ČETVRTO VANREDNO ZASEDANjE, 20.02.2003.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

ČETVRTO VANREDNO ZASEDANjE

2. dan rada

20.02.2003

Sednicu je otvorila: Nataša Mićić

Sednica je trajala od 11:00 do 19:20

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić, a posle njega narodni poslanik Milutin Prodanović.
...
Demokratska stranka

Goran Ćirić

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, poštovane koleginice  i kolege, danas je pred nama zakon o koncesijama koji uređuje uslove, način i postupak davanja koncesije za korišćenje prirodnih bogatstava, dobara u opštoj upotrebi.
Želim sada da govorim o dva osnovna pristupa koja su mogla da se čuju i u ovoj sali, a i preovlađuju u javnosti Srbije. Dakle, pitanje je da li ćemo mi svakom zakonskom predlogu pristupiti kao šansi i mogućnosti za realizaciju nekog od projekata, ponavljam tu reč "šansa", ili ćemo u svakom projektu videti zaveru, problem i tražiti problem tamo gde možda postoji ili možda ne postoji.
Želim da ovaj projekat zakona pohvalim, pre svega zbog dovoljno duge prisutnosti u javnosti, zbog mogućnosti da se svi mi upoznamo sa projektom zakona i damo svoje primedbe. Skupštinski odbor je pokazao svoju spremnost da prihvati poboljšanje ovog zakona tako što su neki amandmani već prihvaćeni kao predlog Vlade.
Dakle, želim da kažem da je u ovom zakonu dobra mogućnost da lokalne samouprave mogu da budu predlagači predmeta koncesionih ugovora, jer mislim da ovo zaista otvara mogućnost za traženje najboljih potencijala lokalnih zajednica, što nismo imali u dosadašnjem zakonu.
Verujem da je ključni zadatak ili ključni problem svih nas koji živimo u Srbiji, u našim gradovima, da tražimo te potencijale; jer jedan zakon neće dati efekta ukoliko ga mi ne primenjujemo na pravi način, ukoliko u njemu ne vidimo šansu da te lokalne potencijale probudimo i podignemo ekonomski nivo lokalnih zajednica.
Daću neke primere upravo na tu temu, pošto je u javnosti prisutna priča, nagađanja o tome, da ima interesa da se prirodno bogatstvo kakvo je Vlasinsko jezero i okruženje proda. Postoje glasine da je neko zainteresovan i da neko tu pregovara o tome da se proda Vlasinsko jezero i odnesu na stotine izvora pijaće vode.
Slažem se, pijaća voda će biti glavni resurs 21. veka, veoma važan resurs. Ali, da li je to uopšte moguće, to pokazuje ovaj predlog zakona, jer način na koji će se koristiti prirodna bogatstva upravo se definiše ovim zakonom. Uvek je jedna strana argumentacije - neko želi da proda prirodna bogatstva, državu, zemlju, jezera i reke. S druge strane, razmišljamo o tome da li je nacionalni interes da podignemo i stavimo u funkciju ta prirodna bogatstva?
Svi mi smo učili škole i u našim udžbenicima zaticali, prvi stav, da je naša zemlja bogata prirodnim bogatstvima, a onda - kada se sećate tih prvih rečenica i uporedite kako sada živimo u ovoj zemlji, jer nismo uspeli da stavimo ta prirodna bogatstva u našu funkciju - vidite da mi jednostavno moramo da govorimo o nacionalnom interesu: na koji način ih staviti u funkciju realnog života svakog pojedinačnog građanina, lokalnog ekonomskog razvoja i boljeg života svakog od nas pojedinačno.
Evo vam primera upravo na Vlasini, o kojoj sam počeo da govorim. Imali ste 1963. godine 20.000 stanovnika u toj opštini. Tamo sada živi 3.000 stanovnika. Hajde da se pitamo - šta bi se desilo sa Vlasinom, s tim ljudima i nacionalnim interesom na tom rubnom području Srbije da smo imali Vlasinu stavljenu u funkciju na pravi način, da smo imali sve te prirodne potencijale stavljene u funkciju na pravi način? Da li bi nam se dešavao taj odliv stanovništva sa tih rubnih područja?
Da li bismo imali odliv stanovništva sa područja gde opet vidimo šansu? Govorim o jugoistočnoj Srbiji, recimo Babin Zub i čitavo okruženje zaječarske, knjaževačke, pirotske, svrljiške opštine. Znači, staviti u funkciju čitav taj kraj time što će se investirati u infrastrukturu. Potrebno je i danas investirati u infrastrukturu, u turističke centre, u način da se obezbedi vodosnabdevanje i taj tako važan resurs 21. veka važan ne samo za nas, nego za Evropu i čitav svet. Na koji način naći sada te mogućnosti?
Dakle, ovaj zakon zaista otvara mogućnosti i otvara teme. U njemu vidim, i to ću ponoviti, prvi kvalitet da se lokalne zajednice uključuju u realizaciju, predlaganje i otvaranje koncesionih ugovora i tema, onoga što može da utiče na lokalni i ekonomski razvoj. Druga tema - prošli zakon je dao svoje rezultate, od 1997. godine je potpisan jedan jedini koncesioni ugovor, dakle potreban nam je novi zakon. Verujem da će on otvoriti nove mogućnosti sa političkom promenom i otvaranjem u našoj državi, kao i sa aktivnošću najzainteresovanijih da se pokrenu koncesioni ugovori na lokalu. To su upravo ljudi koji žive u lokalnim zajednicama, u gradovima i opštinama. Mislim da to ovaj zakon otvara kao mogućnost.
Treća važna stvar - da usvojimo ovaj zakon danas, a ovu sednicu i usvajanje ovog zakona da vidimo kao priliku da uradimo promociju zakona. Treba da pozovemo ljude da razmišljaju na takav način da imaju mogućnosti da otvaraju nova radna mesta i nove poslove, da koriste te prirodne resurse, iako o njima nažalost kao o potencijalima govorimo, kao realnost što treba da poboljša kvalitet života i čitave države, ali i svakog od nas pojedinačno. Dakle, glasaću za ovaj zakon upravo iz ova tri najveća razloga.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Narodni poslanik Milutin Prodanović ne koristi svoje pravo za raspravu iz razloga što je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS; reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, a posle njega narodni poslanik Nataša Jovanović; ukoliko ne bude prisutna u sali, narodni poslanik Golub Rajić.

Miloš Lukić

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona o koncesijama, koji smo dobili sa obrazloženjem u jednoj jedinoj rečenici, u kojoj se kaže da je razlog za donošenje ovog zakona stvaranje jasnih i modernih uslova za ulaganje u dobra u opštoj upotrebi i delatnosti od opšteg interesa, a posebno ulaganje u javnu infrastrukturu, radi unapređenja efikasnosti javnih službi, poboljšanja kvaliteta usluga i njihove dostupnosti svakom građaninu.
Mi poslanici iz SSJ-a smatramo da je ipak trebalo, kada je reč o ovako značajnom zakonu, da budemo udostojeni podrobnijim obrazloženjem, a posebno iz razloga što je sadržina, sada da ne licitiramo da li 80% ili 90%, istovetna sa prethodnim zakonom. U svakom slučaju, teško je naći opravdanje pre svega za hitan postupak, a razlog za donošenje ovog zakona trebalo bi zapravo tražiti tamo gde su razlike između prethodnog i ovog zakona.
Razlike su sledeće: sada, po novom Predlogu zakona, nemamo agencije za koncesije, a što je ranije bio slučaj. Te agencije su imale obavezu da pruže stručnu pomoć, zatim da podnose izveštaj Vladi i da izrađuju elaborate, da vode registar koncesija i još jednu vrlo značajnu ulogu, da promovišu interese Republike Srbije u ovoj oblasti. Smatramo da ukoliko sada, kako je zakonom predviđeno, to rade ministarstva apstraktno, teško da može da bude ozbiljan posao, s obzirom na činjenicu da su sva ministarstva zauzeta drugim poslovima.
Predmet koncesije je nešto bliže određen i nabrojano je više stavki. Međutim, nije obuhvaćeno poljoprivredno zemljište koje je jedan od značajnih resursa. Pitanje je zašto se to nije desilo. Mislim da je ministar dužan da odgovori na ovo pitanje, s obzirom na značaj poljoprivrednog zemljišta kao važnog prirodnog resursa u našoj državi.
Što se tiče načina davanja koncesija - sada imamo tender, a ranije je to bila licitacija ili aukcija. Uvođenje samog tendera bi moglo da ima opravdanja kada se radi o strateškim koncesijama, koncesijama od velikog interesa za državu, kao i onim koncesijama koje ne može svako da ima. Međutim, postoje koncesije koje su mnogo jednostavnije i mogle bi biti predmet aukcije; malopre je pomenuto šljunak, zatim eksploatacija određenih minerala itd; u tom poslu nema neke mnogo velike mudrosti. Samo uvođenje tendera dovodi do određene sumnje, jer ipak je tender nešto diskretniji oblik davanja koncesije.
Što se tiče rokova - (članovi 16, 17, 18. i 21.) mi iz SSJ smatramo da treba da budu nešto kraći, s obzirom da kada se okonča postupak tenderskog izbora koncesionara, nepotrebno je sada da ti rokovi budu duži. Mi smo svojim amandmanima te rokove skratili.
Suština je još u nečemu. Pregovaračku komisiju imenuje Vlada. To je ono što je takođe suštinsko i što razlikuje ovaj zakon od prethodnog. U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da Vlada želi da uzme, praktično, vlast nad svim dobrima u ovoj državi.
Pitanje zamene koncesionara je u suprotnosti sa načelom datim na samom početku Predloga zakona - slobodne tržišne utakmice. Ako imamo više učesnika za jednu koncesiju, pa jedan odustane iz odrđenih razloga, ovde se kaže u slučaju likvidacije itd, znači da bankari koji prate tu firmu mogu da dovedu drugog. Smatramo da treba ići na ponovnu aukciju ili da to dobije sledeći učesnik aukcije.
Što se tiče usmeravanja sredstava za lokalnu samoupravu - smatramo da taj procenat treba da bude nešto veći, jer ipak kada je reč o koncesijama najviše trpi lokalna samouprava. Imamo puno takvih primera. Pohvalno je to što lokalna samouprava može sama da bude predlagač koncesije, ali imamo primera gde lokalno stanovništvo trpi silne posledice korišćenja određenih prirodnih dobara, a od toga ima malo vajde.
Postavlja se jedno važno pitanje, a to je šta je sa postojećim ugovorima o prodaji, pa da krenemo od cementara koje su najaktuelnije. Mi nismo prilikom te privatizacije prodali samo mašine i uređaje, prodata su i okolna brda koja sadrže laporac, što je prirodno bogatstvo koje takođe nije neiscrpno. Znači, onaj koji je kupio cementare, već je koncesionar na mala vrata. Takođe, ostala je nerešena sudbina mnogih ljudi koji su ostali bez posla tom prilikom, kao što je slučaj u Paraćinu.
Što se tiče ostalog, zaštita prirodnih bogatstava je strateško pitanje za ovu državu. To pitanje je SSJ više puta postavljala, a naročito na Odboru za privatizaciju. Tada je rečeno da se očekuje zakon o koncesijama da ovu materiju uredi na pravi način i zaštiti prirodna bogatstva ove države od nedomaćinskog raspolaganja. Nisam uspeo da nađem u ovom tekstu zakona tu zaštitu. Ozbiljno treba razmotriti odnos koncesije i privatizacije, jer taj postupak privatizacije je već krenuo i obuhvata mnoge delatnosti koje imaju karakter koncesionih.
Takođe, treba ozbiljno bar da nam se objasni, ako ne i kroz pisani dokument, odnos koncesije i stranih ulaganja, koji je takođe vrlo zanimljiv. Jer, kada se kaže koncesija, većina ljudi podrazumeva da povodom toga strani ulagači treba da dođu u ovu državu da ulože ogromna sredstva, ali i da donesu nešto bolje, o čemu je ministar govorio, da se narod zaposli, da se bolje živi itd.
Znači, te odnose bi možda trebalo preciznije objasniti, jer ova materija je vrlo zanimljiva i podložna raznim pričama. Što se tiče koncesija - sigurno da je za koncesije u koje bi ulagali stranci potrebna stabilna i ozbiljna država, a za ozbiljnost i stabilnost države odgovorni smo mi u ovom parlamentu, kao i vladajuća većina. Hvala.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Golub Rajić.

Golub Rajić

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, koja je zakazana na zahtev grupe od 109 poslanika, jeste zakon o koncesijama, a kao razlog za njegovo donošenje navodi se stvaranje jasnih i modernih uslova za ulaganje u dobra u opštoj upotrebi i delatnosti od opšteg interesa, a posebno u javnu infrastrukturu, radi unapređivanja efikasnosti javnih službi, poboljšanja kvaliteta usluga i njihove dostupnosti svakom građaninu.
Stupanjem na snagu ovog zakona prestaće da važi Zakon o koncesijama donet 1997. godine, mada su oni ako se dobro pogleda slični, pa je čak prethodni možda i bolji, jer su ovde još više povećane ingerencije Vlade, o svemu ona odlučuje, a predmeti koncesije mogu biti i objekti izgrađeni samodoprinosom građana.
Pod ovom vladom nijedan ozbiljan problem u državi i društvu nije rešen: privreda ne radi, siromaštvo, nesigurnost i nezaposlenost su danas najveći problemi; korupcija i kriminal su u porastu, ugrožena je bezbednost ljudi, imovine, socijalno raslojavanje je sve veće.
Ovaj zakon treba da uredi uslove, način i postupak davanja koncesija za korišćenje prirodnih bogatstava, dobara u opštoj upotrebi za koje je zakonom određeno da su u svojini Republike Srbije i za obavljanje delatnosti od opšteg interesa.
U osnovnim odredbama članovi ovog zakona regulišu neke osnovne principe, mada bi trebalo bolje da odrede kako i pod kojim uslovima bi se davala i kako će se koristiti pre svega prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi gde je vlasnik država.
Zakon reguliše da se koncesije mogu dati na rok od 30 godina. Međutim, u ovaj rok ne bi trebalo uračunati vreme potrebno za pripremne radnje, za izgradnju objekta, odnosno za početak obavljanja koncesione delatnosti i ovo vreme bi trebalo regulisati ugovorom.
Predlog za davanje koncesije Vladi Republike Srbije podnosi nadležno ministarstvo ili skupština jedinice lokalne samouprave, na čijoj se teritoriji nalazi predmet koncesije, a i zainteresovano lice može podneti inicijativu; o svom stavu povodom predloga Vlada podnosioce obaveštava, što je dobro, ali to treba svakako definisati - u kom roku. Primereno bi bilo da to bude rok od šest ili do šest meseci, jer je to dovoljno vreme da Vlada prouči predlog i zauzme stav i za najsloženije koncesije od velikog značaja.
Takođe, u članu 8. treba dodati da, najkasnije u roku od šest meseci od dana prijema stava Vlade o nameri davanja koncesije, sačini detaljan elaborat, odnosno predlog za donošenje akta o koncesiji i dostavi Vladi. Jer, bez propisivanja određenog roka ostavlja se prostor za manipulacije i neodgovoran prilaz sprovođenju zakona.
Zakon reguliše da koncesioni akt donosi Vlada, ponovo bez određenog roka, što treba amandmanski popraviti, da to bude u roku od tri meseca od dana prijema pripremljenog predloga nadležnog ministarstva. Koncesioni akt za puteve, železnicu, aerodrome, luke, telekomunikacije, naftovode, gasovode, energetske objekte i drugo, po mišljenju socijalista, treba da donosi Narodna skupština na predlog Vlade, jer se radi o objektima od izuzetnog značaja za sve građane Srbije. I o tome bi predstavnici građana trebalo da odlučuju, što je primereno ustavnim ovlašćenjima i Vlade i Narodne skupštine, nadležnostima i odgovornosti u korišćenju dobara od vitalnog nacionalnog interesa.
Oglase o javnom tenderu treba, pored "Službenog glasnika RS", objavljivati i u jednom domaćem listu, a kad je u pitanju npr. "nešto od velikog značaja", što treba svakako Vlada da odredi, da to bude i u jednom međunarodnom listu. U tendersku komisiju bilo bo dobro da i Narodna skupština imenuje jednog člana, jer i ovde ne treba da manjka transparentnost.
U članu 20. treba brisati mogućnost da, ako se na javni tender javi samo jedan učesnik koji ispunjava uslove i kriterijume, ministarstvo na osnovu sprovedenih pregovora sa učesnikom predloži Vladi da učesniku na javnom tenderu da koncesiju. Tada treba javni tender ponoviti.
U članu 22. tačka 211) treba tekst popraviti da bi se izbegle određene povlastice pojedinim učesnicima na tenderu, a isključila eventualna zloupotreba pregovaračke komisije, dok u članu 23. treba regulisati da u slučaju davanja koncesija od posebnog značaja za državu, od vitalnog i nacionalnog interesa, ugovor o koncesiji zaključuje Vlada uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine.
Sredstva ostvarena od koncesione naknade su prihod Republike i pitanje je da li je 5% dovoljno za razvoj infrastrukture lokalne zajednice gde se obavlja koncesiona delatnost! Ali, mora se definisati da sredstva ostvarena na ovaj način budu upotrebljena za finansiranje razvoja upravo tih oblasti, a ne da se troše za nešto drugo.
Takođe, treba pojačati zaštitu prava koncesionara i onima koji vrše istraživanja treba obezbediti pravo prvenstva za dobijanje koncesije za eksploataciju tih sirovina. Koncesioni odnos treba prekinuti i ako koncesionar, suprotno ugovoru o koncesiji, dva puta uzastopno ne izvrši svoju finansijsku obavezu prema Republici Srbiji, jer je u tom slučaju koncesija besmislena i predstavlja neodgovorno eksploatisanje određenog nacionalnog bogatstva.
Dobro je što se u cilju pravne i ekonomske sigurnosti garantuje važnost svih odredaba utvrđenih ugovorima zaključenim prema ranije važećim propisima, a daje se mogućnost da ugovorne strane sporazumno mogu urediti određena pitanja u skladu sa ovim novim zakonom. Ali, nema potrebe da se a priori ostavlja mogućnost apsolutnog zadržavanja ranijih odredbi ugovora, ako je to povoljnije samo za koncesionara. Postavlja se pitanje - zašto se samo njemu daje prednost? Zahvaljujem.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Radomir Naumov.

Radomir Naumov

Gospođe i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, drugi je dan kako se ovde vodi rasprava o Predlogu zakona o koncesijama, koji je ponudila Vlada Republike Srbije.
Mislim da postoji jedinstvo u shvatanju značaja koncesija za Srbiju kao zemlju u tranziciji, koja ima niz prednosti za strane ulagače, dobar geografski položaj, nesporna prirodna bogatstva, kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu, niže troškove života nego u drugim zemljama.
Koncesije su za nas razvojna šansa, ali i nužno zlo. Objektivno, šansa su onde gde nemamo razvojnih mogućnosti npr. zbog tehnoloških nedostataka, ali tamo gde imamo i mogućnosti, i znanja i posedujemo tehnologije, a nemamo sredstava, koncesije su nužno zlo. I evo, posle dve godine najavljivanja ovaj dom raspravlja o jednom, po obimu nevelikom, Predlogu zakona, koji po rečima predlagača treba da stvori jasne, moderne uslove ulaganja u dobra u opštoj upotrebi i delatnosti od opšteg interesa, a posebno u javnu infrastrukturu.
Pre nego što se osvrnem na sam Predlog zakona dozvolite mi nekoliko opaski: prvo, zakon o kome danas govorimo treba da zameni sada važeći Zakon o koncesijama iz 1997. godine; u drugoj polovini 2001. godine pravni savetnik gospodina ministra, Ilija Dražić kaže, a Politika prenosi, da ovaj danas još uvek važeći Zakon i nije loš; treba ga samo osavremeniti, precizirati pojedine odredbe, pojednostaviti proceduru i naravno (neizbežan dodatak) uvesti više transparentnosti u sam postupak.
Isto tako kaže:"Nakon višemesečnog rada, u saradnji sa nemačkim ekspertima, kao i obavljenim konsultacijama sa svim ministarstvima, pripremljen je tekst izmena zakona o koncesijama i ponuđen Vladi Srbije". Prošla je od tada godina dana, a Vlada je u septembru 2002. godine uputila u Skupštinu taj predlog novog zakona o koncesijama. Dakle, nisu više u pitanju izmene.
To je učinjeno dva meseca nakon što je DSS-ova vlada u senci obnarodovala svoj predlog zakona o koncesijama. O podnetom zakonskom predlogu pravni savetnik gospodina Pitića, Nenad Ilić, kaže za list "Dnevnik" 8. oktobra 2002. godine - suština zakona je ostala ista, zakon je unapređen, daje veću zaštitu koncesionaru itd. Potom je prošlo još pet-šest meseci, Skupština danas razmatra Predlog zakona koji je sačinila Vlada.
Zaključite, gospodo, da li je pred nama novi Predlog zakona, kako u uvodu reče ministar ili je to u stvari zakon o izmenama i dopunama zakona iz 1997. godine, kako su u raznim prilikama isticali njegovi savetnici.
Zašto je bilo potrebno da se ovoliko dugo čeka na ovaj zakonski projekat? Mislim da je ovo još jedan u nizu primera kako Vlada nema konzistentan plan rada, kako su ministarstva u svom delovanju neusaglašena, da Vlada nema tajming predlaganja zakona. Ako ovo nije tačno, mogao bi da se stekne sledeći utisak: zatalasa se Srbija u Boru i Majdanpeku, štrajkom se preti, jedan od zahteva štrajkača je - doneti hitno i zakon o koncesijama i Vlada, odjedanput, aktivira u Skupštini ovaj predlog koji ovde stoji toliko dugo vremena. No, vraćam se koncesijama.
Gospodin Pitić u "Blicu" od 11. oktobra 2002. godine izjavljuje, a ovde pomalo slavodobitno potvrđuje da, i pored toga što se stranci interesuju za koncesije, posebno u oblasti infrastrukture, u protekle dve godine nije dodeljena nijedna koncesija, praktično od 1997. godine, implicirajući verovatno da je to dobrim delom posledica važećeg zakona.
Pa, naravno, i da imamo najbolje zakone o stranim ulaganjima, o koncesijama, B.O.T. aranžmanima, teško će se pojaviti strani investitor da ulaže kapital u perspektivne delatnosti kao što su energetska postrojenja, iskorišćavanje energetskih izvora i rezervi, mali rudnici podzemne ekploatacije, ali u zemlji gde nema pravne sigurnosti, nema predsednika, parlament se pretvara u tržnicu.
S druge strane, rizično je ulagati u zemlju u kojoj nisu izvršene ni najneophodnije reforme u energetskom sektoru, kojima bi se omogućila liberalizacija tržišta energije, a promene u energetskom sektoru, kao što su nova zakonska regulativa, organizovanje i restrukturiranje energetskih kompanija, stvaranje uslova za tržište energijom, ne događaju se spontano. To su najsloženiji poslovi pred srpskom državom, s obzirom na potrebno znanje, iskustvo, trajanje i finansijska sredstva.
Ali evo, gospodo, neka se pojavi neki zainteresovani stranac sa željom da dovrši izgradnju ovde više puta pominjane Termoelektrane - toplane "Kolubara B", odnosno njoj pripadajućeg površinskog kopa. Kako će Vlada ući u koncesioni odnos sa ovim stranim ulagačem ako još nije izradila osnovna dokumenta, kao što su energetska politika zemlje, strategija razvoja energetike i u okviru nje elektroenergetike? Nismo pristupili energetskoj povelji iz Lisabona. Nemamo harmonizovane zakone o energetici, rudarstvu, geološkim istraživanjima itd.
Kako će Vlada u ovim uslovima da donese odluku o davanju koncesija po B.O.T. aranžmanima za Termoelektranu - toplanu "Kolubara B"? Teško! A 400 miliona dolara čeka sahranjeno u travi tamnavske ravnice.
Gospođe i gospodo narodni poslanici, kao što znate, u ovom momentu se u Skupštini Srbije nalazi još jedan predlog zakona o koncesijama, koji je uradila vlada u senci Demokratske stranke Srbije. Zakon je predstavljen javnosti 27. juna 2002. godine. Zakon tada nije upućen u Skupštinu Srbije pošto je to bilo vreme, sećate se, nasilnog izgona poslanika DSS-a iz Skupštine po čuvenom inženjeringu Predsedništva ostatka DOS-a.
Predlog ovog zakona o koncesijama zvanično je podnela poslanička grupa DSS-a 4. februara, sa predlogom, da se razmotri na prvoj narednoj sednici. I kada je Vlada Srbije dva dana potom, dakle 6. februara, povukla iz dnevnog reda Trećeg vanrednog zasedanja razmatranje svog zakona, doduše bez obrazloženja što to čini, ponadao sam se da je uvidela da je ponuđeni zakon DSS-a bolji, sveobuhvatniji i moderniji, te da će pružiti priliku da se ova skupština izjasni o tom boljem, sveobuhvatnijem i modernijem zakonu.
Ali avaj, ovo je bila samo fantazmagorija u pustinji koja se polako širi Srbijom. Gospođe i gospodo, DSS smatra da je njen zakon o koncesijama više u duhu izrazitih ekonomskih i društvenih promena. U njemu se i u oblasti koncesija naglašava potreba za decentralizacijom u Srbiji. Gospoda Prodanović i Trajković ubedljivo su do sada pokazali razlike između našeg i zakona o koncesijama koji se teško može popraviti amandmanima.
Dozvolite mi da ukratko, lapidarno, navedem bitne razlike. Razlike dakle postoje: u predmetu koncesije; uslovima; nadležnostima i postupku davanja koncesija; u principima raspodele koncesione naknade i drugom.
U predmetu koncesije; naš zakon ne navodi taksativno potencijalne mogućnosti za predmet koncesije, već se definiše sveobuhvatno predmet koncesija na prirodnom bogatstvu, dobru u opštoj upotrebi i delatnosti od opšteg interesa. Striktno se definišu uslovi da bi se uopšte ušlo u koncesioni odnos, a posebno se navodi da na šumska dobra niko ne može steći koncesiju, ni strano ni domaće lice. Obrazloženje je dato.
Nadležnosti za davanje koncesija; DSS smatra da nadležnost za davanje koncesija treba da zavisi od vrste koncesije. Tako, koncesija na prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi i korenspondirajuće daje Republika, dok autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave daju koncesije na delatnosti od opšteg interesa u njihovoj nadležnosti.
Mi predlažemo da autonomna pokrajina ne daje koncesije na prirodno dobro, jer to je dobro Republike Srbije. (Dobacivanje iz klupa.) Zahvaljujem se na dobacivanju.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog | Predsedava
Nemojte se meni zahvaljivati, nisam vam dobacivala, poštujem Poslovnik.

Radomir Naumov

Na primer, autonomna pokrajina, grad ili opština mogu dati koncesije iz domena javnih preduzeća osnovanih za komunalne delatnosti. Kada se jedna kocnesija daje na više predmeta koncedenti nisu isti. Tada se nadležnost raspoređuje po principu: ako su koncedenti Republika i autonomna pokrajina nadležna je Republika; ako su koncedenti autonomna pokrajina i grad, odnosno opština nadležna je autonomna pokrajina.
Rokovi koncesije; to ste čuli, predviđamo da jedininica lokalne samouprave daje koncesiju najduže deset godina. Već je rečeno o postupku davanja koncesije. Ovde se, naravno, javlja razlika u odnosu na predloženi zakon zbog drugačijih nadležnosti za davanje koncesije.
Međutim, kompleksnost problematike vezane za koncesije, mnoštvo stručnih i upravnih poslova što prethode zaključenju koncesionog ugovora, potreba za nadzorom nad ispunjenjem obaveza iz ugovora i drugo, nalažu stvaranje posebne organizacije, agencije za koncesije. Agencija treba da priprema dokumenta za određivanje predmeta koncesije, predlaže koncesioni akt, pruža stručnu pomoć pri izradi koncesionog ugovora, vrši nadzor nad koncesionim odnosom i vodi registar svih koncesionih ugovora u zemlji.
Ove su radnje prema predloženom zakonu praktično smeštene po ministarstvima, što je sigurno nepovoljnija varijanta u odnosu na koncesije. Sitem raspodele koncesione naknade - ovde se ostavlja više fleksibilnosti u tom poslu. (Dobacivanje iz klupa.)
Zbunjen sam pošto gospođa Milka ne dobacuje. (Glasovi: Milka nije u sali.) Zbog toga sam i zbunjen.
Ako se koncesiona delatnost obavlja na teritoriji autonomne pokrajine, pet procenata od naknade ovde je po Predlogu zakona fiksirano, dok kod nas to može da bude predmet ugovora, odnosno koncesionog dokumenta itd.
Pošto vidim da je pažnja "jaka", zahvaljujem.