Pre nego što pređem na svoj amandman, dotakao bih se jednog pitanja koje je ovde izazvalo dosta polemike.
Radi se o tome da subjekt privatizacije po ovom predlogu nema pravo da potpisuje ugovor o privatizaciji. Ministar za privatizaciju je tu u pravu. Subjekt privatizacije nema potrebe da potpisuje taj ugovor, jer tim ugovorom, realno, nikakve obaveze i ne prihvata. Međutim, tu se javlja jedan formalno-pravni problem.
Tu je gospođa iz Ministarstva za koju sam čuo da je vrstan pravnik, pa bih molio da me sasluša.
Vidite šta se dešava kada ne slušate pametnog čoveka. Za ovom govornicom Vojislav Šešelj, pre nego što je usvojen ovaj zakon o privatizaciji, upozorio je Vladu Republike Srbije, resorno ministarstvo, da se njime direktno krši Ustav i da će to izazvati kasnije velike probleme. Mi u Ustavu imamo društvenu svojinu.
Vlada je prvo trebalo da podnese zakon o ukidanju društvene svojine, pretvaranje te svojine u državnu svojinu i onda država, kao legitimni vlasnik, prodaje. Sada imamo situaciju da Agencija, državni organ, prodaje svojinu koja nije njena. Formalno-pravno taj problem izaziva ove polemike.
A što se tiče mog amandmana, predlažem da se postojeće rešenje o stimulaciji zaposlenih i menadžmenta zadrži u važećem zakonu, jer privatizacija, dame i gospodo, u Srbiji dramatično kasni (to sam jutros rekao). Ne delim optimizam ministra Vlahovića da je to, što će se u ovoj godini privatizovati hiljadu, a u narednoj još 1.200 malih i srednjih preduzeća, neki tempo koji će bog zna kakve rezultate dati.
Privatizovaće se srce srpske privrede, nešto što realno sada daje profit; da, bez obzira da li je u društvenoj ili privatnoj svojini, to realno daje profit i to će se prodati. Međutim, ogroman deo srpske privrede, iscrpljen ovim desetogodišnjim, dvanaestogodišnjim sankcijama, ratovima, bombardovanjima ove privrede, ne svojom krivicom otići će niz vodu.
Šta su pretpostavke za uspešnu privatizaciju - pa, iskustvo svih istočnoevropskih zemalja nam kaže da su pretpostavke pre svega dobar model, izuzetno dobre institucionalne pripreme i društveni konsenzus svih političkih partija u zemlji, sindikata itd.
Nužan i izuzetno važan faktor za uspešnost ovog posla jeste brzina, oročenost. Utisak je nepodeljen da su Ministarstvo i Vlada Republike Srbije popustili pod pritiskom ne znam koga, da li nekih lobija, društvenih direktora, da li sindikata, pa su predložili ovu odredbu tako da se praktično izbacuju stimulativne mere.
Spora privatizacija neminovno će dovesti do likvidacije velikog dela nacionalnog bogatstva. Ogromne firme, ogromno nacionalno bogatstvo, biće likvidirano za tri-četiri godine.
Drugo, dovešće do mogućnosti planiranih špekulacija. U prepodnevnom delu sam nešto o tome govorio, čak sam i davao primere. Društveni direktori nemaju interes da se firma privatizuje planski, već je taj proces u toku, planski maksimalno zadužuju te firme. I normalno, svaki eventualni kupac, zašto bi kupio nešto što je nenormalno za državu, da li ima interes da to uradi?
Dalje, taj žestoki pad privrednih aktivnosti normalno da će imati kao posledicu pad fiskalnih prihoda i uopšte prazne fondove, prazan budžet i recesiju.
Pitam vas - kakvu motivaciju sada ima menadžment, društveni direktor, da radi i da napravi dobre rezultate? On zna da će on ići u privatizaciju, nema spremne pare da sa svojom ekipom kupi tu firmu, pa njemu je interes da još jedno četiri godine bude na čelu te firme. Ministar je o tome više puta ranije i sada pričao da su im interesi što veći inputi itd. I, umesto da mu to skratimo, da to munjevito uradimo, mi mu sada produžavamo taj rok.
Još jednom bih apelovao, pošto je tu gospodin ministar, mada to nije direktno tema mog amandmana, da se konačno izađe sa zakonskim rešenjem za zemljoradničke zadruge. One se formalno zovu zadruge. Vi to znate, ministre. To je ogromno koncentrisano nacionalno bogatstvo, to propada pred našim očima i svih ovih 250 poslanika to zna.
Tamo nema od zadružne svojine ni jedan procenat, to je formalno, i zarad nekih 70-80 ljudi u zadružnom savetu sada propada ogromno nacionalno bogatstvo.
Pozivam vas, gospodine ministre, da stimulaciju u ovom zakonu, to je dobar predlog, zadržite.

Da li se još neko od učesnika javlja za reč? (Ne.)
Molim narodne poslanike zaista da, bez obzira što radimo skoro ceo dan i imamo još posla pred sobom, uložimo napor i da sa pažnjom slušamo govornike, jer glasan razgovor smeta i onom ko izlaže, osim što predstavlja kršenje Poslovnika, ne doprinosi dobroj slici o ovom zdanju, tako da vas zaista molim da sledećeg govornika, ko god bio, slušamo sa pažnjom.
Prelazimo na član 15.
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Todorović, Marko Ćulibrk, Dragan Jovanović, Golub Rajić, Rade Bajić, Momir Radoičić, Đura Lazić, Živanko Radovančev, Slobodan Pavlović, Miomir Ilić, Zoran R. Anđelković i Joca Arsić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije, zbog povrede ustavnog principa ravnopravnosti građana.
Da li u ime podnosilaca neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, gospodine ministre, poslanička grupa SPS-a je podnela amandman na član 15. izmena zakona, a on se zapravo odnosi na član 46. osnovnog zakona.

U jučerašnjem izlaganju sam pokušao da ukažem na problem u primeni člana 46, što nije samo tehničke prirode, kako je to juče u izlaganju objasnio gospodin Vlahović. Tehnički deo priče jeste to da se nekadašnjih 400 maraka pretvori u 200 evra, što i nije sporno.

Mi smo podneli amandman da se taj iznos od 200 evra po jednoj godini radnog staža u subjektu koji se privatizuje može srazmerno uvećati sve do iznosa od 30%, koliko pripada zaposlenima u tom preduzeću po osnovu besplatnih akcija.

Vlada je odbila ovaj amandman s obrazloženjem da bi takvom promenom došlo do različitog položaja i ostvarivanja različitih prava radnika u različitim subjektima privatizacije. U vezi sa tim dozvolite mi da vam u nekoliko rečenica kažem zašto to u ovom momentu ne može biti prihvatljivo i zašto to objektivno ne stoji kao obrazloženje.

Prvo, vi imate odrednice u ovom osnovnom zakonu, a i u izmenama i dopunama, da se prodaje do 30% kapitala, odnosno prenosi putem besplatnih akcija na zaposlenog. A u članu 5. izmena i dopuna zakona predviđeno je da se u subjektu privatizacije može prodati i više od 70% kapitala, u onim delatnostima za koje Vlada proceni da je to potrebno učiniti.

Vi sada imate ovakvu situaciju - da zapravo ne postoji mnogo primera privatizacije da radnici ostvare svoje pravo do 30% ukupnog društvenog kapitala u ovom postupku... (žagor) regulisanom zakonom, ali i drugim uredbama i podzakonskim aktima Vlade.

Imate primera da se prodaje društveni kapital u preduzećima koja su relativno mlada (smeh)...

Gospođo Čomić, biću uporan da završim svoje izlaganje, izvinjavam se, gospođo Mićić, molim vas da zamolite kolege poslanike. Biću uporan, govoriću 10 minuta na ovu temu ako je potrebno, i kao predlagač amandmana, a i kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, samo da bih vam objasnio o čemu se zapravo u ovom amandmanu radi.

Ako ste nestrpljivi, gospodo, onda možete ili da budete strpljiviji ili da ministru kažete - nemojte ministre toliko govoriti, jer je ministar govorio kao i svi poslanici zajedno. Ali, nemam ništa protiv, on ima pravo da govori, ali dozvolite i nama koji imamo amandmane da obrazlažemo zašto mislimo da je nešto u redu ili nije u redu u Predlogu ovog zakona.

Ali, da se vratim na temu. (Glasovi: Joco, sam si, svi su tvoji izašli.) Da, da, sam.

Da se vratim na ovu temu. Prvo smo govorili o problemu revalorizacije. Mi objektivno od 2001. godine do današnjeg dana imamo prisutnu revalorizaciju društvenog kapitala u onim preduzećima koja treba da se privatizuju, ali nemamo revalorizaciju prava radnika po osnovu besplatne podele akcija do iznosa od 30%.

Imamo fiksni kurs evra za sve ovo vreme i objektivno činjenicu da radnici ne dolaze u priliku da ostvare svoje pravo. Dakle, to je jedan problem.

Drugi je problem što se ... (žagor) ne dozvoljava nikakva korekcija u ovom pogledu i mislim da to objektivno ne stoji. Ne može to biti razlog da kažete - položaj radnika neće biti isti kao i u drugim subjektima privatizacije. Pa, drugovi ili gospodo, nije ni sada isti. Zašto nije ni sada isti, jer po pravilu nemate nijedno preduzeće koje je ostvarilo 30% besplatne podele akcija radnicima. Uglavnom je to pet, 10, 15, možda 20%, ali nigde ili skoro nigde nema 30%.

Pošto nisam od onih što govore nešto što ne stoji, na primeru privatizacije "Zdravlja" iz Leskovca pokazaću koliko sam u pravu kada je ovo u pitanju. U tom preduzeću emitovano je preko 550.000 akcija. Svaka akcija je vredela 1.000 dinara. Dakle, ukupno oko 550 miliona dinara kapitala je podeljeno na akcije.

Ljudi koji su imali pravo da upisuju akcije to pravo su ostvarivali srazmerno godinama provedenim u tom preduzeću, pa onaj ko je imao tri godine radnog staža imao je pravo na 600 evra akcija u dinarskoj protivvrednosti na dan upisa tih akcija, odnosno na dan javnog poziva da se akcije upišu. Tih 600 evra je značilo 36.000 dinara ili 36 akcija po 1.000 dinara.

Dakle, nisam od onih da govorim nešto što ne stoji i evo ovde imam jednu upisnicu radnika iz "Zdravlja" Leskovac, primer o kome govorim. Upisao je 36 akcija u iznosu od 36.000 dinara. A kada je završena privatizacija, dame i gospodo, a završena je 22. januara ove godine, taj akcionar je dobio potvrdu da je na ime upisa besplatnih akcija ostvario pravo od šest akcija, puta 1.000 dinara, to jeste 6.000 dinara, odnosno 100 evra. Znači, šest puta manje nego što je imao pravo prema osnovnim odredbama ovog zakona.

E, sad mi kažemo - molimo vas gospodo prihvatite amandman da se ovaj iznos može uvećati sve do 30% po osnovu besplatne podele radnicima. Kako se može kapital radnika po tom osnovu smanjivati, a imamo takvu situaciju u praksi, zašto se ne bi analogno mogao i povećavati.

Ne stoji, dakle, to da bi mi time nekoga više ili manje favorizovali ili da bi potcenili njegovo prisustvo u svemu tome, jer jednostavno mi imamo sada situaciju da je različita primena ovog zakona po osnovu jednostavnog obračuna.

Ne sporim da je po osnovu zakona upravo ovako trebalo da se desi i u "Zdravlju" Leskovac, ali samo tim primerom potvrđujem koliko je rastegljiv pojam - do 30%, i koliko su zapravo radnici u iluziji da će kada krenu u privatizaciju doći do 30% besplatnih akcija u svojim preduzećima.

Toga nema i to nije prisutno. Posebno nije prisutno u onim mladim, relativno mladim firmama što nemaju veliki broj zaposlenih, relativno mladim po godinama starosti, po godinama staža, nemaju bivše zaposlene, ni penzionere, a stvorili su to preduzeće. Kada im primenite striktno odredbe zakona oni dođu do toga da ostvare pet, 10 ili eventualno 15% prava po osnovu besplatne podele... (žagor) izvolite.

Dakle, to je bila suština amandmana SPS-a i molim ministra da razmotri ovo ozbiljno i da prihvati taj predlog. Hvala.

 

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nataša Milojević, Vlatko Sekulović, Aleksandar Vatović, Olgica Kirćanski, Vera Marković, Dragan Milentijević, Meho Omerović, Slavica Tatomir i Miroslav Hristodulo.

Odbor za finansije i predstavnik Vlade na sednici tog odbora nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Vlatko Sekulović.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, cilj ovog amandmana je da se isprave određene nepravde i poboljša donekle ekonomska situacija svih onih ljudi što su u pređašnjem periodu imali radno mesto, bili na prinudnim odmorima ili su radili a nisu dobijali zarade, pošto postoje određene taksativno navedene svrhe za prihode od privatizacije.
Naravno, nama kao SDP-u najznačajnije je da se ti prihodi koriste zarad razvoja privrede i otvaranja novih radnih mesta, ali ako se može predvideti da određena suma iz tih prihoda ide za kompenzaciju po principu naknade za nacionalizovanu imovinu, znači starim vlasnicima, smatramo da bi takođe trebalo predvideti određene mehanizme da se taj socijalni problem reši.
Kažem, ovo je jedna od mogućih varijanti. Smatram da je potrebno takođe, a nažalost nemamo ni mišljenje, ni stav ministarstva oko ovoga, ali je ovo naš doprinos u pravcu razgovora i diskusije oko rešavanja tog jednog ozbiljnog socijalnog problema, a radi se o neisplaćenim zaradama radnicima.

Reč ima narodna poslanica Nataša Milojević, predsednica poslaničke grupe SDP.

Moj kolega Sekulović je pomenuo nekoliko razloga zbog čega treba obratiti pažnju na ovaj amandman SDP-a.
Stručnjaci za radno pravo podsetili su nas na propise donesene 1997. godine, kao što su Zakon o radnim odnosima i Opšti kolektivni ugovor koji predviđa obavezu poslodavca da isplati neisplaćene zarade. Ta obaveza se prenosi iz jedne godine u narednu i ta obaveza je uneta u pojedinačne kolektivne ugovore preduzeća.
Podsećam da postoji način da se ova obaveza, ako ne kako smo mi amandmanom predvideli, ispuni po osnovu razdela u budžetu. Koji je to način? Ukoliko nema mesta u budžetu za isplatu neisplaćenih zarada, a ima za ono što je u ovom članu predviđeno, ima nekih šest stavki, onda se realno može očekivati da su zaposleni koji očekuju svoje neisplaćene zarade diskriminisani. Diskriminisani u odnosu na vlasnike imovine koja je nacionalizovana, diskriminisani u odnosu na neke druge, koji su primali neisplaćene zarade ili čak neisplaćene ili nekada ostvarene ušteđevine, kao što su štediše čuvene Dafiment banke i Jugoskandika.
Mi ne želimo da zaposleni budu diskriminisani ni na koji način. Naš predlog jeste da se poštuju odredbe Opšteg kolektivnog ugovora i Zakona o radnim odnosima iz 1997. godine. Naime, da podsetim ministra Vlahovića, a i sve ovde, da postoji preko 150.000 izvršnih sudskih rešenja, pa zaposleni imaju pravo na ove neisplaćene zarade. Tačno je da je reč o milionima dolara i tačno je da jednostavno rečeno tih novaca sada nema, ali molim da se ima u vidu da je uvek moguće to rešiti kao budžetski problem ili budžetsku stavku.
Mi ćemo ostati pri ovom amandmanu iz drugog razloga. Ukoliko zaposleni dođu sa tim izvršnim rešenjima pred svoju firmu i realizuju ih, firma ide pod stečaj. Mi ne želimo da firme u stečaju ne budu predmet privatizacije. Ne želimo da firme odu u stečaj umesto da budu privatizovane. Ovo vreme zakonom predviđeno za završetak procesa privatizacije je poslednji voz.
Prema tome, molim da se ozbiljno i krajnje dobronamerno shvati ovaj naš amandman, te da se na način dopušten Zakonom o budžetu, ako ne izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, predvidi isplata neisplaćenih zarada, na koje zaposleni imaju pravo još od 1997. godine.

Reč ima ministar Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne ulazeći u suštinu i svrsishodnost jednog ovakvog amandmana, duboko razumevajući intenciju predlagača amandmana da se na ovaj način ispravi još jedna istorijska nepravda, predlagač, i u ime predlagača kao ministar, smatram da ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen kao deo Zakona o privatizaciji iz najmanje dva razloga: jedan je formalni, a drugi suštinski.
Suštinski razlog; suvda tamo gde se duguje radnicima radi se o preduzećima koja su visoko zadužena i čija je vrednost kapitala u suštini minimalna, ako je uopšte ima. Vrednost kapitala je negativna. Prihodima dobijenim od privatizacije na osnovu tih preduzeća ne mislimo da bi se stvorila kritična masa za ispravljanje nepravdi prema radnicima kojima je zakinut iznos zarada iz kolektivnog ugovora. Naprotiv, mislim da bismo im samo otvorili pravo koje u suštini ne bi mogli da iskoriste.
Formalni razlog; smatramo da čak i ako se ova Narodna skupština i Vlada Republike Srbije opredele za beneficiranje, odnosno kompenzaciju onih kojima nije isplaćen iznos ukupno ugovorenih zarada prema kolektivnom ugovoru, to bi trebalo regulisati pre svega Zakonom o budžetu, zbog toga što tamo možemo računati i na izdašniji iznos sredstava i na vrlo izvesniji način finansiranja, a ne na osnovu prihoda od privatizacije.
Jer, još jednom podvlačim da se radi o grupi od 600 velikih preduzeća kod kojih je uglavnom vrednost kapitala minimalna ili negativna. Dakle, razumevajući duh, suštinu, smatram da o ovome treba da se vodi rasprava prilikom razmatranja zakona o budžetu i upravo zbog toga mi ne mislimo da ovaj amandman treba prihvatiti.

Da li ima još prijava za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Radič Joković.
Izvolite, povreda Poslovnika, narodni poslanik Tomislav Nikolić.