Dame i gospodo narodni poslanici, ovako to izgleda kada neko pobedi sa dvotrećinskom većinom, pa onda zakasni duge dve godine, na videlo isplivaju sve nesuglasice i problemi i sada se bori da obezbedi 126 glasova u jednoj nelegalnoj skupštini, da stavi van snage Ustav Republike Srbije i to je cilj, to je svrha današnje priče i tog rada koji će trajati 7-8 dana, koliko mu zakon ostavlja rok.
Ako vi ovo usvojite i ako na ovaj način budete menjali Ustav Republike Srbije, to će biti kao da ste u pravni poredak i u red u ovoj državi bacili atomsku bombu, jer ovo nijedan narod sebi još nije dozvolio, da dozvoli nelegitimnoj i nelegalnoj skupštini da izvrši nalog, želju Vlade Republike Srbije da oktroiše svojim građanima ustav.
Čak je i kralj po diktatu radikala u preambuli Ustava napisao - mi, narod Srbije, darujemo sebi Ustav. Čak se ni kralj nije usudio da kaže da on daje Srbiji Ustav, nego je narod Srbije sebi darivao Ustav. Ovo nije nikakav, ovo je danajski dar. Ako ovako budete pristupili izradi promene Ustava, vi ćete biti Danajci koji su u ovu skupštinu uveli jednog konja, iz čije će utrobe da pokulja svašta.
Istina je, ko god se bavi politikom, mora da zna šta je makijavelizam. Često se pežorativno taj izraz koristi, a on je čovek hteo da ujedini Italiju pa je rekao - kada je država i narod u pitanju, sva sredstva su dozvoljena; a vi ovde kažete - kada je želja DOS-a i Vlade Srbije u pitanju, sva sredstva su dozvoljena, pa ćemo početi sa dvotrećinskom većinom, sa referendumom, pa ćemo to da snižavamo do mere do koje ovde u Skupštini možemo da obezbedimo kvorum.
Nama predlagač zakona piše da su postojeća rešenja prepreka i da nas Ustavna povelja upućuje na to da tu prepreku eliminišemo, a ubeđuje nas ovde jedan predstavnik DOS-a da može da se razgovara i o referendumu i o dvotrećinskoj većini. Ne može o tome da se razgovara. Vi o tome nećete razgovarati. To nije rešenje o kome vi uopšte i razmišljate.
Šta bi falilo da smo postigli konsenzus oko ustavnih promena pa da svi pozovemo građane Srbije na referendum, da ovde dvotrećinskom većinom predložimo referendumska pitanja i da na referendumu izglasamo promene Ustava, jer mi se oko istih stvari ovde dogovaramo - grb, himna, zastava, društvena svojina, način izbora predsednika Republike. Ima još nekoliko stvari koje iz tog Ustava treba izbaciti. Ko bi se tome protivio? Ko bi vam oko toga pravio probleme?
Ali, vi iritirate ne samo narodne poslanike i političke stranke, vi iritirate građane Srbije namećući rešenja oko kojih može da se dogovori, jer vas je narod očekivao kao ljude koji će da se dogovaraju. Bilo im je dosta nekih koji su naturali rešenja. Hajmo sada da se dogovaramo, ali kako se dogovaramo.
Vidite kako se dogovaramo. Između sebe se "pojedoste", jedna ista politička grupacija ovde; da nije tragedija u pitanju, bilo bi nam zanimljivo da vas slušamo koliko se vi razlikujete i koliko jedni druge mrzite kada samo čačnete ispod kore i skinete sa sebe lepa odela, kravate, pa se pokažete takvi kakvi jeste.
Šta da radimo kada član 70. i 71. Poslovnika dozvoljavaju formiranje anketnih odbora i komisija, ali samo iz redova narodnih poslanika. Ko će nama da predloži zakon? Kakva komisija? Od kada to neka komisija predlaže Narodnoj skupštini Republike Srbije zakon? Zna se ko je ovlašćeni predlagač zakona: ona vlada koja se uvek krije iza potpisa poslanika kada saziva vanredna zasedanja, poslanik i određeni broj birača. To su jedini ovlašćeni predlagači i zakona i bilo kakvih odluka koje ovde treba da se donesu.
Kako komisija da angažuje stručnjake kada ste u članu 72. Poslovnika napisali da samo predsednik Narodne skupštine, na predlog odbora ili komisije, može da angažuje stručna lica koja će pomoći u radu na izradi nekog dokumenta. Ne može komisija nikoga da angažuje. Ne raspolaže sredstvima za angažovanje. Ovde nas biju televizije Predlogom zakona o lustraciji, u čijoj izradi je učestvovao sudija Ustavnog suda. Danas nam ovde predlažete sastav skupštinske komisije i u njemu jedan sudija Vrhovnog suda, jedan sudija Ustavnog suda, a da ne pričam o Koaliciji "Povratak", sve ste rekli.
Mogu da vam navedem čitav niz udruženja koja ste mogli da pozovete u tu komisiju. Ali, ne mogu sudije da učestvuju u izradi predloga zakona i ne mogu da se pojave kao predlagači, niti mi možemo da se pojavimo na suđenjima i da kažemo - odakle tebi ideja da ovoliku kaznu odmeriš ili odakle ti ideja da ovog čoveka oslobodiš. Ne može ni sudija, pa neka je i sudija Ustavnog suda, u Skupštini da se bavi zakonodavnom delatnošću.
Ako neki član komisije ili narodni poslanik nema dovoljno znanja, neka ide popodne da pita sudiju Vrhovnog suda i sudiju Ustavnog suda - mi ovo pišemo, šta ti misliš hoće li to proći, ako se neko obrati ustavnom žalbom ili na drugi način, a ne ovako.
Izađite i recite šta ne valja u Ustavu. Taksativno navedite i istog časa ćemo vam reći šta sve možemo da prihvatimo. Ne moramo uopšte da se konsultujemo, mi imamo program Srpske radikalne stranke. Recite ovde za govornicom, to i to ne valja, a mi ćemo reći da imate podršku srpskih radikala da promenite to i to, ovako i onako i ne bi vam niko ovde pravio probleme. Na ovaj način, mislim da nećete skupiti ni 126 poslanika. Mislim da onih drugih, koji o ovoj zemlji brinu, ima više u ovoj Narodnoj skupštini.

Pošto na listama prijavljenih za reč više nema, pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa koji to pravo nisu iskoristili?
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva.

Poštovani građani Srbije, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog odluke ima jedno dobro rešenje, ali i mnogo loših rešenja. Jedino dobro u ovoj odluci je to što se inicira promena Ustava. Mislim da smo svi saglasni da delimično Ustav treba promeniti.
Ja ću navesti samo dva člana Ustava koji bodu oči i koje treba što pre promeniti. To je, recimo, član 8. Ustava Srbije koji govori o službenoj upotrebi jezika. Tu se kaže da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpskohrvatski jezik.
Zamislite situaciju da se, recimo, u hrvatskom ustavu nađe član koji kaže da je službeni jezik u Hrvatskoj srpskohrvatski odnosno hrvatskosrpski? Mislim da bi sutradan izbila revolucija u Hrvatskoj.
(Predsednik: Gospodine Peleviću, ovo nije rasprava o novom ustavu, već o Predlogu odluke, odnosno o formiranju komisije za pripremu promene Ustava. Prema tome, molim vas da ne analiziramo sada ustavna rešenja.)
Gospođo predsedavajuća, ne znam zašto vam to smeta, ali ja samo govorim o svrsishodnosti iniciranja ove odluke. Hvala vam na upozorenju, ali mislim da se i te kako držim dnevnog reda.
Drugi član Ustava koji bode oči je član 56. koji govori o jednakosti svih svojina, odnosno društvene i privatne svojine.
Dakle, to je dobro rešenje i dobra inicijativa. O tome govorim, gospođo predsedavajuća, i nadam se da ste me razumeli. Ali, ova odluka sadrži mnogo drugih loših rešenja. Pokušaću da se lociram upravo na njih.
Tačno je da je činjenica i realnost da se referendum koji propisuje član 133. Ustava Srbije o promeni Ustava ne može u potpunosti organizovati u južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Ali, to je samo delimično tačno. Setimo se da su i parlamentarni izbori 2000. godine organizovani delimično u našoj južnoj pokrajini. Setimo se da su i predsednički izbori prošle godine organizovani delimično u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija.
Prema tome, ne vidim razloga da se ne pokuša sa organizacijom referenduma i na Kosovu i Metohiji. Mislim da bismo možda i dobili dozvolu, a ako ne, možda bi omogućili građanima koji su voljni da izađu na referendum, građanima srpske i nealbanske nacionalnosti, da glasaju u pojedinim gradovima Kosova i Metohije, odnosno u gradovima Srbije, gde se nalaze mnogobrojne izbeglice sa Kosova i Metohije.
Dakle, nisam siguran da je ovo argument. Ovo je dobar izgovor za donošenje ove odluke, ali nisam siguran da je potpuno valjan argument da bi se izbegao član 133. Ustava Srbije, koji govori o tome da se Ustav može promeniti ukoliko na referendum izađe 50% plus 1 birača koji imaju pravo glasa.
Ovom odlukom se krši Ustav Srbije. Krše se članovi 132, 133. i 134. To niko ne može da opovrgne, jer u obrazloženju odluke se jasno kaže da se ovom odlukom želi izbeći rešenje koje predviđaju članovi Ustava 132, 133. i 134. Loša je odluka i loš je ustav koji se gradi na rušenju prethodnog ustava i na neustavnom principu donošenja tog ustava.
Mislim da je loše rešenje i sastav komisije koji je predviđen ovom odlukom. U sastavu komisije se nalazi 25 članova. Od toga će, sasvim sigurno, 17 članova glasati za svaku odluku koju donosi predsedništvo DOS-a. To znači da u ovoj komisiji u startu DOS ima dvotrećinsku većinu. To je problematično.
Jednostavno je sasvim jasno da su, recimo, u tački 2. odluke: Odbor za ustavna pitanja Narodne skupštine Republike Srbije - jedan predstavnik, to je DOS; Odbor za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije, sasvim sigurno predstavnik DOS-a; Zakonodavni odbor Narodne skupštine, sasvim sigurno predstavnik DOS-a; šest predstavnika DOS-a, tri predstavnika Vlade Srbije, dakle predstavnici DOS-a; Skupština AP Vojvodine, sasvim sigurno predstavnik DOS-a; Koalicija "Povratak" - jedan predstavnik, sasvim sigurno predstavnik DOS-a.
Kada sam već kod Koalicije "Povratak", mislim da je učešće te koalicije veoma problematično u ovoj komisiji, jer nisam siguran da bi taj predstavnik bio pravi predstavnik naroda koji živi na Kosovu i Metohiji, srpskog naroda, i predstavnik onog naroda sa Kosova i Metohije koji je 1999. izbegao, nakon bombardovanja.
Kada se razgovaralo o tome da li izaći ili ne izaći na izbore na Kosmetu, rekli smo da je loše da Srbi izađu na izbore, jer ćemo izlaskom na izbore samo legalizovati albanske institucije i time zasaditi seme albanske nezavisne samostalne države. Dakle, to je bilo pogrešno.
Nisam siguran da će predstavnik Koalicije "Povratak" biti pravi predstavnik Srba sa Kosova i Metohije. Na kraju krajeva, ovde ima dosta poslanika sa Kosova i Metohije i pripadnici su raznih stranaka. Mislim da jedino oni mogu da predstavljaju interese naroda sa Kosova i Metohije.
U sastavu komisije su zastupljeni predstavnici sve tri vlasti. Kao što znamo, svaka država, makar ona koja teži da bude demokratska, ima tri vrste vlasti, i to zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Nezamislivo je da pravna akta, zakone i odluke u skupštini donose predstavnici ostale dve vrste vlasti. To pravo imaju samo predstavnici zakonodavne vlasti, odnosno narodni poslanici u ovom slučaju. Dakle, samo Narodna skupština.
Ovde, kao što vidite, imamo predstavnike sudske vlasti - jedan predstavnik Vrhovnog suda i predstavnik Ustavnog suda. Ne vidim razloga da oni budu u ovoj komisiji, inače smo onda zaista pomešali babe i žabe. Šta bi ovde radili predstavnici Vlade Srbije? To je izvršna vlast kojoj ne bi trebalo da bude mesta u zakonodavnoj vlasti prilikom donošenja ovih odluka.
Slažem se sa time da predstavnici Ustavnog suda, Vrhovnog suda, možda neki predstavnici iz Vlade Srbije koji su pravni eksperti, budu stručni konsultanti, da budu savetodavci, da budu možda čak i članovi u proširenom sastavu, ali bez prava glasa. Pravo glasa u ovoj komisiji mogu da imaju samo predstavnici zakonodavne vlasti, a to su narodni poslanici, predstavnici poslaničkih grupa koje su zastupljene u Skupštini Srbije. Mislim da je to flagrantno kršenje osnovnog principa demokratske vlasti i nemešanja jedne u drugu vlast. Samo da napomenem da je tačkom 3. već predviđeno da se angažuju pravni eksperti koji bi bili stručni konsultanti u radu ove komisije.
Iz svega navedenog sasvim je jasno da je DOS-ovska većina želela da ovom komisijom suvereno vlada, da ima tu dvotrećinsku većinu i da donosi odluke kako joj odgovara. Nisam siguran da se to neće desiti i sa ustavnom komisijom koja bude radila na izradi ustava. Iz svih tih razloga SSJ ne može da podrži ovakvu odluku, kakva je podneta Narodnoj skupštini.

Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa prijavljuje za reč? (Ne.)
Da li narodni poslanik Bojan Pajtić želi reč?
Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih želeo da se zahvalim svim učesnicima u današnjoj raspravi na doprinosu u radu komisije koja će biti konstituisana na osnovu ove odluke. Mi smo često u raspravi prevazilazili temu koja se danas nalazila na dnevnom redu, ali sasvim je sigurno da vreme koje smo danas proveli ovde nije bačeno i da će ono poslužiti, kao i sve ono o čemu smo razgovarali, budućoj ustavnoj komisiji, a i ovoj komisiji koju budemo formirali na osnovu današnje odluke, u daljem radu.
Želeo bih da neke dileme raščistimo. Dve dileme su se pojavile, koje su relevantne za današnju odluku koju donosimo. Napominjem da donosimo odluku samo o konstituisanju komisije koja će definisati postupak i način promene Ustava.
Prva dilema - da li je uopšte trebalo ulaziti u konstituisanje ove komisije, odnosno da li je uopšte potrebno menjati republički Ustav? Nama usvajanje Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje definiše obavezu da se republički Ustav upodobi sa Ustavnom poveljom. Nove nadležnosti koje su definisane Ustavnom poveljom, u sferi monetarne politike i u nekim drugim oblastima, takođe podrazumevaju obavezu da se te odredbe na neki način prilagode odredbama koje se nalaze u Ustavnoj povelji.
Postoji čitav niz anahronih odredaba u ovom republičkom Ustavu, a često smo čuli pitanja zašto treba da se menja republički Ustav, od onih odredaba koje se odnose na odnos prema SFRJ, do onih odredaba koje proklamuju društvenu svojinu kao jedan od ravnopravnih oblika svojine; do onih odredaba koje definišu na drugačiji način i državne simbole i jezik; do onih odredaba koje se odnose na promenu Ustava i koje upravo ovaj ustav svrstavaju u kategoriju krutih, praktično nepromenljivih ustava.
Sve te odredbe same po sebi zaslužuju proceduru donošenja novog ustava. Napominjem da je nemoguće promeniti jednu odredbu Ustava, a da to ne bude promena Ustava, odnosno da to bude mimo procedure koja bi podrazumevala i promenu celog Ustava.
Drugo relevantno pitanje koje se odnosi na današnju odluku, koja je usko limitirana i koja se odnosi isključivo na konstituisanje ove komisije, jeste činjenica da se donošenjem ove odluke odstupa od procedure koja je predviđena odredbama republičkog Ustava i koja je vezana za promenu Ustava.
Još jednom napominjem da je stručna javnost u potpunosti postigla konsenzus oko toga da je neophodan ustavni diskontinuitet, upravo s obzirom na prirodu i na karakter ovog ustava, da bi došlo do promene Ustava. Formiranje ove komisije je samo prvi korak i ova komisija samo treba da predloži republičkom parlamentu koji je to put kojim se treba kretati.
U svim tranzicionim državama, osim Republike Mađarske, postupljeno je na sličan način. Tamo su bili organizovani okrugli stolovi, tamo su bile pravljene komisije. Mislim da donošenjem posebnog zakona mi i te kako sledimo princip i reprezentativnosti, sledimo princip i konstitucionalnosti, u meri u kojoj ustavotvorna vlast sama sebe definiše. Za one koji kažu da je nemoguće to učiniti, ostaje pitanje kako je donet Sretenjski ustav, na osnovu kog ustava? Kako je donet Ustav iz 1945. godine, na osnovu kog ustava? Ustavotvorna vlast, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, jeste samokonstituišuća i jedina samokonstituišuća vlast. Upravo zato je moguć ustavni diskontinuitet. Ona definiše pravila o svom konstituisanju, ona definiše na koji način i koji je obim njene vlasti.
U tom smislu, još jednom vam se zahvaljujem na radu i predlažem da, upravo zbog toga što ovaj predlog podrazumeva participaciju svih političkih stranaka i ukrštanje svih argumenata koje smo danas čuli u raspravi, glasate za ovaj predlog.

Zahvaljujem gospodinu Pajtiću.
Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
O Predlogu odluke odlučivaćemo u danu za glasanje, o kome ćete blagovremeno biti obavešteni.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O KONCESIJAMA
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su podneli narodni poslanici Srđa Popović; zajedno Branislav Ivković, Dragan Tomić, Stevan Gudurić, Vladimir Garčević i Zoran Nikolić; zajedno Radojko Petrić, Dragan Jovanović, Miloš Nešović, Živanko Radovančev, Golub Rajić, Slobodan Tomović, Miomir Ilić, Dragan Todorović, Slobodan Pavlović, Jovan Todorović i Zoran Anđelković; Vlatko Sekulović; zajedno Petar Petrović, Adam Urošević, Miloš Todorović i Miloš Lukić; zajedno Bojan Kostreš i Novica Đurašković; Branislav Kovačević; zajedno Nataša Milojević, Vlatko Sekulović, Aleksandar Vatović, Olgica Kirćanski, Vera Marković, Dragan Milentijević, Slavica Tatomir i Miroslav Hristodulo; Milorad Stanulov.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.
Na sednici Zakonodavnog odbora mišljenje je izdvojio narodni poslanik Zoran D. Nikolić.
Izveštaj Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom biće vam uručen, u pripremi je.
Narodni poslanici Bojan Kostreš i Novica Đurašković, pisanim putem, povukli su amandmane na članove 7, 8, 12, 14, 16, 17. i 28.
Amandmani koji budu podneti do početka pretresa u načelu biće vam uručeni u toku sednice.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika, ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova.
Molim predstavnike poslaničkih grupa da predaju liste sa prijavljenim govornicima.
Po Poslovniku, narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada u ovoj skupštini sve ide nelegalno i nelegitimno, imam dužnost da saznam o čemu se radi, pa zato pitam predsednika Narodne skupštine da li se seća kada nam je zakazala dan za glasanje povodom Predloga zakona o duvanu. Da li je pratila kalendar i da li zna da je taj dan odavno prošao? Da li je svesna toga da smo jedan zakon raspravili potpuno, da smo ušli u proceduru za neke  zakone ili odluke koje su možda bile hitnije. Ostade prekoračen rok za glasanje o Predlogu zakona o duvanu; to glasanje, po vašoj odluci, a vi ste nas o tome obavestili, trebalo je da bude istovremeno kada smo glasali o jednom prethodnom predlogu koji je prošao na Skupštini.

Mislim da treba da cenite i poštujete narodne poslanike koji dolaze na sednice Narodne skupštine, pa čak i kada radite mimo Poslovnika, a to uvek radite, da nam bar uputite dve - tri reči objašnjenja. Sazivanje ovog vanrednog zasedanja je bilo mimo Poslovnika, pa, eto, mi oćutasmo, a jutros ste u jednoj rečenici rekli da ste bili prinuđeni da u roku kraćem od sedam dana zakažete ovu sednicu. Mi smo to oćutali. To vam Poslovnik dopušta. Ne dopušta vam Poslovnik da nešto prolazi, a da vi baš ništa o tome ne kažete. Ako nemate sekretara da vas podseti, ako vas kući deca ne pitaju - je li, mama, što nisu glasali poslanici o onome što ste im zakazali pre neki dan, evo opozicionih poslanika da vas pitaju. Nije vođenje Narodne skupštine Republike Srbije bezuslovno i bespogovorno ispunjavanje naloga Vlade Republike Srbije.

Ovo za vas treba da bude sveto pismo. Nije nam po volji, drastično su uskraćena prava narodnih poslanika, ali uskraćujete ih u skladu sa ovom žutom knjigom koju su pravili "žuto preduzeće" i "šljivari" zajedno. Nemojte vi da idete dalje od ove knjige i da nam uskraćujete poslanička prava, a da nam baš ništa o tome ne kažete. Dakle, pitam vas, gospođo Mićić, da li ste zakazali dan za glasanje povodom Predloga zakona o duvanu i da li je možda moguće da ja toj sednici nisam prisustvovao?

Ovu knjigu treba naravno da poštujem ja, da primenjujem, ali isto tako i vi, narodni poslanici. Prema tome, propustili ste da navedete član koji reklamirate, a dužnost vam je po Poslovniku da to uradite, a da ne govorim dalje. U svakom slučaju, određivanje dana za glasanje jeste diskreciono ovlašćenje predsednika Narodne skupštine i bićete o tome blagovremeno obavešteni. Naravno, neće vam biti uskraćeno pravo da se izjasnite u tom danu za glasanje i o Predlogu zakona o duvanu, kao i o drugim predlozima.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača gospodin Goran Pitić, ministar za ekonomske veze sa inostranstvom, želi reč? (Da.) Izvolite.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi jedan zakon koji ne popunjava u suštini pravnu prazninu, jer Zakon o koncesijama donet je 1997. godine, ali zakon koji u potpunosti po novim načelima, postupcima, načinima javnog nadmetanja reguliše ovu materiju, Predlog zakona o koncesijama, nalazi se već oko godinu dana u Skupštini.
Imajući u vidu jedan ozbiljan interes onih potencijalnih koncesionara, mislim da je bilo krajnje vreme da se ovaj zakon nađe u Narodnoj skupštini i da se materija koja definiše odnose između koncedenta, u ovom slučaju države, i potencijalnih koncesionara, realizuje, pravi i ugovara na način koji je viđen u uporednim pravnim sistemima kojima težimo.
Mislim da bi trebalo izdvojiti bar dva segmenta u kojima su koncesije izuzetno bitne, a iz tog razloga mislim da svi treba da budemo svesni značaja ovog zakona. Jedan deo se odnosi na pospešivanje privrednih aktivnosti. Drugim rečima, koncesije predstavljaju jedan od bitnih elemenata razvoja privrede, a posebno onih delova koji se tiču infrastrukture, energetike, saobraćaja i niza drugih delatnosti čijim regulisanjem na ovaj način može da se pokrene privredna aktivnost.
Drugi, takođe važan segment, i mislim da svi to treba da imamo u vidu kada govorimo o ovom zakonu, jeste efekat ovog zakona na životni standard stanovništva. Koncesije regulišu ona pitanja koja su od vitalnog značaja za životni standard stanovništva, jer se ugovaranjima ovakve vrste unapređuje i poboljšava život stanovništva. Bar iz ova dva razloga ovaj zakon ima izuzetnu važnost.
Moram da izrazim zahvalnost što je jako veliki broj učesnika učestvovao u pripremi ovog zakona, kako domaćih tako i stranih. Mi smo imali jednu ozbiljnu javnu raspravu koja je ukazala na određene probleme u ovoj materiji i pomogla nam da ovu materiju regulišemo u skladu sa najboljim normama i pravnim institutima koji mogu da se nađu kako u zemljama u tranzciji, tako i u zemljama kojima težimo, prvenstveno Evropi.
Vašu pažnju bih zadržao na nekoliko tema za koje mislim da su bitne kada se razgovara o zakonu o koncesijama, odnosno po pitanju ove materije. Prvo, to je pitanje određenja samog problema. Ovaj zakon, u suštini, pokušava da nađe jednu ravnotežu ili da razreši odnose između privatnog i javnog prava. Naime, s jedne strane priroda stvari je da se država pojavljuje u pokušaju nadređene pozicije ili kao državna vlast u ovoj materiji. S druge strane, koncesionar normalno traži da ima ravnopravan tretman ukoliko ugovori određenu materiju po jednom načelu koje je uneto u ovaj zakon, a to je sloboda i autonomija volje u ugovaranju, odnosno ugovor kao jedan primarni institut koji je zaboravljen u našem društvu; znači, ugovor kao centar realizacije koncesije.
U tom kontekstu, znači, traži se balans i mislim da smo mi, tragajući za tim balansom između javnog i privatnog prava, našli onu meru koja reguliše ovu materiju, na način da obezbeđuje visok stepen pravne sigurnosti u ovoj materiji, što je ključno za zakon i što je cilj zakona. S druge strane, treba da se obezbedi da se efikasno i neometano obavljaju poslovi koji se tiču koncesija.
Ako smo uspeli ova dva elementa da obezbedimo, znači visok stepen pravne sigurnosti, onemogućavanje diskrecije kao elementa odlučivanja po pitanju koncesije, mislim da smo korak bliže onome što želimo da vidimo, a to je da, neovisno od toga koja će vlada biti na ovom mestu, stepen i način odlučivanja, postupci, izbor koncesionara, definisanje šta sve može biti predmet koncesije jednostavno budu predmet zakonske materije, a ne pitanje dobre volje onoga koji daje koncesiju, koncedenta, u ovom slučaju države.
Moram da kažem, kada se govori o predmetu i o cilju ovog zakona, da bih napravio određenu diferenciju specifiku u odnosu na prethodni zakon, a to je da se ovde radi o onome što u suštini definiše duh zakona koji supstancijalno ovaj predlog otklanja od ovog dosadašnjeg Zakona o koncesijama, a to su nova načela postupka i novi način javnog nadmetanja.
Mislim da sa ova dva instituta u realizaciji procesa koncesije imamo jedan novi model, nešto što, ponavljam, ima svoje uporište u uporedno - pravnim sistemima kojima težimo. Koja su to načela i šta je to što opredeljuje boju ovog zakona? Normalno da ovaj zakon reguliše sva ona pitanja koja inače regulišu zakoni o koncesijama - to je predmet koncesije, rok trajanja, pitanje koncesione naknade - i normalno je da po mnogim pitanjima ove vrste nema bitnih razlika.
Kada govorimo o predmetu koncesije sigurno je da ćemo govoriti sličnim jezikom; kada govorimo o roku trajanja, sigurno je da ćemo govoriti sličnim jezikom; kada govorimo o karakteru koncesione naknade sigurno je da ćemo govoriti sličnim jezikom; ali, kada govorimo koji su to postulati koji objašnjavaju duh zakona, mislim da govorimo različitim jezikom, a ja se nadam da će konsenzus koji je postojao u javnoj raspravi naći svoje mesto i u Skupštini.
Dakle, prvo načelo koje je opredelilo karakter ovog zakona jeste načelo jednakog i pravičnog tretmana. Drugim rečima, on obuhvata nekoliko elemenata koji omogućavaju da se realizuje ovo načelo. Prvo, to je zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu, bilo u postupku koncesije ili u postupku izbora koncesionara.
Drugo, to je obaveza da svi učesnici u postupku imaju tačne, verodostojne informacije, da imaju već definisane standarde i kriterijume o izboru koncesionara; potom, da nijedan od učesnika ne može da ima prednost u pogledu pristupa informacijama, u pogledu pristupa organima odgovornim za postupak davanja koncesija; i konačno, samo na osnovu definisanih kriterijuma, samo na osnovu prethodno utvrđenih neophodnih kvalifikacija, koje su potrebne da bi se ušlo u postupak izbora koncesionara, moguće je donositi odluke zasnovane na definisanim standardima i kriterijumima.
Drugo načelo je načelo slobodne tržišne utakmice. Jednostavno, ono podrazumeva zabranu ograničavanja tog nadmetanja onoga o čemu svi govore, a to je tržište; to su, znači, oni motivi i načini regulacije privrednih kretanja poslovnog prometa koji će obezbediti obavezu prihvatanja svih učesnika sa odgovarajućim stručnim, tehničkim, finansijskim i drugim kvalifikacijama.
Imao sam prilike da mnoge moje kolege, koje služe kao savetnici u političkim strankama, stavljaju to kao jedan od stubova obezbeđenja vladavine prava, a to je ugovor, to je nešto što je bilo zaboravljeno u našem društvu, u našoj privredi, a ovde je poenta da se ustanovi načelo autonomije volje, da se time obuhvati sloboda ugovornih strana da, u skladu sa zakonima, normama, propisima i drugim običajima, regulišu materiju i obaveze i da to urede po svojoj volji.
Znači, to je jedna ozbiljna novina, to su načela postupka, koja obezbeđuju da ovaj zakon dobija onaj svoj karakter koji daje prostora da govorimo o jednom savremenom sistemskom zakonu.
Drugo je načelo davanja koncesija. To je iskustvo koje se pokazuje u mnogim zemljama. Koncesije imaju elemente koji pokazuju da ima i pozitivnih i negativnih iskustava. Siguran sam da će jedan broj poslanika ovde sigurno ukazivati na negativna iskustva koncesija, od Sofije, preko Budimpešte, do Hrvatske itd, što je nama, normalno, bilo i te kako poznato i što jako dobro ukazuje da je potrebno ozbiljno voditi računa kako se reguliše ova materija.
Ali, isto tako, u tome smo uočili da je jedan od elemenata zloupotreba i narušavanja kvaliteta i duha zakona bio način davanja koncesija, i mi smo se opredelili za onaj institut koji obezbeđuje da to bude javno, transparentno, na jedini način koji obezbeđuje da se u najvećoj meri otklone te vrste prepreka, a to je institut javnog tendera.
Znači, svuda gde je bilo pitanje prikupljanja ponuda, gde je bilo po pozivu, gde su bile licitacije, gde nisu bila definisana pravila, bile su i zloupotrebe. To je nešto što smo hteli na neki način da zaobiđemo, odnosno da obezbedimo da se to ne dešava. Smatrali smo da je institut javnog tendera nešto gde svako ima pravo da se prijavi i gde svako, u skladu sa tim, ako obezbeđuje svoje kvalifikacije, ima mogućnost da bude izabran za koncesionara, ako je po kriterijumima najbolji i ako je to odlučila tenderska komisija.
Normalno, uporište u tome imamo i u okviru tenderske procedure u Zakonu o privatizaciji. Dakle, govorim striktno o karakteru procedure. Ne govorim o kvalitetu, govorim o karakteru.
Ne želim uvaženim poslanicima da uzimam vreme u nabrajanju šta je sve to što zakon određuje, ali moram da kažem da zakon veoma precizno definiše elemente javnog tendera; sve ono što može da bude predmet određenog diskrecionog prava ovaj zakon eliminiše utvrđivanjem šta je to što treba da se uradi, u kom roku, na koji način, ko je nadležan, i sve to ima određen postupak, koji obezbeđuje da se na efikasan način zatvara ovaj proces.
Mislim da se na taj način obezbeđuje visok stepen pravne sigurnosti (opet se vraćam na ono što je cilj), znači, u samom postupku za dobijanje koncesije, a s druge strane, dobijamo jedan zakonit i pouzdan uslov za određivanje ko je taj ko je najbolji, kad se saberu svi kriterijumi po pitanju izbora koncesionara.
Reći ću još par elemenata, za koje mislim da su bitni za razumevanje karaktera ovog zakona. Prvo, videćete da je u zakonu izlistano koje sve delatnosti mogu da se daju u koncesiju. Moram da napomenem da ovaj zakon, da bi razumeli na šta se odnosi, zbog nekih amandmana koji su podneti, reguliše korišćenje i pravo na korišćenje prirodnih bogatstava i dobara u opštoj upotrebi, koja su u svojini Republike Srbije i reguliše pitanja ostalih opštih delatnosti.
Ovaj zakon uvodi kategorije tzv. dispozitivnog karaktera, a ne imperativnog karaktera. Drugim rečima, daje se mogućnost da određene delatnosti i dobra budu data u koncesiju, a ne imperativno, da mora; to je veoma važno da se razume, što znači da je konačna odluka na koncedentu - da li će nešto dati u koncesiju.
I drugo, sam listing onoga što je dato u zakonu, nekih 14 oblasti, dat je primera radi; drugim rečima, tim listingom nisu iscrpljene oblasti koje se mogu dati u koncesiju. Naprotiv, izlistane su one za koje se smatra da su najčešći potencijalni oblik davanja koncesije.
U ovom zakonu napravljena je kopča i sa Zakonom o stranim ulaganjima, čime je preuzeto definisanje u kojim oblastima ne mogu da se daju koncesije, odnosno gde ne može da bude osnovano koncesiono preduzeće; to je regulisano Zakonom o stranim ulaganjima, znači u zonama proizvodnje i prometa oružja i u tzv. zabranjenim zonama.
Još par tema, za koje mislim da bi bilo potrebno da vam ih predstavim - zakon reguliše da koncesije mogu da budu date najviše u roku do 30 godina. Drugim rečima, ukoliko je određena koncesija definisana u kraćem roku, u izuzetnim slučajevima ona može da dobije svoje produženje, ali do roka od 30 godina.
Takođe, unet je jedan novi institut, a to je pravo prenosa koncesije. Jer, može da se desi da dođe do potencijalne likvidacije koncesionog preduzeća ili do stečaja, a da, s obzirom da su u pitanju finansijska sredstva koja stoje iza toga i iz razloga što država želi da se nastave koncedentni poslovi, postoji mogućnost prava prenosa koncesije. To je opet jedan institut koji je veoma uobičajen i široko iskorišćen u svim uporedno - pravnim sistemima, ali ja ga namerno namećem kao jedan novi institut, s obzirom da ranije nije bio prisutan.
Takođe, dolazimo do teme ugovora o koncesiji. U zakonu su definisani svi bitni elementi ugovora. Ne postoje elementi dispozitivnog karaktera, koji su postojali u prethodnom zakonu, nego postoje odredbe koje mora da sadrži svaki ugovor, uključujući i ugovor o tzv. B.O.T. sistemu (build-operate-transfer), odnosno sistemu - sagradi, uradi, i transferiši ka državi na kraju, koja normalno postaje vlasnik tih sredstava.
Mi nismo hteli prethodno da definišemo svaki oblik koncesije. Dozvolite, u poslovnom prometu postoje desetine oblika ovakvih aranžmana, pa ili se definiše sve ili se ne definiše nijedan, ali se ostavi zakonska mogućnost da se zakonom o koncesiji regulišu svi oblici B.O.T. sistema, kao i ostali oblici, kao što je B.O.T, čime se daje prostor da se ugovorom o koncesiji definiše svaki aranžman koji definiše odnos između dve ugovorne strane, koncedenta i koncesionara.
Normalno, definisano je i pitanje zaštite prava koncesionara. Tu je u pitanju domaća arbitraža, a kada je u pitanju strano lice, onda mogućnost međunarodne arbitraže. Definisano je i pitanje nastanka koncesionog preduzeća, kao i pitanje prekida i prestanka koncesionog odnosa. Jedno je pitanje prekida koncesionog odnosa, koji definiše situacije nekih elementarnih nepogoda, ratnog stanja i sl. kada koncesija može da se nastavi, ali se definiše i situacija kada koncesioni odnos prestaje.
Na kraju, moram da kažem da je ovaj zakon modifikaciju dobio posebno u poslednjim danima, zahvaljujući prvenstveno konstruktivnim doprinosima poslaničkih grupa iz parlamenta. Ovaj zakon je rađen godinu dana. U tom radu je učestvovao veliki broj ljudi, stručnjaka iz ove oblasti. Ovaj zakon je rađen u saradnji, pre svega, sa domaćim ekspertima koji poznaju ovu materiju, a prošao je i verifikacije u međunarodnim krugovima, poslovnih eksperata zemalja čije pravne norme pokušavamo da prihvatimo; dobio je i određena poboljšanja time što je od 40 podnetih amandmana više od 15 prihvaćeno.
Drugim rečima, imali smo stvarno jednu veoma konstruktivnu komunikaciju u poslednjih nekoliko dana sa svim poslaničkim grupama, sa onim grupama gde smo prihvatili određene amandmane, i moram posebno da istaknem - amandmane koji su obuhvatili koncesije koje se tiču strateškog i međunarodnog značaja, te koncesije dolaze u Narodnu skupštinu i Narodna skupština je ta koja treba da da svoju odluku o tome da li će određeni predmet koncesije biti dat u koncesiju ili ne.
To se odnosi na jedan ozbiljan broj stavki u delu energetike, posebno iz saobraćaja, znači po onim pitanjima po kojima je jako važno da Narodna skupština zauzme svoj stav. Narodna skupština, takođe, za svaku koncesiju delegira predstavnika u tendersku komisiju. Kada se radi o lokalnoj samoupravi, kada su u pitanju komunalne delatnosti, u potpunosti se procedura sprovodi na nivou lokalne samouprave i prihod od koncesije ide toj lokalnoj samoupravi.
Opredeljenje stručnog tima po pitanju organizacije stručnih poslova, koji će voditi sam postupak koncesije, jeste u tom smislu da je otklonjen od agencije za koncesije, jer smatramo da su resorna ministarstva ta koja će i inače obavljati poslove za tu istu agenciju, pa smatramo da nema potrebe za duplim administriranjem u oblasti koncesija. Smatramo da je ta oblast toliko složena i široka da bi to jednostavno zagušilo rad agencije, a u suštini bi se crpli resursi resornih ministarstava ili određenih instituta i institucija, gde će trebati stručna pomoć.
Znači, govorim vam o našim opredeljenjima u oblasti koncesija, jer je pitanje koncesija delikatnije u odnosu na neka druga pitanja koja verovatno zahtevaju rad agencije; odnosno, nadležno ministarstvo i lokalna samouprava, kada je u pitanju komunalna delatnost nadležni su za te pozicije.
Normalno, zahvaljujem se svima onima koji su uputili amandmane, onima koji su napravili komunikaciju sa nama da bi ovaj zakon bio poboljšan, a zahvaljujem se i onima čije amandmane nismo prihvatili. Nadam se da su data obrazloženja sa naše strane bila korektna, a isto tako se zahvaljujem i onima čije smo amandmane prihvatili, jer je naša otvorenost, a shvatio sam i otvorenost kolega iz poslaničkih grupa, nezavisno od toga da li je u pitanju pozicija ili opozicija, bila u tome da smo uspeli da dobijemo kod ovog zakona jednu vrstu bar delimičnog ili većinskog konsenzusa, po pitanju kvaliteta, po pitanju njegovog značaja i po pitanju uticaja koji bi njegovim donošenjem bio okrenut ka pospešivanju privredne aktivnosti i ka poboljšanju životnog standarda stanovništva. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predstavniku predlagača.
Da li narodni poslanik Zoran D. Nikolić, koji je izdvojio mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora, želi reč? Izvolite.