Ne, upozoravam vas, vi ste za govornicom.

Nisam shvatio, mislio sam da upozoravate onoga što dobacuje.
Član 31. kaže da uvećanje vrednosti objekta, uređaja i postrojenja koji su u državnoj svojini, a koji su predmet koncesije, svojina je Republike, ako ugovorom o koncesiji nije drugačije uređeno. Zašto to? On uvećava vrednost da bi izvukao veći profit. Ne može ugovorom drugačije da se odredi, nego da to bude svojina Republike. Sve što koncesionar ulaže u koncesiju svojina je Republike, jer on to sve planira na rok na koji mu se koncesija daje, on pravi analizu i zna da li mu se to isplati ili ne. Dovoljan je taj stav 2, u kome se kaže da on ima pravo na naknadu za učinjena poboljšanja, ako je to predviđeno ugovorom.
Član 34. - koji je i protiv programa SRS i više puta sam imao problema i sa Koalicijom Zajedno i sa svima vama koji tvrdite da ste nove demokratske vlasti, a zalažete se za eksproprijaciju - u stavu 2. kaže da, ako se u vezi sa davanjem koncesije mora izvršiti eksproprijacija, utvrđivanje opšteg interesa i eksproprijacija vrše se po hitnom postupku.
E sada vas pitam - šta je imperativ, koja je svojina najvažnija u Republici Srbiji? Ja mislim privatna svojina. Ona se čuva kao svetinja. I sada neko hoće koncesiju tamo gde građanin NN ima njivu. Važnije je tom građaninu NN njiva sa koje skida dve tone pšenice, nego koncesionaru koncesija sa koje će uzeti milione dolara. Jer, onaj ko hoće milione, mora najpre da se dogovori sa ovim koji ima dve tone pšenice na svojoj dedovini! Nema otimanja!
Aerodrom Fjumićino pet godina nije mogao da bude bezbedan za sletanje džambo džetova, smetala je jedna njiva. I, umesto kad su projektovali da su otkupili njivu, oni su dovukli pistu do njive, pa počeli da se dogovaraju sa seljakom, ali njega je štitila država i zakon.
A ja vas molim, ako vi to umete, a ako ne umete i ako nećete, nema opravdanja, zaštitite do kraja privatnu svojinu. Ko god hoće koncesiju, ne sme da nas ovde dovodi u svršeno stanje i da kaže: jeste, sklopio sam ugovor, smeta mi njiva, dajte hitno utvrdite opšte interese eksproprijacije, a koliko mu tržišno pripada - ne može, nego prvo obezbedite da je sve slobodno što će biti predmet koncesije, ali ne otimanjem, ne eksproprijacijom, nego dogovorom, jer je to njegovo!
Koliko on iz toga izvlači, izvlači. Možda će koncesionar da mu da procenat, ali nemojte eksproprijaciju da vršite zato što je to klasična otimačina privatne svojine.
Za tuđi interes, ni za državni interes, ne možemo da dozvolimo eksproprijaciju, a kamoli za interes koncesionara. Što je on važniji od čoveka koji ima svoju njivu?
Koncesioni odnos se prekida ako se vršenjem njene koncesione delatnosti ugrožava životna sredina i zdravlje, što se u vreme davanja koncesije nije moglo predvideti, a ovo vam nijedan koncesionar neće prihvatiti. Ovo je sada izgovor Vladi da raskine koncesiju sa nekim ko joj se ne sviđa.
Vi ne znate šta će da se radi, pa će to da izazove ugrožavanje životne sredine, koju vi niste mogli da predvidite. Odmah ostavke, i Vlada, i ministri, i svi. Pa, ako u to umešate Narodnu skupštinu, da se raspusti i Narodna skupština Republike Srbije!
Pitate se - što nema koncesija! Pa kakva je sada sigurnost koncesionara ako mu ovo propišete. Svako može da dođe. Promeni se vlast, bude taj Čume koncesionar, mi kažemo da je bandit, menja se vlast. Mi kažemo, član 40. stav 1 - raskida se koncesija, jer si bio po volji prethodne vlasti, sada nisi po našoj volji i raskidamo ti koncesiju.
Mnogo toga ima, mi nismo pisali amandmane na ovaj predlog zakona zato što je zaista teško pisati amandmane na koncept kada bismo ceo svakako sasvim promenili i dolazimo u situaciju, kada hoćemo da vam konceptualno menjamo zakon, da već treći ili četvrti amandman, posle dva ili tri odbijena pre toga, budu besmisleni, jer sadrže ideju koju vučemo kroz ceo Predlog zakona, a već je neostvariva, čim u samom startu ne prihvatite ono što bi promenilo ceo zakon.
Mi ćemo biti protiv ovog predloga zakona, a vi ćete imati problema ako u ovakvom tekstu bude usvojen.

Reč ima narodni izabranik Milutin Prodanović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Gospođe i gospodo narodni izabranici, gospodo ministri, kao predlagač Predloga zakona o koncesijama, u ime DSS, bio sam iskreno zadovoljan kada je Vlada povukla tri zakona među kojima i Predlog zakona o koncesijama, jer sam smatrao da ćete neke sugestije iz našeg Predloga zakona usvojiti. Međutim, video sam da ništa od toga nije usvojeno.
Tačno je da je važeći Zakon o koncesijama postao preuzak da izrazi nove ekonomske i političke odnose u društvu Srbije, iz više razloga. Prvo i načelno, odvijaju se izrazite ekonomske promene, koje moraju da se izraze i da se odraze i na koncesijama. Valja stvoriti nove pretpostavke za dugotrajno ulaganje stranog i domaćeg kapitala u oblasti delatnosti koje ulaze u isključivu nadležnost države i ne samo države, već i AP ili jedinice lokalne samouprave. Ulagačima se mora pružiti nova mogućnost za profitabilno ulaganje, ali uz obavezan uslov - da to trajno poboljša civilizacijsko, ekonomsko i privredno stanje u Srbiji.
Druga stvar je da je važeći zakon bio pomak u domenu koncesija u Srbiji, tj. u uređenju koncesija u Srbiji, ali da ima određene pravne praznine i pored očigledne uzročnosti zakona.
Treće, važeći zakon ne predviđa mogućnost da koncesiju daje autonomna pokrajina, što nažalost ne vidimo ni u ovom predlogu zakona, a takođe nedovoljno jasno uređuje davanje koncesija kada je koncedent jedinica lokalne samouprave.
Prema tome, novi zakon valja doneti da bi se i u oblasti koncesija izrazila decentralizacija Srbije. Na kraju, Savezna skupština je donela i Zakon o stranim ulaganjima kojim se menja i liberalizuje režim stranih ulaganja, što je od značaja za materiju koncesija. Zakon o stranim ulaganjima izričito prepušta republikama - članicama da urede koncesije, gde se u članu 5. Zakona o stranim ulaganjima kaže da stranom ulagaču može biti ustupljena dozvola za korišćenje prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili za obavljanje delatnosti od opšteg interesa, u skladu sa zakonom, i da se stranom ulagaču može odobriti da izgradi, iskoristi i transferiše određeni objekat, postrojenje, tehnologiju ili pogon, kao i objekte infrastrukture i komunikacije.
Međutim, u zakonu, koji je predložila Vlada, nažalost nema mnogo decentralizacije, jer upravo AP je izbačena da može da bude koncedent. Zatim, kada krenemo da listamo zakon odmah nailazimo na član 4. gde je Vlada samo u jednoj rečenici dala uslove za davanje koncesija. Koncesije na prirodno bogatstvo i dobra u opštoj upotrebi daju se ako se može racionalnim učiniti njihovo korišćenje.
Ako se daje koncesija na delatnost od opšteg interesa onda se mora poboljšati tehnološko-tehnička karakteristika procesa odvijanja delatnosti i omogućiti tehničko-tehnološko jedinstvo i efikasniji rad, kao i racionalnije upravljanje sistemima infrastrukture. I, ako se pak na kraju koncesija daje za izgradnju i korišćenje objekata, uređaji i postrojenja koja koriste javna preduzeća, može se dati samo onome ko je u mogućnosti da poboljša racionalnost rada tog javnog preduzeća koje daje koncesiju.
Znači da jednim ovakvim uslovima možemo da odredimo zbog čega dajemo koncesiju. Ono što je izbegnuto u ovom predlogu zakona a što mislim da je veoma važno to je da koncesije, jednostavno, u svim okolnim zemljama koje imaju moderne zakone o koncesijama, ne može koncesiju na šumska dobra steći niti domaće niti strano lice. Znači, to je ograničenje koje se svakako mora uvesti u Predlog zakona.
Zatim, ne znam zbog čega je, ako ovaj zakon posmatramo kao faktičke izmene i dopune zakona iz 1997. godine, ukinuta agencija. Neko od mojih prethodnika je ovde juče lepo obrazložio da jedinice lokalne samouprave apsolutno nisu spremne, to garantujem, da samostalno uđu u priču o koncesijama bez stručnih konsultacija.
I, moram da pohvalim ministra i ministarstvo što su ozbiljno, kako ministar reče, konsultovali sve eminentne stručnjake, jer, vidi se da je ovaj predlog tj. Predlog zakona o koncesijama lišen originalnosti. Nema tog dobrog zakona o koncesijama koji može da zameni lošu politiku Vlade svuda u svetu, pa i ovde. Znači, ovaj zakon ne može da nam nadomesti nešto što mora politika Vlade da uradi a to je da se stvori odgovarajući ambijent.
Šta znači ugovor o koncesiji u državi u kojoj ugovor nije ugovor, a sud nije sud? Moram, gospodine ministre, da vas podsetim da je Ustavni sud Srbije oglasio neustavnim Zakon o sudijama, jer su zavisni od Vlade. Znači, ako Ustavni sud jedne države kaže da sudije zavise od Vlade, kakav je onda to magnet i ambijent za strane ulagače. To jednim ovakvim zakonom, ma koliko on bio dobar i ma koliko mogao kao zakon da privuče, neće stvoriti pravi ambijent.
Pre nego što prepustim svojim kolegama iz DSS-a da u nekim segmentima predstave naš predlog zakona, moram da vas podsetim - vi kažete da ste koristili strana iskustva i da je ovaj zakon prošao verifikaciju u raznim međunarodnim institucijama.
Takođe moram da vas podsetim da Heritage fondacija i Njorldstreet jyrneal priređuju svake godine rang listu ekonomskih sloboda određenih država i vi dobro znate da od 1994. do 2001. godine Jugoslavija nije bila uvrštena na tu istu. Tek 2002. godine, po prvi put, SRJ je rangirana na toj listi, od 155 država zauzela je 144. mesto, sa indeksom 4,05 i svrstana je u poslednju grupu ekonomski neslobodnih zemalja.
To je još jedan argument da, ako gledamo šta strani ekonomisti kažu, strunjčaci, jednostavno, ovde ambijent nije dobar i, ma koliko zakon bio dobar, teško da ćemo moći privući investitore koji bi se upustili da, u državu u kojoj nije izvršena do kraja vertikalna podela vlasti, ulažu svoj novac i da unapređuju tu državu svojim kapitalom.
Još moram da kažem i to da smo po sigurnosti ulaganja, u toj istoj analizi, na 66. mestu u svetu. Znači, privlačenje stranog kapitala nije stvar zakona, već ambijenta koji Vlada mora da stvori. Hvala.

Za reč se javio ministar za ekonomske veze sa inostranstvom, gospodin Goran Pitić.

Dame i gospodo narodni poslanici, počeo bih sa komentarom uvaženog poslanika iz poslaničke grupe DSS-a, pošto je citirao jedan komentar iz jedne fondacije koja je ocenila Srbiju baš kao što je i rečeno, što je tačno, pri čemu ne znam da li ste upućeni u strukturu samog komentara, pošto su u tom komentaru date ocene koje, apsolutno, ne da nisu potvrđene na taj način nego su upravo opovrgnute od svih onih koji nas prate u delu davanja aranžmana i od MMF-a i Svetske banke.
Primera radi, siguran sam da ćete se složiti, tamo je monetarna politika ocenjena najgorom ocenom - 5, a od svih institucija koje nas prate kontinuirano da je to jedno od osnovnih dostignuća koje je učinila ova vlada. Tako, kada se pogleda struktura i ažuriranost tih kriterijuma, dobija se stvarno ta ocena koju su sami predstavnici Fondacije rekli, da su radili na osnovu nekih podataka koji nisu dali valjani rezultat.
Drugo, radio je analize i Freedom house, kada smo već kod toga, koji su takođe priznati za ocenu ekonomskih sloboda, i daleko smo od onoga što je ta ista Heritač fondacija uradila, tako da uvažavajući tu tačnu informaciju koju ste rekli, ipak moram da ukažem da je realnost mnogo drugačija, pri čemu je nesporno da je pitanje ekonomskih sloboda nešto na čemu i te kako treba raditi, da zavisi, što ste vi jako lepo rekli, ne samo od samih zakona nego i od ambijenta koji se stvara, odnosno prvenstveno od primene tih zakona.
Ja ću probati da nešto komentarišem o detaljima, a nešto i u načelu: juče je bilo dosta govora o tome da koncesijama pristupaju siromašne zemlje, da je to izlaz za one zemlje koje ne znaju kako drugačije da reše određene probleme u infrastrukturi. Netačno! Netačno zato što svi oni koji znaju više o koncesijama i šta se dešava u zemljama - Italija, Francuska, Nemačka, Kanada - gledaju koncesije kao način rešavanja, ne samo finansiranja, nego način rešavanja kvaliteta, rešavanja problema.
Iz tog razloga, znači, Zakon o koncesijama se apsolutno ne svodi na princip da se on stavlja u proceduru iz razloga rešavanja problema jedne siromašne zemlje, pri čemu se, normalno, i to sam juče nagovestio, upravo bazirajući se na negativnim iskustvima u našem okruženju po pitanju koncesija - vodilo računa da se na pravi način regulišu procedura davanja koncesija, postupak izbora koncesionara, a posebno pravila koja treba da definišu da se ne bi desili slučajevi kao u Sofiji, Mađarskoj, Hrvatskoj, što sam vać napomenuo.
Par tehničkih komentara ću dati, mislim da negde postoje određena nerazumevanja. Probao sam juče da objasnim, verovatno je greška i do mene, da nisam dovoljno insistirao na tome, da zakon, kada je u pitanju listing onih delatnosti koje mogu da budu predmet koncesije i onih dobara, da je to dispozitivnog karaktera i da je to dato, kao što sam rekao juče, kao edžempli causa, kao primera radi i da se lista ne iscrpljuje.
Kolega iz poslaničkog kluba Nove Srbije rekao je da se za lokalnu upravu vidi stavka 16. u članu 5. To je ključ dešavanja na nivou lokalne samouprave, ali isto tako ako ima još elemenata, upravo zakon daje prostora lokalnoj samoupravi da rešava pitanja i da podnosi predloge za davanje koncesija, ukoliko nešto podleže ovom zakonu u smislu predmeta koncesije.
Nisam priznao juče ništa u smislu da je u pitanju 80% preuzetog zakona. Tehnička rešenja i određene stvari validne u samom Zakonu tretirali smo na sličan ili isti način. Isto tako sam rekao da u mnogim pitanjima nema razloga za promenu, jer su to stvari definisane u svim zakonima na isti način.
Nije sporno, rekao sam to na samom početku, da uvažavam ono što je urađeno u prethodnom Zakonu, ali isto tako što je i kolega iz DSS rekao, zahvaljujem se na toj objektivnosti, da je potreba donošenja novog zakona, da je savremenost poslovnog prometa i karakter transformacija i transakcija, koje se dešavaju, takve prirode, da je prošli Zakon passe. Taj zakon ne obuhvata svojom lepezom one aktivnosti što su se desile u međuvremenu i dešavaju se u savremenom poslovnom prometu. Iz tog razloga ovaj zakon ima ta nova načela i ima postupke koji definišu i daju duh novog zakona.
Preko 2.350 kila dozvola; to je upravo zato što nije bila ni osnovana agencija, o kojoj se toliko govori. Znači, agencija nije osnovana, jer nije imala tu priliku da funkcioniše i pokaže svoju delotvornost. Juče sam rekao, moram kolegu Nikolića ipak da ispravim, striktno sam rekao kada se tiče koncesija, predlog Vlade je bio da se u ovim poslovima, imajući u vidu disperziju aktivnosti, od mineralnih sirovina preko vodoprivrede, preko saobraćaja, komunalne samouprave itd, ne optereti aktivnost duple administracije u vidu agencije.
Upravo oni isti resursi koji bi se koristili u agenciji treba da se koriste tamo gde pripadaju, a to su resorna ministarstva, odnosno lokalna samouprava kada se radi o komunalnim delatnostima. Izvinjavam se kolegama iz DSS, ako vi definišete i limitirate koncesije na 10 godina za lokalnu samoupravu, o kakvoj onda decentralizaciji mi govorimo, a forsiramo decentralizaciju
Znači, mi govorimo da je isti tretman, priroda - predmet koncesije će definisati da li je 10 godina, da li je 15, da li je 30, jer onda je pitanje očekivanog roka trajanja predmeta koncesije i konecsione naknade. To su elementi koji definišu pitanje regulisanja koncesije.
Moram da prokomentarišem pitanja raspodela koncesione naknade. Mi smo sa dužnom pažnjom pročitali predlog zakona o koncesijama koji je podneo DSS. Radi se o tome da ovaj zakon tretira prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi koja su u svojini Republike, za razliku od karaktera vašeg zakona što implicitno daje prostora da predmet koncesije mogu da budu i dobra u opštoj upotrebi koja su u privatnoj svojini. To je ozbiljna razlika u karakteru zato što je u svojini Republike ono što može da bude predmet koncesije, a to je onda ujedno i javni prihod države. Javni prihod države, ako želimo da poštujemo zakone.
Juče sam rekao, zadatak Skupštine, prirodna obaveza, potreba, jeste da raspravlja o budžetu u trenutku kada je on na dnevnom redu i da se definiše, na koji način će sve teritorijalne zajednice da učestvuju i da budu deo na rashodnoj strani u delu realizacije budžeta. To je ono što vi ovde definišete. To je ono što vi oblikujete u prioritetima: da li će ići u razvojnu infrastrukturu ili ćete reći - penzioneri, zdravstvo, prosveta treba da dobijaju na 12 meseci.
Znači, to je pitanje jedne optimalizacije, uz definisanje prioriteta, a Vlada Srbije je definisala da je to realizacija prava građana Srbije da dobiju svoje prinadležnosti, a ono što ostane, u ovom siromašnom okruženju, da ide u realizaciju razvoja i infrastrukture.
Ostalo je, stvarno, stvar demagogije. To je priča da sada treba sve da dajemo u razvoj infrastrukture kada je, s druge strane, pitanje kako realizovati ono što građani Srbije s pravom traže da se realizuje. Rekao sam juče, i stvarno ne vidim drugi argument, nema nijedne vlade u svetu koja bi rekla da neće da investira u sve ono na osnovu čega bi građani rekli - želimo opet da glasamo za tu istu vladu. To je vidljivo: to su putevi, to je zaštita životne sredine, to su vode, to je sve ono što je za građane Srbije važno.
Moram da kažem još samo par stvari koje se tiču, posebno, komentara gospodina Nikolića.
Nisam uspeo svuda da uhvatim konzistentnost komentara u kontekstu: kada se nešto napravi, onda je to nešto negativno; kada se ne napravi, opet je negativno.
Mogu samo da pretpostavim da je to vaša logična konzistentnost i to uvažavam, ali mislim da ovde nije bila ispoljena, jer ste, s jedne strane, ako sam vas dobro shvatio, ukazali na pozitivnost u obaranju koncepta agencije; ako je to tačno, onda smo taj deo potencijalne konzistentnosti otklonili; s druge strane, bio sam veoma precizan povodom toga zašto smatram da u ovom slučaju, po pitanju koncesija, koncept agencije nije primeren.
Takođe, pitanje Narodnoj skupštini - podela vlasti, znam da o tome nećemo debatovati, jeste pitanje kooperacije između svih različitih grana vlasti. U tom kontekstu ovo je predlog Vlade, u stvari usvajanje amandmana da samo za koncesije strateškog i međunarodnog značaja - a znače upravo ova pitanja o kojima ste govorili, nekih eksproprijacija i definisanja kako unaprediti, u ključnim segmentima, standard stanovništva i kako obezbediti ono što daje legitimitet države prema svetu, prema nekom nacionalnom značaju - Narodna skupština ima mogućnost da kaže da hoćemo ovo da damo u koncesiju ili ne.
Mislim da to zahteva da se predstavnici naroda odrede po tom pitanju i da nijedna vlada nema tu obavezu i teret da o takvim krupnim stvarima odlučuje sama. Tu je logika ovog predloga. Zato smo mi prihvatili tu mogućnost i predložili Narodnoj skupštini da prihvati tu vrstu komunikacije, da se ona opredeljuje u tom prvom koraku da li će nešto hoće ili neće ići u koncesiju.
Drugo, mislim da je isto dobro, zašto bežati od odgovornosti da Narodna skupština, autonomna pokrajina i lokalna samouprava imaju svog člana u tenderskoj komisiji.
Ako želite da imamo transparentne procedure, izvolite pa učestvujte u tim komisijama, gde će vaš predstavnik imati legitimno pravo da kaže - ovo nije valjalo, ovo nije urađeno na način da su ispoštovane procedure i na taj način recite javnosti da se dešavaju stvari koje nisu dobre za Srbiju. Na taj način se obezbeđuje učestvovanje svih relevantnih struktura i obezbeđuje se da koncesija ima legitimitet Narodne skupštine. Prvi ću da predložim da iz opozicije bude član tenderske komisije. Izvolite, dajte svog predstavnika. Siguran sam da ću uspeti da to obezbedim. To ćete se vi dogovoriti, koga podrazumevate članom opozicije.
Shvatio sam da gospodin Nikolić želi da promeni temelje pravnih normi i da se vraća čak u rimsko pravo i da želi da tu da jedan svoj doprinos u regulaciji rimskog prava. Mislim da to nije naš zadatak i mislim da nije moguće.
Postoji klauzula rebus sic stantibus, a znači upravo da se vodi računa o promenjenim okolnostima, o njima ste vi govorili, što nisu mogle da se predvide. To sve pravne norme u svetu poznaju i mi smo ih jednostavno preuzeli na način koji se poznaje od rimskih vremena i preko rimskog prava, temelj su svih pravnih normi privatnog prava i to je osnovni temelj ovog zakona.
Od tog se otišlo na drugi temelj - princip ugovora, o kome sam govorio i mislim da smo se tu, takođe, u principu složili. Da iskoristim još jednu mogućnost da se pozovem na stara vremena, gde se kaže da to znači princip "ugovor je zakon za ugovorne strane", tj. pacta sunt servanda.
To su preuzete rimske stvari, one imaju svoju logiku u duhu zakona primenjenih u Evropskoj uniji. Taj motiv se provlači u ovom zakonu, nadao sam se da će se to prepoznati i izostati komentari u tom pravcu da, eventualno, ukazuje da su to nedostaci ovog zakona.
Pitanje koncesionog ugovora; koncesioni ugovor je ostavljena sloboda da se definišu različitosti nekih oblika koncesije, što je stvar ugovornih strana, ali ono što su determinante koncesionog ugovora, ono što je određeno, to je proizvedeno iz koncesionog akta, ništa više. Ono što se nalazi u koncesionom aktu nalazi se i u odredbama ugovora, a ostavljeno je da to bude neki B.O.T (build-operate-transfer), niz oblika koncesije. Da bih bio konzistentan sa onim što sam juče komentarisao gospodinu Ivkoviću, upravo zato što savremeni poslovni promet poznaje jako puno koncesionih oblika koji mogu da budu predmet koncesije ostavlja se ugovornim stranama da definišu svoje obaveze.
Normalno da ima puno detalja o kojima bih mogao da govorim. Meni je žao što Srpska radikalna stranka nije dala amandmane na Predog zakona, jer se radi ipak o nekim tehničkim stvarima a ne o suštini zakona, pa je o nekim stvarima moglo da se razgovara.
Kada je u pitanju da koncedent i koncesionar imaju mogućnost da sa finansijskim organizacijama zaključuju ugovor - pa sigurno, zato što se radi o obavezama koje mogu da traju po 30 godina, zato što se radi o potrebi koncedenta da ima sigurnost da će koncesionar imati finansijski kapacitet da istraje u tom toku, a što podrazumeva da će neko pratiti koncensionara u određenom periodu vremena i da sa te strane koncedent ima određeno obezbeđenje, garanciju da će se te stvari dešavati.
Opet sam čuo mogućnost da, ukoliko se na tender javi jedan potencijalni koncesionar, treba ponoviti javni tender. Za koga? Za istog koncesionara pretpostavljam. Prema iskustvu koncesija drugih zemalja, postoje oblasti u kojima u svetu postoje dva ili tri potencijalna koncesionara; isto tako neretko se dešava da ta dva ili tri potencionalna koncesionara rade kao konzorcijum i javljaju se na koncesionalne tendere kao konzorcijumi.
Ne postoji druga mogućnost ako se javi samo jedan konzorcijum na određeni tender, a ispunjava sve uslove koncesionog akta, gde su svi članovi tenderske komisije predviđeni od svih elemenata organa vlasti, da mi zbog toga ne možemo da realizujemo određenu koncesiju koja nema drugog načina da se realizuje. Ovde je, takođe, data mogućnost da se procenjuje, na osnovu striktno definisanih tenderskih kriterijuma, ko i kako ispunjava određene kriterijume; normalno, ako se pojavi jedan i ne ispunjava kriterijume, to znači da neće biti izabran. Isto tako, ako se pojavi jedan može da bude izabran, ali to podrazumeva određenu komunikaciju.
Imam dosta komentara, ali predmet današnje debate nije zakon o koncesijama DSS-a, nego je zakon o koncesijama Vlade Srbije. Moram da prokomentarišem određene primedbe po pitanju širenja nadležnosti, gde je DSS davanje nadležnosti autonomnoj pokrajini ocenio protivustavnim. Što se tiče koncesija, one nisu poverene autonomnoj pokrajini. Tu je za dobra u svojini Republike nadležna Republika Srbija! Iz tog konteksta proizilazi i priča o koncesionim naknadama, gde se apsolutno ne vidi način njihovog utvrđivanja, nego agencija utiče, donosi neke kriterijume i pregovara kako će se koncesiona naknada razvrstati. Mislim da je to jako loše!
Duh ovog zakona je bio da se minimizira element diskrecije, a ne da se širi. Još nešto, takođe, što je ogromna razlika: ovaj zakon definiše javni tender kao institut dobijanja i izbora koncesionara. Za razliku od svih predloga koje sam do sada čuo, a uključujući i vaš koji podrazumeva da agencija definiše načine javnog nadmetanja, što znači da može da bude putem ponuda, licitacijom, raznim načinima, verujte mi, nesumnjiva je superiornost javnog tendera. I gospodinu Nikoliću sugerišem isto, možemo da popričamo kasnije oko razlike između aukcije i tendera, ali superiornost javnog tendera u odnosu na druge metode neprikosnovena je.
U kešu prepuštam vama, kada budu primeri. Izvolite, budite član tenderske komisije, pa ćete i vi dobiti onda taj keš, ukoliko ga bude bilo, a onda nadam se da ćete javno reći da ga je bilo. Jer odmah da vam kažem za sve oblike ovakvih procedura: one minimiziraju oblike diskrecije. Za razliku od svih drugih oblika koji su do sada bili i koji ne sumnjam da su u nizu godina, posebno 90-tih, i te kako unosile elemente onoga o čemu vi komentarišete.

Nema osnova za repliku. Jeste spomenut, nije uvređen, nije pogrešno protumačen. Pažljivo sam pratila. Gospodin ministar je pitao - ako sam dobro razumeo, a vi ste klimali glavom - dobro ste razumeli. Po članu 97. stav 3, predsednik Skupštine određuje da li postoji osnov za repliku. Ne postoji. Ministar vam je samo odgovarao na vaše, nije vas ništa vređao.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Nema osnova. Administrativni odbor će odlučiti da li sam povredila Poslovnik. Pozivam se na član 97. stav 3 - nema replike.
(Tomislav Nikolić sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Nema replike. Molim vas da sednete. Nema povrede Poslovnika u skladu sa članom 90. stav 3, ne dozvoljavam vam pravo na repliku.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Izvolite.

Zaista je neshvatljivo, gospođo Mićić, da vam smeta dva ili tri minuta, koliko bi predstavnik poslaničke grupe iskoristio da odgovori na polusatno izlaganje ministra o stavovima poslaničke ...

Koji član Poslovnika reklamirate?

... i o mojim ličnim stavovima koji su ovde pogrešno protumačeni. Gospodin ministar je ravnopravni učesnik, odnosno više ravnopravan od svih nas. Ima pravo da se javi za reč kad god hoće, može da govori koliko god hoće.