Reč ima narodni poslanik Borivoje Stanimirović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, jako je kratko vreme informisanja o ovom dnevnom redu, tako da nismo u stanju da se pripremimo, ali mislim da je takva praksa bila i ranije - da se materijali daju ili uoči sednice ili na samoj sednici.
Ako se govori o jednom ovako važnom pitanju, kao što je promena Ustava, iako mnogi kažu da nije to, nego je samo formiranje komisije za donošenje zakona koji se odnosi na promenu ustava, onda je to isto. Mislim da smo danas ušli u proceduru promene Ustava Srbije, a čuli smo od mnogih učesnika u diskusiji da je ta promena praktično neustavna, jer postojeći Ustav tačno precizira na koji se način može donositi novi ustav.
Ako se već čekalo dve godine, odnosno čekaćemo još godinu dana i to će biti tri godine, na promenu Ustava, da li je trebalo ovako brzo ići na usvajanje jedne komisije, ako se zna da ste pre 5.oktobra uporno insistirali da ćete odmah posle osvajanja vlasti promeniti prvo Ustav. Videli smo da do toga nije došlo i da će to veoma teško ići.
Drugo, konačno smo se složili, opozicija pre 5. oktobra i današnja opozicija, da je neophodno prvo izvršiti vanredne parlamentarne izbore, pa onda Ustav. Međutim, situacija se sada nešto izmenila.
Ako se pogleda rad parlamenta za poslednjih godinu i po dana, ne više, vidimo da je došlo do promene, a naročito u nekoliko navrata, recimo, Poslovnika o radu. Ovde se čulo za ovom govornicom, u više navrata, da je ova vlada, naša današnja, najbolja za poslednjih 100 godina, da je budžet koji smo usvojili zadnji put najbolji za poslednjih 100 godina, a ja tvrdim da je Poslovnik o radu najrestriktivniji za zadnjih 100 godina.
Ne bih se do kraja složio, jer Srbija nije bila potpuno oslobođena od Turaka sve do 1912. godine, onaj južni deo, koji je danas u veoma teškoj poziciji i gde se ponovo pojavljuju neke aspiracije da li će taj jug Srbije biti istočni deo Kosova ili će biti Srbija. Ovo ističem upravo zbog toga, pa bih na kraju postavio jedno pitanje. Naime, čuo sam na televiziji da neka sicilijanska ili venecijanska ekspertska komisija za ustavno pravo već radi naš ustav i po tom osnovu, pored ostalog, predviđaju podelu na regione, koji će imati potpunu autonomiju, ali ne znam gde će se moje Vranje i jug Srbije naći u toj podeli, pa bih tražio odgovor, ukoliko je to moguće.
Drugo, ja bih zamolio da se ne kritikuje moj imenjak Bora iz Novog Sada, zbog onog glasanja. On je preteča jednog novog načina glasanja. To je tzv. interaktivno glasanje u parlamentu, gde se sa daljine može glasati. To je normalno, rade u kongresu. Prema tome, molim vas, usvojite novu tehniku tako da će naši poslanici moći, a ionako su stalno u inostranstvu, iz Londona, iz Pariza, a ne samo iz Tesalonikija, da glasaju za zakone; i to samo kada glasamo za zakone, a ne ovako. Prema tome, to je novi oblik i nemojte toliko da kritikujete.
Dao bih jedan predlog i time bih završio. Treba poći praktično od onoga što se već dešavalo u našoj istoriji. Poznato je da je 1929. godine u parlamentu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca došlo do jednog teškog incidenta sa tragičnim posledicama. Aleksandar Karađorđević je to iskoristio da ukine Vidovdanski ustav iz 1921. godine, zavede diktaturu i da 1931. godine da tzv. darovani ustav.
Gospođi v.d. predsednici Republike predložio bih ovaj način rada, da zbog jednog incidenta koji se desio prošle nedelje, veoma teškog, kada je jedan poslanik SPS-a skinuo sako zbog lošeg klima - uređaja, ukine postojeći Ustav, da praktično kroz promene koje će se vršiti donese oktroisani ustav, na osnovu koga ćemo moći da radimo bez referenduma i bez izjašnjavanja građana.

Obaveštenje o sednici Zakonodavnog odbora: sednica Zakonodavnog odbora održaće se u pauzi sednice Narodne skupštine Republike Srbije u 14,00 časova u sali 99 na IV spratu. Određujem pauzu do 15,00 časova. Popodnevni deo sednice počinjemo sa narodnim poslanikom Milanom Radulovićem, a posle njega je narodni poslanik Tomislav Nikolić.

(Posle pauze - 15,40.)

 

Molim vas da pre nastavka sednice utvrdimo da li imamo kvorum za rad.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum za rad.

Nastavljamo jedinstveni pretres Predloga odluke o obrazovanju komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Skupština Srbije bi trebalo da donese odluku o obrazovanju komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije, a to pitanje je već regulisano najvišim pravnim aktom naše zemlje, ledž superior-om, Ustavom Republike Srbije, u članu 132. i 133, gde se jasno kaže na koji način se ustav može promeniti - dvotrećinskom većinom u republičkom parlamentu, a zatim to ide na potvrđivanje na referendum.
Ne možemo mi nekim drugim aktom manje pravne snage, nižim od Ustava i na nepropisan način da menjamo najviši pravni akt u zemlji, ali očigledno je da je vlast to rešila. Rešila je na jedan nemušt, neozbiljan i neodgovoran način. Čak su nam ovde napisali ko sve i kako može da bude član komisije, pa rekli - može da bude predstavnik Vrhovnog suda, predstavnik Ustavnog suda Srbije, može da bude predstavnik čak i Koalicije "Povratak".
Postavlja se pitanje - a koga bi, recimo, neko iz Koalicije "Povratak" mogao da predstavlja, koga, kada na izborima koje priznaju sve političke stranke u Srbiji, na srpskim izborima, na izborima za predsednika Republike Srbije, oni koje je podržavala Koalicija "Povratak" nisu dobili ni 4% srpskog biračkog tela.
Sada će oni nekoga u svemu tome da predstavljaju, a oni koji su dobili najviše glasova, e, oni predstavnika ne mogu da imaju, oni koji su dobili 65%, koliko li je već predsednik SRS dole dobio; to ne može da se predvidi, nego su važni Štajnerovi izbori. Kaže gospodin Jovanović - pa, neće valjda Solana? Pa to su bili Solanini izbori, Štajnerovi izbori, kada su doduše i Koštunica, i Đinđić i svi ostali pozivali Srbe, što je bila najveća greška, da se na te i takve izbore izađe.
O čemu ima tu da odlučuje predstavnik Vrhovnog suda Srbije, o čemu, šta je tu njegovo pitanje, kao ekspert da odlučuje? Vi kažete u trećem članu, ako se ne varam, a ne varam se, da će komisija angažovati stručnjake za ustavno pravo i ostvariti saradnju sa međunarodnim organizacijama. Koji su to stručnjaci? Da li oni u nekim drugim, redovnim sudovima, poput Zorana Ivoševića, onoga koji menja već donetu presudu Veća Vrhovnog suda Srbije svojim pritiscima, zato što ih donosi iz kabineta Vilijema Montgomerija, ili nekog drugog kabineta; hoće li taj da nas podučava šta je to stručno, šta je to ekspertsko? Ili će to da radi Slobodan Vučetić, ili neko od drugih sličnih nesrećnika, koje ste svojevremeno proglasili za eksperte, ili bilo ko drugi?
Mi imamo jasan način promene Ustava. Nema tu kompromisa. Kakva je to prazna priča, neverovatna priča, kada neko kaže - pa, da vidimo, da napravimo tu kompromis. Pa, nema kompromisa sa Ustavom, ne može se praviti kompromis sa Ustavom, ne može se rušiti država zato što je to neko zamislio, na ovakav ili onakav način, da izvede do kraja.
I šta se onda predviđa - kaže se: to je komisija, pa će ona da donese odluku na koji način će da se menja Ustav. Znači, i to da bude u suprotnosti sa postojećim Ustavom, kao što je i Ustavna povelja donošena na način nepropisan procedurom, suprotno takođe najvišem pravnom aktu ove zemlje.
Pa, ko to više može da prihvati, kako možemo posle toga da kažemo da imamo uređen pravni poredak? Govorite o tome da treba da se donese tobože novi demokratski ustav, ovaj prethodni je delo autokratskog, diktatorskog, totalitarnog, autoritarnog i ne znam ni ja kakvog već sve ne režima, a da pri tom nismo čuli nijednu suštinsku primedbu na taj Ustav.
Možete da kažete - pominje se društvena svojina, treba to izbaciti iz Ustava, i odmah ćemo da se složimo, ali dajte, kažite još nekoliko stvari koje ne valjaju, a ne da dolaze genijalna rešenja a u tim genijalnim rešenjima će biti potpuni obračun sa političkim protivnicima i ništa drugo, i samo ćete time da se bavite.
Govorilo se o najširem društvenom konsenzusu, a kakav je to konsenzus postignut da se na ovakav način menja, ruši i krši najviši pravni akt? I to je nešto što niko u SRS ni na koji način ne može da prihvati. Zato je i logično, a to ste čuli danas, da se pre odlaska u Hag poslednji put Narodnoj skupštini obratio dr Vojislav Šešelj i rekao zašto naša poslanička grupa neće glasati za Predlog ove odluke, a ja pozivam sve one časne Srbe, sve ostale građane Srbije, iskrene srpske rodoljube i patriote, da u nedelju u 18,00 časova dođu na Trg Republike, na miting ispraćaja dr Vojislavu Šešelju, da najvećem Srbinu poželimo srećan put i dobro zdravlje pred put u Hag.

Reč ima narodni poslanik Milan Radulović.

Poštovani narodni poslanici, mi danas nismo u prilici da raspravljamo o predlogu nekoga zakona, nego o političkoj odluci DOS-a da se pristupi preispitivanju načina i postupka promene Ustava Republike Srbije.
Tu političku odluku saopštio nam je u vidu predloga Skupštini narodni poslanik Bojan Pajtić. Vratiću se malo kasnije na samu proceduru predlaganja ove odluke, a pre toga ću reći da smo jutros, u prepodnevnoj raspravi, čuli zaista vrlo ozbiljnu političku i pravničku analizu ove političke odluke, odnosno predloga da se obrazuje komisija koja bi trebalo da pripremi zakon, a taj zakon bi valjalo da utvrdi način i postupak promene Ustava Republike Srbije.
U jutrošnjim raspravama - u kojima su učestvovale, kako ste čuli, sve poslaničke grupe - čini mi se da su iskristalisana dva stava koja su manje-više nesporna. Kad kažem nesporna, to su ona dva stava koja bi verovatno u ovoj Skupštini mogla da dobiju dvotrećinsku većinu.
Prvi takav stav je da je sadašnji vladajući i važeći Ustav Srbije neophodno menjati. Osvrnuće se kasnije na to iz čega proističe ta neophodnost.
Drugi stav, oko koga je, čini mi se, postignut visok stepen saglasnosti, mada ne jednodušan, kao oko prvog stava, jeste da je neophodno učiniti diskontinuitet sa postojećim Ustavom.
Doduše, neke poslaničke grupe, i pored toga što su uvažile mišljenja stručne javnosti o tome da je zaista nužan diskontinuitet, osporavale su vrlo ubedljivom argumentacijom takav pristup. Čini mi se da bi ovde bilo dobro da se razumemo šta je to diskontinuitet i sa čime mi pravimo diskontinuitet.
DSS misli da je neophodno napraviti diskontinuitet sa partijskom državom, i istovremeno da je jako nužno uspostaviti vezu sa našim ustavima od Sretenjskog sve do ustava koji su važili do 1945, kada je ukinuta pravna država a uvedena partijska. U Sretenjskom ustavu, gospodo, prvom ustavu koji je imala Srbija, bilo je zagarantovano sve ono što se danas od nas tobož traži. Bila je zagarantovana sloboda svakom čoveku, bez razlike na njegovu versku, nacionalnu ili ideološku pripadnost. Bila je zagarantovana slobodna i fer trgovina. Bila je zagarantovana privatna svojina.
Komunistički ustavi od 1945. uveli su partijsku državu, po kojoj je privatna svojina greh, bezmalo zločin; sloboda pojedinca zavisi od toga da li prihvata komunističku ideologiju, odnosno da li je progresivan ili je tzv. reakcionar; tad je važila parola: "da sloboda, ali ne sloboda neprijateljima slobode", a neprijatelji slobode su bili svi oni koji se nisu saglašavali sa partijskom državom i jednopartijskim državnim sistemom; i na kraju, slobodna trgovina je bila proglašena tehnokratskom izmišljotinom i korisnim špekulacijama, koje je trebalo sprečiti.
Sa tom i takvom logikom zaista je neophodno uspostaviti diskontinuitet. Ustav iz 1990. godine je delimično taj diskontinuitet uspostavio. Mi moramo reći da taj Ustav ne pripada u potpunosti komunističkoj pravnoj logici, ali taj Ustav ima vrlo mnogo recidiva jednopartijskog sistema, partijske države, ima vrlo mnogo rešenja koja su anahrona, mada je Ustav, sam po sebi, kao pravni akt, bio iznad autoritarne političke prakse u poslednjih deset godina. Od 1990. do 2000. godine Ustav je bio, moglo bi se reći, čak liberalan u odnosu na političku praksu koja je vladala u tom periodu.
Dakle, što se tiče diskontinuiteta on je neophodan. Čini mi se krajnje spornim stav da se diskontinuitetom poništava državotvorna tradicija Srbije unazad sve do Kraljevine Srbije - preko sadašnje, odnosno doskorašnje SRJ, pa unazad sve do Kraljevine Srbije. Mislim da bi taj stav mogao da bude sporan zato što kontinuitet ne podrazumeva pravolinijsko izvođenje jednog ustavnog dokumenta iz drugog.
Mi imamo situacije kada se istorija kreće spiralno. Usvajanjem Ustavne povelje Srbije i Crne Gore na posredan način je obnovljena državnost i Srbije i Crne Gore, koja je priznata 1878. godine. Dakle, dobili smo jedan krug iz koga se sada izvodi jedna nova spirala. Time što je tražen prijem SRJ u Ujedinjene nacije nije učinjen nikakav nesmotren potez, a kamoli "zločin" prema državotvornoj tradiciji Srbije i ondašnje SRJ.
Ovo su stvari oko kojih bi mogli da se manje-više složimo i gde bi mogla da se postigne neka dvotrećinska većina u ovoj Skupštini. Ali, ovde su mnoge stvari jako sporne. Vi ste to čuli. Mislim da preko tih spornih stvari ova Skupština ne može da pređe.
Sporna je, prvo, činjenica da jedan narodni poslanik, gospodin Bojan Pajtić - koga uvažavam, naravno, kao i svakog drugog poslanika u ovoj Skupštini - podnosi defakto predlog da se promeni Ustav. Da bi se Ustav menjao, da bi se uopšte pristupilo izmeni Ustava, potrebno je 50 poslanika. Nije mi jasno zašto nije 50 poslanika podnelo jedan ovakav predlog.
Drugo, sporan je i predlog odluke o obrazovanju komisije. Vi ste videli, a moj kolega Jočić je to ubedljivo pokazao, da se u sastav komisije uvode izvršna i sudska vlast i da se meša sa zakonodavnom.
Mi iz DSS takođe moramo da kažemo da ne razumemo i da se ne slažemo da se u ovu komisiju poslanici biraju drugačije no srazmerno broju mandata koje imaju poslaničke grupe. Ovde ta proporcija, odnosno procenat nisu poštovani. Zašto nisu poštovani - o tome je takođe bilo reči. Nisu poštovani zato što je predlog ove odluke pripremljen na brzinu i u novim okolnostima. Pre dve godine mi smo bili u stanju da ovu Skupštinu proglasimo ustavotvornom, pa da onda pokušamo da dvotrećinskom većinom menjamo Ustav. Bili smo u prilici, takođe, da kažemo da je najbolje rešenje da se prevaziđe i da se premosti diskontinuitet - izbori za ustavotvornu skupštinu, jer bi u tim izborima sve političke snage iznele svoje predstave o ustavu, i tada bi se u samom narodu postigao jedan neophodan stepen saglasnosti, koji bi onda poslanicima u Skupštini olakšao rad.
Mi to nismo uradili. Otezalo se sa izmenom Ustava. Izgovor je, doduše, da Ustavna povelja nije bila doneta, i taj izgovor donekle može da se uvaži. Ali ne može nikako da se, uvaži da se nakon što je doneta Ustavna povelja, izmenama Ustava pristupa drugačije no što bi se pristupilo 2000. godine, kada je u ovoj Skupštini još uvek postojala volja da se partijska država preobrazi u pravnu.
Dve godine mi sa ove govornice govorimo: tranzicija-reforme; tranzicija-reforme. Šta je tranzicija? Tranzicija nije ništa drugo nego napor da se jedna partijska država transformiše u pravnu državu. To je tranzicija. Da bi jedna partijska država bila transformisana u pravnu državu, ona mora da donese svoj ustav, pa na osnovu tog ustava bi se onda donosili svi zakoni.
Umesto toga mi ovde imamo jednu zaista u međuvremenu naraslu sumnju u način na koji se obezbeđuje većina u Parlamentu. Uostalom, da je taj način izašao izvan okvira normalne parlamentarne kombinatorike, koja je inače uobičajena kada se prave većine, govori i to što je taj način, koji upražnjava DOS, sporan i sa sudske tačke gledišta, jer je Ustavni sud morao time da se bavi, a naravno da je krajnje sporan i sa stanovišta političkog morala, ako tako nešto postoji, a nadam se da postoji i da bi trebalo da postoji.
Dakle, mi ovde imamo ovakvu situaciju: predlagača koji sastavom ove komisije za izradu zakona želi da obezbedi većinu. Želi da ima većinu u toj komisiji, a ta komisija nama onda može predložiti da mi i Ustav donesemo apsolutnom većinom. Ako je obične zakone mogućno donositi i prostom većinom, čak i kada je na sumnjiv način obezbeđena, Ustav, gospodo, nije. Ustav mora da dobije dvotrećinsku većinu. Zaista mora. Ako ne dobije dvotrećinsku većinu, taj će ustav biti kratkoročan.
Uostalom, i vreme kada se pojavljuje predlog ove odluke, umesto pre dve godine, govori nam i otkriva nam - to, nažalost, moram da kažem - taktiku vladajuće strukture u Srbiji. Njihova taktika je jako poznata, proučena. Niko više ne može njome da bude zbunjen. To je sledeća taktika: ne rešavaj probleme, ostavi ih, neka kulminiraju; stvaraj krizu; uđi u cajtnot i u cajtnotu nudi brzopleta rešenja i čiste improvizacije, jer u cajtnotu nisu moguća jasna i temeljita rešenja.
To je nešto što kod nas izaziva ne samo ozbiljnu sumnju, kod nas to izaziva ozbiljnu zabrinutost da će donošenje novog ustava, umesto faktora homogenizacije društva, postati faktor podele društva, jer način na koji se to namerava da radi ne pripada proceduri i logici pravne države, nego logici partijske države.
Meni je žao što su naši nekadašnji politički saveznici vrlo brzo shvatili prednosti partijske države za političku oligarhiju i što su odustali od zajedničkog napora da tu partijsku državu zamenimo jednostavnom pravnom državom, kakvu smo imali od Sretenjskog ustava do 1945. godine. Zašto su to oni uradili to je posebna priča, i o tome mogu da se rade sociološke i psihološke analize. Činjenica je zaista da smo se mi sa našim bivšim koalicionim partnerima definitivno razišli onog trenutka kada smo shvatili da mi ne smemo odustati od ideje pravne države, da ne smemo odustati od liberalnog privrednog sistema, da ne smemo odustati od fleksibilnog i autentičnog kulturnog i prosvetnog sistema, a kada su oni iz nekih razloga krenuli da restaurišu neokomunistički sistem koji su nasledili. Da li je to posledica neke ideološke regresije ili disolucije, ili su ih pritisnule neke okolnosti, o tome takođe možemo da raspravljamo. Ali ne možemo - sa žaljenjem to moram da kažem, gospodine Jovanoviću - da postignemo konsenzus na koji ste vi pledirali: da se svi izjasnimo za ovaj predlog odluke. Ne možemo zato što se u međuvremenu, za ove dve godine, pokazalo da mi doduše živimo u istoj državi, da imamo iste probleme da rešavamo, ali da imamo zaista dijametralno suprotne puteve. Vi istrajavajte na svom putu, koji je po našem osećanju tapkanje u mestu: korak napred, pa dva nazad, pa malo levo, pa desno, živahno, malo kazačok, i to se zovu reforme. Mi moramo polako, ali strpljivo, jer nas na to obavezuje tradicija, da idemo u izradu pravne države.
Na kraju, žao mi je što to moram da kažem, mi smo se kao poslanici, svi ovde, ova Skupština pokazala se politički nezrelom, istorijski nedoraslom da menja Ustav. Zaista, mi nismo dorasli ljudima koji su pravili Sretenjski ustav. Garantujem vam da je istorijska svest i politička kultura tih ljudi bila znatno viša nego naša.
Zar je sramota priznati narodu - ljudi, mi nismo u stanju da izvedemo nužne reforme, pokušajte da izaberete druge koji to znaju. Mi smo hteli, ali ne umemo.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Radulović je zaista korektan poslanik i ja prosto želim ne da polemišem sa njim nego da pokušam da otklonim eventualno nedoumice, koje sam uočio u njegovom nastupu.
Članovi Ustava koji su pominjani su članovi 132. i 133. i poslanička grupa koju predstavljam se apsolutno slaže sa tim članovima Ustava i sa definicijom koja je predviđena za promenu Ustava i utvrđena ovim članovima. Dakle, to je dvotrećinska većina i potom raspisivanje referenduma na kojem tu inicijativu mora podržati više od 50% građana sa pravom glasa.
Mi danas govorimo o nečemu drugom. Govorimo o otklanjanju onih propusta i dilema koji su uočeni u procesu izrade Ustavne povelje i sa kojima smo se suočili tokom skupštinske rasprave kada je kritikovan sam rad Ustavne komisije i njen sastav, pre svega kao posledica nedefinisane odluke koja je servirana ovom parlamentu bez ikakve posebne pripreme. Dakle, kako će se formirati buduća komisija ili centar za izradu ustava? Ko treba da učestvuje u radu tog centra? U kom vremenskom periodu treba da se završi predlog ustava koji, tačno je, potom formalno treba da podnesu poslanici i ja se nadam da će ih biti 50.
Postoji puno posla koji se mora uraditi u pripremnoj fazi i to je ono što mi želimo danas da omogućimo formiranjem ove komisije, odnosno izglasavanjem odluke na osnovu koje bi se zakonom definisalo sve ono što bi potom moralo da bude procedura, koja će se na kraju završiti onako kako mora da se završi - dakle, inicijativom u parlamentu.
Dvotrećinska većina ili referendum, to je tema za raspravu. Mi ne isključujemo ni jednu mogućnost. Mi samo smatramo da je potrebno ustavno preurediti Srbiju i da do sada nije bilo moguće tako nešto uraditi, a ako je bilo moguće, onda to nije učinjeno i možemo da razgovaramo o tim situacijama, ali ja ne vidim da smo nešto propustili, odnosno ne vidim da smo propustili bilo kakvu konkretnu inicijativu.
Mi danas u Skupštini Srbije nemamo nijedan paralelan predlog. Ne isključujemo mogućnost da neko može da napravi bolji, ali on danas ne postoji. Na Odboru za ustavna pitanja nismo dobili bolji predlog. U svim onim raspravama koje su obeležile naš javni politički život nije bilo nikakvog konkretnog predloga ili inicijative. Mi je danas pokrećemo, zaista sa najboljom namerom.
Možemo da se složimo oko toga da smo različiti u ocenama onoga što radimo i imamo pravo da budemo različiti, konačno, to nisu naši nedostaci. Građani će o tome na izborima doneti kvalitetnu odluku i u zavisnosti od te ocene mi ćemo izvršiti međusobne korekcije, koje će dopustiti nekome da obavlja vlast, a drugome da bude opozicija i to je normalan parlamentaran život. Ali, nije tačno da mi ne želimo da stvorimo pravnu državu i nije tačno da mi stvaramo neokomunističku Srbiju. Prosto, to nisu činjenice. To može da bude jedan subjektivan stav.
Danas je idealan trenutak za izradu Ustava Srbije zato što znamo okvir Srbije, znamo kakva je njena budućnost i imamo imperative, odredbe Ustavne povelje koje smo sami izglasali. Glasajući za tu Ustavnu povelju priznali smo jednu realnost, realnost nemogućnosti promene Ustava SRJ na ustavom definisani način, ali to prethodno nije uradio niko zakonom. To prethodno nije stajalo u Beogradskom sporazumu. To je bio interni dogovor članova Ustavne komisije i hajde da kažemo da je to bilo dobro rešenje, iako naravno deo javnosti može to osporavati, i osporava.
Ali, da bismo otišli korak dalje, mi predlažemo bolje - da zakonom uredimo te odnose, pa da se ne desi da može neko nekoga da preglasa u okviru tog centra ili komisije i da prekrši postojeća pravila, jer ćemo mi zakonom definisati prava i obaveze svakoga i ničim ne prejudiciramo rešenje. Mi ne kažemo kakva će biti teritorijalna organizacija Srbije, kakav će biti njen unutrašnji organizovani društveni život. Ničim ne prejudiciramo konačna rešenja, samo definišemo okvir u kojem ćemo tražiti ta rešenja i zato je za to potreban konsenzus. Ako se slažemo da nešto treba promeniti i da je trenutak da se tako nešto uradi sada, jer je i danas ako je bio pre tri meseca ili šest meseci, onda to treba da uradimo i hajde da uradimo. Ja toliko mogu da vam kažem.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić. Nema više prijavljenih za reč.