Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić.

Gospodo narodni poslanici, u izmenama i dopunama se delimično popravlja postojeći zakon. Međutim, u osnovi mnogo toga je ostalo mimo realne prakse.
Završi se privatizacija jednog preduzeća, ali u toj obligaciji koja se sastavi i potpiše dalja realnost odnosa nas ne upućuje na dobre odnose u socijalnom programu i stvara se jedna ozbiljna besperspektivnost. Kada se radi o velikim preduzećima koja su privatizovana, evo sutra je zadnji dan za predaju završnih računa, opet će ta ista preduzeća, kao što su i u vreme punih sankcija i totalne blokade, iskazivati pozitivno poslovanje, plaćati ogromne novčane iznose poreza na dobit preduzeća i regulisati sve obaveze kao i u godinama kada nisu bila privatizovana.
Čini mi se da strategija ekonomske politike nije ukomponovala sve elemente pa da zaista proces privatizacije bude u punoj meri razložan. Prvo, moralo se rešiti pitanje - šta je to državna svojina. Za koje privredne sisteme je država zainteresovana? Jer, postoje neke strateške grane, a mislim da je poljoprivreda jedna od najvažnijih, pored drugih važnih, kao što je građevinarstvo, metaloprerađivački kompleks, čiji brojni privredni kolektivi su i dalje mimo ozbiljnog procesa, a ovih dana neki i dalje štrajkuju.
Znači, izostalo je od kompletno sagledavanje ekonomske politike države, jer ne može se samo vršiti proces privatizacije kao suva forma, a da se nema ukupnost političkih i ekonomskih odnosa iz kojih će se sagledati celina ekonomije jedne države. Kada u sve to ukomponujem postojeći bankarski sistem, gde imamo velike "off shore" kompanije koje sebe zovu bankama; ne postoji čvrsta garancija imena i prezimena strane banke da će svojim ulogom garantovati slučajnu propast kapitala te banke, iza nje stoji samo 5 miliona dolara osnivačkog uloga; malo je ulaganja u privredu Srbije; skupi su krediti; mnogo toga fali da bi i proces privatizacije zaista izgledao kao normalan. Veliki broj ljudi ostaje bez posla, privredni ambijent je loš, bankarska politika je katastrofalna.
Prema tome, ne može se samo gledati korpus aktivnosti privatizacije, kao i sredstva da bi se rešio problem privatizacije u Srbiji. U Srbiji postoji 50 do 100 velikih preduzeća koja konstantno ostvaruju dobre prihode; to su i donatori; veliki finansijeri; stoje iza sportskih kolektiva i kulturnih manifestacija; sve čine da ožive svoju okolinu kada je u pitanju privredna proizvodnja.
Međutim, ako se ne reše ova pitanja, bankarske politike, ekonomske politike države, proces privatizacije neće izaći na dobro. Država mora da stane iza jednog dela privrede i da kaže - ovo je naš interes, mi ovo podržavamo.
Građevinarstvo u Srbiji stoji. Brojna su putovanja po inostranstvu, ne vidimo da su ugovoreni neki veliki poslovi za srpsko građevinarstvo u prethodnom periodu. Kada pogledate da imamo sa tradicionalnim našim partnerima najniži nivo prometa u ovom prethodnom periodu, a tamo su najniže carinske stope, jer su na nivou od 1%, kada svi žurimo da uđemo u Evropsku uniju, a Evropska unija ima 10 puta veće standarde kada su u pitanju robe i proizvodi iz sadašnje Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, mnogo toga fali da bi ukupnost procesa privatizacije imala pravi pozitivan tok.
Prema tome, privatizaciju gledam u kontekstu svih tih procesa. Ako ovi procesi nisu dovoljni, onda privatizacija nije dobra, jer i dalje imamo recesiju u privredi, pad privredne proizvodnje, nemamo dobru kreditnu monetarnu politiku. Mislim da je ona privatizovana u liku jednog čoveka.
Mnogo toga fali da bi sve ličilo na dobar privredni ambijent. Za to su nam neophodni ovi osnovni makroekonomski procesi kada je u pitanju ekonomska politika države. Važna je nacionalna ekonomija ove države, ona obuhvata sve ove procese.
Iz tih razloga, mislim da proces privatizacije, bez obzira na želju da se to uradi na najkvalitetniji način, do kraja neće biti dobar niti će pokazati pravi kvalitet koji se očekuje. Hvala vam.

Poslanička grupa Narodni socijalisti, ovim je utrošeno vreme koje im je bilo na raspolaganju.

Reč ima narodni poslanik Srđa Popović, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.

Narodni poslanik Srđa Popović odustaje od rasprave.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić.

Nije prisutan u sali. Posle njega, reč ima narodni poslanik Dragiša Marinković. Da li narodni poslanik Dragiša Marinković odustaje od rasprave?

Reč ima narodni poslanik Dragiša Marinković.

 

Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, uvaženo ministarstvo, slušam sve ovo što se priča danas. Verujem da ćete se vi složiti sa mnom da za ovu zemlju, za vreme ove dosovske vlasti nema važnije stvari od privatizacije; to čak najvažnije što će se desiti u ovih četiri godine u ovoj zemlji. To je ona pokretačka snaga da sutradan izađemo iz krize i dođemo do pravih puteva što idu ka razvijenom društvu, pa i ka Evropi.
Sada želim da se osvrnem na one koji kritikuju danas, a ovde su samo neke izmene ovog zakona, jer mi smo taj zakon izglasali i ovde imamo kolege koji su bili do juče sa nama u DOS-u, a sada više nisu i sada oni kažu - ove izmene nećemo podržati.
Nemate razloga, gospodo, da ih ne podržite. Izmišljate neke razloge koji su stvarno nevažni, kao da li je neki odbor bio nadležan ili nije da priča, a taj odbor nije doneo odluku i usvojio u načelu ovaj zakon.
Znači, to su neki provizorni razlozi, ali ako smo se dogovorili da je ovo najvažnija stvar za ovu zemlju u narednim godinama, ne dozvolite sebi da saplićete, jer ovde u ovim izmenama zakona nema ničega što je nelogično. Pokušaću posle da izanaliziram u nekoliko crta sve ono što je predloženo, ovde stvarno nema ničega što je toliko nelogično.
Gospodin što kopa ugalj, a naziva sebe poljoprivrednikom, iznosi toliko neistina za ovom govornicom, optužujući Vladu da ne ulaže u poljoprivredu, u ovo ili ono. Kako neko može sebe da zove poljoprivrednikom zato što kopa ugalj i taj ugalj daje vojsci, dobija pare, a vojska dobija pare iz budžeta, a poljoprivrednicima u njegovo vreme se nije isplaćivalo sve ono što se danas isplaćuje.
Hajde, recite, kada, u kojim godinama je seljaku isplaćeno na vreme žito, repa i sve ostalo. Nismo ovde da pljujemo, a da ne pogledamo sebi u oči i da ne pogledamo istinu. Gospoda su u prethodnom režimu pokušala da izvrše neku privatizaciju; imali ste, gospodo, dva pokušaja. Muljali ste nešto oko privatizcije.
Privatizovali ste najbolje srednje firme u ovoj zemlji koje postoje, to je otišlo u privatni sektor, ali se kod vas uopšte ne zna ko je vlasnik toga. Vi kažete - radnici. Sada ti radnici kada dođu i kada se prijave u privremeni registar, vidi se da to uopšte nisu radnici, nego su to, gospodo, direktori, jer su kobajagi dobili od radnika na poklon akcije. Znači, akcije, vrede 10-15 hiljada maraka po jednom radniku, neko im je na poklon dao.
Tu priču pričajte nekom drugom, nemojte nama. Sve ono što uđe u privremeni registar, što dođe do Agencije za privatizaciju, mora da bude čisto i to je ono što se kod vas do danas dešava. Firme privatizovane po onom sistemu 1997. godine, ne prijavljuju poslovanje, pokušavajući na sve načine da izbegnu obaveze. Mi smo jedan kanal, kako oni pokušavaju da izbegnu, već pronašli. Nećemo sutradan da dozvolimo da se taj kanal pripiše ovoj vladi.
Kada dobar domaćin nema novca, a razumem da zemlja dođe do takve situacije, ne prodaje najbolju njivu, a vi ste prodali "Telekom Srbije". Ne zaboravite, to je najbolja njiva u svakoj zemlji ove Evrope. Prodali ste, smejte se, sada kada je došao pravi domaćin u ovu kuću koja se zove Srbija, mi smo otkupili i vratili tu njivu u naše vlasništvo, tako je. Još samo nešto ne zaboravite, 20% tog novca nikada nije ušlo u ovu zemlju i ne zna se gde je. Ja znam, po vašim privatnim džepovima, onih koji su sa tim stvarima radili. Vi kritikujete nas, da mi nismo transparentni danas i da ne radimo pravo ove stvari. Sve razloge koje ste naveli, ni jedan nije tačan. Pričate o nama, kažete - prodajete firme za sitne pare. Kada se malo bolje razgrne, ni jednog poslanika DOS-a ne vidim da je kupio ijednu firmu, a među vama ima dosta onih koji su pokupovali takve firme. Pokupovali novcem zarađenim u ono vreme, na onaj način kako ste zarađivali. Jeste, naša je krivica, tačno je što vas mi nismo malo protresli i da vas pitamo odakle vam pare. Slažem se i vi se sa mnom slažete da ste pokupovali te firme.
Hoću da vam kažem, nemate pravo da kritikujete. Privatizacija u ovoj zemlji ide svojim tokom i sve je totalno čisto. Cementara; jedan od svetlih primera kako se posao otvoreno i pošteno radi, kako novi domaćin koji je došao u tu kuću kvalitetno radi. To je isto i sa "Merimom".
Pričamo ovde o zaštiti životne sredine. Znate šta ste radili u prethodnom vremenu, šta smo svi radili, a tu i sebe podrazumevam jer sam radio u istoj takvoj firmi. Sve što je otpad i što je bilo otrov gurali smo u reku. Danas smo došli do toga da novi vlasnik "Merime" kaže - jeste gospodo, imate vi prerađivačke kapacitete za otpadnu vodu, ali sve ovo što ste prali sa poda gurali ste u kanalizaciju i išlo je u Moravu. Mi ćemo za to da napravimo filtere i iz "Merime" će ići čista voda.
Jedini uslov kod "Merime" je bio da morate da postupate, što se životne sredine tiče, isto onako kako postupate u svojoj zemlji i nema otpuštanja radnika. Ne da nema otpuštanja radnika, primiće tri puta više radnika nego što ih je do sada bilo.
Pustite nas da radimo ono što znamo i kada budemo završili ovaj posao videćete na šta će Srbija ličiti. Ličiće na jednu domaćinsku kuću.
Molim vas da podržite ovaj zakon. Nema razloga da ne podržite. Dajte da se mi u Srbiji jednom složimo, jer ovo je za nas najvažnija stvar. Rodilo se, ljuljajte ga, da bi bilo živo i zdravo.

Nemate pravo na repliku. Nije spomenuta poslanička grupa ni po imenu, ni po imenu poslanik, niti partija. Meni je žao što ste se prepoznali, ali nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Zoran Mićović. Nije prisutan, onda narodni poslanik Bratislav Đurić, posle izlaganja poslanika Cvetanovića.

Dame i gospodo narodni poslanici, jula 2001. godine DOS je glasao za Zakon o privatizaciji. Poslanička grupa Srpske radikalne stranke je bila protiv tog zakona i očigledno samim tim što ste predložili izmene i dopune ovog zakona pokazali ste da taj zakon, usvojen još jula 2001. godine, nije dobar.
Žao mi je što ministar, gospodin Vlahović, nije prisutan u sali, jer bih hteo pre svega da mu postavim pitanje, da ga citiram i da vidim šta je hteo da kaže rečima: "U našem narodu postoji permanentan strah od procesa privatizacije. Ovde ljudi misle da će tim postupkom doći stranci koji će uzeti fabriku, staviti na leđa i odneti u njihovu zemlju."
Očigledno eksperti Vlade pokušavaju da mistifikuju svoj rad, jer građani Srbije ne shvataju na adekvatan način proces privatizacije. Verovatno su sposobni da plaćaju takse i sve što treba DOS-u, da plaćaju sve beneficije koje ima ministar, ali nisu sposobni da shvate kakav je proces privatizacije.
Vlada se očigledno ponaša neprimereno, ležerno, jer očigledno nema dobru strategiju privatizacije, niti dobar plan razvitka preduzeća. Vlada je morala do sada da napravi konsenzus o ključnim elementima strategije, pre svega razvoja srpske privrede i da odgovori zašto nema ekspanzije razvoja sektora malih i srednjih preduzeća, a on je neophodan da bi se zaposlili radnici ostali bez posla zahvaljujući vama, kao i lica koja su nezaposlena.
U svakom slučaju, potrebno je da ministar postavi relevantne kriterijume za ocenu uspešnosti procesa privatizacije. Ako ćemo da pogledamo kvantitet i kvalitet kao parametre, doći ćemo do sledećeg: da je Vlada 2001. godine preuzela brigu oko privatizacije 6.000 preduzeća, a za skoro dve godine, po njihovim rečima, oni su uspeli da privatizuju samo oko 500 preduzeća. Ne ulazim u to da li je to dovoljan broj ili mali, ali više bih govorio o kvalitetu te privatizacije. Navešću samo dva primera.
Centro-projekat na prvoj aukciji izlicitiran za sumu od milion evra, a na drugoj aukciji ta ista firma je kupljena za samo 4.000 evra, jer je prethodni kupac u međuvremenu odustao. Zaista drastična razlika u iznosu tog kapitala.
Ciglana Napredak na prvoj aukciji izlicitirana za sumu od 371.000 evra, a na drugoj aukciji to preduzeće prodato je za samo 4.100 evra.
Pošto ministar stalno priča o subjektu privatizacije, a s obzirom da je njegov otac iz Leskovca, evo ja ću baš uzeti primer subjekta privatizacije fabrike Zdravlje, gde su činjenice sledeće: ukupna površina svih objekata u fabrici "Zdravlje" je 55.146 m2; ukupna površina građevinskog zemljišta je 266,112 m2; vrednost "Zdravlja" je odlukom Skupštine procenjena na 45 miliona evra, a onda je pod vrlo nejasnim okolnostima prodata "Farmaku" za 3,5 miliona evra.
Bila je procenjena na milion evra, ali verovatno se Vlahović, pošto je lokal-patriota iz Leskovca, emotivno ponašao, pa je povećao iznos od milion evra na 3,5 miliona evra.
Kakva je firma "Farmako" koja je kupila fabriku "Zdravlje"? Pre svega, to je preduzeće sa ograničenom odgovornošću. Ne sa potpunom odgovornošću nego sa ograničenom i samim tim sve vam je rečeno, kakva je to firma. Farmaceutskom proizvodnjom se bavi samo unazad tri godine, za razliku od fabrike "Zdravlje", koja već 50 godina funkcioniše kao najbolji biser leskovačke privrede. Nivo zaduženosti "Zdravlja" je niži od onoga u "Farmaku".
Prosečna zarada radnika u "Farmaku" koji rade u Bugarskoj, a 90% zaposlenih u "Farmaku" upravo rade u Bugarskoj, primaju prosečnu zaradu u iznosu od 230 dolara, dok radnici "Zdravlja" primaju prosečnu zaradu od 250 dolara.
Poslednja investicija u fabrici "Zdravlje" je iznosila 4 miliona evra. Podsetiću vas da je prodata definitivno za 3,5 miliona evra. "Zdravlje" je pet puta veće od šabačke "Zorke", koja je postigla mnogo bolju cenu prilikom privatizacije. U magacinima fabrike "Zdravlje" su se tokom privatizacije nalazili gotovi proizvodi u vrednosti od 5 miliona evra. Akcioni kapital "Zdravlja", izuzet ovim ugovorom, bitan je faktor u tržišnoj vrednosti "Zdravlja" i iznosio je 12,5 miliona evra nominalne vrednosti.
Upravni odbor "Zdravalja doneo je "18. oktobra 2002. godine zaključak, potpisala predsednik Valentina Marinković, da je ponuda za privatizaciju veoma neozbiljna i neprihvatljiva zbog visine ponude i nepoznavanja imena kupca.
Dan pre toga održan je kolegijum u kancelariji generalnog direktora, prisutna sva lica koja su rukovodila fabrikom "Zdravlje", vršena je analiza ponude od firme "Farmako" i došlo se do zaključka da oni kroz investicioni program zapravo ništa ne ulažu u "Zdravlje" što ne bi i samo "Zdravlje" moglo.
Poslovanje firme "Farmako" nije ništa bolje i kvalitetnije od "Zdravlja", a pri tom je "Farmako" zaduženiji od "Zdravlja". Sa takvim konstatacijama su se složili i potpisali direktor sektora ekonomije i plana diplomirani ekonomista Olgica Radonjić, direktor sektora finansijskih poslova ekonomista Borka Dimić i direktor sektora spoljne trgovine ekonomista Milan Đorđević, kao i direktor sektora farma marketinga dr Hranislav Milovanović.
Generalni direktor "Zdravlja" gospodin Petar Stojanović 13. januara 2003. godine obratio se radnicima "Zdravlja" i konstatovao da je "Zdravlje" većinski vlasnik Televizije Leskovac, da fabrika"Zdravlje" plaća grejanje bazena tj. sportsko-rekreativnom centru "Dubočica" i školi "Vožd Karađorđe". Postavlja se logično pitanje, s obzirom da sprotsko-rekreativni centar ne izmiruje svoje obaveze za grejanje bazena, da li je vlasnik "Farmaka" postao i vlasnik ustanove koja pripada lokalnoj samoupravi.
Na samom kraju, samo bih da vas pitam, s obzirom da je fabrika "Zdravlje" samo u nekom vremenskom periodu od 10 dana platila ogromne račune - "Grafika Galeb Niš" samo u decembru mesecu 2002. godine primila uplatu od fabrike "Zdravlja," uplatila gospođa Bojana Ristić iznos od 1.363.553,60 dinara za upaljače i olovke; "Fimas" - Beograd, firma koja vrši dekoraciju čaša i šolja, dobila je početkom decembra uplatu od fabrike "Zdravlja", Centra za komunikaciju, potpisala predsednik Skupštine opštine Leskovac, gospođa Bojana Ristić, iznos 421.428,00 dinara; puna fascikla je tih računa; to je samo zadnjih mesec dana, ogromne sume su u pitanju - ako je takva fabrika trebalo da se proda za 3,5 miliona evra, onda svaka čast ministru i Ministarstvu za privatizaciju.

Reč ima narodni poslanik Bratislav Đurić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre nama je predlog izmena i dopuna aktuelnog Zakona o privatizaciji. Ministar Vlahović je u svom uvodnom izlaganju izneo razloge zašto je to potrebno.
Laburistička partija Srbije smatra da je primena zakona u praksi pokazala da ga treba doraditi, izmeniti u nekim svojim segmentima, jer zakon ostaje samo puka teorija dok se u praksi i u primeni ne dokaže. Očito da je praksa i primena dokazala da neke delove zakona treba izmeniti. Da li sve ove koji su predloženi ili da li samo njih, to je pitanje o kome treba mi poslanici u raspravi da damo svoj sud i, naravno, na kraju svojim glasanjem da odlučimo.
Tačno je da su u velikom broju društvenih preduzeća rukovodstva činila sve da uspore ili da u potpunosti zaustave proces privatizacije, veoma često potpomognuti i predstavnicima nekih sindikata, koristeći, pre svega, neinformisanost, poluinformacije i strah radnika, a nemalo puta su imali podršku uplašenih i zbunjenih radnika. Međutim, lično ne verujem da će ovim promenama zakona ili uopšte promenama zakona ovog tipa, uopšte radom ovog ministarstva, ti ljudi koji misle da su onog dana kada su postali direktori tih preduzeća izvršili privatizaciju, naravno u svoju korist i da su oni vlasnici tih preduzeća, biti rešeno. Smatram da neki drugi zakoni i neka druga ministarstva treba da reše ovaj problem. Tu treba da radi ministarstvo ministra Mihajlovića i ministarstvo ministra Batića.
Laburistička partija Srbije, a verujem i svi sindikati, smatraju da je izmena mogla da bude i u članu 3. stav 4, a tiče se one imovine koja, po nama, već ima svog vlasnika i svog titulara. To je ona imovina koju je svet rada stvarao svih ovih godina, od 40. i nekih pa do danas. To su oni objekti građeni ne kreditima, ne sredstvima iz budžeta ili bilo iz kojih drugih izvora, već ličnim sredstvima zaposlenih građana. To su, pre svega, radnička odmarališta i drugi vidovi društvenog standarda.
Ministar Vlahović je u svom uvodnom izlaganju rekao, to je tačno, da je sa reprezentativnim sindikatima, pre nego što je ova izmena zakona ušla u proceduru, razgovarao, imao je konsultacije i primio je mišljenja, predloge i preporuke tih sindikata. To je tačno i to je dobro. To je jedno od retkih ministarstava koje to radi. Takođe je tačno i to da je Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata upoznala ministra Vlahovića i predložila mu da upravo u članu 3. stav 4. bude izmena u tom pravcu.
Naravno, u ovoj predloženoj izmeni zakona toga nema i mi ćemo učiniti sve što je u našoj moći da sukcesivno, kako bude ta imovina dolazila u sistem privatizacije, pokušamo da to rešimo ili ćemo u nekom novom predlogu izmena i dopuna zakona, a verujem da će biti potrebe, za razliku od ministra Vlahovića, verujem da ovo nije zadnja izmena zakona, da će verovatno vreme do kraja procesa dovesti do toga da ćemo još neke delove morati da izmenimo, tako da ćemo mi do tada pokušati na jedan drugi način da izborimo da ta imovina, koja ima svog vlasnika, u stopostotnom iznosu bude izuzeta iz tog dela privatizacije.
Neke moje kolege u kritici predloga rekoše da su protiv ovoga zato što prvo treba uraditi zakon o denacionalizaciji, pa onda zakon o privatizaciji. Naravno, potrebno je i jedno i drugo. Zakon o privatizaciji već postoji, a sada su predložene izmene. Zakon o denacionalizaciji još uvek nije na dnevnom redu. Ako treba da kažem svoj i stav Laburističke partije Srbije, moje mišljenje je da treba prvo zakon o lustraciji.

Izvolite, povreda Poslovnika.
Molim vas da ne zloupotrebite govornicu i ne iskoristite pravo na repliku koju niste dobili. Upozoravam vas.