Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović.

Poštovana gospođo Čomić, gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, Predlog zakona o koncesijama je tako vešto skrojen da će Vlada, nesvesno, omogućiti da grupa ljudi i posle izbora, kada odu sa vlasti, bude u poziciji da iz Srbije isisava kapital i lagodno živi u zemljama ujedinjene Evrope.
U ovom zakonu Vlada daje konačnu reč o izboru koncesionara na javnom tenderu, a vrlo često bez javnog tendera, putem ustupanja koncesija ili uskakanjem na mesto propalog koncesionara. Vrlo maštovito je smišljeno mnogo načina putem kojih će mala grupa ljudi doći do prirodnih bogatstava i resursa Srbije.
Neću se začuditi, dame i gospodo, ako neko iz Novog Sada ili Surčina dobije koncesiju za male pare sa isključivim pravom da iskrči celu Taru ili Frušku Goru. Nisu uzalud kod Nušićeve gospođe ministarke dolazili znani i neznani rođaci i tražili koncesije da bi se izvadili, jer su navodno propali po svim planovima. Kod nas se već sto godina ne menja ni korupcija ni način rada Vlade.
Sumnjao sam u iskrene namere i dobra rešenja predlagača ovog zakona, ali sam na trenutak poverovao da će predlagač dati bar pravu definiciju samog pojma koncesije.
U članu 3. se kaže da je koncesija pravo korišćenja prirodnih bogatstava koje nadležni državni organ, naravno vlada, ustupa domaćem ili stranom licu na određeno vreme, uz plaćanje naknade. A, šta je zaista koncesija? Već vekovima, u celom civilizovanom svetu, koncesija je poznata kao davanje povlastice pojedincu od strane vlasti za bavljenje nekim poslom, koji je slobodan od nadzora te iste vlasti. Zato je koncesija, dame i gospodo, najdraži poklon i najslađi zalogaj.
Predlagač zakona pokušao je da zamagli suštinu koncesije komplikovanom procedurom, ali to ipak ostaje dar sa neba, kojim će Vlada nagrađivati i sebe i svoje nove saradnike.
Simptomatično je da je već u članu 3. zakona koncesionar definisan kao jugoslovenski državljanin. Sada bi već trebalo reći - kao državljanin državne zajednice Srbija i Crna Gora. Čak ni to sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu dužem od godinu dana niste dobro uspeli da napišete u ovom predlogu zakona. Nije potrebna, dame i gospodo, fotografija da bi se odmah dosetili o kome se ovde radi - razni eksperti, stručnjaci iz nevladinih organizacija, sponzori vladajućih partija, biznismeni koji su trenutno izbegli zbog aktuelne političko-bezbednosne situacije, a sada upravo vidimo i zašto - eto ko su novi koncesionari za koje se donosi ovaj zakon.
Pa, neće valjda Vlada da potegne sada demagošku parolu da su svi građani Srbije potencijalni koncesionari, kada vrlo dobro znamo da 50% građana u ovoj zemlji takoreći bukvalno gladuje.
Po članu 7. Predloga zakona predlog za davanje koncesije nadležno ministarstvo podnosi Vladi. Vlada Republike Srbije u daljem postupku dodele koncesije ima odlučujuću reč, iako već godinu dana ona nema kredibilitet da bilo o čemu odlučuje. Od kada je poništila izbornu volju građana Srbije, putem transakcije poslaničkim mandatima, Vlada je zašla u tamni vilajet veoma diskutabilnih poslova.
Takav skup ljudi koji radi u Vladi, po mišljenju poslanika Stranke srpskog jedinstva, ne bi trebalo da odlučuje o dodeli koncesija širom Srbije. Mi predlažemo da umesto Vlade dodelu koncesija treba poveriti novoobrazovanom odboru za koncesije. Narodna skupština bi obrazovala ovaj odbor tako što bi u njemu učestvovali poslanici svih parlamentarnih stranaka i koalicija, srazmerno njihovoj snazi u Narodnoj skupštini.
Začuđujuće je da je Vlada samo kod koncesija rešila da se direktno uključi u posao, a u svim drugim oblastima obrazovala je agencije. Te agencije, kao što znamo, rade umesto Vlade. Da li su upravo koncesije najmasniji zalogaj u Srbiji, kada je Vlada sebi stavila isključivo pravo i svoje ruke samo na koncesije.
Kako se daju koncesije? U članu 11. Predloga zakona rečeno je da se koncesije daju putem javnog tendera, što je valjda najpoštenije, a ružno je reći najtransparentnije. Međutim, u ovom članu 12. ima jedno ali, a to ali "devojci sreću kvari", pa kaže - predviđeno je, naime, da će se postupak javnog tendera isključiti ukoliko bi njegovim sprovođenjem bili ugroženi nacionalna odbrana i bezbednost, o čemu dabome odlučuje Vlada.
Dame i gospodo, upravo prisustvujemo povratku famoznih ONO i DSZ! Kladim se da će Vlada odlučivati tako da smo uvek i vazda ugroženi i da javnog tendera neće ni biti. Jer, zaista ako nismo ugroženi svi mi ovde, Vlada verovatno jeste.
U članu 25. i 30. Predloga zakona o koncesijama napravljene su velike rupe kroz koje treba da prođu oni ljudi koji žarko žele da budu koncesionari, a nemaju uslova da to postignu putem javnog tendera. Dakle, u slučaju stvarne ili fiktivne propasti koncesije, koncesionog preduzeća, koncedent može doneti odluku o zameni koncesionara drugim koncesionarem, bez novog javnog tendera. Ili, koncesionar može dobijenu koncesiju preneti drugom licu, opet bez novog javnog tendera.
Na kraju ovakvog lanca prenosa i ustupanja koncesija koncesionar neće biti onaj kome je koncesija dodeljena putem tendera, već onaj kome će biti suđeno voljom Vlade.
U članu 28. Predloga zakona reguliše se usmerenje sredstava koncesione naknade, a stav 3. ovog člana predvideo je da će se 5% sredstava izdvojiti za potrebe razvoja infrastrukture jedinice lokalne samouprave, na čijem području se obavlja koncesiona delatnost.
Imajući u vidu kakve sve radove i kakvu sve štetu može za životnu sredinu da uzrokuje neka koncesiona delatnost mi predlažemo da ta koncesiona naknada bude bar 20%.
I na kraju, predlagač zakona se posebno pobrinuo da zaštiti prava budućih koncesionara, a najverovatnije i svoja sopstvena prava. Tako se u članu 33. stav 2. kaže: "Ako se posle zaključenja ugovora o koncesiji izmene propisi na osnovu kojih je ugovor zaključen, na odnose utvrđene tim ugovorom primenjuju se propisi koji su bili na snazi na dan zaključenja ugovora". Drugim rečima, odredbe ovog predloga zakona o koncesijama važiće za sva vremena.
Mogu se desiti novi izbori, može doći nova vlast i vlada, novi ustav, mogu se doneti svi novi zakoni, ali prava koja od sadašnje Vlade dobijaju koncesionari tokom ove godine, ostaju za sva vremena! Ti će ljudi imati status belih medveda, biće zaštićeni za svagda, a prihod će ubirati svih 30 godina, bez obzira da li će to narod u Srbiji dovesti do konačne propasti.
Jedna loša Vlada na ovaj način podiže sebi ružne spomenike, poput one večne vatre na Ušću koja se ugasila i nadam se - ne povratila se. Iz svega navedenog, poslanički klub SSJ ne može da prihvati zakonodavnu odgovornost i glasa za ovakav predlog zakona. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Milorad Stanulov.

Poštovano gospođ Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ovaj zakon treba da stvori jasne uslove kod prava korišćenja prirodnog bogatstva, ulaganja u dobra u opštoj upotrebi i obavljanja delatnosti od opšteg interesa.
Smatram da Predlog zakona o koncesijama mora biti usaglašen sa Predlogom zakona o sistemu zaštite životne sredine. Ukazujem na nekoliko neusaglašenih odredbi između ovih zakona:
Prvo, u članu 8. Predloga zakona o koncesijama, koji se odnosi na predlog za donošenje akta o koncesiji, predviđeno je da nadležno ministarstvo priprema predlog za donošenje akta o koncesiji, na osnovu stava Vlade, o namerama davanja koncesije a na osnovu ekonomskih, finansijskih, socijalnih i drugih pokazatelja i, napominjem, procene uticaja koncesione delatnosti na životnu sredinu.
Znači, taj predlog između ostalog mora da sadrži i podatke o uticaju koncesione delatnosti na životnu sredinu. Međutim, prema članu 21. Predloga zakona o sistemu zaštite životne sredine procena uticaja na životnu sredinu je samo jedan od dokumenata na osnovu kojih se dobija dozvola za ekološki održivo korišćenje prirodnih resursa i dobara. Dozvolom za ekološki održivo korišćenje prirodnih resursa i dobara utvrđuju se uslovi, obim i dinamika korišćenja prirodnog resursa ili dobra u skladu sa ustanovljenim bilansima, propisima, standardima i normativima za svaki pojedinačan prirodni resurs ili dobro.
Ova dozvola se izdaje i u slučaju davanja na korišćenje prirodnih resursa i dobara putem koncesije; to je stav 6. člana 20. Predloga zakona o sistemu zaštite životne sredine. Pitanje je da li se može podneti predlog za donošenje akta o koncesiji bez prethodno izdate dozvole za ekološki održivo korišćenje prirodnih resursa i dobara, koju izdaje Ministarstvo za zaštitu životne sredine.
Drugo, član 30. Predloga zakona o koncesijama predviđa mogućnost prenosa koncesije na drugo lice. Međutim, po članu 20. stav 4, Predloga zakona o sistemu zaštite životne sredine dozvola za održivo korišćenje ne može se preneti na drugog korisnika, što dovodi u pitanje prenos koncesije.
Istovremeno želim da otvorim i nekoliko načelnih dilema u vezi koncesija za zdravstvene ustanove i pružanje zdravstvenih usluga, što je predviđeno članom 5. Predloga zakona. Po sadašnjim propisima privatne zdravstvene ustanove ne mogu da, na osnovu pruženih usluga građanima a na osnovu slobode izbora lekara i ustanove, naplate od državnog fonda zdravstvenog osiguranja za izvršene usluge.
Da li koncesionar koji dobije koncesiju u zdravstvu stiče ili može da stekne monopol u odnosu na druge privatne zdravstvene ustanove u zemlji, da svoje usluge naplaćuje i od državnih fondova zdravstvenog osiguranja? Ukoliko je to tačno, izražavam rezerve prema koncesijama u zdravstvu koje na ovaj način produkuju monopol.
Na kraju, predlažem uvođenje obaveznog dostavljanja izveštaja o sprovođenju Zakona o koncesijama Skupštini Srbije i ovaj predlog je sadržaj amandmana o kome ću govoriti kada budem obrazlagao amandmane. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, posle njega narodni poslanik Srđa Popović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nam u svom uvodnom izlaganju, u obrazloženju ovog zakona, reče jednu opštepoznatu priču, koju smo doduše više puta čuli od različitih, da će usvajanje ovog zakona poboljšati stanje u privredi Srbije i povećati standard građana Srbije.
Kao narodni poslanik sam se prisetio da smo isto obrazloženje čuli kada se obrazlagao i Zakon o privatizaciji. Puno reči, a efekat nikakav. I tada kada se radilo o Zakonu o privatizaciji rečeno je, za poboljšanje stanja i unapređenje u privredi i za poboljšanje standarda građana. Evo, privatizacija je preko pola završena u Srbiji, od toga nema ništa.
Da bi došlo do realizacije ovog zakona, potrebno je da Vlada obezbedi opštepoznate uslove, ovde je njen predstavnik zahvaljujući skupštinskoj većini u ulozi predlagača i člana Vlade, pre svega političku stabilnost, ekonomsku sigurnost i, što kao najbitnije potencira ministar, pravnu ili zakonsku sigurnost.
Zašto? Zato što je ministar, u više navrata, rekao da je kruna ovog predloga zakona ugovor. Osnova za ugovor, za tu krunu ili vrhunac dostignuća ove reformatorske vlade je pravna ili zakonska sigurnost.
Evo vidite, gospodo, takva je pravna ili zakonska sigurnost za buduće koncesionare, kada kaže - ugovor sa koncesionarem može da se raskine onog trenutka kada se dođe do saznanja, zaključi ili na neki drugi način konstatuje da je ugrožena životna okolina.
Mi usvajamo zakon kome je ključna tačka u ugovoru zaštita ljudske okoline, a još taj zakon nismo usvojili. O tom zakonu još ova skupština nije raspravljala. Kako će onda koncesionar da se upusti u takvu avanturu, pa da kaže - u redu, potpisaću ugovor o koncesijama, a ne zna kakav je zakon o zaštiti ljudske okoline. Naravno, ne treba ministre da se trudite, to će biti po svim evropskim standardima odobrenim na svim forumima Evropske zajednice. To su opšta mesta, to je poznato. To može izaći neko iz nekog drugog resora, ne morate vi da pričate.
Znači, potencijalni koncesionar nema nikakvu zakonsku sigurnost. Da vidimo kakvu ima političku sigurnost? Politička situacija u Srbiji je katastrofalna. Ko je kriv za takvu situaciju? Vladajuća koalicija. Kako se vi delite, kako se zovete, koga vi lično smatrate da je opozicija ili nije opozicija, to je vaš problem, to ne interesuje potencijalnog koncesionara! Njega interesuje da većina obezbedi političku stabilnost.
Politička stabilnost na jugu Srbije - svakog dana nas bombardujete da su nemiri, da može doći do novog rata, sukoba, čak ministar policije dodatno informiše javnost da su moguće terorističke akcije, pa je našao kao primer terorističke akcije što su dignute u vazduh mašine za asfaltiranje puteva. To su sve terorističke akcije. Sada i Nebojša Čović se priključuje i kaže - na jugu Srbije su teroristi. Neko ga opomenuo da su to dileri droge. Sada je i on promenio ploču.
Kakvu to sliku daje, kakvu sigurnost daje potencijalnom ulagaču? Nikakvu. Ko je odgovoran? Vi, gospodo!
Kakva je ekonomska sigurnost ili ekonomska stabilnost. Ovaj zakon je proizvod takvog stanja u ekonomiji. Ovaj zakon, gospodo, po ovom metodu koncesija, upravo je proizvod tzv. dužničke krize. Kada se javlja dužnička kriza u jednoj državi? Kada Vlada ili vlast u toj državi iscrpi sve mogućnosti da se zaduži, digne novi kredit, dobije finansijsku pomoć od međunarodnih monetarnih fondova ili od zvaničnih institucija u međunarodnoj zajednici. Onda svaka vlada pribegava ovakvom zakonu. Znači, ide na nešto što su "paralelni izvori finansiranja". Zašto? Zato što je zatvoren krug, gospodo, sve ste dobro računali.
Sa demagogijom koju ste od 5. oktobra počeli da širete po Srbiji dobro ste mislili da uradite zahvaljujući medijima. Samo jedno ste prevideli - zatvorićete sami sebi krug. Zašto vam je potreban sad ovaj zakon? Zato što nemate više izvore finansiranja budžeta. Najbolji dokaz su vam: "Goša", "Zastava", prosvetni radnici! Pitanje je samo trenutka, ko je sledeći na redu.
Ovaj zakon može da se tumači kao ona anegdota koja je kružila - "šta će nam traktori kada ćete nam vi prodati zemlju". To je pravi odgovor poslaničke grupe Srpske radikalne stranke na vaš Predlog.

Reč ima narodni poslanik Srđa Popović, a posle njega Radojko Petrić.

Gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo predsedavajuća, meni je drago da mi ovde vodimo raspravu ne o onim efektima ovog značajnog zakona o kojima je govorio ministar Pitić, kao što su privredne aktivnosti, životni standard, ne o decentralizaciji i ne samo o decentralizaciji koja je vrlo važna, jer se ovim zakonom spušta ta odgovornost o lokalnim koncesijama na opštinski nivo, nego pre svega o onome što je meni struka i što mene zanima, a to je, u kakvoj je vezi ovaj zakon sa zakonom o sistemu zaštite životne sredine.
Meni je žao što je moj prethodnik napustio salu. Postoji, naravno, važeći zakon o zaštiti životne sredine. Donet je pre sedam-osam godina. Nije baš sasvim moderan, ali vrlo precizno ovo predviđa. Dodao bih da kontrolu o kojoj treba ovde da govorimo možemo da posmatramo na tri nivoa.
Prvi nivo kontrole - činjenica je da prvi put kod dodele koncesija uvodimo princip javnog tendera; možemo da znamo da je to dobar princip, da ni u jednom od dosadašnjih slučajeva nije obavljen na nepropisan način, da bi mogao da bude doveden u sumnju od strane bilo koga.
Druga važna stvar vezna za kontrolu jeste da ćemo mi prvi put, zahvaljujući duhu tolerancije za vreme donošenja ovog zakona, nekim dobrim amandmanima opozicije, pre svega SPS, imati skupštinsku kontrolu nad koncesijama. To je vrlo važna stvar, vrlo važna tekovina.
Ali, ono o čemu je ovde bilo najviše reči, voleo bih da te stvari pokušam da razjasnim, jeste odnos zakona o koncesijama i zakona koji se bave, štite ili na drugi način regulišu korišćenje prirodnih resursa. Bilo je ovde govora o šumama. Podsetiću da je veliki problem u Srbiji šoder, tj. kopanje šljunka iz reka i iz dela obala.
Ne rešava se ta stvar tako da se negde napiše da se posebno vodi briga o tome. Gospodin Stanulov je ovde postavio jedno pitanje. Mi smo na Odboru za životnu sredinu Narodne skupštine uradili, naravno kada je stigao Predlog zakona o koncesijama, paralelnu analizu postojećih propisa o koncesijama i zaštiti životne sredine iz Predloga zakona o sistemu zaštite životne sredine, koji je u proceduri.
Moram da pokušam da vam objasnim da je Zakon o koncesijama jedan kišobran ispod koga, vezano za pitanja životne sredine, dolazi, slobodno rečeno, mali ledž specialis ili u slučaju Zakona o sistemu zaštite životne sredine veliki ledž specialis koji definiše ovu oblast. Naravno, gospodine Stanulov, da je potrebna dozvola za korišćenje prirodnog resursa. Naravno, cenjene kolege, da je potrebna analiza uticaja na životnu sredinu, a ona je potrebna i po važećim zakonima.
Drugo je pitanje zašto 72% naše industrije nema tu analizu i zašto mi sada moramo da radimo naknadne analize uticaja na čitave ogromne komplekse farmaceutike, petrohemije. To su stvari ostale u nasleđe. Ali, meni je drago da se mi svi ovde slažemo da o tim stvarima mora da se vodi posebna briga. Ovo je Vlada i većina što o tome vrlo vode računa.
Meni je drago da se, više nego ikad u ovom mandatu Skupštine, poteže pitanje životne sredine za ovom govornicom.
Pokušaću da vam pročitam članove 29. i 30. jer su bili predmet rasprave predstavnika Demokratske stranke Srbije i mog cenjenog kolege, poslanika Stanulova. Pitanje u kakvoj je to vezi sa zaštitom životne sredine definiše se u članu 29. rečima - "u skladu sa propisima u oblasti zaštite životne sredine". Naravno da gospodin Pitić nije mogao u članu 29. da prepiše postojeće propise, niti da predvidi 169 članova zakona o sistemu zaštite životne sredine, jer se to tako ne radi.
Druga stvar, vrlo važna, jeste prenos koncesije. Vrši se uz saglasnost onoga koji je koncesiju dao. Naravno da nema nikakvog načina da se prenosom koncesije prenese i ekološka saglasnost, bez mišljenja Vlade. Da li će to biti ministarstvo, ovo ili ono, i kako će se to ministarstvo sutra zvati, to nije toliko važno. U ovom trenutku predviđeno je da to radi Ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine, starim Zakonom koji ne poznaje institut prethodne saglasnosti, ni prethodne dozvole, ali poznaje institut - analiza uticaja. Znači, to su neke stvari o kojima moramo da vodimo računa i vrlo sam zadovoljan da se o tome vodi računa za ovom govornicom, ali da pređemo u praksu.
Da ne bismo mnogo pričali i gađali se terminima, institutima, nisam pravnik, imali smo juče pravne polemike, okrenuo bih se onome što je život. Za mene je važan deo života pecanje, a verovali ili ne, na odgovarajući način pecanje je jedna koncesija tj. ribolovna područja u Srbiji se dodeljuju kao koncesije. O čemu se radi? Postoji javni oglas, ljudi se prijave, dobiju vode na korišćenje pet godina po našem sadašnjem Zakonu o ribarstvu; to je opet ledž specialis u odnosu na zakon o koncesijama, ne treba ga prepisivati i prvi put moram da pohvalim naše ministarstvo i pokrajinski sekretarijat.
Mi smo malo pretekli zakonodavni proces, a reći ću vam koliko je dobro da se ovaj princip primenjuje u praksi - zato što je on ove godine kod dodele ribarskih područja, praktično, primenjen u praksi i bez ovih dodatnih obaveza koje predviđa zakon o koncesijama: raspisan je javni oglas za dodelu ribarskih područja na teritoriji Srbije i Vojvodine; prijavilo se 75 kandidata za 19 ribarskih područja na teritoriji uže Srbije; definisano je 14 različitih pondera po kojima se boduju ti kandidati.
Prvi put mi nismo imali odlazak na direktnu pogodbu. Samo tri od tih pondera su definisana zakonom - da je kandidat registrovan, da ima uredno finansijsko poslovanje i da ima kapacitet da to radi, tj. da ima zaposlene ribočuvare, zaposlenog biologa, što su sve stvari koje proizilaze iz jednog od ledž specialis zakona o koncesijama.
Izbodovani su kandidati, vode su dodeljene. Po prvi put, srpski pecaroši, njih 106.000, kupuju dozvole pre nego što se odlede vode, znači pre početka sezone.To je nadam se način, naravno na mnogo višem nivou, po kome ćemo i u ovoj skupštini odlučivati o velikim koncesijama za razne objekte, zdravstvene ustanove, autoputeve.
Bilo je dosta reči o pozitivnim i negativnim primerima iz našeg okruženja. Drago mi je da ljudi u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom prave tu analizu i da znaju šta se dogodilo u Mađarskoj, Sofiji. Naravno da se neće ići na koncesiju ako je bolji neki drugi način iskorišćenja.
Čest sam uživalac jedine srpske koncesije, da ne pravimo veliku mistifikaciju, od 1997. godine u Srbiji je samo jedna koncesija dodeljena, a to je koncesija na autoput Beograd - Novi Sad. Pošto sam čest putnik na relaciji između ta dva grada, to je u praksi izgledalo tako da vas neko sačeka, uzme vam 40 dinara, da vam ceduljicu na kojoj piše Konzorcijum Rast. Sa vaše desne strane topi se autoput i verovatno je konzorcijum rastao, rastao, porastao i onda, u jednom trenutku, mi smo presekli i rekli - ovako više ne može, sada se radi po drugom principu: tender, kredit.
Da sada ne ulazim u taj posao, ali kada god taj ko drži neko dobro ne ispunjava ono što je rekao tj. da će taj novac biti uložen u obnovu autoputa po tom i tom redosledu, mi ćemo biti u prilici da proverimo da li je zakon dobar, da li je koncesija dobar način ili možda postoji neki drugi način.
Ovde je bilo pomena od strane nekoliko govornika, dobro sam upoznat, razgovarao sam s ljudima iz Evropske agencije za rekonstrukciju i tu bih pohvalio moje kolege iz Beograda zbog stava prema "Beogradskom vodovodu". Sofijski vodovod verovatno je u ovom trenutku najgori primer koncesije u regionu i predmet velike javne polemike u susednoj Bugarskoj. Naime, budući da je koncesija ostala bez kontrole, građani Sofije u ovom trenutku plaćaju izuzetno visoku cenu vode zbog stava koncesionara.
S druge strane, kao što znate, u beogradskom vodovodu mi smo prvo išli na investicione kredite, sanirali primarnu vodovodnu mrežu u velikom delu grada, jer smo imali 50% gubitaka. U tri odvojena niza pregovora sa raznim stranim partnerima mi smo došli do idealne varijante, a ona kaže da Beograd nema problem sa vodovodom, on ima problem sa 20 izliva fekalne kanalizacije. Tu pomaže "srpsko-bavarski program", pomaže Evropska agencija za rekonstrukciju i mi ćemo u Beogradu izabrati neki drugi model.
Znači, nije samo pitanje da li je koncesija kao takva negde u susedstvu donela dobro ili loše. Postavlja se pitanje da li smo mi pametni ljudi i da li smo nešto iz toga naučili. Mislim da jesmo, da mi nećemo imati prilike da se pečemo kao što smo se pekli na toj jedinoj srpskoj koncesiji i da ćemo imati snage da donosimo odluke pametno.
Želim da pozdravim u ime poslaničke većine duh tolerancije koji je vladao u skupštinskoj proceduri u toku donošenja ovog zakona. Bilo je jako puno razgovora o ovom zakonu na Odboru za razvoj i nekim drugim odborima. Bilo je jako dobrih amandmana, tu je onaj za koji će meni biti zaista najdraže da glasam, a dolazi iz opozicije, amandman SPS-a koji predviđa skupštinsku kontrolu nad dodelom koncesija.
Mislim da je ovo dobar primer kako mi ubuduće treba da razgovaramo u parlamentu, ne gađajući se terminima, ne koristeći govornicu za iznošenje političkih stavova ili sukoba, reklamiranje mitinga, nego za kvalitetan i kvalifikovan razgovor koji će nas dovesti do najboljih mogućih zakonskih rešenja.

Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić, a posle njega narodni poslanik Goran Ćirić.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, gospodine ministre, ovaj predlog zakona o koncesijama ne predstavlja u suštini poboljšanje dosadašnjeg, važećeg zakona koji su doneli socijalisti u maju 1997. godine. Istina, delom je proširen i detaljnije naveden spisak šta sve može biti predmet koncesije, ali na drugoj strani Predlog novog zakona u više odredaba predstavlja korak nazad u odnosu na do sada važeći zakon.
Navodim konkretno; prvo, koncesioni akt prema zakonu koji su doneli socijalisti, između ostalog, morao je da sadrži pojedine elemente od značaja za uređivanje međusobnih prava i obaveza koncesionara i državnog organa koji daje koncesiju, a to se odnosi na angažovanje domaćih izvođača radova, domaće opreme, domaće radne snage i drugo.
Ovo se sada koncesionim aktom, prema novom zakonu sadašnje Vlade, konkretno ne pominje. Očigledno da se novim zakonom manje štiti interes zemlje i snishodljivo ugađa stranom koncesionaru. Neće biti iznenađenje da se dovedu radnici iz Afrike, pored stotine hiljada nezaposlenih radnika u našoj zemlji, ako ponude da će biti jeftiniji, opremu i ostalo.
Drugo, ustupanje koncesije po tzv. bod sistemu malo je regulisano u ovom, a mnogo jasnije u dosadašnjem zakonu. Podsećam da međunarodna skraćenica B.O.T. predstavlja koncesiju koja podrazumeva izgradnju - korišćenje - predaju objekta. Da bliže pojasnim, recimo, ustupanje koncesije izgradnja auto-puta po B.O.T. sistemu. Ustupa se koncesionaru da izgradi deonicu auto-puta; rok za koliko da vrši eksploataciju i naplatu putarine, nakon čega predaje tu deonicu auto-puta državi. Za razliku od zakona koji sada razmatramo i gde je pomenut samo u jednoj odredbi, važećim Zakonom je on bio definisan u mnogo više odredbi, a precizirane su bile obaveze i jedne i druge strane.
Bilo je precizirano da ugovor sadrži: opis projekta; transfer tehnologije; rok izgradnje i završetak pojedinih faza izgradnje; obaveza angažovanja, ponovo se vraćam na domaće proizvođače, izvođača radova; način određivanja tarife, što je takođe bitno da se unapred zna i da se definiše. To se ovim predlogom zakona ne reguliše do detalja.
U stvari, to ostavlja mogućnost Vladi da postupa po svom nahođenju. To može i te kako da bude štetno za zemlju. Ovo svakako ne iznenađuje ako imamo u vidu da je Vlada sebi prigrabila i suviše prejaku ulogu regulisanja svih ekonomskih tokova u Srbiji.
Treće, u cilju stvaranja što veće zainteresovanosti koncesionara dosadašnjim Zakonom je bilo predviđeno da onaj ko je vršio istraživanja mineralnih sirovina kasnije ima pravo prvenstva za dobijanje koncesije za eksploataciju tih sirovina, i to pod uslovima utvrđenim Zakonom i ugovorom o koncesiji za istraživanja. Nije jasno zašto je Vlada sada izbegla da predvidi istu mogućnost. Nije valjda potrebno nikome objašnjavati da će koncesionar koji vrši istraživanje ruda prilježnije raditi ako ima izglede da kasnije dobiju koncesiju i da tu rudu eksplsoatiše.
U Predlogu ovog zakona neophodno je izvršiti dopune radi propisivanja određenih rokova završetka pojedinih radnji u postupku davanja koncesija. U članu 7. propušteno je da se propiše rok u kojem je Vlada obavezna da podnosioca predloga za davanje koncesije obavesti o svom stavu. Kako bez stava Vlade ne mogu da se nastave dalje aktivnosti, mora biti propisan rok koji obavezuje i Vladu, u suprotnom na stav Vlade moglo bi se čekati mesecima, da ne kažem i godinama, a da nikada ne obavesti podnosioca predloga.
Ista primedba odnosi se i na član 8. Neophodno je propisati rok u kome se obavezuje nadležno ministarstvo da, po prijemu stava Vlade, sačini elaborat o nameri davanja koncesije i da ga dostavi Vladi kao predlog akta o koncesiji. Znači, u ovom slučaju da se propiše rok kada ministarstvo mora taj postupak da završi.
Takođe je i u članu 9. neophodno propisati rok u kome je Vlada dužna da donese koncesioni akt, računajući od dana prijema pripremljenog predloga nadležnog ministarstva. Objektivno, postupak davanja koncesije je dosta dug, ali to ne znači da treba da traje unedogled. Znači, moraju se i tamo odrediti rokovi. Zato je potrebno propisati realne rokove i oni moraju biti obavezujući za sve učesnike uključene u postupak davanja koncesije.
U članu 12. se pominje pojam "koncesije od velikog značaja". Nigde nisu navedeni kriterijumi za utvrđivanje takve koncesije. Neka se unese odredba koje su to koncesije od velikog značaja, koje su to koncesije od strateškog, od nacionalnog značaja, što je danas bilo govora. Dobro je što je Vlada prihvatila, suštinski, da se o takvim stvarima i Skupština izjasni, da li će za takvu stratešku stvar dati saglasnost da se ide dalje, da se ustupi koncesija.
Dalje, neophodno je predvideti da odredbe u ugovoru o koncesiji, koje se pominju u članu 22. a odnose se na rok trajanja koncesije i uslove pod kojima se taj rok može produžiti ili ugovor izmeniti, moraju biti u skladu sa koncesionim aktom i oglasom o javnom tenderu. Ne sme se ostavljati prostor da neki koncesionari budu favorizovani ili da se vrše razne zloupotrebe od strane zaposlenih u organima koji učestvuju u davanju koncesija.
Ipak, na kraju moram da konstatujem da je pozitivno što ste vi, gospodine ministre, kao i Vlada, prihvatili niz ovih sugestija koje sam izneo u ime SPS-a, a takođe i poslanika drugih političkih grupa i opredeljenja. Naime, od deset amandmana poslanika SPS-a, vi ste prihvatili pet. Znači, pola ste prihvatili. Nadam se da će ova skupština prihvatiti još neke amandmane SPS-a i drugih, a time doprineti da dobijemo bolji zakon u interesu svih građana.