Poštovana gospođo Čomić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o kome se raspravlja u ovom parlamentu možda i nije najvažniji, ali je svakako najdelikatniji od svih zakona o kojima smo do sada raspravljali.
Dokaz za moju tvrdnju je činjenica da se ovim zakonom utvrđuje koji to od svekolikih resursa ove države, a naročito strateških, treba da budu predmet koncesije i po kakvim pravilima te koncesije treba nekome da se dodele.
To je bio razlog što smo mi socijalisti - uprkos uverenju da je zakon donet na naš predlog bio sasvim korektan i da je možda pre trebalo da razgovaramo o izmenama i dopunama tog zakona, a ne da ga potpuno menjamo - zbog poznatog mehanizma odlučivanja u ovom parlamentu, da ne pričam dalje, zaključili da moramo suštinski da se uključimo u raspravu o Predlogu ovog zakona i da, naravno u jednom postupku za koji moram da kažem da je trajao onoliko koliko je trebalo da se iskuju najbolja rešenja, damo svoje predloge i svoje razmišljanje o tome kako taj predlog treba popraviti. U tom smislu mi smo to pretočili u nekih deset amandmana.
Okosnica naše intervencije bila je zalaganje da se ipak ograniči odlučivanje Vlade na one koncesije koje su matematički, kako bi se reklo, manje ili jednake u odnosu na neki iznos ili koje su od najvećeg strateškog značaja, kao što su izvorišta vode, izvorišta nafte itd. Dakle, te prerogative smo hteli da damo Skupštini, da ona odlučuje o koncesijama od naročitog strateškog značaja.
I naravno, ne samo to, nego smo hteli (i to je bila suština našeg zalaganja) da Vlada periodično podnosi izveštaje o postupku koncesije ovoj skupštini i ne samo za ono što je Skupština rekla da, takođe, može biti predmet koncesije, nego i za sve ono drugo što je Vladi već dato kao diskreciono pravo.
U tom smislu smo podneli desetak amandmana. Naravno, neću govoriti o svim tim amandmanima. Pomenuću samo neke i to one gde smo se mi u diskusiji razišli sa predstavnicima Vlade i na raznim odborima, pre svega na Odboru za ekonomski razvoj.
To se pre svega odnosi na član 6. jer se u tom članu kaže kako će se odlučivati itd. Naše zalaganje je bilo da se napravi mali mehanizam u tom odlučivanju, rekao bih da se napravi matrično odlučivanje i da se kaže - ponder je taj i taj, ponder za rizik je taj, ponder za ovo, ponder za ono; jer, gde god se subjektivno odlučuje, može biti i tako i tako. Pretpostavljam da ako sada nije prihvaćeno, ovo se može kasnije usvojiti nekim podzakonskim aktom ili pravilnikom o radu tenderske komisije; da se napravi matrica odlučivanja gde se vrlo prosto kaže - faktor rizika taj, ponder taj i kad se sve sabere, stvari su vrlo egzaktne, to se uradi.
Nadam se da će se to u tom smislu ispraviti. Ali, suština našeg neslaganja, a gde ipak treba da se složimo, to je što smo mi insistirali (dozvolite da se figurativno izrazim, jer tako sam pričao i na Odboru), kad se već stavlja malo zvonce na pare od koncesija koje idu lokalnoj samoupravi i autonomnoj pokrajini, da stavimo zvonce, ali veće, i na onaj veći deo pa da kažemo - e, to zvoni za korišćenje para u onim oblastima iz kojih smo ih i dobili dajući koncesije.
Dakle, mogu razumeti vladu kada kaže - znate, to su pare iz budžeta, ali ne mogu to prihvatiti. Hteo bih da imamo sigurnost : ako smo dali autoput, neka se posle toga izgradi autoput. Jer Vlada će reći - nama treba za penzije. Ali, gospodo, to ne može biti manir - ne ide mi od privatizacije, hajde da uzmem od koncesije; ne ide mi od ovoga, hajde da uzmem od onoga. Dakle, zbog toga sam hteo da stavimo to veliko zvonce. No, dobro, vlada je vlada i mi razumemo teškoće.
Da skratim, jer moje druge kolege čekaju na red, ovom prilikom pokazana je izuzetna spremnost ministra i njegove ekipe da korektno sagledaju naše zahteve i moram da kažem da je prihvaćeno dosta naših predloga, više nego ikada do sada, a meni to daje mogućnost da zaključim dvojako: kao Kopernik "ipak se okreće" ili kao Iljf i Petrov u čuvenom Zlatnom teletu "led je krenuo gospodo porotnici". Hvala.
