Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, teško je govoriti o Zakonu o privatizaciji a posmatrati ga izolovano, dakle mimo ostalih struktura sistema koje treba da na neki način definišu državu koja prolazi kroz tranziciju.
Zakon o privatizaciji, hteli to mi ili ne, ne može se nikako posmatrati izolovano, bio on najbolji na svetu, imao gomilu grešaka ili ne - on se mora posmatrati u okviru ambijenta, miljea kao slike društva što kreće putem kojim srpsko društvo u ovom trenutku kreće.
Da bismo na adekvatan način posmatrali tranziciju i privatizaciju u okviru nje, moramo videti nekoliko stvari koje čine ambijent. Prvo, zakonodavni, institucionalni; zatim efekte same tranzicije na celokupnu privredu našeg društva, i dalje, moramo videti kakvi su postefekti same tranzicije. Šta činiti od trenutka kada tranzicija ispuni svoj prvobitni zahtev?
Posmatrajući druga društva u tranziciji, moramo doći do nekoliko zaključaka, koji se mogu komparativno primeniti na naš sistem. Prvo i osnovno, u srpskoj privredi u ovom trenutku nemamo dovoljno izgrađenih institucija, a u srpskom društvu zakonodavni sistem, koje bi mogli na adekvatan način da prate sam proces svojinske transformacije.
Čitav niz zakona, neophodnih da na pravi način proprate privatizaciju, mi u ovom trenutku nemamo. Nemamo adekvatno knjigovodstvo, zakon o obligacionim odnosima kakav treba, nemamo sekundarno tržište kapitala da u ovom trenutku odgovori potrebama moderne srpske privrede.
Poznato je, a na kraju krajeva to je pokazalo iskustvo i drugih zemalja u tranziciji, da institucionalni okvir, da zakonodavni okvir može jedino na adekvatan način propratiti samu privatizaciju.
Pokazalo se još nekoliko stvari - šta Vlada Srbije, kao glavna u nadgledanju i sprovođenju procesa privatizacije, čini sa onim preduzećima i firmama koje tek treba da dođu na dnevni red privatizacije. Šta se radi na menadžmentu, šta se radi na poboljšanju ekonomske efikasnosti tih preduzeća i šta se radi da bi se poboljšali privredni preferencijali i performanse preduzeća što tek treba da dođu u fazu privatizacije?
S druge strane, ostaje veliko pitanje - šta će se činiti sa preduzećima i firmama koje neće naći kupce, ostaće u vlasništvu države, gde će biti dominantan državni kapital? Šta činiti sa njima? Poznato je u savremenom svetu, između 18 i 30% kapitala se nalazi u okviru javnog sektora, odnosno državnog kapitala. Nekada sama po sebi privatizacija ne daje konačan odgovor na ekonomsku efikasnost. Podsetiću vas na jednu prostu stvar - krajem 80-tih privatizovana je železnica u Britaniji. Ona jeste postigla ekonomsku efikasnost, ali nije odgovorila zahtevima britanskog društva u tom trenutku.
Danas je najveća žalba u Britaniji upravo na gomilu železničkih nesreća koje se dešavaju, kao i na to što su ukinute mnogobrojne železničke linije, one koje su i te kako imale svoje opravdanje za građane Velike Britanije.
Ključno pitanje glasi - kakva je strategija Vlade Srbije, odnosno kakva je strategija našeg društva (ne bih to ovde vezao direktno samo za Vladu Srbije) prema onim preduzećima koja će ostati u državnom vlasništvu?
Ostaje sledeće pitanje - šta činiti sa novcem od privatizacije? Najlakše je taj novac uvesti u budžet, ali zašto nismo iskoristili primer Turske krajem 80-tih godina prošlog veka? Podsetiću vas da je Turska najveći deo svog novca od privatizacije, izvršene krajem 80-tih godina, investirala u infrastrukturu, i to je stvorilo prirodne predispozicije da turska privreda bude jedna od ekspanzionih krajem 90-tih godina prošlog veka.
Pored svega toga, ostaje još nekoliko pitanja, ali jedno je pre svega ključno - šta je učinjeno na stvaranju ambijenta, odnosno šta je učinjeno na stvaranju preduzetničkog duha u okviru naše zemlje i srpskog društva, šta je učinjeno da se jedan veliki broj ljudi, budući srednji sloj u ovoj zemlji, ohrabri da učestvuje u preduzetništvu, da krene putem tržišne privrede?
To je nekoliko pitanja od bitnog značaja za proces tranzicije, iz kojih se sama po sebi privatizacija ne može posmatrati. Na kraju, ali ne najmanje važno, postoji jedna od stvari koja je pre svih ostalih, a to je svedruštveni konsenzus o tome kakva će biti tranzicija u ovoj zemlji.
Petog oktobra, septembra i decembra 2000. godine, imali smo politički konsenzus o tome kakve treba da budu političke i institucionalne promene u našem društvu. Mi nikada nismo, za razliku od Češke, napravili društveni konsenzus o tome kakva treba da bude tranzicija. U Češkoj je to bilo, u Poljskoj, na kraju krajeva u Sloveniji, u nekim drugim zemljama takođe.
Naravno, postoji ta predrasuda da političke suprotnosti i politički antagonizmi u ovoj zemlji sprečavaju veći stepen stranih investicija i veći priliv stranog kapitala u ovu zemlju. Međutim, nekoliko iskustava zemalja koje nisu bile iz istočne Evrope, tipa Španije nakon Franka, Južnoafričke Republike za vreme aparthejda ili Italije nakon Drugog svetskog rata, pokazuje da stabilnost političkih sistema nije toliko bitna, koliko su bitne institucije same zemlje, ambijent i preduzetnički duh.
U tome je suština za uspešnost jedne države u procesu privatizacije i u procesu tranzicije. Nekoliko ekonomista, dobitnika Nobelove nagrade, svojevremeno, 90-tih godina, u pismu Borisu Jeljcinu, za vreme tranzicije u Rusiji, naglasili su jednu drugu stvar, a to je ne toliko privatna svojina, a ona jeste bitna zato što se istorijski pokazalo da privatna svojina postiže najveću efikasnost u tržišnoj ekonomiji, nego pre svega konkurencija, koja je sama suština tržišne privrede i slobodnog tržišta.
To je suština onoga što bi trebalo da bude tranzicija u Srbiji - podsticanje konkurencije i ohrabrivanje što većeg broja ljudi da se upuste u preduzetničke vode.
Na kraju, ne najmanje važno, Srbija se danas nalazi u vrlo ozbiljnom trenutku. Ne spadam u one koji će reći, što gore za Srbiju, to bolje za političke grupacije koje se nalaze danas na suprotnom polu Vlade Republike Srbije. Naprotiv, kao što nisam bio radostan zbog Miloševićevih grešaka, ne mogu biti radostan ni zbog grešaka Vlade Srbije, jer mi ovu zemlju nismo dobili da bismo je u našim međusobnim suprotnostima i našim međusobnim sukobima doveli u isti položaj kakva je bila i za vreme Slobodana Miloševića.
Mi smo ovu zemlju nasledili od naših predaka, treba da je ostavimo našim potomcima, kao ozbiljnu, uređenu zemlju, da stvorimo ambijent da dođe do izražaja suština tranzicije, a to je povećanje društvene proizvodnje i blagostanje naroda.
To je sama bit tranzicije i privatizacije, koje treba u Srbiji da se odvijaju. Ne možemo se pomiriti sa tim da Vlada Srbije, da klijentela što je stekla bogatstvo za vreme bivšeg režima u ovom trenutku izvrši na srpskoj privredi prvobitnu akumulaciju kapitala; njoj nakon toga nije cilj politička, nacionalna i državna sudbina ove zemlje, već samo njihovo lično bogatstvo. To je ono što ova privatizacija i što tranzicija u Srbiji ne sme da dozvoli.