Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, ocena naše poslaničke grupe je da se juče i danas raspravlja o dobrom zakonskom projektu. Njegove dobre strane su u suštini dve: prva, što na jasan način reguliše značajnu materiju koja treba da doprinese daljem razvoju privrede i ukupnom standardu u našoj zemlji; druga, to što je bila, po našoj oceni, veoma dobra saradnja između zakonodavne i izvršne vlasti u procesu koncipiranja ovog zakonskog projekta, i to prvenstveno kroz rad Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom i nadležnog ministarstva.
Mislim da su poboljšanja kroz amandmansku proceduru, odnosno kroz proceduru predlaganja amandmana na tom forumu, učinjeni i neki značajni pomaci. Jedan od tih pomaka jeste sigurno to što je definisano učešće same Skupštine u tenderskoj proceduri, odnosno proceduri vezanoj za davanje koncesija. Napominjem to zato što je moj prethodnik govorio - da li treba regulisati nadležnosti Skupštine ili ne. Mislim da je svima nama od interesa da npr. u onim koncesijama, koje bismo mogli definisati da su od republičkog značaja, Narodna skupština bude nadležna i od početka upoznata sa čitavim procesom.
Isto tako, napravljen je pomak vezan za AP Vojvodinu, koja i iz razloga određenog legitimiteta, vezano za davanje koncesionih prava, da i ona bude uključena u samu proceduru, a isto važi, na kraju krajeva, i za lokalnu samoupravu. Jer, ovaj zakon se razlikuje od prethodnih zakonskih projekata, odnosno akata koji su regulisali ovu materiju, a imali su upravo manjkavosti u tim delovima, što nisu regulisali čitav jedan segment ko može dati koncesiono pravo.
Mislim da je to, takođe, jedna od dobrih karakteristika ovog zakona, što napokon imamo makar jasnu zakonsku proceduru, da li se radi o komunalnim delatnostima, da li se radi o mineralnim sirovinama. Postoji sada jasna procedura na osnovu koje zainteresovana lica mogu doći do određenih koncesionih prava.
Takođe bih istakao da su u tom procesu amandmanskih izmena učestvovale maltene sve poslaničke grupe zastupljene u tom nadležnom odboru, kako poslanička grupa kojoj pripadam, tako i ove ostale.
Osvrnuo bih se samo na još dva pitanja koja su se često ovde postavljala. Donekle postoji i u javnosti i nerazumevanje oko same koncesije. Istaknuto je ranije da, navodno, model koncesije u suštini treba da omogući efikasniji način eksploatacije ili upravljanja određenim delatnostima, odnosno dobrima, da ga koriste samo one zemlje koje nemaju na raspolaganju dovoljno sredstava da same ulože novac u realizaciju takvih projekata.
Mislim da su i prethodnici govorili o tome. Smatram da je ipak značajno još jednom ponoviti da je model koncesije poznat kako u siromašnim zemljama, afričkim i azijskim, isto tako i u razvijenom svetu, SAD, Evropskoj uniji. Često se pribegava ovom modelu zato što se jednostavno radi o opšteprihvaćenom pravnom mehanizmu da se na određeni način reguliše materija, odnosno da se artikulišu interesi s jedne strane investitora, a s druge strane države zainteresovane da se reguliše ta delatnost.
Prema tome, mislim da ovaj zakon popunjava donekle prazninu koja je postojala. Tačno je da postoji pređašnji Zakon, ali kada smo već bili u situaciji da li da pravimo nove zakone ili da poboljšavamo postojeće, ipak je bolja orijentacija ići ka tome da se donosi novi zakon. Jedan od prethodnika je i rekao da postoje problemi u vezi atraktivnosti naše zemlje za strane investicije, pogotovo u ovoj oblasti. Jednostavno, sama vest da je donet novi zakon o koncesijama, potpuno usklađen sa standardima Evropske unije, takođe jeste jedan od podsticaja ka privlačenju investitora u ovoj oblasti, kako domaćih, tako i stranih.
Na kraju krajeva, mislim da će nesumnjivo pogodnosti, odnosno pozitivni efekti ovog zakona veoma brzo doći. Vlada, odgovorna za donošenje tih koncesionih akata, ne treba da bude brzopleta. Ima i negativnih iskustava, što se tiče koncesija. Mislim da je ranije i pominjan primer Mađarske, ona ima jedno veoma negativno iskustvo vezano za davanje koncesija na autoput od Budimpešte ka jugu, odnosno ka Srbiji. Otud je dobra orijentacija Vlade da se ne ide na koncesije vezano za realizaciju autoputeva, nego da se primene neki drugi modeli, kredit ili zajedničko ulaganje.
Ne treba bežati od ovog modela, on ima svoju primenu i svrhu, ne treba biti brzoplet i ne treba Vlada u samom tom procesu donošenja koncesionih akata da bude previše stroga što se tiče lokalne samouprave. Možda je tu jedino zamerka vezana za ovaj zakon da dosta toga stavlja u ingerencije Vlade, što se tiče donošenja samog koncesionog akta.
To ima svoje opravdanje, ali isto tako treba da ima elemente decentralizacije. Možda su ti elementi decentralizacije, pogotovu kada se radi o komunalnim delatnostima, mogli biti još izraženiji, ali dajte da napravimo prve korake u tom pravcu, pa ćemo videti.
Mislim da će i predstavnici lokalne samouprave, koji su istovremeno i poslanici, imati određene predloge vezano za poboljšanje ovog zakona, ako bude potrebno. Ali, u ovom momentu Vlada bi trebalo da vodi računa da nije isto kada se razgovara o koncesiji za proizvodnju električne energije, odnosno izgradnji neke termoelektrane, i davanju koncesije na odnošenje smeća u Nišu, Beogradu ili Paraćinu. Nema to isti značaj. Prema tome, mislim da bi Vlada u svom budućem radu u vezi sa ovim morala da vodi računa i o značaju određenih investicija. Hvala.