Gospođo Mićić, dame i gospodo, gospodine ministre, samo malo strpljenja, mislim da je interesantan amandman koji je Vlada odbila, a poslanička grupa SPS ga je postavila pre svega da bi dobila odgovor na pitanje - šta će se desiti u slučaju kada koncesionar, koga smo izabrali po proceduri propisanoj zakonom, dva puta uzastopno ne izvrši svoju finansijsku obavezu prema Republici Srbiji, suprotno ugovoru?
Ako smo pričali o tome zašto je neophodno doneti zakon o koncesijama, zašto je neophodno naći strateške ili druge partnere za koncesionare, onda moramo da razumemo i suštinu čitavog ovog odnosa, jer nigde u zakonu nije rečeno šta se radi u takvim situacijama.
Mi smo, moram da priznam, bili u dilemi da li da stavimo amandman na član 40. ili možda čak na član 41. koji govori o prestanku koncesionog odnosa. Ipak smo se opredlili da predložimo novu tačku 4) koja kaže da dolazi do prekida koncesionog odnosa.
Mi imamo tu nekoliko situacija, a tri su važne. Jedna je kad se ugrožava zdravlje ljudi, druga je kad se objavi ratno stanje, treća je neki drugi razlog, ali četvrta je, po našem mišljenju, veoma važna, između ostalog, zbog toga što imamo prisutnu praksu npr. u privatizaciji.
Pa, molim vas, mi izlicitiramo preduzeće na 5, 6, čak i 10 miliona evra i onda nam se, po pravilu, dešava da kupac odustaje od toga, žrtvuje kauciju, a u međuvremenu se poradujemo da ćemo tim sredstvima napuniti budžet. Pitam - šta se dešava u situaciji kada neko ne izmiruje svoju finansijsku obavezu; pa mi kažemo - moglo bi izazvati i štetne posledice po građane koji koriste usluge koncesionara, ako dođe do prekida koncesionog odnosa?!
Suština ovog amandmana je da postoji mehanizam koji obezbeđuje naplatu, a ako neko ne izvršava svoju finansijsku obavezu, može doći do prekida koncesionog odnosa u smislu da postoji ozbiljan razlog da taj izvrši svoju obavezu, da mu se na neki način bar privremeno zabrani korišćenje predmeta koncesije u meri koja neće ugroziti opšti interes ili interes građana korisnika usluga koncesionara.
Molim vas, o tome se i radi, u onom delu ovog zakona koji se odnosi na ugovor, nemamo tu situaciju preciziranu i možda je negde u zapadnom svetu i nelogično postaviti ovo pitanje, ali u našim uslovima kad nam ništa nije izvesno i sigurno, moramo se i na taj način obezbediti. Dakle, to je suština amandmana koji smo podneli.

Nema više prijava za reč o ovom amandmanu.
Na član 43. amandman su zajedno podneli narodni poslanici: Radojko Petrić, Dragan Jovanović, Miloš Nešović, Živanko Radovančev, Golub Rajić, Slobodan Tomović, Miomir Ilić, Dragan Todorović, Slobodan Pavlović, Jovan Todorović i Zoran R. Anđelković.
Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom i predstavnik Vlade su prihvatili ovaj amandman, a Zaknodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona o koncesijama u pojedinostima, pitam da li predstavnik predlagača, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, želi reč?
Ima reč ministar Goran Pitić.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo par rečenica bih rekao, jer rasprava sigurno zaslužuje na kraju da se kaže par rečenica i oko same diskusije i oko nekih bitnih načela koja daju novi duh zakonu, koji će pokušati, ako bude i kada bude usvojen, da ostvari ciljeve predlagača da se pospeši privredna i uopšte investiciona aktivnost, kao i da se upravo karakterom predviđenih aktivnosti utiče na poboljšanje životnog standarda stanovništva.
Ima više zakona o koncesijama, kao što je postojao zakon iz 1997. godine, kolege iz DSS su govorile o svom predlogu zakona, a u velikom delu svih zakona postoji nešto što je zajednički imenitelj; to su predmet koncesije, osnivanje koncesionog preduzeća, roka trajanja, koncesione naknade.
Tamo gde se zakoni razlikuju, to su načela koja daju ovakav ili onakav duh zakonu i uvrštavaju ga u grupu zakona što mogu da se nađu u uporedno-pravnim sistemima zemalja kojima težimo ili među one što više ne odslikavaju savremeni poslovni promet.
Ovaj zakon pripada ovoj prvoj kategoriji prema načelima predviđenim ovim zakonom, načelima ravnopravnog i pravičnog tretmana, slobode tržišne utakmice, autonomije volje u ugovaranju i postavljanja koncepta ugovora u srž samog zakona, jednog pravnog instituta koji je neretko bio zaboravljen u ovoj našoj zemlji.
Željom da tamo gde ugovorne strane definišu svoja prava i obaveze i zadržavajući princip da ugovor ima karakter zakona za ugovorne strane, predlagač ima cilj da se obezbedi pravna sigurnost i da ova oblast bude definisana na način da se koncesije obavljaju neometano i efikasno.
Druga stvar je (o tome smo danas dosta razgovarali) pitanje načina dobijanja koncesije. Mislim da je, uz sve iznete primedbe, napravljena jedna vrsta konsenzusa o kvalitetu predloženog načina dobijanja koncesije u vidu javnog tendera. Nadam se da će to takođe obezbediti visoku pravnu sigurnost u tom delu.
Povodom nastanka samog zakona: ovaj zakon i sama priroda njegovog donošenja, pošto je rad na njemu započeo pre više od godinu i po dana i već dugo stoji u skupštinskoj proceduri, nema nikakve direktne veze sa pitanjem Bora, drugih ugroženih krajeva i svega onoga - zašto su ti krajevi i kako su osiromašeni u poslednjih više od deset godina.
Ovaj zakon je nastao kao prirodna posledica potrebe da se reguliše jedna materija koja treba da pomogne, opet ponavljam, poboljšanom standardu života stanovništva i pospešivanju privredne aktivnosti. S druge strane, sigurno je da će i građani Bora imati mogućnosti da koriste svoja prirodna bogatstva na način koji će im ovaj zakon obezbediti, da poboljšaju kvalitet svog življenja, kao i u svim drugim delovima Srbije. Nadam se da nema nikakve dileme o tome da li je ovaj zakon imao neku svoju drugu nelogičnu prirodu nastanka, sem ove.
Slažem se, ni najbolji zakon sam po sebi neće nužno dovesti do ogromnog priliva zainteresovanih za koncesije.
Bilo je reči o stranim ulaganjima. Moram da vam kažem da je, po pitanju stranih ulaganja, došlo do bitnih promena od 5. oktobra 2000. godine, zaključno sa današnjim danom.
Ako je 2000. godine bilo investirano svega 60 miliona dolara u Srbiji, 2001. godine došlo je do pomaka na 160 miliona dolara, a 2002. godine u ovu zemlju ušlo je 550 miliona dolara stranog kapitala. Neko će reći - malo, neko će reći - sasvim dovoljno, imajući u vidu onaj nivo političkog i ekonomskog rizika koji smo zatekli 5. oktobra i koliko smo uspeli taj deo političkog i ekonomskog rizika da snizimo.
U tom kontekstu mislim da je napravljen vredan pomak u pogledu snižavanja rizika za ulaganje u našu zemlju, sa najavama da ove godine možemo da očekujemo milijardu dolara, sa mogućnošću, kao što je rekao gospodin Ivković, da ne bi bilo da delimo nešto što možda i nema toliko da se deli, po nekim principima koji mogu da budu znani svakom od nas, a to je pitanje koncesionih naknada.
To stvarno nije kritično pitanje u koncesijama. Jer, pitanje da se pokrenu određene aktivnosti i da se prirodna bogatstva iskoriste na takav način da se stvarno stave u funkciju korišćenja i poboljšanja, to je pitanje nekih drugih motiva a ne prvenstveno i primarno budžeta države.
Ako već dođe do prihoda od koncesija, priroda ovog zakona je da su to dobra u svojini Republike i da je to onda javni prihod države. I, ako je javni prihod države - pa država je ta koja treba da odredi zakonom o budžetu kako potrošiti ta sredstva. A, onda predlog izvršenja, odnosno plana budžeta dolazi ovde, pred vama je i na vama je da razgovarate da li su prioriteti koje je Vlada opredelila da finansira iz onoga što dolazi u budžet ono što obezbeđuje interese koje narod Srbije očekuje da oseti preko izvršenja budžeta.
Vlada Srbije se opredelila za jednu dosta tešku odluku, ali jedino moguću. To je kombinacija minimalnog pokušaja da iz sredstava koja postoje razvija infrastrukturu; da podržava i saobraćajnu infrastrukturu, i energetiku, i da restrukturira preduzeća u kojima su desetine hiljada radnika; a istovremeno da se protivi nekim načelima međunarodnih organizacija koje bi volele da vide što manje nekih odliva iz budžeta, što su sve teške odluke i sa jedne i sa druge strane.
Ali, s druge strane, opredelila se i da one prinadležnosti koje mora da isfinansira, i za penzionere, za zdravstvo, za prosvetu, da obezbeđuje nakon dugo godina na redovan način i na način koji obezbeđuje realan rast i za sve u tom procesu.
Normalno, moram da kažem još jednu stvar koja mi pričinjava zadovoljstvo, a to je komunikacija koja je postojala u toku rada i pripreme na ovom zakonu, a posebno u poslednjim mesecima i ovih dana i sa poslaničkim grupama i sa pojedinim poslanicima.
Želim, lično, da se zahvalim svima onima koji su uložili napor i dali svoj doprinos da ovaj zakon dobije kritički osvrt i nadam se da ćete uvažiti i prihvatiti ono što kažem - da smo i mi, sa naše strane, pokazali otvorenost i spremnost da prihvatimo one amandmane za koje smo smatrali da predstljaju vidan napredak u pogledu poboljšanja duha zakona.
Takođe se nadam da će to biti praksa vezana i za većinu drugih zakona. Siguran sam da će se to nastaviti i u zakonima što slede kao deo tog poslovnog ambijenta koji Vlada Srbije želi da ostvari tj. da zakonodavnim putem organizuje i pospeši; da će ta komunikacija biti nastavljena i da će i dalje biti uspešna.
Normalno, nadam se da ćete većinom glasova usvojiti ovaj zakon, tj. očekujem da ovaj veoma važan zakon za narod Srbije bude usvojen na narednoj sednici Skupštine. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Zahvaljujem gospodinu ministru.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima i određujem dan za glasanje - utorak, 25. februar, kada ćemo glasati i o zakonu o duvanu i drugim. Nakon sednice na kojoj ćemo izabrati savezne poslanike, pristupićemo glasanju o predlozima zakona o kojima smo već obavili raspravu. Prijatno.