Gospođo predsedavajuća, iskoristiću deset minuta, iako ste uskratili mogućnost mojim kolegama, gospodinu Mirčiću i Kesejiću da govore, jer su bili odsutni iz sale u trenutku kada ste ih prozivali, a veoma su se ozbiljno pripremali za ovu diskusiju. Očigledno vam se žuri. Na taj zaključak me navelo i to što ste i gospodinu Šandoru onemogućili da govori, iako sam ubeđena da se on baš nije bogzna kako za ovu temu pripremao.
Dame i gospodo, da imamo ustav ne bi nam trebala ova povelja. Rasturili smo zajedničku državu, umesto ustava imamo neku ustavnu povelju, a ta ustavna povelja nas opet obavezuje da donesemo jednu drugu povelju, ne znači da će biti i poslednja, o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Sam naziv na neki način govori o kršenju ljudskih prava, jer potencira manjinska prava, kao da pripadnici manjina nisu ljudi. Mogao je da se nađe neki srećniji naziv ove povelje.
Upravno zbog toga što se radi o ustavnoj materiji i zbog ozbiljnosti ove materije nije bilo u redu, ja to moram još jednom da potenciram, da poslanici u toku jutra, odnosno pred samu sednicu dobiju materijal da se ozbiljnije njime pozabave. Očigledna je namera skupštinske većine da rasprava ne traje dugo. Obezbeđena je poslanička većina za izglasavanje Povelje i treba samo preko toga preći, jedna tačka dnevnog reda manje.
Bez obzira na to, uspela sam da uporedim sve ove norme u povelji sa normama iz bivšeg Ustava SRJ, još uvek važećeg Ustava Republike Srbije i da utvrdim šta to do sada nije bilo garantovano kao građansko pravo svih građana ove zemlje ili šta je to što manjine nisu imale, a pripadnici većinskog naroda, odnosno srpskog naroda jesu imali.
Došla sam do zaključka da su se 52 člana starog Ustava SRJ bavila ovim pravima, građanskim pravima. Sada ova povelja ima ukupno, čini mi se, 57 članova. Ubeđena sam da je nivo zaštite prava građana, pa i građana koji pripadaju nacionalnim manjinama, i do sada bio veoma visok, odnosno najviši po svim standardima i da su svi međunarodni ugovori koji se tiču ovih prava bili ugrađeni u građanska prava i norme koje su regulisale tu materiju u postojećim ustavima, i savezne države i Republike Srbije.
Osvrnuću se samo na nekoliko članova ove povelje koji su me posebno zaintrigirali. Dakle, neću ponavljati niti komentarisati one norme koje već postoje i koje su do sada važile. Jedna opšta opaska - moram da kažem da je jezik vrlo neprecizan i da su norme veoma konfuzne i više mi liče na neki loš prevod nekog stranog teksta, nego na nešto što je ova komisija zaista iz svoje glave i uradila.
U članu 6. se kaže: "Po zvaničnom proglašenju ratnog ili vanrednog stanja, ako je opstanak državne zajednice ili države članice ugrožen, dozvoljene su mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajamčenih ovom poveljom i to samo u onom obimu u kome je to nužno u datoj situaciji".
Mi, istina, nemamo proglašeno ratno ni vanredno stanje, ali još koliko prošle nedelje, Dušan Mihajlović je na Odboru za odbranu i bezbednost, sećate se, ukoliko ste bili prisutni ili ako ste mogli da dođete do te informacije, ako ste pogledali zapisnik, rekao da se očekuju nemiri od strane albanskih i šiptarskih terorista dole, ali da MUP nema sredstva da se suprotstavi tim napadima. Čović te iste teroriste naziva gangsterima i onda potpuno ostaje bespredmetna ova odredba Povelje o ljudskim i manjinskim pravima.
Član 30. govori o slobodi medija. Kaže se, između ostalog, da u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora nema cenzure. Doduše, zvanične institucionalne cenzure verovatno i nema ili bar ne znamo da ima, ali ima i pretnji i ucena, i kao posledica toga ima autocenzure. Jer, kako inače da protumačimo stav medija da je u nedelju na mitingu SRS bilo između deset i petnaest hiljada ljudi, a bilo je preko 100.000 ljudi. Bilo bi verovatno i milion ljudi, samo da smo pozvali narod na rušenje Vlade Srbije.
Član 38. - pravo na utočište u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora; u stavu 2. se kaže da svako ko je prinudno raseljen u okviru teritorije Srbije i Crne Gore ima pravo na delotvornu zaštitu i pomoć, u skladu sa zakonima i međunarodnim obavezama Srbije i Crne Gore. Ova odredba, gospodo, krajnje je necelishodna i maliciozna. U ovakvom jednom aktu, a ponovo ponavljam da je ovo ustavno - pravna materija gde se govori o opštim pravima građana, ne treba potencirati i dodatno izdvajati raseljena lica, jer to upućuje na zaključak da oni nisu dobrodošli i nemaju ista prava kao svi drugi građani ove države.
Član 40. - pravo na rad. Zaboravili ste ovde, gospodo, zaštitu za slučaj nezaposlenosti. Toga je bilo do sada u Ustavu SRJ.
Član 45. - pravo na zdravstvenu zaštitu. Zaboravili smo da svako mora da ima pravo na zdravstvenu zaštitu.
Član 50. - zabranjena je nasilna asimilacija pripadnika nacionalnih manjina. Nikada u istoriji srpskog naroda nije zabeleženo da je srpski narod i pokušao asimilaciju bilo kog drugog naroda. Srpski narod je uvek bio samo izložen genocidu. Danas pola miliona Srba živi u Srbiji, jer je moralo da napusti svoja vekovna ognjišta.
Član 52. - pravo na očuvanje posebnosti - pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na upotrebu svojih simbola na javnim mestima. Ne kaže se - uz simbole države, državne zajednice ili države Srbije, to će verovatno biti u ustavu republičkom ili u skladu sa zakonom, bar.
Zato ćemo imati opet onu pojavu koju smo imali u Novom Pazaru, da se vijori zastava sa ljiljanima, u Tutinu takođe. Imaćemo verovatno i očekujemo od Bele Tonkovića da će se i hrvatska šahovnica uskoro zavijoriti u Vojvodini i u Srbiji. Pravo na slobodu i na upotrebu svog jezika i pisma već imamo. Bošnjački jezik, čujemo da ga ima. Gospođa predsedavajuća i predsednik Skupštine vrlo često uvode neki novi govor u ovaj parlament.
Pravo na udruživanje, član 53. stav 2: "Organizacijama i udruženjima pripadnika nacionalnih manjina se priznaje posebna uloga u ostvarenju prava pripadnika nacionalnih manjina". Zaista ne znam šta to znači posebna uloga, objašnjenja nema i mogu samo da pretpostavim da je namera bila da kolektivna prava budu iznad pojedinačnih.
Toliko što se tiče samih odredaba ove povelje, s tim što je tčlan 57. član koji predstavlja posebnu opasnost, s obzirom da garantuje stečena prava nacionalnih manjina. Ne zaboravite na situaciju koja je na Kosovu i Metohiji i koja su prava Albanci i Šiptari stekli na Kosovu i Metohiji; hoćemo li ta prava zadržati i nakon što jednog dana vratimo Kosovo i Metohiju pod suverenitet (nažalost, ne mogu da kažem više ni SRJ) Republike Srbije.