Gospodine Nikoliću, nemojte da vas podsećam da ste i vi prekoračili meru na prethodnoj sednici.

... vršite dužnost predsednika Republike Srbije. Neka vas bar to obavezuje. To što ste slučajno postali predsednik Skupštine, neka vam služi na čast, ali vi predstavljate sada najviši organ izvršne vlasti, a maltretirate narodnog poslanika u Skupštini Srbije.

Da li se još neko od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa javlja za reč?

Samo želim da odgovorim gospodinu ministru da DSS nikada nije bila zlurada i da su sve ove kritike koje smo uputili bile  najdobronamernije. Moram da kažem jednu stvar: da onog trenutka kad je Vlada Republike Srbije predložila ovoj skupštini, a Skupština usvojila Omnibus zakon o statusu i prinadležnostima AP Vojvodine, tada apsolutno nastaje potreba da i Autonomna Pokrajina može dati koncesije na one delove koji su u njenoj nadležnosti.
Videli ste tamo da smo tačno definisali, recimo, ako autonomna pokrajina daje koncesiju, onda dobija i autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave.

Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa prijavljuje za reč? (Ne.)
Nastavljamo raspravu prema prijavama za reč narodnih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Predrag Patić, poslanička grupa DOS, zatim narodni poslanik Zoran D. Nikolić, poslanička grupa Narodni socijalisti.

Dame i gospodo poslanici, već sam uvod u ovu raspravu govori da je tema vrlo značajna i vrlo škakljiva. Ovaj zakon nije teško kritikovati. On je nov i kao sve novo što je bilo na dnevnom redu moglo se lako kritikovati sa ove govornice  pred javnošću, jer ne postoji ništa sa čime bi moglo da se poredi.
Koncesija, praktično, u ovoj zemlji nije bilo i ovaj zakon treba da ih obezbedi. Sve što se kaže na račun ovog zakona može biti, ali i ne mora, isto kao što nije bilo u nizu slučajeva za zakone koji su bili predmet rasprave u ovoj skupštini.
Predlagač ovog zakona je morao da pomiri nekoliko interesa: prvo, potrebe države; zatim, ambicije potencijalnih koncesionara i da obezbedi zaštitu države od prevelikih ambicija koncesionara, možda i skrivenih u procesu davanja kncesije.
Potrebe države za koncesijama su velike. To je definisano ovim zakonom. Dakle, problemi saobraćaja (drumskog, železničkog, avio-saobraćaja i telekomunikacionog saobraćaja) su svima poznati. Svi vidimo to, svi koji živimo u Srbiji. Predmet ovog zakona su prirodna dobra koja bi trebalo da se daju i za industrijsku eksploataciju, kao i za razvoj turizma. Takođe je vrlo interesantno što ovaj zakon dozvoljava opštinama rešavanje komunalnih problema.
Ovaj zakon bi trebalo da omogući da država profunkcioniše, da diše, da krv brže teče kroz ovu državu. To je ono što je primarni efekat zakona o koncesijama i što koncesije treba direktno da donesu. Tu se ne treba plašiti ni stranaca, ni naših građana koncesionara, jer će oni svojim ulaganjem doprinositi da naša država bolje funkcioniše, otvaraće bolja radna mesta za naše ljude, za naše radnike. To je ono direktno što će biti posledica koncesije.
Ne treba zaboraviti ni indirektne posledice koncesija, a to je da će sve ono što bude moglo da se nasloni na koncesiju, da podržava predmet koncesije, biti razvijano uz tu koncesiju. Dakle, sva ona mala i srednja preduzeća koja će moći da se oforme na osnovu izdavanja koncesije, ona će se oformiti. To će sigurno raditi naši ljudi i sigurno će se u tim preduzećima, u tim motelima, restorinima pored auto-puteva, zapošljavati naši ljudi. To je isto nešto o čemu treba voditi računa.
Interesantna je odredba koja uvažava lokalnu samoupravu. Ona je uvažava na više načina: prvo, mogućnost da lokalna samouprava pokrene koncesiju u oblasti komunalne privrede; drugo, da lokalna samouprava pokrene koncesiju koja se ne tiče striktno komunalne privrede, ali je vrlo značajna za pojedine opštine, pogotovo za nerazvijene opštine; treće, važno je to što je kroz ovaj zakon uvažena i lokalna samouprava, jer će lokalna samouprava gde se izda koncesija dobijati 5% naknade od koncesije, što će svakako, pogotovo nerazvijenim opštinama, biti vrlo dragocena pomoć.
Najvažnije pitanje je bilo određivanje dužine trajanja kncesije. Mislim da se već u uvodnim izlaganjima vidi da je ova mera do 30 godina dobra. Važno je napomenuti da i posle 30 godina predmet koncesije postaje vlasništo države i da je koncesionar obavezan da državi preda predmet koncesije u funkcionalnom stanju.
Pored toga, zaštita životne okoline i prirodnih dobara je potencirana u ovom zakonu, baš zbog toga što predmet koncesije mogu da budu i prirodna dobra. To je vrlo značajno, jer se na ovaj način čuva životna okolina.
Dakle, što se tiče životne okoline i prevelikih ambicija koncesionara, koji će možda u traganju za zaradom prekršiti neke dogovore iz ugovora koji će potpisati, važno je i to što niko neće moći da se bavi nečim što ugrožava životnu sredinu. Sve ono što bude bilo na štetu životne sredine, a nije predviđeno ugovorom o koncesiji, automatski povlači raskidanje ugovora o koncesiji. Takođe, treba reći da su svi predmeti koji se budu našli pri radovima na koncesiji, ako su od istorijskog, kulturnog ili prirodnog značaja, vlasništvo države. Koncesionar je obavezan da te predmete preda državi. To treba podvući i to će sve biti precizirano ugovorom o koncesiji.
Zakonom je predviđeno potpisivanje ugovora o koncesiji koji će tačno precizirati obaveze i države i koncesionara, tako da će u slučaju kršenja ugovora biti jasno ko je taj ugovor prekršio i otkloniće se sve dileme koje bi, eventualno, mogle da nastanu u vršenju koncesije.
U ovom zakonu je vrlo bitna, a pokazala je vrednost u Zakonu o privatizaciji, javnost u postupku dodele koncesija. Ovim zakonom je obezbeđeno da svi zainteresovani u pojedinim segmentima koncesije mogu biti, odnosno biće prisutni kada se ti segmenti koncesije budu odvijali: dakle, ako je zainteresovana lokalna samouprava, ona će biti kod pravljena tendera, kod raspisivanja tendera, kod odlučivanja; koncesionari će biti prisutni kod odlučivanja o dodeli koncesija. Tako da taj deo možemo porediti sa Zakonom o privatizaciji, a on nije proizveo nijednu aferu za ovo vreme.
Zakon o koncesijama je šansa za male opštine, pre svega za nerazvijene. To je šansa da one dobiju privredni subjekt sposoban da povuče razvoj u tim opštinama, što same do sada, ne samo u protekle dve, nego u proteklih 50 godina, nisu imale mogućnost da pokrenu. Mislim da je zbog toga važno što su i prirodna bogatstva takođe predmet koncesija, jer je to praktično jedino što male nerazvijene opštine imaju i što mogu da daju u koncesiju, a što može da povuče razvoj u pojedinim opštinama.
Naravno, vrlo je važno pažljivo odabrati predmet koncesije i pažljivo napraviti ugovor sa koncesionarom, da se to ne bi izrodilo u nešto pogrešno. Dakle, očekivanja od ovog zakona su da ubrza razvoj Srbije, da ubrza dešavanja u Srbiji, da se kroz davanje koncesija poveća i broj radnih mesta na kojima bi se zapošljavali naši ljudi, da mnoge opštine sa do sada slabim izgledima dobiju šansu da se razvijaju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran D. Nikolić, a posle njega narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, obzirom da sam u jučerašnjem izlaganju izneo dobar deo razloga zbog čega će se poslanička grupa Narodni socijalisti opredeliti da glasa protiv predloženog zakona o koncesijama, ne bih želeo da dođem u poziciju da se ponavljam, pa ću pokušati da iznesem neke nove momente što nas opredeljuju da se izjasnimo na takav način.
Pre navođenja ovih razloga, želim da kažem da je Zakon iz 1997. godine dobar. Rađen je u saradnji sa Institutom za uporedno pravo i konsultovano je čak 10 razvijenih ekonomskih zakonodavstava; znam za špansko, belgijsko, slovačko, poljsko i da ne nabrajam dalje. U svemu je harmonizovan sa pravom Evropske unije.
Nije taj zakon prepreka što koncesija nema, niti će ovaj zakon ukoliko bude izglasan, biti apsolutna garancija da će koncesija biti. Po nama, osnovni razlozi zašto nema koncesija u Srbiji, svode se na dva kruga pitanja. Prvi je zaista žestoka recesija u privredi, izazvana pre svega ekonomskom politikom Vlade Republike Srbije i nedostatak investicionih aktivnosti, pa je logično da nema ni zahteva za koncesijama. Drugi je pravna nesigurnost na ovim prostorima na duže vreme, a pogotovo za strane ulagače, koji nemaju poverenja da će u roku od 30 godina, koliko ovaj zakon garantuje nekakve stabilne uslove privređivanja, to zaista i biti ispunjeno.
Ta dva razloga su zapravo ključni što koncesija nema, bez obzira na dobru zakonsku regulativu. Juče sam rekao da je iz starog Zakona iz 1997. godine Vlada izbacila jedan manji deo, pa je između ostalog izbacila i član 4. u kome su bili propisani uslovi za davanje koncesije. Upravo zakonsko propisivanje uslova trebalo je da obaveže i buduće koncesionare, ali i Vladu, onoga koji daje koncesije, da te uslove ispuni.
Podsetiću vas, to se svodilo na tri grupe uslova: prvi je bio da se davanjem koncesije obezbedi racionalno korišćenje prirodnih bogatstava; drugi, da se izvrši tehnološko-tehničko unapređenje delatnosti koja je predmet koncesije; i, treće, da se zaštiti i unapredi životna sredina. Šta je smetalo da to ostane obaveza Vladi i budućim koncesionarima i sada?
Jedna mala polemika sa gospodinom ministrom. Nije dobro da mi koji donosimo ovaj zakon u startu imamo različita gledanja na gramatiku zakona. "Predmet koncesije može biti...", tako glasi član 5. koji reguliše predmet koncesije. Ovde se predlagač zakona opredelio za tzv. metod pozitivne enumeracije; nabraja delatnosti koje mogu biti predmet koncesije. To znači da sve ono što nije nabrojano ne može biti predmet koncesije.
A da se Vlada opredelila, što je svakako mogla kao predlagač, za metod negativne enumeracije i rekla predmet koncesije ne može biti to, to i to, onda bi to značilo da sve drugo može biti predmet koncesije. Znači, ne radi se o dispozitivnoj normi, nego se radi o normi koja veoma ograničava predmet koncesije na delatnosti pobrojane u navedenom članu.
Još jedna teza oko pozicije Narodne skupštine, koja se delimično menja nekim amandmanima. Uvek sam, pa i u ovoj situaciji protiv da se zakonom menja pozicija Narodne skupštine. Ne zato što to tako želim, nego zato što je u Ustavu Republike Srbije, u članu 73, gde je utvrđena nadležnost Narodne skupštine, rečeno šta ona radi. U onoj poslednjoj tački, kaučuk tački, kaže - "obavlja i druge poslove u skladu sa Ustavom". Znači, ne može se zakonom proširivati nadležnost Narodne skupštine, jer je ona isključivo utvrđena Ustavom.
Kod Vlade u članu 90. stoji - "obavlja i druge poslove u skladu sa Ustavom i zakonima". Znači, Vladi se može zakonom staviti u nadležnost nešto što u Ustavu ne piše. To za Narodnu skuptšinu jednostavno nije moguće i nije dobro, jer se kvari onaj fini balans tri vlasti, sudske, zakonodavne i izvršne. Jedino je poštovanje Ustava garancija stabilnosti i međusobne usklađenosti ove tri vlasti. Zbog toga nije dobro dirati u taj deo.
I na kraju, jedno pitanje smo pokušali da otvorimo svojim amandmanom na član 3, a biće sigurno aktuelizovano i u mnogim drugim zakonima, to je pojam domaćeg i stranog lica u smislu Zakona o koncesijama.
Članom 3. definiše se strano lice. Međutim, ne definiše se domaće lice. Mislim da se nakon usvajanja Ustavne povelje, kojom je savezna država pretvorena u zajednicu država, stvorila potreba da se redefiniše i pojam domaćeg lica u smislu ovog zakona. Po našem mišljenju, to domaće lice, u smislu ovog zakona o koncesijama, jeste pravno lice sa sedištem na teritoriji Republike Srbije i fizičko lice koje ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije, odnosno boravište od najmanje dve godine.
Mislim da nema nikakvih ozbiljnijih prepreka da se kroz glasanje o amandmanima ovo naše pravno shvatanje i uvaži. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, ocena naše poslaničke grupe je da se juče i danas raspravlja o dobrom zakonskom projektu. Njegove dobre strane su u suštini dve: prva, što na jasan način reguliše značajnu materiju koja treba da doprinese daljem razvoju privrede i ukupnom standardu u našoj zemlji; druga, to što je bila, po našoj oceni, veoma dobra saradnja između zakonodavne i izvršne vlasti u procesu koncipiranja ovog zakonskog projekta, i to prvenstveno kroz rad Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom i nadležnog ministarstva.
Mislim da su poboljšanja kroz amandmansku proceduru, odnosno kroz proceduru predlaganja amandmana na tom forumu, učinjeni i neki značajni pomaci. Jedan od tih pomaka jeste sigurno to što je definisano učešće same Skupštine u tenderskoj proceduri, odnosno proceduri vezanoj za davanje koncesija. Napominjem to zato što je moj prethodnik govorio - da li treba regulisati nadležnosti Skupštine ili ne. Mislim da je svima nama od interesa da npr. u onim koncesijama, koje bismo mogli definisati da su od republičkog značaja, Narodna skupština bude nadležna i od početka upoznata sa čitavim procesom.
Isto tako, napravljen je pomak vezan za AP Vojvodinu, koja i iz razloga određenog legitimiteta, vezano za davanje koncesionih prava, da i ona bude uključena u samu proceduru, a isto važi, na kraju krajeva, i za lokalnu samoupravu. Jer, ovaj zakon se razlikuje od prethodnih zakonskih projekata, odnosno akata koji su regulisali ovu materiju, a imali su upravo manjkavosti u tim delovima, što nisu regulisali čitav jedan segment ko može dati koncesiono pravo.
Mislim da je to, takođe, jedna od dobrih karakteristika ovog zakona, što napokon imamo makar jasnu zakonsku proceduru, da li se radi o komunalnim delatnostima, da li se radi o mineralnim sirovinama. Postoji sada jasna procedura na osnovu koje zainteresovana lica mogu doći do određenih koncesionih prava.
Takođe bih istakao da su u tom procesu amandmanskih izmena učestvovale maltene sve poslaničke grupe zastupljene u tom nadležnom odboru, kako poslanička grupa kojoj pripadam, tako i ove ostale.
Osvrnuo bih se samo na još dva pitanja koja su se često ovde postavljala. Donekle postoji i u javnosti i nerazumevanje oko same koncesije. Istaknuto je ranije da, navodno, model koncesije u suštini treba da omogući efikasniji način eksploatacije ili upravljanja određenim delatnostima, odnosno dobrima, da ga koriste samo one zemlje koje nemaju na raspolaganju dovoljno sredstava da same ulože novac u realizaciju takvih projekata.
Mislim da su i prethodnici govorili o tome. Smatram da je ipak značajno još jednom ponoviti da je model koncesije poznat kako u siromašnim zemljama, afričkim i azijskim, isto tako i u razvijenom svetu, SAD, Evropskoj uniji. Često se pribegava ovom modelu zato što se jednostavno radi o opšteprihvaćenom pravnom mehanizmu da se na određeni način reguliše materija, odnosno da se artikulišu interesi s jedne strane investitora, a s druge strane države zainteresovane da se reguliše ta delatnost.
Prema tome, mislim da ovaj zakon popunjava donekle prazninu koja je postojala. Tačno je da postoji pređašnji Zakon, ali kada smo već bili u situaciji da li da pravimo nove zakone ili da poboljšavamo postojeće, ipak je bolja orijentacija ići ka tome da se donosi novi zakon. Jedan od prethodnika je i rekao da postoje problemi u vezi atraktivnosti naše zemlje za strane investicije, pogotovo u ovoj oblasti. Jednostavno, sama vest da je donet novi zakon o koncesijama, potpuno usklađen sa standardima Evropske unije, takođe jeste jedan od podsticaja ka privlačenju investitora u ovoj oblasti, kako domaćih, tako i stranih.
Na kraju krajeva, mislim da će nesumnjivo pogodnosti, odnosno pozitivni efekti ovog zakona veoma brzo doći. Vlada, odgovorna za donošenje tih koncesionih akata, ne treba da bude brzopleta. Ima i negativnih iskustava, što se tiče koncesija. Mislim da je ranije i pominjan primer Mađarske, ona ima jedno veoma negativno iskustvo vezano za davanje koncesija na autoput od Budimpešte ka jugu, odnosno ka Srbiji. Otud je dobra orijentacija Vlade da se ne ide na koncesije vezano za realizaciju autoputeva, nego da se primene neki drugi modeli, kredit ili zajedničko ulaganje.
Ne treba bežati od ovog modela, on ima svoju primenu i svrhu, ne treba biti brzoplet i ne treba Vlada u samom tom procesu donošenja koncesionih akata da bude previše stroga što se tiče lokalne samouprave. Možda je tu jedino zamerka vezana za ovaj zakon da dosta toga stavlja u ingerencije Vlade, što se tiče donošenja samog koncesionog akta.
To ima svoje opravdanje, ali isto tako treba da ima elemente decentralizacije. Možda su ti elementi decentralizacije, pogotovu kada se radi o komunalnim delatnostima, mogli biti još izraženiji, ali dajte da napravimo prve korake u tom pravcu, pa ćemo videti.
Mislim da će i predstavnici lokalne samouprave, koji su istovremeno i poslanici, imati određene predloge vezano za poboljšanje ovog zakona, ako bude potrebno. Ali, u ovom momentu Vlada bi trebalo da vodi računa da nije isto kada se razgovara o koncesiji za proizvodnju električne energije, odnosno izgradnji neke termoelektrane, i davanju koncesije na odnošenje smeća u Nišu, Beogradu ili Paraćinu. Nema to isti značaj. Prema tome, mislim da bi Vlada u svom budućem radu u vezi sa ovim morala da vodi računa i o značaju određenih investicija. Hvala.