Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrtog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.

Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, sednici prisustvuje 112 narodnih poslanika.

Molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, ubacite svoje identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum za rad.

Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radmilo Mišović, Meho Omerović, Jelena Milenković, Nataša Milojević, Miloš Radivojčević, Juhas Atila, Miomir Tadić, Bojana Aleksić i Petar Mišić; (zakasniće) Miloš Lučić, Predrag Stojanović, Gvozden Jovanović, Mirko Rosić i Žarko Obradović.

Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O KONCESIJAMA (u načelu)

Podsećam vas da su juče, nakon uvodnog izlaganja koje je o Predlogu zakona podneo predstavnik predlagača Goran Pitić, ministar za ekonomske veze sa inostranstvom, u načelnom pretresu učestvovali narodni poslanici Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS i narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Takođe vas podsećam da su na sednici Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom mišljenje izdvojili narodni poslanici Miodrag Stamenković i Branimir Trajković.

Da li narodni poslanici, koji su izdvojili mišljenje na sednici Odbora, žele reč?

Ima reč narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih vas, pošto sam prijavljen kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, da ovo sve povežem, a posle ću nastaviti.
Poštovane koleginice i kolege, najpre ću govoriti o razlozima za izdvajanje mišljenja na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom. Kad govorim o tim razlozima ne mogu da se ne setim odgovora onog paroha na pitanje vladike zašto nije dočekan zvonjavom zvona na crkvi: "Vaše pravosveštenstvo, mogu vam navesti sto razloga, ali prvi je - nemam zvono."
I ovi moji razlozi počinju od zvona, a zvono je za nas poslanike iz poslaničke grupe Nove Srbije skoro 10% mandata u ovoj skupštini koji nisu rešeni, što dovodi pod znak pitanja legitimnost rada ove skupštine i sve zakone koje mi usvajamo. Zbog toga, dokle god naša poslanička grupa, koja je posebno oštećena, ne dobije pravilan i zvaničan odgovor, mi nećemo podržati nijedan zakon. Ostalih 99 pitanja se odnosi na sadržinu zakona.
Kada je u pitanju Zakon o koncesijama, on je veoma bitan; samo da podsetim narodne poslanike: dve trećine nas iz ovog parlamenta smo 2000. godine promovisali izborni program DOS-a i između ostalih tačaka smo pomenuli decentralizaciju vlasti i ekonomsku samostalnost opština, odnosno jedinica lokalne samouprave. To su ujedno i osnovna načela iz programa Nove Srbije.
Šta je bitno u vezi sa ovim zakonom, a da se dotiče ovih pitanja, možete zaključiti i sami. Nema decentralizacije vlasti bez decentralizacije svojine i para. Naše opštine, odnosno jedinice lokalne samouprave su obezvlašćene, oduzeta im je imovina, a samim tim i pravo na raspolaganje koncesijama na svojoj teritoriji. Sam ministar je juče napomenuo da su koncesije jedan od osnovnih instrumenata razvojne politike, pa čak i za popravljanje životnog standarda građana.
Kada su u pitanju koncesije, po našem shvatanju, kod ovog zakona se pravi ista greška kao i kod Zakona o privatizaciji. Nije se smeo doneti Zakon o privatizaciji bez prethodne denacionalizacije, odnosno povratka neopravdano oduzete svojine! Sada imamo slučaj, pogledajte, da stalno na aukcijama prodajemo imovinu poznatih vlasnika, da se iz dana u dan povećavaju reakcije, a da se država direktno manifestuje kao saučesnik u krađi, jer prodaje tuđe!
Isto je i sa koncesijama. Mi nismo vratili imovinu opštinama. Sada ćemo preko koncesija prodavati njihovo i onemogućiti im da se razvijaju, onako kako bi opštine mogle, koristeći svoje resurse.
Ako govorimo o predmetu koncesije, upravo u vezi sa pitanjem vlasništva opština, definisan je u 16 tačaka, samo jedna se tiče lokalne samouprave, a to je "izgradnja, održavanje i korišćenje komunalnih objekata radi obavljanja komunalnih delatnosti." Jedino taj predmet koncesije, odnosno njegova prodaja, ostvaruje prihod koji ostaje u celini jedinici lokalne samouprave.
Ali, ako pogledate član 14. opet dolazimo do nečega što je nepovoljno, to je da o koncesiji odlučuje koncesiona komisija u kojoj lokalna samouprava ima samo jednog predstavnika, a odlučuje većinom glasova. Šta to znači? Odlučivanje je ponovo izvučeno iz lokalne samouprave, koncentrisano u vlasti, a takav način odlučivanja odmah stvara sumnju kod izbora koncesionara!
To znači: opet imamo monopol nad olučivanjem i sve ono što sledi uz monopol. Tako da ovaj zakon, sa tog aspekta, ni slučajno nije antikorupcijski zakon. Znači, mnoga pitanja se mogu postaviti samo na osnovu tog člana 14.
Kada je u pitanju vlasništvo, odnosno raspodela nadoknade za koncesiju, opet imamo da samo 5% sredstava ide jedinici lokalne samouprave, a 95% sredstava ostaje u rukama Vlade. To je verovatno zbog decentralizacije vlasti, o kojoj stalno govorimo. Ovaj zakon, ovde je jasno rečeno, ne popunjava pravnu prazninu. To znači da zakon o koncesijama mi već imamo. Taj važeći zakon, postojeći, kako je ovde rečeno, a to je i ministar priznao, čak preko 80% se poklapa sa ovim novim, koga sada instaliramo. Šta to znači? Da nije bitan iskorak kada je reč o koncesijama, već predstavlja kontinuitet, sada jasno definisanih koalicionih partnera iz neke nove socijalističke internacionale.
Međutim, nešto drugo je veoma bitno! Ako postoji Zakon o koncesijama, ako za prethodne dve godine nismo imali niti jednu koncesiju, otkuda sada razlog za hitnost stavljanja ovog zakona na dnevni red? Koncesije su pokrivene, znači nije bilo pravne praznine. Mi sa juga Srbije zadnjih par nedelja smo izuzetno iritirani, verovatno pratite štampu, intenzivno se piše o jednoj veoma izglednoj koncesiji koja upravo jugu Srbije treba da izmakne; taj resurs treba da povuče razvoj celog juga Srbije.
Shvatate o čemu govorim? To je kompleks Vlasine. O njemu mogu mnogo da vam govorim, jer sam sa tog područja i 30 godina kampujem na Vlasini, znam svaki kamen, svaki izvor. Od svih onih potencijala do sada je iskorišćen samo deo resursa preko vlasinskih elektrana i vlasinske "rose", koja predstavlja samo kap vode, a vlasinski kompleks je ima u neograničenim količinama. Ta voda, svi znamo, veoma brzo će postati za nas isto što i petrolej za Afriku.
Sada se postavlja pitanje, nije li ovo razlog za hitnost ovog postupka, jer sa Vlasinom imamo problema zadnjih par godina, a neki, ovde prisutni, to znaju. Samo jedan slučaj da vam spomenem - jedan naš čovek pokušava, već drugu godinu, da dobije dozvolu za izgradnju mini elektrane na tim prostorima, što je tipično za koncesiju; dobio je i pribavio oko 2.350 kilograma nekih raznih dozvola, a još nije ni blizu početka; doveo je najstručniju ekipu iz Slovenije koja je analizirala vlasinski kompleks i odredila 35 lokacija za mini elektrane; tim mini elektranama bi se povećao kapacitet vlasinskih elektrana za 30% i sve to uz angažovanje privatnog kapitala i preduzetničkih aktivnosti naših ljudi.
Sada se postavlja pitanje, ukoliko prodamo koncesiju, kompletan taj resurs kome će ići? U korist juga Srbije sigurno ne! Druga stvar, objašnjavam: možda i nije problem sa dozvolama, samo je pitanje inertnosti ove države i nepostojanje zakonskog miljea, već namera da se ta naša "mlada sa juga Srbije", možda, "uda" za nekog "masnijeg mladoženju", a kada ima masnog mladoženju omastiće se i mnogi brkovi.
Sve ovo navodi nas na jugu da posumnjamo i u neke druge namere! Govori se o 770 miliona eura, za koliko se nudi ta koncesija, što nije ni blizu vrednosti jednog takvog bisera, ne Srbije nego Evrope. Ko ne zna malo više o njemu može da dođe, sve ću mu objasniti.
Ova vlada, sa ovakvim aktivnostima, očigledno ukazuje da želi da vlada neograničeno, uz apsolutnu vlast. Čak i da se proda ta koncesija, odnosno Vlasina, o kojoj govorim, šta jug Srbije dobija? Dobija 5% u ovom koraku, a onda kada istekne koncesija i kada se koncedentu, odnosno Vladi Srbije vrati sva imovina koja je, eventualno, izgrađena u tom periodu, onda će je Vlada Srbije prodati i jugu Srbije ostaje 5%, a 95% ide u centralu. Takva koncentracija sredstava i vlasti dovodi do "beogradizacije" Srbije, do stvaranja Srbije kao jednog loše izgrađenog tela sa ogromnom glavom i udovima koji su potpuno reterirali! Takva država sigurno ne može normalno da funkcioniše.
Mi iz Nove Srbije sigurno nismo protiv ovog zakona zbog toga što nismo za evropske integracije i za reforme. Prvi smo za evropske integracije i za reforme, ali dajte da pravimo stvarno demokratsku decentralizovanu Srbiju, gde neće sva vlast biti koncentrisana u vrhu jedne piramide i gde nećemo u celoj Srbiji imati samo jednu instituciju što funkcioniše, a to je Vlada Srbije, koja će koncentrisati svu vlast u svojim rukama.
Malopre sam spomenuo onaj izvorni program DOS-a, koji je većina nas ovde promovisala 2000. godine. Analizirajte ga od tačke do tačke i naići ćete na mnoga pitanja i odgovore tipa - obećali smo, a nismo ispunili, pa smo čak kojekuda uradili suprotno od onoga što smo obećali! Upravo to je ono što navodi nas iz Nove Srbije da razmišljamo o kontinuitetu promena. I krajnje je vreme! Zato i pokrećemo akciju da se vratimo šestom oktobru, jer peti smo, očigledno, potrošili! Mi iz Nove Srbije ćemo biti protiv ovog zakona. Mislim da sam dovoljno razloga naveo za to.

Narodni poslanik Miodrag Stamenković koristio je vreme kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Nove Srbije i kao poslanik koji je izdvojio mišljenje na sednici Odbora.
Reč ima narodni poslanik Branimir Trajković, takođe je izdvojio mišljenje na sednici Odbora.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, vlada u senci Demokratske stranke Srbije izradila je predlog zakona o koncesijama, u leto 2002. godine, kao jedan od svojih prvih predloga zakona. Kako su poslanici DSS-a bili izopšteni iz rada Republičke skupštine, ovaj predlog zakona nije ušao u skupštinsku proceduru, pa je Vlada Republike Srbije izašla sa svojim Predlogom o koncesijama 23. septembra 2002. godine. Ovo je, čisto napomene radi, redosled događaja oko donošenja Predloga ovog zakona.
Svoje mišljenje o ovom zakonu izuzeo sam na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom zato što smatram da je naš predlog zakona bolji. Naš je transparentniji, predvideo je veću decentralizaciju i pravedniju raspodelu dobijenog novca od koncesija. Osvrnuću se na nekoliko, po meni, najznačajnijih razlika između ova dva predloga zakona.
DSS predlaže stvaranje agencije koja će se baviti koncesijama, normalno, uz saradnju sa resornim ministarstvima, dok je predlog Vlade da se stvaraju komisije pri resornim ministarstvima. Znači, stvar je za raspravu, ali smatramo da je naš predlog bolji, jer je mogućnost takve agencije mnogo veća nego ako bi se to sve razudilo u više ministarstava.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona - u članu 72. Ustava Republike Srbije, pored ostalog, predviđeno je da, Republika Srbija uređuje odnose sa inostranstvom, druge ekonomske odnose od opšteg interesa, sistem zaštite i unapređenja životne sredine, zaštite i unapređenja biljnog i životinjskog sveta itd. Namerno sam se zadržao kod zaštite i unapređenja biljnog i životinjskog sveta!
Dame i gospodo, mi u našem predlogu eksplicitno kažemo - "šumska dobra ne mogu biti predmet koncesije". Zašto? Možda bi najbolji odgovor mogli da daju iz Ministarstva ekologije, jer, kao što svi znamo, šume su pluća države, regije i gradova. No, kada govorimo o šumama, ovde bih se za trenutak zadržao i podsetio bih vas, gospodine ministre, da se cela ova priča vrti oko dolaska stranog kapitala.
Nama, ovoj siromašnoj zemlji Srbiji je više nego potreban svež novac, to je istina, novac sa strane, iz inostranstva, da nam se ne bi ponovilo "već viđeno" u procesu privatizacije - da nam od 212 preduzeća, koliko je prošle godine prodato na aukcijama, 205 preduzeća uzmu naši, a samo sedam strani ulagači; to znači da neki novi biznismeni dobiju preduzeća bez novca i na kredit.
U opticaju je oko 100 familija u Srbiji koje otkupljuju društvena preduzeća, a u direktnoj su sprezi sa Vladom Republike Srbije, - da ne postanu sada i neki novi koncesionari. Setite se samo kako je JUL gazdovao "Srbijašumama", pa je samo jedna privatna firma imala pravo na neograničenu seču šuma, a danas je ta ista firma prodala svoje pogone i strugare, jer je procenat na zarade suviše mali, jer nema više JUL-a, normalno.
Ono o čemu smo se složili na Odboru za razvoj, a naša Demokratska stranka Srbije ukazuje na to već više od godinu dana, jeste prijateljsko okruženje za strani kapital.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Ceo set zakona mora pratiti ovaj zakon o koncesijama, kao na primer: zakon o denacionalizaciji, donacijama, lizingu, stranom ulaganju i, što je najvažnije, garancija države za sve ugovore sa stranim ulagačima. Bez ovih preduslova, znate i sami, nema ulaganja stranih partnera. Ne može se jednim, možda i dobrim, zakonom o koncesijama loša politika Vlade zanemariti i zaobići. Vi predlažete da na tenderu može da se pojavi samo jedan član i da mu Vlada da koncesije. Kod nas bi takav tender bio neuspešan, mora biti više od jednog učesnika na tenderu.
(Predsednik: Molim vas da završite, već dva minuta ste prekoračili.)
Sada nešto što je najinteresantnije, u čemu se mi razlikujemo, a to je kako se dele ona ostvarena sredstva od koncesija. Vi u vašem zakonu kažete da su sredstva ostvarena od koncesione naknade prihod Republike. Predlog Demokratske stranke Srbije je dosta liberalniji, mi nudimo više novca lokalnoj samoupravi i autonomnim pokrajinama, po pravilima koncesionog akta. Jednostavno, mnogo je razlika između ova dva predloga zakona, te je bilo nemoguće Vladin Predlog zakona izmeniti amandmanima. Zato smatramo da je naš predlog zakona bolji i da bi ga trebalo prihvatiti.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, od ministra smo juče čuli i nešto dobro i nešto loše, a nešto loše i za njega, a dobro za Srbiju. Na primer, da on obara koncept agencija koji je Vlada Republike Srbije prihvatila; to je dobro i to je posle loše za ministra. Obrazloženje je da je to ogroman posao i da agencija ne može da ga radi. Do sada smo slušali da su pri tako ogromnim poslovima ministarstva zatrpana, pa moraju da formiraju agencije.
Opasnije je ovo što se meni ne dopada i što ste danas, prihvatajući amandmane i pišući nov amandman, ubacili u zakon, a to je uplitanje Narodne skupštine u koncesije. Više ne mogu da pričam za ovom govornicom o tome koliko treba da insistiramo na razdvajanju tri grane vlasti. To je jasno svima vama u ovoj skupštini, građanima Srbije je to jasno, ali uvek kad se ukaže prilika, vi najpre pokažete supremaciju izvršne vlasti, a onda, da biste zadovoljili laička mišljenja pojedinih poslanika u ovoj skupštini, tobož obezbedite ravnopravnost Narodne skupštine u poslovima koji se ne tiču Narodne skupštine Republike Srbije.
Naša je dužnost da donesemo ili ne donesemo, mislim da donesemo, zakon o koncesijama. U njemu propisujemo dužnosti za Vladu Republike Srbije, rokove, način sprovođenja itd. Otkud nama sad ideja da u zakonu propisujemo obaveze Narodnoj skupštini Republike Srbije oko sprovođenja zakona o koncesijama?
Sada ste usvojili nekakav amandman, koji je postao sastavni deo Predloga zakona, da će Vlada Srbije da dostavi predlog za koncesije Narodnoj skupštini, a Narodna skupština je dužna da u roku od četiri meseca da mišljenje o predlogu koncesije. Šta ako Narodna skupština ne da mišljenje? Ko to može da obaveže Narodnu skupštinu da dá mišljenje, kojim to zakonom?
Ili, recimo, da dá jednog člana u tendersku komisiju. Kojim to zakonom Narodna skupština Republike Srbije sprovodi tender za koncesije ili za bilo šta drugo? Ne može to, gospodine ministre, mešaju se babe i žabe! Kao opozicioni poslanik kome je u interesu da kontroliše Vladu, mnogo više nego što ima mogućnosti, kažem da ne treba narodni poslanik da bude u tenderskoj komisiji i da ne treba Narodna skupština da raspravlja o predlogu za davanje koncesije. Nije to njen posao!
Mnogo bi bolje bilo da je na kraju 2002. godine Vlada Republike Srbije poštovala i Ustav i Poslovnik Narodne skupština, pa izašla pred Narodnu skupštinu i podnela izveštaj o svom radu, pa onda da kaže - bilo je toliko i toliko koncesija, bilo je toliko i toliko ponuđača, izabran je taj i taj, ugovor izgleda tako i tako, a Skupština prihvati ili odbaci izveštaj Vlade. To je posao Narodne skupštine Republike Srbije.
Kad smo kod koncesija, dame i gospodo narodni poslanici, oprezno, sve sirotinjske zemlje, a mi smo još i pod svojevrsnom okupacijom, negde i pravom a negde prikrivenom, imale su problema sa koncesijama. Malo izgleda ironično, ali naša je prednost što smo siromašni, nerazvijeni, imamo resurse, imamo pravu vodu, zdravu zemlju, zdrav vazduh. Na to će da navale lešinari i već su navalili. Vode imamo najviše u Evropi. Ima li još neki glavni glad u Evropi da sa česme pije vodu? Vrlo malo, vrlo malo! Vi u Beogradu pijete vodu sa česme To je kvalitet. Ne znam Berlin i Beč, mene to ne interesuje, da nastavim ovu svoju priču.
Član 5. tačka 12 - imali smo dobar zakon o koncesijama, trebalo bi da ovaj bude bolji zato što je noviji. Nekako mi je rogobatno to da uplićemo zdravstvene ustanove. Ne mislim na izgradnju. Dao bih koncesiju za izgradnju novih zdravstvenih ustanova, ali za održavanje i korišćenje zdravstvenih ustanova ili za njihovu rekonstrukciju, modernizaciju, održavanje i korišćenje i pružanje usluga, to je veoma diskutabilno i problematično!
Ponavljam, 95% naših građana nema mogućnosti da se privatno leči. Njihovo lečenje država pomaže isključivo u državnim zdravstenim ustanovama. Pređu li sve državne zdravstvene ustanove u privatne ruke, posebno za stacionarno lečenje, kako će se naši građani ubuduće lečiti, ako znate da oni koji su ostali bez posla već šest meseci nikakvu nadoknadu nisu primili?
Znate da je proizvodnja u Srbiji sve slabija, budžet pun ali samo od akciza, poreza, nameta na potrošnju, a nikako od proizvodnje. Čekaju nas jako teška vremena! Razmislite dobro; ovim predlogom i članom 5. praktično, više ništa neće ostati isključivo Srbiji. Sve je sad na pijaci i na tezgi: voda za piće, hidroelektrane, termoelektrane, sve! Razmislite dobro kada sve date, šta će da vam ostane!
Član 6. - davanje koncesija. Do sada je bilo tako, ali nije bilo koncesija, pa se problemi nisu ispoljavali. Znači, koncesija se da na rok, najduže na 30 godina, ali stav 3. da može da se produžava ugovoreni rok veoma je nejasan, kao što je mnogo toga u ovom zakonu veoma nejasno, posebno oko ugovora, a stići ćemo i dotle.
Vi kažete: ako posle zaključenja ugovora dođe do bitne promene uslova pod kojima je koncesija data, ako se ona nije mogla predvideti u momentu zaključenja ugovora, to je onda znači sve, nije mogla da se predvidi, došlo je do promene i koncesija se produžava.
Hajde da razmišljamo drugačije. Onaj ko hoće koncesiju i vi mu je dajete na pet godina, on se sračunava: troškovi, realizacija, prihod, profit na pet godina. Zašto mu dati onu šestu godinu? Ako je prihvatio da u ulaganjima, i sa pet godina korišćenja, ostvari planove koje je imao kada ulazi u koncesiju, šta je to što može da se desi, kada smo tamo posebno rekli za rat i za neke druge uslove, što vi niste mogli da predvidite kada ste raspisivali tender za koncesiju?
Hoćemo li da opravdamo ministra nadležnog za davanje koncesije, što nije mogao sve da sagleda i, odjedanput, pre isteka roka za koncesiju on kaže: to nisam mogao da predvidim, promenile su se okolnosti i dajte mu na još neku godinu. Zašto ne bismo nov tender raspisali, tim pre što objekti ostaju u našem vlasništvu?
Član 11. stav 2. glasi: "Izuzetno, postupak javnog tendera može se isključiti kada bi njegovim sprovođenjem bili ugroženi nacionalna odbrana i bezbednost, o čemu odlučuje Vlada". Kakvu to mi imamo nacionalnu odbranu i bezbednost, koja može da bude ugrožena, pa zbog toga nema tendera?!
Juče na suđenju u Hagu gledali smo film o proslavi dana Jedinice specijalnih operacija koji je snimala policijska kamera! Nikada ga javnost Srbije nije videla! Taj film je u Hagu! O čemu, o kakvoj mi nacionalnoj bezbednosti i sigurnosti razgovaramo? Mi to nemamo, oni su ušli u svaki papir, njima je policija dala svaki papirić naše državne i nacionalne bezbednosti!
Ovo je samo način da se izbegne tender. Ja bih izbrisao bilo koji način da se izbriše tender. Nema davanja koncesije bez tendera, ako ste već rešili da tender bude jedini!
Član 20. stav 2. kaže da ako učesnik određen za koncesionara po osnovu javnog tendera odustane od zaključenja ugovora, komisija predlaže za koncesionara prvog narednog učesnika sa rang liste iz člana 15. stava 4. ovog zakona, osim u slučaju kada Vlada odluči da u takvoj situciji pod istim uslovima i po istom postupku ponovi javni tender. Ne može prvi sledeći!

Da li želite da koristite i narednih 10 minuta. Izvolite.

Da. Ne može prvi sledeći! Vi znate kako se to radi. Videli ste i na aukcijama kako se to radi. Šta ako taj prvi ide namerno previsoko, a sledeći je nizak? Sada tobož otvore se ponude, a sve ćete otvarati ponude za zanimljive poslove gde ima mnogo para, otvaraćete vi to ranije. Sve se to radi, gospodine Jovanoviću, pitajte ove što su to do sada radili, a i vi ste dobri učenici. Nema, ako prvi odustane, gubi novac, raspisuje se novi tender! Nema drugog sledećeg!
U vezi ugovora; zašto se Vlada odriče da ugovor sadrži sve elemente koje Vlada Republike Srbije traži za koncesiju? Zašto, a ministar je hvalio tu slobodu, slobodu da se dogovaraju dve strane. Nema dogovaranja dveju strana. Ovde nam nepovratno odlazi jedan resurs. Nepovratno, na 30 godina, a ko zna šta će od nas biti, ministre, od mnogih od nas, kroz 30 godina. Uglavnom odlazi. Iscrpeće se, na kraju krajeva, jedan neponovljivi resurs.
Vi kažete, kada dobije koncesiju, onda neka sedne da se dogovara sa Vladom kakav će ugovor da pravi. Ne može! Ugovor mora da bude zadat unapred, potpuno jasno određen, hoće ili neće. Pregovaračka komisija o sastavljanju ugovora? Ne može tako! Vi znate šta dajete u koncesiju, koliko to vredi, pod kojim uslovima; a ugovor je takav, ugovor može da bude i predmet tenderske dokumentacije.
Znači, onaj ko hoće da ide na tender za koncesiju, ima pred sobom ugovor koji će morati da potpiše. Ugovor mora da ima, a uostalom članom 22. propisuju se svi elementi koje ugovor mora da ima. Tipski ugovor možete da napišete za koncesiju ili za svaku posebnu koncesiju, poseban ugovor, ali već da bude napisan.
"Na osnovu i u skladu sa ugovorom o koncesiji, koncedent i koncesionar mogu sa bankama i drugim finansijskim institucijama zaključiti poseban ugovor kojim se na bliži način reguliše finansiranje koncesije predviđeno ugovorom o koncesijama". Zašto koncedent? Zašto sada Vladu Republike Srbije mešati u to kako će koncesionar da obezbedi finansiranje svoje koncesije? Koji je tu njen interes? Koji je njen posao tu? Kako će se pojaviti pred bankom koncesionara i šta da radi tu Vlada Republike Srbije? Vlada traži pare od koncesionara, a ne od banaka.
Član 25. stav 2. glasi: "Ugovorom iz stava 1. ovog člana može se predvideti da, u slučaju pokretanja postupka stečaja ili likvidacije nad koncesionim preduzećem, na predlog banke, druge finansijske institucije, koncedent može doneti odluku o zameni koncesionara drugim koncesionarom."
A zašto kažete - može doneti odluku? A šta ako ugovor ne predvidi da koncedent može doneti odluku da koncesionara zameni drugim koncesionarom, odnosno zašto bi koncedent brinuo o tome hoće li koncesionar otići u stečaj, šta se time gubi, šta gubi koncedent? Resurs koji je ponudio tu je, ugovor propada, sve što je onaj uložio ostaje koncedentu, raspisuje se novi tender.
Zašto bi Vladu Republike Srbije, koju ne interesuje nijedno preduzeće koje će da ide u stečaj, brinulo hoće li koncesionar da ide u stečaj? Zašto da koncesionar može dobijenu koncesiju da prenese drugom licu, uz saglasnost koncedenta? A šta ako je to drugo lice, u stvari, pravi koncesionar koji nije smeo da se pojavi kada je tender raspisivan; je li nam Čume asfaltirao puteve, a nigde se nije pojavio on, nego se pojavljivao na tenderu neko drugi, a puteve asfaltirao Čume!
Pa ništa, gospodine Jovanoviću, samo što je to najveći mafijaš u Srbiji, eto samo to, to je srpski Al Kapone! Ja bih baš voleo da vidim Ameriku kojoj bi Kapone asfaltirao puteve.

Upozoravam vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Je li to upozoravate gospodina Jovanovića?