21 minut.

Završavam. Nažalost, ne stigoh da vas pitam na koji način ćete obezbediti određeni broj mandata u skupštini države članice i Skupštini Srbije i Crne Gore, polazeći od principa neposredne reprezentacije.
Pa, zar nisu pripadnici manjina u svim političkim strankama u Srbiji? Nećete valjda da ih izdvajate posebno, pa da im neka dodatna prava obezbeđujete; zar niste svi ponosni na pripadnike manjina koji su članovi vaših političkih stranaka?
Ne znam kako ćete obezbediti, u članu 55, da uklonite izrazito nepovoljne uslove života koji posebno pogađaju pripadnike određene nacionalne manjine u ovoj siromašnoj zemlji. Mislim da biste morali sve budžete da uložite u to, da otklonite. I naravno, jemstvo stečenih prava, koja ugrožavate članom 5. Mislim da to treba da se otkloni.
Mi nemamo prava na amandmane. Kad se skloni predsednik Skupštine, imamo pravo ponešto i da kažemo, a kad je predsednik Skupštine tu, onda ne smemo ni da govorimo.
Trebalo je ozbiljnije na ovome raditi i mi ćemo glasati protiv ovog predloga povelje.

Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, poslanička grupa Narodni socijalisti.

Poštovana gospodo, narodni poslanici, mislim da je ovaj tekst Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama mogao da sačeka i izradu Ustava Srbije, jer postojeći Ustav Srbije od člana 11. do člana 79. obrađuje ovu kategoriju po najvišim standardima, koji su u skladu sa stavovima Evropske unije i najvišim standardima najvećih država sveta.
Mislim da pokušaj da prethodno rešimo ovo pitanje, bez rešenja kroz Ustav države, neće popraviti status nacionalnih manjina u Srbiji, a čini mi se, i dalje će ostati ugrožena prava građana srpskog naroda u sredinama gde se nalaze kao manjine, na teritoriji Srbije, i gde bi njihova prava trebalo da budu suverena, kao i ostalih građana koji žive na tim teritorijama.
Ali, da pođem redom - za mene, u međunarodnom okruženju, u kakvom se sada Srbija nalazi, ima brojnih nerešenih pitanja, pitanja granica; brojni zahtevi unutar Srbije za bivšim pravima. Recimo, danas imate izjavu jednog ministra u Vladi, koji tvrdi da će Vojvodina biti država unutar države Srbije. (Poslanik iz sale: Zbunio se.)
Ja ne bih uopšte rekao da se on zbunio, ali mislim da bi za ovo bar trebalo da podnese ostavku na mesto ministra u Vladi Republike Srbije, jer očigledno da su tu u pitanju neka prava, za koja lično mislim da nisu ugrožena; ne možemo tretirati Srbiju kao državu iz tri dela, već je moramo tretirati kao zajedničku državu svih građana Srbije, a postojeći Ustav kaže da je Srbija država građana.
Mislim da su i u tom Ustavu postignuti viši standardi, koji su neophodni ovoj državnoj zajednici. Recimo, u američkom ustavu stoji jasno da je Amerika država američkog naroda, u Francuskoj - francuskog, u Nemačkoj - nemačkog. Pa logično bi bilo da sutra Srbija bude država srpskog naroda i građana Srbije, kao i građana koji žive u dijaspori. To pitanje je vrlo važno i mislim da nam je neophodno u nekom periodu koji sledi, a govorimo o vremenima koja su pred nama. Pred nama su i dalje složena politička vremena, kad je u pitanju celovitost i suverenitet ove zajedničke države.
Postoje brojni zahtevi spolja ili iznutra, od određenih grupacija koje sebe vide na različite načine; neke vide u političkim organizacijama, a druge vide u nevladinim organizacijama svoja prava; npr. imate u kategoriji nevladinih organizacija propulzivnije ličnosti, više prisutne u medijima kada komentarišu neka od ovih pitanja koja tretiramo kroz ljudska prava, nego što to mogu opozicioni lideri velikih političkih organizacija ili, recimo, politički lideri partija na vlasti.
Kad je u pitanju prigovor savesti, a on se odnosi na obavezu služenja vojnog roka, mislim da se prebrzo ušlo sa ovom temom na prostore Srbije, jer verovatno u dužem periodu Srbija neće biti pacifizirana kao država, niti će biti stvoreni uslovi da na ovakav način tretiramo ozbiljnu obavezu, pre svega građana muškog pola u Srbiji.
U prethodnom periodu smo imali zakonsku obavezu, koja je na raznorazne načine zloupotrebljavana. Ovaj prigovor savesti tretiraću na jedan drugi način. Očigledno da ćemo najsiromašnijim slojevima ili porodično vaspitanim i svesnim ili nacionalno opredeljenim ljudima ostaviti obavezu da sami odluče da li će svoju decu slati u vojsku ili ne.
U prethodnom periodu, u vreme mobilizacije 1999. godine, gradovi u okolini Srbije, recimo Bijeljina, Zvornik ili neki drugi gradovi u Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, bili su prepuni mladih ljudi iz Srbije koji su provodili dane tamo, bežeći od obaveze služenja vojnog roka.
Zašto tu postoje dvostruki standardi, ako se radi o istoj obavezi, a pravo na odbranu suvereniteta i teritorijalne celokupnosti spada u najviša svetska prava, prava na očuvanje državne zajednice. Niti je Srbija prebogata država, niti su građani Srbije previše bogati da mogu da imaju plaćeničke ili neke druge vojske; to će, čini mi se, ostati obaveza upravo onih koji ovu teritoriju smatraju svojom državom ili imaju dovoljno izgrađenu patriotsku crtu i obavezu da služe vojni rok.
Pitanje je kojim putem Srbija treba da ide kad su u pitanju mediji. Očigledno da se, navodno, i dalje radi na slobodi medija, ali definitivno, evidentno je da mediji u Srbiji i dalje nisu slobodni. Kaže se - ne treba da bude cenzure, a evidentno je da je ona prisutna u medijima u Srbiji, ili je anahrono do te mere da je čak diskutabilno ono što je u medijima prisutno - da li možda uopšte to ne treba u nekoj fazi cenzurisati, ili neko ima političke potrebe da takve vrste novina ili medija funkcionišu ili postoje.
U civilizovanim državama to se rešava porezom, pa kada im naplatite dovoljno poreza - kod nas se to kaže šund, a tamo se to reši porezom - ta vrsta medija onda može da funkcioniše, ako plaća višu stopu poreza.
Državljanstvo spada u najvažnija pitanja. Čini mi se da nije baš najbolje tretirano, mislim da bi se ovo pitanje moglo kvalitetnije tretirati u ovom dokumentu. Nije do kraja definisano i mislim da bi trebalo Ustavom ovo definisati na bolji način, jer očigledno je da će državljanstvo Srbije moći da stekne ko god hoće, što nije baš uputno u ovom vremenu da tako bude.
Postavlja se pitanje dijaspore. Mi zaista moramo jednom pred sebe staviti to pitanje dijaspore na jedan pošteniji način. Stalno se priča o dva do četiri miliona građana Srbije, koji žive van teritorije ove zajednice, nemaju pravo glasa, stalno ih nešto specijalno pozivamo da donesu svoj novac. Priča se da imaju oko 60-70 milijardi dolara u inostranstvu, pa dajte da im onda postrojimo i ova prava: prava da glasaju, da žive zajedno sa nama, da budu birani u ovaj parlament i da odlučuju o važnim državnim pitanjima, kad su u pitanju interesi svih građana Srbije.
Nije važno ko će se naći na vlasti kada ti građani budu imali to pravo, ali mislim da će tek tada oni ovu državu prihvatiti kao svoju zajedničku i matičnu državu, iako stalno dolaze ovde, pokušavaju da učestvuju u privrednom životu, pokušavaju da grade i stvaraju, ali čini mi se da nismo naišli na jedan korpus odnosa koji će ih vezati zajedno.
Naravno, i oni su podeljeni u inostranstvu kao i mi ovde, prema raznim političkim opcijama ili strukturama. Ali, ovaj standard bi trebalo da bude najviši i tu ne sme da bude podela. O svemu ostalom ćemo razgovarati potom, da li smo za kraljevinu, republiku, monarhiju ili za nešto treće, o tome neka rešavaju građani Srbije. Ali, i ovi ovde i oni tamo. Ono što bude rešeno to će biti obaveza svih - da živimo u takvoj zajedničkoj državi.
Pravo na utočište za prinudno raseljena lica - mislim da tu nisu rešena prethodna pitanja. Pošli smo od Povelje Ujedinjenih nacija, pa smo doneli Rezoluciju 1244, ali je očigledno da je ona u članu 9. najviše redefinisana i ugrožena i kada su u pitanju interesi građana srpskog naroda, Roma i ostalih koji su izbegli sa teritorije Kosova. Čini mi se da su ta prava značajno ugrožena, a i ne vidi se perspektiva - kako će ta prava biti rešena, jer se stalno poziva na stavove međunarodne zajednice.
Ovih dana imamo čak i izjavu da će ponovo biti podignut nekakav ustanak na teritoriji Bujanovca i Medveđe, kao i zahtev da se taj deo teritorije otcepi.
Pravo na očuvanje posebnosti - pošto se mnogi pozivaju na Ameriku, vi u Americi možete da postavite zastavu...
(Predsedavajuća: Da li nastavljate, pošto je prošlo deset minuta?)
Da. Vi možete da postavite vašu zastavu, ali pored nje mora da stoji i američka zastava. To morate imati u Francuskoj, u Nemačkoj ili u bilo kojoj od država o kojima se ovde priča, a navodno imaju najviše svetske standarde.
Na raznim područjima Srbije imate zloupotrebu simbola. Nemam ništa protiv da postoje takve vrste simbola koje će na određen način isticati posebnost neke zajednice, bila ona verske ili nacionalne vrste, ali definitivno ne pristajem, mi kao građani ne pristajemo na to da to bude suštinsko obeležje ili da se skandira i priča da je to neka druga država, a da je iza toga većinom najava da se ovog proleća traži otcepljenje ili prisajedinjenje Kosovu itd.
Molim vas, to je klasičan terorizam. Ceo svet priča o terorizmu, a ovde se taj terorizam razvija kao pravo. Država mora da bude čvršća u vezi sa tim. Ne treba ovom poveljom da smanjujemo prava sopstvenog većinskog naroda na teritorijama gde je on manjina. Građani srpskog naroda na tim teritorijama moraju imati ista prava kao i građani koji žive kod mene u Mačvi ili u Čačku, Kragujevcu. U Bujanovcu moraju imati ista prava. Država je dužna da im obezbedi ta prava. Ona ne mogu biti niža, ne mogu biti manja i iz toga proizilazi onaj drugi deo - kakvo je pravo na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje kao i ostala druga prava.
Po mom mišljenju jedan od najviših standarda, a stalno pričamo o evropskim integracijama, jeste obaveza plaćanja poreza. Znate, onda nema karakter većinskih prava, ali kada se porez ne plaća onda su mnoga ljudska prava ugrožena, počev od prava na rad, na zapošljavanje, na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. U drugim tzv. civilizovanim državama ovo pravo je i obaveza i standard, kao i pravo da se plaća porez. To je obaveza kao jedan najviši evropski standard. Kod nas ga nema.
Rekli smo da težimo najvišim standardima koji su ustanovljeni u Evropi, ali kada pominjemo obrazovanje, moram da kažem da smo zadržali tekovinu iz komunističkog perioda - obavezno osnovno obrazovanje. To je bio standard koji je važio u nekom drugom periodu. Ako se slažete, ostao je da važi i za budućnost u ovom novom veku.
Zar nismo mogli ovaj standard podići na viši nivo obaveze, znači kada kažemo pravo na rad, onda je obaveza - srednje obrazovanje, jer iz tog obrazovanja će se crpiti i pravo na vaspitanje, kulturu, a pre svega pravo na rad. Ne verujem da će u nekom periodu koji sledi mnogobrojni građani Srbije sa osnovnim obrazovanjem moći da steknu pravo na rad, ali sa srednjim obrazovanjem, optimisti će reći - da, pesimisti će staviti znak pitanja. Prema tome, ovo je trebalo da bude izgrađeno u viši standard kao pravo.
Na kraju, mislim da se preuranilo sa ovim dokumentom u želji da se strasti u Srbiji smire. Strasti se u Srbiji mogu smiriti na jedan najprostiji način - mora da postoji volja svih nas da živimo u zajedničkoj državi, da poštujemo najviše standarde koji postoje u Evropi i da na taj način kreiramo i sopstvene standarde u ovoj državi.
Ako ne pođemo od osnovnih standarda koji su ustanovljeni, mada ovde postoje grupacije koje kažu - mi smo za evroatlantsku integraciju, dok druge kažu - mi smo za evropsku, mi treba da budemo za integraciju građana Srbije koji žive u zajedničkoj državi i da postignemo konsenzus oko standarda o kojima više nećemo raspravljati ovde, od najnižih do najviših.
Mi treba da raspravljamo o onim drugim pitanjima koja se tiču boljeg života u različitim sredinama. Ali, bez prava da iko ičija prava ugrožava ili da ih smatra nižim pravima od prava građana drugih nacionalnih manjina. Ne možete na području Bujanovca, Preševa ili nekom drugom području tretirati pravo srpskog naroda kao niže pravo na zajednički život. To mora da bude najviše pravo i mora da bude zaštićeno od strane Vlade Republike Srbije i najviših državnih organa.
Pa, onda se kaže - mi ćemo imati pravo na prigovor savesti. Kako da odbranimo pravo u ovom periodu ako se stvara uslov da na taj način tretiramo onog ko neće da služi vojsku, vojni rok. Ovim prigovorom savesti ugrožavamo druga prava i to nisu standardi Evrope. To su standardi nevladinih organizacija, nekih mirnodopskih udruženja i organizacija ili prebogatih država koje mogu da imaju plaćeničke vojske. Srbija to niti može, niti treba u ovoj fazi da obezbeđuje. Hvala lepo.

Najpre jedno obaveštenje - sazvana je 33. sednica Odbora za finansije, koja će se održati danas u 14,00 časova u sali 73 na trećem spratu.
Sada reč ima narodni poslanik Nataša Milojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, drage kolege, konstatujući da smo možda malo kasno dobili ovaj tekst i poštujući obrazloženje predstavnika predlagača, odnosno člana Komisije za pisanje povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, mislim da je, a to misli i poslanička grupa Socijaldemokratske partije, ipak neophodno reći ili istaći nekoliko bitnih činjenica.
Posle donošenja Ustavne povelje donošenjem akta koji se zove ovako - Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, mi smo zapravo definitivno pokazali da smo na putu gradnje jedne nove države i potpuno novih društvenih odnosa. Zato ovaj čin smatram gotovo istorijskim činom.
Do sada smo govorili o državi u kojoj nismo tretirali ljudska prava nijednim od pozitivnih akata, počev od Ustava, na način na koji to ovaj tekst radi. Pokazali smo da smo spremni na progres u ovom tekstom, a progres se pre svega odnosi na napredak u međusobnim odnosima - ljudskim, humanim, a potom i međusobnim odnosima u nacionalnom ili etničkom smislu, i uvođenje jedne neprikosnovene, ne nove, ali potvrde kategorije koja se zove građanin i njegove slobode.
Promene i usvajanje kategorije ljudskih prava ovim tekstom pokazuje respekt prema pravima koja su u društvu, priznaćete, i dalje prilično nepoznata kategorija, odnosno nedovoljno shvaćena. Podsetiću da u procesu tranzicije u kome se nalazimo i u procesima u koje stupamo, kao što su procesi asocijacije i stabilizacije, odnosno harmonizacije odnosa unutar članica buduće državne zajednice (još uvek govorim buduće, jer za koji dan treba da bude i formalno državna zajednica), mi postajemo i neprikosnoveno kandidati za evropske integracije, odnosno formalizujemo svoju buduću kandidaturu u procesu evropskih integracija.
Podsećam javnost da niz kopenhagenskih uslova, kako se zovu, počinje sa tačkom 1. koja se zove - ljudska prava. Prema tome, svest komisije koja je radila na ovom tekstu, njen heterogeni sastav, a poznata vam je heterogenost tog sastava, meni uliva određeni optimizam. U kom pravcu? Da se konačno prepoznaju neophodni uslovi, koje mi kao društvo, ne samo kao državne tvorevine, moramo da ostvarimo, da ispunimo, da bismo bili dostojni važećih, nama poželjnih integracionih procesa u Evropi.
Ono što je za nas socijaldemokrate takođe jako važno jeste da se definitivno tekstom ukida ili sankcioniše, kažnjava, vrlo jasno, svaki oblik dominacije, nacionalizma i diskriminacije.
U jednom članu, ako se ne varam, to je član 14. poslednji stav, kažnjava se i nasilje u slučaju istražnog postupka prema kažnjenom, odnosno optuženom licu. To je potpuna novina. Podsetiću da je nasilje bila jedna, možda će biti prejak ovaj izraz, poželjna osobina pripadnika snaga unutrašnjih poslova u periodu do 2000. godine.
Nasilje u istražnom postupku je bila jedna uobičajena stvar, o tome mogu stranice ispovesti ljudi iz "Otpora" da govore, kao što govore, a još uvek se neki postupci vode prema počiniocima nasilja, još uvek se u Sandžaku traže kazne za počinioce tog nasilja u tom postupku i još uvek te kazne nisu primenjene. Pozdravljam poslednji stav člana 14. u kome se ova vrsta nasilja kažnjava.
Član 32. ponuđene povelje, kaže da se mogu zabraniti organizacije koje deluju u pravcu širenja rasne, nacionalne, verske i svake druge mržnje. To je takođe novina. U kom smislu novina? Ne kao zakonski ili čak ustavni tekst, nego odlučnost ovog teksta u članu 32, poslednji stav, govori da nećemo više tolerisati one koji posežu za nasiljem, bilo da su organizacije ili pojedinci, prema drugoj veroispovesti, drugoj naciji ili nekoj marginalizovanoj grupi.
Nadam se da će se o ovome veoma razmišljati i da će svako ko iole pomisli da treba da primeni ovu vrstu nasilja razmišljati pre nego što se na to odluči.
Činjenica da je tekst povelje, priznaćete, pisan u jednom roku koji je više nego kratak, u jednom periodu koji je više nego napet, govori i daje mi za pravo da kažem da ovaj tekst nije savršen.
Gledam gospodina Jočića, jer je on obrazlagao, a ne odnosi se samo na vas, kolega Jočiću, ovo je jedna dobronamerna kritika, ne kritika radi nje same ili optužba - naprosto, postoje mesta u povelji koja je i te kako bilo potrebno doraditi, ispolirati, zato što neke odrednice izazivaju nedoumicu, odnosno ostavljaju mogućnost za tumačenje. Tumačenje može biti pozitivno, a isto tako može biti i negativno. Mogućnost za različito tumačenje dovodi do nerazumevanja.
Primer je član 52, ako se ne varam, stav 3. kada je reč o pravima nacionalnih manjina, kada se simboli te nacionalne manjine mogu isticati na javnim mestima. Da, stoji na kraju tog člana da će se zakonom posebno urediti prava i obaveze. Ja samo upozoravam da taj zakon treba da se oslanja na ovaj tekst i da u istom smislu treba da bude odgovoran, podjednako odgovoran kao i pravedan.
Nije na odmet reći i da je, ukoliko se pozivamo na opšte biračko pravo svakog građanina da bira i da bude biran, trebalo možda, a to je već neko rekao na određeni način, da se osvrnemo na pozitivnu diskriminaciju nacionalnih manjina u izboru za parlamente država članica, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora. U tom smislu u članu 52, ne znam tačno koji stav, 7. ili 8, gde stoji - na određeni broj mandata u skupštini države članice, određen broj mandata treba da bude jasnije definisan. Određen broj mandata može da se tumači tako da nekome može biti mali određeni broj mandata, a nekome može biti preveliki. Zakonom će se to urediti.
Molim da se tvorci i pisci tog zakona koji to budu uređivali, vrlo posvete tome i bave ovim na precizan način. Zašto to kažem? Moje kolege, kada smo o ovome kratko raspravljali pre sat ili dva, skrenule su pažnju na mogućnost da zakonskim uređenjem ovog teksta, odosno tamo gde se tekst poziva na zakone, dođe do novih nedoumica ili nesuglasica, ili da se tim novim zakonskim uređenjima ne erodira ili ne devalvira vrednost ovog teksta.
Da se to ne bi desilo, mi na to upozoravamo i još jednom podvlačim - ovo je, po mišljenju socijaldemokrata u ovoj skupštini, prekretnica u društvenim i državnim odnosima. Ljudska prava jesu dominantna prava čoveka. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.

Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri kojih nema, dame i gospodo narodni poslanici, danas je 26. februar, praznik svetog Simeona mirotočivog, oca srpske državnosti, i krsna slava političke organizacije Nova Srbija. Svim članovima i simpatizerima Nove Srbije čestitam slavu.
A sada o temi, pridružujem se onima koji su se žalili da su tekst ove povelje o ljudskim i manjinskim pravima dobili kasno. Ja sam se maločas upoznao sa njim i ako mi neka od ovih primedbi i promakne, to je prosto zbog brzine kojom sam tekst čitao.
Poznato mi je da ovaj tekst "male ustavne povelje" kompletira onu Ustavnu povelju kojom su uređeni odnosi između dve države članice Srbije i Crne Gore u novoj državnoj zajednici, koja, hvala bogu, više nije Jugoslavija. Naravno, naše rezerve koje smo imali prema tom tekstu, prema Ustavnoj povelji, ostaju i sada, iako deklarativno Nova Srbija smatra da je tekst povelje o ljudskim pravima dobar, iz prostog razloga što su to neki stečeni evropski standardi o ljudskim pravima. Postoje konvencije koje to uređuju i postoje stare deklaracije, počev od Džefersonove deklaracije o slobodama, pa počev od Sretenjskog ustava Srbije koja je 1835. godine umela da napiše da i rob kada kroči u zemlju Srbiju postaje slobodan čovek.
Iz tog razloga zaista univerzalno pravo azila za sve progonjene kojih ima u svetu jeste u Srbiji jedna tekovina i ona prosto nije istorijski domet ove vlasti. To je nešto što je pozitivno u našoj nacionalnoj istoriji i to je nešto što je zatečeno.
Ja ću sada navesti otprilike neke prigovore ovom tekstu, svestan toga da to ne može nikakvog uticaja ostaviti, iz prostog razloga što se na postojeći tekst ne može amandmanski intervenisati. Ono što sam rekao za tekst Ustavne povelje i ovde stoji: zaista je nedostajao stilista koji bi tu stvar mogao malo da izbrusi.
Recimo, u preambuli ove povelje kaže - opredeljene za demokratiju, mir i toleranciju, poštovanje ljudskih prava, vladavinu prava.... Narodna skupština... nije dobro upotrebljeno, nije "opredeljene" nego opredeljeni.
Što se tiče manjinskih prava i sloboda, Srbija je taj nivo oslobodila posle srpske revolucije 1804. godine. Pre toga su stanovnici Srbije bili samo njeni podanici, odnosno podanici suverena.
Opet prigovor vezan za član 4. - po odredbama članova ove povelje treba utvrditi ono što se može, a ne ono što se ne može. U principu, mnogo su lepše rečenice koje su afirmativne nego one koje su negativne.
Član 21: "Niko ne može biti dva puta kažnjen za isto delo". To je stari pravni princip. Ne vidim potrebe zašto je samo tu ekskluzivno zadržana latinska sentenca ne bis in idem, da ne može dva puta, kada se to prosto moglo reći na ovaj način kako sam ja rekao srpski i da to bude svima jasno.
Kada govorimo o slobodi udruživanja, stvar se može popraviti i da kažemo da svako ima pravo na slobodu udruživanja, neudruživanja i razdruživanja i stvar opet postaje jasna. Već sam govorio da je pravo na utočište, odnosno azil, u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora tekovina prava koje je Srbija imala u svojoj ustavnoj istoriji.
Sada nešto o pravima pripadnika nacionalnih manjina. Generalna primedba ovom tekstu jeste što nije definisan pojam nacionalna manjina. To je prosto bilo potrebno. Mi moramo da znamo na šta se to odnosi. Slutim da su to oni građani ove zemlje koji imaju van nje matičnu državu, a ovde prosto žive, jer su zatečeni sledom istorijskih prilika ili konačno svojom slobodnom voljom, ali neka se to kaže. Doduše, taj termin kasnije ima nekih manjkavosti, jer šta ćemo da radimo za one koje smatramo nacionalnim manjinama, a nemaju svoju matičnu državu, recimo za Šokce, Bunjevce, Vlahe i Rome.
U tom članu 47. zadnji stav kaže da pored termina nacionalne manjine mogu se ravnopravno koristiti drugi termini koje ustavima i zakonima utvrđuju države članice. Koji to drugi termini? Prosto smatram da preterana upotreba mnogo termina stvara konfuziju u našoj međusobnoj komunikaciji, a ono što stvara zabunu treba prosto izbegavati. Dakle, treba utvrditi standarde, šta je to i samo o tome govoriti. Ako to tako radimo, onda će nesporazumi u startu biti onemogućeni.
Idemo na član 52. Opet prigovaram da se nacionalna manjina nije definisala. Ne znam na šta se odnosi pravo na upotrebu svojih simbola na javnim mestima. Ne znamo na koje se to odnosi. Mi nismo naveli spisak nacionalnih manjina i nismo definisali šta je to.
Ali, sada ukazujemo na nešto što će biti paradoks. U ovom trenutku Srbi nemaju svoje simbole, jer su ih komunisti suspendovali, a ova nova vlast zadržala one komunističke. Prema tome, ono što je izvršeno kao nasilje sada nam se može vratiti kao bumerang.
U ovom momentu nacionalne manjine imaju svoje simbole, jer ih njihove države imaju i one mogu da ih ističu, a mi ne znamo šta ističemo. Mi prosto nemamo šta da ističemo i u ovom momentu smo hendikepirani. Dakle, ovde su zaista zakinuta prava većinskog naroda ili matičnog naroda, ako to nekome ne bode uši.
"Da u sredinama sa značajnom manjinskom populacijom", itd. "nazivi ulica i naselja, kao i topografske oznake budu ispisani na jeziku manjine" - slažem se i opet postavljam pitanje koje su to nacionalne manjine. Dokle god to ne utvrdimo, imaćemo problema da znamo o čemu se radi.
U ovom kratkom izlaganju sam ukazao na neke manjkavosti ovog teksta. Generalno gledano, ono što u momentu predstavlja nivo dostignutih sloboda, ono što je usvojeno međunarodnim sporazumima i konvencijama, jeste tekst koji je sadržan u ovoj "maloj ustavnoj povelji" i on se, naravno, implementira zajedno sa Ustavnom poveljom koja je prethodila ovome. Prigovor da nije bilo dovoljno vremena prosto ne stoji. Bilo je više od devet, deset meseci da se dođe do ovog teksta, a nije trebalo napraviti neki poseban napor. Dovoljno je prepisati međunarodne konvencije koje uređuju ta ljudska i manjinska prava.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Prelazimo na prijave za reč u raspravi o Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama.
Prvi prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Lazić, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da je popustila pažnja, malo nas i ima u sali, ali pokušaću da budem što kraći. Naime, u Republici Srbiji, koliko je evidentirano, ima 35 nacionalnih manjina i etničkih grupa. Za ceo ovaj period od  Drugog svetskog rata naovamo Srbija je nekako predstavljala neku vrstu eksperimentalne zone kada su u pitanju međuetnički odnosi, odnosno kada je u pitanju status nacija i nacionalnih manjina. Kada kažem nacija, mi smo zaista nekim ustavnim rešenjima u jednom periodu imali takav galimatijas da smo brkali šta je veroispovest, a šta nacija; a kada je u pitanju odnos prema nacionalnim manjinama, bio je jedan klasičan odnos diskriminacije.
Naime, mi smo imali poziciju da je jedna nacionalna manjina u tom periodu bila potpuno favorizovana u odnosu na ostale nacionalne manjine, mislim na albansku nacionalnu manjinu. Svetska i evropska međuetnička praksa ne poznaje taj odnos nacionalnih manjina ni po kvalitetu, a naročito ne po kvantitetu. Mi smo uzeli jedan primer albanske nacionalne manjine koja se u tom trenutku tretirala samo po kvantitetu i, naravno, da se ne bi osećala ugroženo, počela je da se vodi takva favorizujuća politika prema njima da su oni isticani u prvi plan, za razliku od ostalih nacionalnih manjina, što nam se kasnije osvetilo.
Albanska nacionalna manjina je u tom periodu tretirana kao nacionalna manjina par ekselans, tako da su bili u većini kako u nekim tadašnjim društveno-političkim strukturama, tako i po pitanju majorizacije na drugom planu. Tu pre svega mislim na njihovu stopu nataliteta, koja je favorizovana iz samog vrha tadašnje države naše zajednice, pa čak je, ako se sećate dobro, Broz kumovao svakom osmom detetu.
Da bi se to favorizovanje na neki način izdiglo na viši nivo, formiran je neki Fond za nerazvijena područja i Kosovo, gde se u to vreme dnevno slivalo u kasu Kosova oko 1,3 miliona dolara. Priznaćete, to je cifra od oko 500 miliona dolara godišnje. Nažalost, umesto da se koristi u prave svrhe, koristilo se po principu, što je jedan komunistički funkcioner iz onog vremena konstatovao, da se postigne evropski standard, ali sa azijskim natalitetom, ali se ta enormna stopa nataliteta kasnije i osvetila.
Ovo govorim iz prostog razloga što u poslednje vreme ima dosta prizvuka kada je u pitanju odnos prema nacionalnoj manjini Bošnjaka i prema mađarskoj nacionalnoj manjini. Mi sve te zamke ovom ustavnom poveljom treba zaista da otklonimo, da se prema svim nacionalnim manjinama stvori jedan pravi evropski ili svetski odnos, kako god hoćete, ali nikako ne smemo da zapadnemo u tu zamku da ponovo favorizujemo određene nacionalne grupacije, jer će i to sigurno da nam se osveti.
Zato ne stojim iza pozicije koja se ovih dana sprovodi u Vojvodini, a to je povezivanje nekih opština po etničkom principu, što bi izazvalo i objedinjavanje nekih albanskih opština, tu pre svega mislim na Preševo, Bujanovac i Medveđu. To ne znači da ne bi došlo po istom principu do objedinjavanja opština u Sandžaku, odnosno Raškoj, kada su u pitanju Novi Pazar, Tutin, Sjenica i ostala mesta sa većinskim bošnjačkim stanovništvom.
Kad je to u pitanju, mislim da je potpuno u redu da prihvatimo taj univerzalni princip prema nacionalnim zajednicama i nacionalnim manjinama, da iskoristimo sve šanse koje nam se pružaju, ali u isto vreme i da raskinemo sa prošlošću i da raskinemo sa svim tendencijama potencijalne secesije.