoran D. Nikolić, koji je izdvojio mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora, želi reč? Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, izdvojio sam mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora zbog toga što smatram da ovaj zakon nije trebalo da se nađe na dnevnom redu vanrednog zasedanja Narodne skupštine.
Zbog čega? Pa, opšti razlozi da se uopšte donese jedan zakon mogu da se kreću u okviru dve grupe pitanja. Prva grupa pitanja - da jedna oblast nije uređena pa je treba urediti zakonom, ili druga grupa pitanja - da je određena oblast života rešena loše, ili da je život prevazišao norme, pa sada treba novim zakonom rešiti nove odnose na drugačiji način.
Mi imamo Zakon o koncesijama iz 1997. godine koji je uvažio komparativno pravo, koji je dobar zakon i koji je vrlo solidna osnova da se po njemu radi. No, činjenica je i da je po tom zakonu, koga cenimo kao dobar, prethodna vlast zaključila jednu koncesiju, dok nova vlast nije nijednu. Smatramo da ovaj zakon suštinski ne donosi toliko toga novog, čak bih bio slobodan da kažem da smatram da je nekih 80% normi iz prethodnog zakona prisutno u ovom, pa mislim da ćemo, kroz raspravu koja će se voditi, uspeti da argumentima to i dokažemo.
Tih 20% koji su novi i koji su izbačeni iz starog zakona, ili je to dograđeno novom materijom, nisu urađeni na najsrećniji način. Šta to konkretno nije dobro? Pa, Vlada koja je dobar deo svoje politike gradila tako što je osnivala agencije u raznim oblastima, čak i u prilično nebitnim, odustala je od agencije koja je bila prisutna u Zakonu iz 1997. godine.
Mi smatramo da su upravo koncesije te koje su, zbog svog značaja za ovu državu, i te kako morale biti praćene od jedne ekipe struke i nauke, koja bi bila organizovana u jednoj agenciji i koja bi pružala stručnu pomoć i Vladi i ministarstvima i lokalnoj samoupravi oko ovih važnih državnih opredeljenja, kada je u pitanju gospodarenje našim prirodnim resursima.
Svedoci smo jednog velikog kadrovskog osiromašenja i u lokalnoj samoupravi i u državnoj upravi. To ne vezujem samo za ovu vlast, to su procesi koji traju godinama i mislim da nam je državna uprava, koja treba da bude motor i kreator politike, do te mere kadrovski osiromašena da vi sada u ministarstvima i nemate kadrovski potencijal koji može na kvalitetan način i sveobuhvatno da raspravlja o svim mogućim posledicama davanja ili nedavanja koncesije u određenoj oblasti. Zbog toga smatramo da je postojanje agencije bilo od značaja, da nije bilo suvišno i da je nije trebalo brisati.
Šta još zameramo ovom zakonu? Zakon je naznačio sistem "izgradi, koristi, predaj" kao pojmovnu definiciju, ali ga više nijednim slovom zakona nije posebno razradio, posebno definisao.
Treće, oko predmeta koncesije unete su neke novine. Oko korišćenja obala reka i jezera (složićemo se, vrlo važan prirodni resurs) postojalo je ranije u zakonu ograničenje da se koncesija može dati samo ukoliko se vezuje za određenu delatnost, odnosno određenu namenu. Sada je to ograničenje da se vezuje za određenu delatnost brisano, što stvara mogućnost zloupotrebe, odnosno korišćenja ovih prirodnih resursa od strane koncesionara i na način koji neće biti predviđen ugovorom o koncesiji.
Isto tako smatramo, kod predmeta koncesije, da nije dobro da zdravstvene ustanove budu predmet koncesije. Jeste naše zdravstvo u teškom stanju, jeste da mu treba pomoć, verovatno i pomoć iz inostranstva, ali da se opredelimo kao država da zdravstvena usluga bude predmet nečijeg monopola, pogotovo stranog, mislim da je rizično i sa aspekta zdravlja ljudi.
Takođe smatram da nije dobro u ovom zakonu što otvara mogućnost, koliko god da je transparentan postupak davanja koncesije, da jedan koncesionar može, ukoliko se javi i ispunjava uslove, da dobije koncesiju. To prethodni zakon, čini mi se, nije dopuštao - ukoliko je broj potencijalnih koncesionara pao ispod dva, postupak javne licitacije se ponavljao. Mislim da nije dobro na mala vrata ostavljati čak ni izuzetnu mogućnost da ukoliko se javi jedan ili samo jedan ispunjava uslove da može nekom neposrednom pogodbom, odnosno direktnim ugovaranjem sa Vladom da dobije koncesiju, jer to zaista može da otvori mogućnost zloupotrebe.
Ono što mislim da treba sve nas da brine, Vladu i Skupštinu, jeste zašto nema koncesija. Prošla vlada ili prošli režim, kako god hoćete, po dobrom zakonu zaključio je jednu, a to je ona čuvena deonica autoputa Beograd-Novi Sad, i to baš ne postupajući u svemu po zakonu iz 1997. godine, nova Vlada nijednu koncesiju. Možda je razlog zašto koncesija nema i ovo što nismo kao država pružili sve dokaze da stvaramo i da želimo da stvorimo pravnu državu, stabilnu državu, jer ako svaka vlada bude posezala za menjanjem zakona o koncesiji, za menjanjem uslova na dugi rok, to nije dobra poruka svima koji žele da postanu budući koncesionari.

Raspravu o Predlogu zakona o koncesijama nastavljamo učešćem predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa. Prvi se za reč prijavio narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, zatim narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe Narodni socijalisti, pa zatim narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam zadovoljstvo i obavezu da u ime poslaničke grupe SPS iznesem naše stavove u vezi sa predloženim zakonom o koncesijama. Rekao sam da imam i zadovoljstvo. Zašto zadovoljstvo? Zato što je, čini mi se, gospodin Pitić valjda prvi ministar za ovom govornicom koji za jedan predlog zakona, koji se nalazi u skupštinskoj proceduri, nije rekao da je reformski. Stvarno nije reformski zato što je činjenica da smo i do sada imali zakon, dakle iz 1997. godine, a čak smo imali i jedan zakon koji je regulisao opšte uslove za davanje koncesija stranim licima iz 1990. godine. Dakle, materija nije nova, ali je tema jako interesantna i predmet ovog zakona vrlo ozbiljan. Mislim da u našoj skupštinskoj proceduri nećemo uskoro imati značajniji zakon od ovog koji nam se danas predlaže.
Drugo, važno je reći da smo i u postupku do momenta početka rasprave takođe imali jednu korektnu i korisnu saradnju na temu mogućnosti da se predloženi tekst zakona o koncesijama popravi. Socijalistička partija Srbije je preko svojih predstavnika, preko kolega poslanika dala značajan doprinos da se unapredi predloženi tekst zakona, da to ne bude u suprotnosti sa osnovnim konceptom koji je i ranije, a i sada prisutan u zakonu i da to bude prihvatljivo i sa stanovišta potrebe da se o nekim pitanjima proširi područje delatnosti, naročito kada je u pitanju Narodna skupština.
Drugo što želim da kažem radi šire javnosti, ja i mnogi drugi građani bili smo prinuđeni verovatno da ponekad pogledamo u Vujakliju, odnosno "Leksikon stranih reči i izraza", pa se upravo na ovom primeru mogu izvesti neki zaključci koji su po meni bitni sa stanovišta ukupnog sadržaja zakona koji se predlaže. Koncesija zapravo znači: dopuštanje, ustupak, povlastica, davanje povlastice; odobrenje vlasti za obavljanje nekih poslova koji je slobodan od nadzora te vlasti; a koncesionar je onaj koji ima povlasticu.
Upravo zbog toga što imamo predlog zakona koji treba da u suštini reguliše pitanje povlastice ili dopuštenja od strane ove vlasti nekom faktoru, da li domaćem da li stranom potpuno je svejedno, moramo ovoj temi da posvetimo značajnu pažnju, a naročito kada je u pitanju predmet koncesije. Mislim da je to suština ovog zakona.
Podsećam vas da smo u prethodnom tekstu zakona imali nekih devet tačaka koje su govorile o tome šta je predmet koncesije. Danas imamo 16 tačaka u Predlogu zakona, koje kažu šta bi sve moglo biti predmet koncesije i tu ima nekoliko tačaka, a naročito tačke 3, 4, 5, 6, 7, 8. i 10. koje su po meni veoma važne, jer po pravilu obuhvataju izgrađene objekte na području Republike Srbije koji imaju državni i međunarodni značaj. Reč je o autoputevima, o hidrocentralama, o termoelektranama, o telekomunikacinom sistemu, o elektroenergetskom sistemu itd.
Zaista je uputno pomisliti da ova poslanička skupština mora na tu temu da vrlo ozbiljno promišlja, a naročito Vlada koja će u najvećoj meri sprovesti ili sprovoditi ovaj zakon. Ne samo ova vlada, nego i sve druge vlade koje će posle nje doći, zato što ovo nije zakon za nekoliko dana, nije čak ni za nekoliko godina, nego je verovatno za nekoliko decenija.
Ministar je rekao koja je razlika između prethodnog zakona koji smo imali i ja bih se u tome mogao sa njim složiti, ali bih želeo da vam kažem još nekoliko, po meni bitnih, razlika u odnosu na dosadašnja zakonska rešenja, za koja čak mislim da su bolja u prethodnom zakonu, a ako ne baš bolja ono bar preciznije regulisana u tekstu koji smo imali. Na primer, kada su u pitanju uslovi za davanje koncesije. Mi danas imamo u jednoj rečenici definisano šta treba neko da ispuni kao uslov i kažemo da to mora da bude u skladu sa zakonom, da se donese koncesioni akt i da se sprovede javni tender.
U dosadašnjem tekstu zakona imali smo tri odrednice koje su veoma značajne sa stanovišta toga kako ćemo primenjivati zakon, a to su tri logična uslova. Prvo, da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva, i ništa logičnije od toga. Drugo, da se tehničko-tehnološko unapređivanje delatnosti obezbedi na predmetu koncesije. I, treće da se obezbedi zaštita i unapređenje životne sredine u skladu sa propisima.
Ono što je posebno važno, a nije prisutno u ovom tekstu zakona, iako se iz konteksta može izvući zaključak i ja imam puno poverenje u ljude koji pričaju o tome, ministar i njegovi saradnici, ali bih podsetio na sledeću stvar. Bilo je posebno važno da se tada, odnosno po dosadašnjim rešenjima koncesija mogla dati pod uslovom da javno preduzeće koje upravlja nekim značajnim društvenim dobrom ili prirodnim bogatstvom ne može da obezbedi njegovo racionalno korišćenje, odnosno nesmetano funkcionisanje. Mi sada taj uslov nemamo. Neću da budem prorok, ali iz toga se mogu izvući neki zaključci koji mogu imati i negativnu konotaciju.
Kada je u pitanju predmet koncesije, podsetio bih sve vas da je u odnosu na prethodni zakon novo - održavanje i korišćenje zdravstvenih ustanova ili njihova rekonstrukcija i modernizacija, izgradnja sportsko-rekreativnih objekata, sportskih terena, uključujući objekte za kulturne aktivnosti, korišćenje termalnih izvora u zdravstvene i proizvodne svrhe, izgradnja, održavanje i korišćenje objekata turističke infrastrukture. Sve ovo do sada nije bilo predmet koncesije, a ovim predlogom zakona se predlaže da bude.
Ovde je za socijaliste, a mislim i za mnoge druge, najspornije pitanje korišćenja zdravstvenih ustanova; podvlačim - korišćenja. Možda i nije sporno dati koncesiju za izgradnju, ali je vrlo rizično ili možda čak sporno dati koncesiju na korišćenje. Zašto? Razumljivo mi je kada neko izgradi neki zdravstveni objekat, opremi zdravstvenu ustanovu, specijalizuje se za neku delatnost, pa ko voli neka izvoli; tržišni mehanizmi funkcionišu, ne morate tamo da idete jer imate alternativu, državnu ustanovu koja se tim poslom zdravstvene zaštite najšireg sloja građana bavi.
Ali, kada date koncesiju na zdravstveni centar "Milenko Marin" u Loznici ili na neki drugi zdravstveni centar u Republici Srbiji i kada ta koncesija traje 30 godina, taj ko je koncesionar ima pravo da diktira uslove, pa i da i određuje cenu zdravstvene zaštite. Molim vas, taj rizik nikako nije u skladu sa programskim opredeljenjima Socijalističke partije Srbije, a mislim i Demokratske stranke, obzirom da su nedavno postali ili će biti pridružena članica Socijalističke internacionale.
Prema tome, drugovi iz Demokratske stranke, povedite računa i o ovome kao objektivnoj opasnosti da u sprovođenju zakona dođemo do realnih problema.
Dalje, trajanje koncesije nije sporno, bilo i je i do sada 30 godina. Mislim da ne možemo govoriti o nekim realno kraćim rokovima, odnosno nema potrebe, jer ovo je najduži rok za trajanje koncesije i za mene to nije sporno.
Malo mi je sporno što predlagač zakona nije možda više favorizovao i u prvi plan stavio tzv. B.O.T. sistem. Dakle, sistem - izgradi, koristi i predaj. Zašto je to za mene važno?
Zato što bi suština koncesije koja se predlaže ovim zakonom morala biti upravo u tome da nađemo domaće i strane partnere koji će izgraditi odgovarajuću infrastrukturu na području naše Republike, a ne da je samo koriste. Korišćenje nosi mnoge rizike.
Uzmite Hidrocentralu "Đerdap". Ona bi mogla biti predmet koncesije po ovom zakonu. Taj ko bi uzeo "Đerdap" u koncesioni odnos, proizvodio bi električnu energiju, ali je pitanje da li bi je nama isporučivao. Mi kažemo - u redu, to ćemo urediti ugovorom. Ali, pitanje raskida ugovora i nije pitanje raskida koncesionog odnosa. Kada se raskine ugovor, nije rečeno da neizostavno prestaje i koncesioni odnos, i to je važno.
Na to ukazujem ne sa lošom, nego sa dobrom namerom. Molim vas, ako sada znamo činjenicu da je električna energija u Evropi skuplja nego kod nas, onda će taj koji proizvodi električnu energiju u "Đerdapu" ili nekoj drugoj centrali, tržišno motivisan, prodavati tu struju tamo. Šta ćemo mi bez struje?
Uzmete nekoga ko je uzeo koncesiju za autoput i kaže - putarina za relaciju od drumske raskrsnice do Beograda je 200 dinara, a sada je 20 dinara. Šta mi tu možemo da uradimo? Mi se objektivno ovim tekstom zakona ne štitimo od takvih opasnosti. Ja ne kažem da će do njih neizostavno doći, ali postoje rizici koji ovim tekstom nisu u dovoljnoj meri elminisani.
Ukazao bih na još nekoliko stvari. Nije stvar u tome da li ćete da prihvatite o čemu govorim, već da počnemo jedanput da promišljamo na tu temu.
Imamo iskustvo iz Zakona o privatizaciji. To iskustvo kaže da sredstva koja se ostvare prodajom preduzeća, odnosno subjekata privatizacije, po pravilu idu u budžet. Od tog pravila se odstupa samo u dva slučaja - kada se 5% sredstava izdvaja za lokalnu samoupravu odnosno autonomnu pokrajinu. Sav ostali deo sredstava ide u budžet. Postavlja se pitanje za koje namene će to biti potrošeno, jer ta priča se reguliše Zakonom o budžetu.
Ovde imamo sličnu situaciju. Predlaže se da sredstva koja se ostvare od koncesija budu usmerena u budžet kao prihod Republike Srbije, osim ova dva izuzetka koja smo imali i u Zakonu o privatizaciji i oni se sada preslikavaju i u ovaj zakon o koncesijama.
Jeste nekim amandmanima traženo, u jednoj meri i prihvaćeno, da se ti procenti na neki način koriguju. Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što Socijalistička partija Srbije i njeni narodni poslanici u Narodnoj skupštini smatraju da nije ništa prirodnije nego da ona sredstva koja se ostvare po osnovu korišćenja objekata u postupku, odnosno procesu koncesija, budu namenjena za izgradnju tih, takvih ili sličnih objekata.
Ja razumem da se sredstva po osnovu izgradnje nekih objekata koriste kao budžetska sredstva. Imamo mi za to razumevanja i opravdanja. Molim vas, kada nam neko koristi autoput 30 godina i za to daje odgovarajuću koncesionu naknadu, ništa nije prirodnije za mene nego da se ta sredstva upotrebe za izgradnju infrastrukturnih objekata koji jesu predmet koncesija u tačkama 3, 4, 5, 6, 7, 8. i 10, a tu su i aerodromi, putevi, elektroenergetski sistem, telekomunikacije i mnogo toga drugog.
Tu nismo naišli na razumevanje, ali zašto? Zato što je realna činjenica da koncesije ovog tipa daju siromašne države i zato što ni za koga u ovoj sali nije sporno da Srbija jeste siromašna zemlja i da smo mi prinuđeni da radimo to što se predlaže i ovim zakonom o koncesijama.
Bojim se da nam je sve na prodaju i da nećemo imati šta da sačuvamo, ukoliko ne uspemo da kod međunarodne zajednice popravimo svoju poziciju. Činjenica je da je u poslednjih godinu dana ta naša pozicija sve slabija i slabija.
Nismo imali donatorsku konferenciju, a trebalo je da bude u 2002. godini. Bila je najavljena za početak 2003. godine, govoreno je o nekih 800 ili 900 miliona dolara sredstava - daj bože da nešto od toga bude, mi socijalisti ne razmišljamo po principu "što gore to bolje", nego obrnuto.
Imamo problem sa Sjedinjenim Američkim Državama, iako nekome može zvučati da je, ovo što ministar Pitić kaže, možda i bolje što je Kongres Sjedinjenih Američkih Država odložio tu priču o pomoći Srbiji, ali imamo mnogo problema na frontu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Vrlo mi je interesantno da niko ne pominje njihov dug prema Srbiji, odnosno SRJ od 300 miliona dolara iz 1990. godine. Svi nešto pričamo i morali bismo da budemo do neba srećni što su nam obećali pomoć posle 15. juna, a da u međuvremenu neke uslove ovde moramo da ispunimo.
Teško da bi Francuzi dali Nemcima koncesije ovog tipa, na koje ćemo mi verovatno iz nužde i iz siromaštva kao država i narod biti prinuđeni. Zato je SPS insistirao na tome, ako već ne može Narodna skupština zbog proceduralnih, operativnih i nekih drugih realnih razloga da odlučuje o tome kome će da da koncesiju, onda je zaista uputno, to će biti prihvaćeno, da predlog za davanje koncesija za objekte koji su od državnog i međunarodnog značaja razmatra i ova Narodna skupština. Ustupati svoje nacionalno bogatstvo bilo kome, nosi rizik. Nema nikakve potrebe da taj rizik nosi samo Vlada, i to bilo koja vlada, ova ili neka buduća.
Zato se zahvaljujem ministru i njegovim saradnicima što su našli razumevanje za potrebu da se veliki broj ljudi, pre svega narodnih poslanika, a preko njih i svih punoletnih građana Srbije, uključi u tu priču i kaže - ovde možemo da damo koncesiju bez ugrožavanja državnih i drugih interesa, ali ovde ne možemo nikako. Imamo samo jedan aerodrom, pravi aerodrom, međunarodni i ne možemo da damo Surčin nikome ni pod kakvim uslovima. Na primer, to može biti jedna od mogućih odluka u ovoj skupštini. Dobro je da je taj amandman prihvaćen. Pravo da vam kažem, toliko je dobro da i SPS razmišlja o tome da ovaj zakon, uz sve manjkavosti o kojima sam govorio, i podrži.
Predložio bih ministru, ali vrlo dobronamerno, da bar jednom uredbom ili odlukom Vlade, ne znam kojim aktom, reguliše pitanje B.O.T. sistema na jedan precizniji i, kako bi vi iz vlasti rekli, transparentniji način, da jednostavno damo do znanja svima, javnosti i ovom parlamentu, u kojim ćemo to oblastima forsirati sistem - izgradi, koristi i posle 30 godina predaj.

Reč ima narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Dame i gospodo, pošto su dileme oko socijalista, zamolio bih kolege da se predstavljaju u ime svoje stranke, jer, kako stoje stvari, ovde ima malo više socijalista. Čak će i Demokratska stranka verovatno da bude u socijalističkoj internacionali. Prema tome, SPS je SPS, a Narodni socijalisti su Narodni socijalisti.
Dame i gospodo, poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, da ste vi predložili zakon o izmenama i dopunama postojećeg Zakona o koncesijama, verovatno bi drugačiji razgovor bio za ovom govornicom. Pošto ste sebi dopustili da zakon u kojem se od 10 naslova odeljaka prepisuje svih 10; od 43 podnaslova odeljaka prepisuje 33, odnosno 74%; od 45 članova zakona prepisuje 31, odnosno 70% nazovete zakonom o koncesijama, onda bi bilo dobro da o svemu tome malo ozbiljnije razgovaramo.
Sama činjenica da vi posle skoro dve i po godine vlasti dopuštate sebi da pored postojećeg Zakona o koncesijama, koji dosta sveobuhvatnije i domaćinskije posmatra poziciju koncendenta, odnosno Vlade Republike Srbije ili lokalne samouprave, predložite nešto što zovete zakonom o koncesijama, a u suštini je zakon o izmenama i dopunama postojećeg, navodi na činjenicu da, u suštini, vi pokušavate nama da kažete da za ove dve i po godine nije moglo biti ni jedne koncesije, jer nije postojao zakonodavni prostor.
Sve bi to bilo dobro da nije došlo do potrebe za hitnim postupkom i do vašeg obrazloženja u kojem kažete da postoji mogućnost da, ukoliko se koncesija eventualno da u skladu sa postojećim zakonom, nastanu velike štetne posledice za državu. Zato bi trebalo ovde danas i tokom rasprave o amandmanaima mnogo ozbiljnije da razgovaramo o vašem Predlogu zakona o koncesijama.
Poštovani gospodine ministre, mi smo neki dan imali priliku da razgovaramo sa predstavnicima OEBS-a u ovoj skupštini i prvo pitanje te delegacije je bilo - kako se priprema zakon? Kada smo im mi saopštili da mi zakonske projekte vidimo prvi put kada već dođu kao odluka Vlade u skupštinsku zgradu, ljudi nisu mogli da veruju. Ja sam ih dobro razumeo jer sam u svojoj karijeri uradio deset zakonskih projekata i Prostorni plan Republike Srbije i samo sam sa prvim zakonskim projektom imao problema, jer sam upravo uradio onako kako ste vi uradili. Sve sam uradio kroz Vladu i došao pred poslanike koji su, zatečeni rešenjem, imali podosta i primedaba.
Mnogo bolje i mnogo kvalitetnije se radi kada se razume i shvati da građani Srbije nisu u ovoj sali izabrali bez razloga ovih 250 ljudi i da je mnogo bolje ako imate ideju da donesete određeni zakonski projekat, da sa tim zakonskim projektom dođete na matični odbor, iznesete osnovne principe sa kojima želite da nastupate, čujete šta ko pametno, možda i glupo, ima da vam kaže i da onda sa tim saznanjem odlazite u svoje ministarstvo i vodite računa o onima koji će sa vama da odlučuju sutra u Skupštini Srbije da li taj zakon može ili ne može.
Suština cele priče je nacionalna ekonomija. Koncesiona delatnost je jedna vrlo delikatna delatnost, takoreći na ivici noža. U suštini, vi Zakonom o koncesijama dajete, to sam ja uradio 1997. godine, a vi ovih dana, deo suvereniteta nad svojim prostorom, a morate da imate motiv i opravdanje zašto taj deo suvereniteta ili deo prava obavljanja određenih delatnosti dajete drugom.
Znači, država, građani Srbije preko ovog parlamenta moraju doneti zakon koji mora biti, pre svega, domaćinski, zakon koji mora da ima ne unapred sve precizirano, ali bar dovoljno elemenata kojima se tačno precizira šta ipak mora da bude i u B.O.T. sistemu - izgradi, upravljaj i predaj i koji su to osnovni razlozi pod kojima sme i može Vlada da odlučuje da uđe u koncesiju.
Vi sebi dopuštate da iz postojećeg zakona, koji je zbog toga i mnogo bolji, brišete član 4. koji je malopre poslanik SPS-a čitao. Taj član 4. je vezan za uslove davanja koncesije. Građani Srbije preko narodnih poslanika kažu toj Vladi Srbije, kažu lokalnoj samoupravi, kažu bilo kome ko odlučuje, da se koncesija daje pod uslovom da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, tehničko - tehnološko unapređivanje delatnosti koja je predmet koncesije, odnosno tehničko - tehnološko jedinstvo sistema.
Ako odlučite da date "Kolubaru" ili neku drugu termoelektranu pod koncesiju, vi morate kao Vlada Srbije da imate zadatak kroz zakon da garantujete jedinstvo Elektroprivrede Srbije. Ako odlučite da date koncesiju na autoput Beograd - Niš - makedonska granica, pri čemu su za Beograd - Niš, na primer, Grci bili spremni, sa 12,5% internom stopom povraćaja kapitala, da uđu u takvu koncesiju gde će 15 godina održavati oni ceo Beograd - Niš, ali graditi za četiri godine deo Niš - makedonska granica, vi morate kao Vlada imati zadatak, preko zakona o koncesijama, da dokazujete sebi i drugima kada donosite koncesioni akt, da čuvate jedinstvo infrastrukturnog sistema Republike Srbije, obezbeđujete zaštitu i unapređenje životne sredine.
Prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, kao i objekti, uređaji, postrojenja koja koriste javna preduzeća čiji je osnivač država, odnosno jedinica lokalne samouprave, mogu se dati u koncesiju drugom licu pod uslovom da ta javna preduzeća ne mogu obezbediti njihovo racionalno korišćenje.
Znači, član 4. je fundament za svakog građanina Srbije i za nas poslanike u ovom parlamentu koji dajemo nalog, bilo ko da je u vladi, ne samo u vašoj Vladi, nego i budućoj koja će da dođe ovde, da mora tako da razmišlja. Zato je bilo prirodno da u narednom članu 8. na str. 5. vašeg zakona osnovni razlog za izradu koncesionog akta bude naveden. Vlada mora zakonom biti obavezana da je dužna kada donosi koncesioni akt da prva stvar u koncesionom aktu mora biti razlog zbog čega Vlada Republike Srbije, na predlog svih onih koji joj predlažu, donosi taj koncesioni akt. Vi to u proceduri izrade koncesionog akta brišete.
Pa, da nastavim dalje. Govorite o nekim novim načelima koja ste uveli. Nema nijednog novog načela. Odmah da vam kažem, samo se vi smejte, ali znate, kada se radi o Zakonu o koncesijama iz 1997. godine, prvo sam radio promenu saveznog Zakona o stranim ulaganjima, pa sam u saveznom Zakonu o stranim ulaganjima uveo tender kao pojam. Vi verovatno niste primetili da u postojećem zakonu u članu 13. jasno piše - javna licitacija za davanje koncesija domaćim i stranim licima sprovodi se na način utvrđen saveznim propisima.
Prema tome, cela procedura koja je predviđena u postojećem Zakonu o koncesijama upravo podrazumeva javnu licitaciju, izradu tendera, gde je koncesioni akt u suštini tender za javnu licitaciju. A što je najgore za vas i što sada već dovodi u jednu situaciju o kojoj treba ozbiljno razmišljati zašto se određeni elementi brišu iz postojećeg zakona i uvodi u suštini fluidnost i šansa da se odlučuje mimo zakona, jer se suviše slobode daje onima koji odlučuju, jeste činjenica da u suštini o B.O.T. sistemu opet se brišu članovi 32, 33. i 34.
Slažem se da se o B.O.T. sistemu može mnogo pisati. Ima jedna knjiga kod nas napisana - "Koncesije po B.O.T. modelu", odlična je ta knjiga i treba je čitati. B.O.T. sistem kao takav je širok, ali građani Srbije preko ovog parlamenta, propisujući Vladi kako da se ponaša, imaju pravo da propišu minimum odrednica koje taj B.O.T. sistem ima, kojima će se štititi interes države da definiše koji to međusobni odnosi mogu biti i koji su to osnovni elementi sadržine ugovora - o ugovornim stranama, predmet ugovora sa opisom projekta, odnosom objekta, transfer tehnologije koji mora da bude u B.O.T. sistemu i izvori, uslovi finansiranja tog B.O.T. sistema, naknada za korišćenje objekta, standardno korišćenje proizvodnih usluga i o uslovima više sile.
To je taj minimum koji zakonom dobar domaćin, dobar građanin Srbije preko ovog parlamenta mora da propiše bilo kojoj Vladi, pa i vašoj kako će da se ponaša. Zašto vi to brišete? Zašto i tu uvodite fluidnost, možda otkriva sledeća činjenica: u starom zakonu koncesije po članu 13. isključivo mogu da se daju javnom licitacijom, uzimajući u obzir savezni propis o stranim ulaganjima, znači javnu licitaciju putem tendera. Tender nije nastao nakon 5. oktobra, tender je kategorija koja postoji već duže vremena. U starom zakonu u članu 13. piše - izuzetno, kada javna licitacija ne uspe, moguće je ili ponoviti javnu licitaciju ili ići po pozivu, licitacija po pozivu. Opet minimum dva učesnika.