Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije, a zatim narodni poslanik Miroljub Veljković, Srpska radikalna stranka.

Gospođo predsedavajući, gospodine ministre, kolege i koleginice poslanici, gospodin ministar u svom prvom izlaganju reče: "Pokušaću da vam dam vrlo kratku informaciju o tome šta smo mi do sada uradili, iako skupštinski odbor dobija kompletne izveštaje o toku privatizacije, sve potpisane ugovore."
Postavlja se pitanje koji to skupštinski odbor dobija te silne informacije, kada Odbor za privatizaciju još nije ni konstituisan, a kamoli da počne da radi i da raspravlja o svemu ovome. Da ne govorimo o tome da ova skupština još nijednom nije dobila nikakav izveštaj o radu Vlade, a pogotovo o toku samog procesa privatizacije. Onda se postavlja pitanje na osnovu čega mi da diskutujemo ovde, da se određujemo da li smo za ove izmene i dopune zakona, da li privatizacija treba da ide u predloženom pravcu ili možda treba neki drugačiji zaokret.
Ja ću se osvrnuti samo na deo načina sprovođenja privatizacije, što se vrlo često u javnosti spominje. Ministar reče: "Način na koji je postavljen koncept privatizacije daje nam mogućnost da unapred prepoznamo potencijalne kupce, da izmerimo njihov nivo kredibiliteta i u jednoj konkurentnoj proceduri odaberemo najpovoljniju varijantu privatizacije za naša preduzeća".
Pitam se koje su to najpovoljnije varijante kada se za tri cementare jave svega četiri zainteresovana kupca, a za šećerane po pravilu jedan, ponegde dva. Kako da prihvatimo da su to najpovoljnije varijante, kada je u vreme sankcija prema SRJ isti inostrani kupac Lafarž za beočinsku cementaru nudio 75 miliona dolara, a sada kada je ova nova demokratska vlast priznata u svetu plaćeno je svega 50,89 miliona dolara, sa sličnim investicijama i socijalnim programom.
Setimo se samo onih velikih rasprava koje su nas uveseljavale, kada je gospodin Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, javno pretio ministru Vlahoviću: "Nosićeš bukagije na robiji, a ugovor o prodaji će biti poništen". Ni ministar Vlahović mu naravno nije ostao dužan u prepucavanju.
Gle čuda, odjednom se svi ućutaše, cementara se prodade, svi se izgleda namiriše, a samo ova država i narod ostadoše kraći za 25 miliona dolara. Niko izgleda više ne pita di su naši novci i koliko je para moglo ozdraviti preduzeća, koliko se moglo podeliti povoljnih kredita zanatlijama, seljacima, trgovcima, a da ne govorim o korisnicima socijalne pomoći.
Posebno je pitanje u vezi ove cementare po kom osnovu se koristi laporac za proizvodnju cementa. Da li je to neko prodao prirodno blago ove naše države?
Pre godinu i po dana kada smo raspraljali o pitanju prodaje prirodnog bogatstva, onda smo bili uveravani da se prirodna bogatstva neće prodavati, a sada je ostalo nejasno kako se to u Beočinu koristi laporac, po kom osnovu, da li je to koncesija, da li je to prodaja ili nešto sasvim treće i nažalost nemamo o tome nikakvih podataka.
Da se osvrnemo malo na šećerane u Vojvodini. O tome je bilo puno priča. Konkretno šećerana "Jugozapadna Bačka" iz Bača prodata je, to ste svi čuli, verovali ili ne, za tri evra. Doduše, sa potpisanim ugovorom o investicijama od 2,01 milion evra i socijalnim programom od pet miliona evra. Nije obrnuto. Gospodine ministre, ovde imam zvaničan dokument Privredne komore gde piše, a to što vi nama niste dostavili i što mi nemamo, to je već nešto drugo.
Dakle, to je vrlo velika razlika, kada novac morate da izbrojite odjedanput ili kada to može sukcesivno na rate. No, obzirom da je kupac svima dobro poznati "MK Komerc" iz Novog Sada, kupac još nekoliko šećerana, čiji je vlasnik dugogodišnji finansijer i funkcioner Demokratske stranke, a onda se naravno nije ni čuditi što je tako povoljno i urađeno.
Ako uporedimo sa sličnom šećeranom "Šajkaška" iz Žablja, koja je prodata inostranom kupcu za 1,1 milion evra, socijalni program 7,98 miliona i investicijama od 1,05, onda računica jasno pokazuje da je naš kum ušparao samo u Baču oko tri miliona evra, a da ne spominjemo ostale šećerane.
Posebno je pitanje šta bi sa opredeljenjem i zaklinjanjem ove vlade da će se proizvodni i privredni kapaciteti od vitalnog interesa za ovu državu prodavati samo strateškim partnerima tj. svetski priznatim i renomiranim proizvođačima, da bismo što pre ušli u svetske tokove privrede itd. Firma "MK Komerc" nikako ne spada u te strateške proizvođače šećera, priznate u svetu. "MK Komerc" je jedna klasična trgovinska firma i sada će verovatno postati ozbiljan proizvođač.
Mnogo je raznih afera u vezi rasprodaje preduzeća bilo do sada, ali posebno mučna su bila dešavanja oko Fabrike šećera "Crvenka" iz Crvenke. Ova naša najjača šećerana prodata je za tri miliona, socijalnim programom oko 6,5 miliona i investicijama osam miliona evra.
Da se malo oko toga pozabavimo. Po proceni zvanične Vladine finansijske konsultantske firme, vrednost imovine šećerane bila je 12,5 miliona evra, a po proceni naših relevantnih ustanova kapital je iznosio oko 20 miliona evra, plus prošlogodišnje urađene investicije, silos i remonti u iznosu od sedam miliona. To nije bilo uračunato. Takođe nije uračunata ni dobit preduzeća, znači razlika između potraživanja i dugovanja, koja je iznosila u datom momentu 4,5 miliona evra. Nismo računali ni postojeće zalihe šećera, niti ugovorenu avansnu proizvodnju šećerne repe na oko 13 hiljada hektara, koja će biti dovoljna za sezonu prerade 2003. godine. Ko ne zna, industrijski kapaciteti avansiraju proizvodnju industrijskog bilja, šećerne repe, suncokreta, soje i to je ozbiljna investicija za njih.
Takođe je prošle godine u ovoj šećerani vrednost proizvodnje bila 33 miliona i plus tri miliona je otpadalo na melasu, na rezance, a ovo vam govori kolika je vrednost ovog privrednog subjekta koji je privatizovan. U njegovo vlasništvo, pošto je noseći privredni kapacitet dugo godina, ulazi i fudbalski stadion, bazen u Crvenki, dva odmarališta na moru i još mnogo toga, ribnjak, motel itd. Dakle, mnogo je nezakonitih stvari bilo u vezi privatizacije ove šećerane.
To smo sve čitali, bili smo obavešteni preko medija, nažalost ne zvanično. Navešću samo neke podatke koje sam dobio od ljudi iz Crvenke; oni su, naravno, bili najzainteresovaniji za to.
Počećemo od imenovanja člana komisije za pregovore, čoveka koji je već bio vlasnik 69 akcija preduzeća, što je protivno Uredbi o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom. Postoji i krivična prijava upravo za to. Flagrantnoje da posle prve neuspele prodaje ne dolazi do poništavanja tendera, kako bi to trebalo po zakonu, da bi se pružila šansa novim potencijalnim kupcima, pošto prvi kupac nije prihvaćen.
Međutim, dolazi samo do traženja nove ponude o Grka. Oni sa dva miliona povećavaju ponudu na tri miliona evra. Grčka firma "Helenik šugar" obaveštava agneciju da će u slučaju prihvatanja njihove ponude formirati konzorcijum, probajte da pogodite, naravno, sa firmom "MK Komerc", što je takođe bilo u tom momentu protivzakonito.
U međuvremenu se ljudima preti otkazima, a na skupštini akcionara, druga prodaja, radnici su prinuđeni da se izjašnjavaju javno da li su za to ili nisu, dok su ministar Veselinov i budući vlasnici - Grci uredno sedeli ispred i beležili kako se koji akcionar, odnosno radnik izjašnjava. Morate priznati da je to vrlo neprijatno, izjašnjavati se, a budući vlasnik sedi ispred vas i beleži kako se vi izjašnjavate.
Čuvena izreka ministra Veselinova je tada bila, kada su radnici izražavali protest zbog niske cene otkupa fabrike, da nemaju radnici šta da se brinu o tome koliko će država da zaradi, na njima je da se brinu o socijalnom programu, što će reći da su samo ministri zaduženi da brinu u ovoj državi, a mi svi ostali možemo ići na odmor.
Što se tiče kredibiliteta kupca, juče nam ministar nabroja sve multinacionalne kompanije koje su renomirane u svetu. U jednom stručnom časopisu Evropske unije za šećer objavljena je rang lista proizvođača šećera, gde "Helenik šugar" nije zauzeo baš tako slabo mesto na toj rang listi.
O svemu ovome sam pribavio krivične prijave protiv gospodina ministra Aleksandra Vlahovića, protiv ministra Dragana Veselinova i protiv gospodina Popović Dragana iz Kule. To je taj gospodin koji je nezakonito bio imenovan u tu komisiju, a probajte da pogodite kakvu sada funkciju ima. Gospodin je, normalno, vršilac dužnosti direktora. Pogodite šta je prvo uradio - sve ove prijave je povukao, normalno, da se naše pravosuđe ne zamlaćuje takvim stvarima.
O nepravilnostima aukcijske prodaje, primer iz Telečke, gde se iza jedne neuspešno nameštene prodaje odmah sprovodi druga, naravno po nižim cenama, sa mogućnošću plaćanja obezvređenim obveznicama. Nemam sada vremena da govorim, ali mogu samo da vam ilustrujem neke primere kako se prodaju neke firme.
Recimo, Društveno preduzeće "Prvi maj" - Bečej prodato je za 55.000 dinara gospođi Mirjani Dragić; ne znam da li je to supruga gospodina Dragića, koji snabdeva MUP tekstilnom robom. Društveno preduzeće "Hrast" - Novi Sad je prodato za 16.000 dinara. Na jednoj baraci da kupite prozore i vrata koštalo bi više. Vrhunac, ovo smo čitali pre neki dan, "Urna" - Subotica je prodata za 169 dinara.
Ne tvrdim da tu ima nekih zloupotreba, ali mislim da je zaista jako važno da se upoznamo sa svim ovim prodajama i da možemo da dobijemo odgovarajuće obrazloženje, ali ne ovakvo kakvo gospodin ministar iznosi kad ovde izađe.
Ne, gospodine ministre, mi ne treba da polemišemo ovde tako što ćete vi nama održati vruće govore, izbombardovati nas sa nekim neproverljivim podacima; mi hoćemo da dobijemo pismene izveštaje, potpisane, što bi rekao naš narod omurene (sa pečatom), da mi možemo da proverimo to i da onda ukažemo vama poverenje ili nepoverenje povodom tih izveštaja.
Dakle, kada svega toga nema, kada ne dobijamo nikakve izveštaje, a žalbe su velike, odijum javnosti je veliki, mi iz DSS-a predlažemo da ova skupština formira anketni odbor koji će utvrditi da li postoje ili ne postoje sve ove nepravilnosti i zloupotrebe. Tek nakon toga se mi možemo izjasniti po pitanju ovih izmena zakona i možemo podržati ili ne podržati kurs kojim ova vlada ide.

Preostalo vreme poslaničke grupe DSS je još jedan minut.
Za reč se javio narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se da iskoristim pravo na repliku i odgovorim poslaniku Arsenu Kurjačkom. Što se tiče uloge Demokratske stranke u procesu privatizacije, ona je vrlo jasna.
(Glasovi iz sale: Nema replike.)
Molim predsednika da odgovori da li imam pravo na repliku, s obzirom da je vrlo jasno pomenuta Demokratska stranka.

Jeste, spomenuta je Demokratska stranka. Može da se proveri u stenografskim beleškama.

Da li možemo da razgovaramo kao odgovorni ljudi ili je to nemoguće baš u svakoj prilici u parlamentu? Molim vas da mi ovo vreme ne računate.
Dakle, pomenuta je uloga Demokratske stranke u procesu privatizacije i kritikovana od poslanika Demokratske stranke Srbije. S obzirom da nije neuobičajeno da istupima u javnosti DSS iskazuje više nego politički nekorektan stav naspram DS-a, odgovoriću vam vrlo jasno što se toga tiče.
Demokratska stranka u privatizaciji učestvuje kao stranka koja svim svojim snagama podržava postojeći model privatizacije i korekcije koje su predmet naše skupštinske rasprave. Kritike sa kojima se suočavamo mogu da imaju politički karakter, ali sam primetio da se stalno iznosi i brani stav podele političkog i ekonomskog života, kao i kritika svake ideje političkog uticaja na ekonomski život. Ta dva stava, prisutna na strani naših kritičara, međusobno su konfotirana.
Tačno je da je "MK Komerc" kupio tri šećerane u Srbiji, na tenderu na kome su mogli da učestvuju i drugi. Tačno je da je ta firma kupila šećeranu u Donjem Sremu, Jugozapadnoj Bačkoj i Kovačici. Šećerena koju pominjete je kupljena za tri evra, ali ne mislim da treba da kritikujem ljude koji preferiraju Demokratsku stranku Srbije zato što su za jedno drugo preduzeće nudili jedan dolar, dok je postojao drugi partner koji je nudio 6,5 miliona dolara. To je naša stvarnost.
Na tržištu svako može da se pojavi i da ponudi cenu. Ako ima nekoga drugog ko nudi veću, on će i dobiti. Izvolite i recite ko je ponudio više od tri evra, ko je ponudio više investicija od dva miliona evra, više socijalnog programa od sedam miliona evra, ko je bio spreman da odgovori obavezama te šećerana od 10,7 miliona evra i da nađe novac koji će popuniti minus u radnom kapitalu od 4,2 miliona evra. To je naša stvarnost.
Tačno je da je prodata cementara u Beočinu za 52 miliona dolara, a da je istovremeno, četiri godine pre toga, nuđeno 70 miliona, ali ne dolara, nego maraka. Tačno je da je za te četiri godine ta cementara propadala, da je u poslednjem mesecu pred privatizaciju republička administracija intervenisala sa 40 miliona dinara kako bi popunila minuse u cementari.
(Dobacivanje iz sale.)
Dinara. Razumem da vi kao vlada u senci imate svoje kritičke stavove prema nama, ali molim vas da ih zasnivate na činjenicama.
Mi danas razgovaramo o zakonu koji se menja na takav način da će 50% investicija ići ne u budžet, nego u privredu i investicije. Nemojte da nam pričate o modelima iz Turske, jer Turska nije imala uništenu privredu kao mi. Turska je imala 50 milijardi dolara godišnje subvencije od svojih saveznika. Turska nije imala 800.000 izbeglica. To je naša stvarnost.
Kada kažete - dajte privredi, dajte u infrastrukturu, onda recite kome to da se uskrati. Da se uskrati pravosuđu, policiji, prosveti, zdravstvu, izbeglicama? Hajde zajedno da tražimo rešenja. Ovo je jedino racionalno rešenje. Vaučerska privatizacija ima svoje dobre strane, ali one nisu ekonomske, one su psihološke. Radnici kao osnivači tih preduzeća dobijaju akcije i postaju formalni upravljači. Gde je kapital koji će pokrenuti sva ta preduzeća?
Šta se desilo sa vaučerskom privatizacijom u drugim državama, u Češkoj, u Slovačkoj, u Mađarskoj? Menjani su modeli, stvarali su se fantomski fondovi koji su preuzimali svu vlast i navodno u ime radnika zapravo kroz zloupotrebe potpuno otuđili privredu.
Kada razgovaramo o modelima privatizacije, mi imamo neke vrlo jasne modele primenjivane kod nas. Imamo danas krivične prijave protiv ljudi koji su privatizovali "Dijamant", na kakav način. Koliko bi nam se puta to ponovilo da smo na to pristali?
Radnici dobijaju 30% akcija preduzeća koja se privatizuju. Niko im ne brani da učestvuju u procesu privatizacije i postoje primeri privatizacije gde su radnici formirali konzorcijume i otkupljivali preduzeća. Po kojoj ceni? Po onoj koja je bila konkurentna. Nekada je to 2.000 dinara, a nekada je 25 miliona. "Soja-protein" je prodata za 25 miliona. Da li je to loš primer privatizacije? Svako preduzeće u Srbiji želimo da prodamo što je bolje moguće, ali to ne može prethodno da zavisi od nas ...
(Predsednik: Narodni poslaniče, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Niste mi uračunali jedan minut ...
(Predsednik: Jesam, uračunala sam, sada je šesti minut.)
U redu. Pokušao sam da vam odgovorim kroz repliku na jedan korektan način. Predlažem vam da podržite ovo, jer je ovo jedino razumno što se danas može uraditi. Sve drugo bi možda bilo bolje, ali nije realno.

Vi ste izazvali repliku, repliku je izazvao narodni poslanik Arsen Kurjački spominjući Demokratsku stranku dva puta.
(Dragan Maršićanin: Pomenuta je funkcija i stranka.)
Jeste, to je izazvao narodni poslanik Arsen Kurjački kao poslanik DSS-a. Izvolite, reč ima narodni poslanik Srđan Petrović, zamenik predsednika poslaničke grupe DSS.

Poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, čuli smo sada od prethodnog govornika da njegova stranka nema veze sa određenim privatizacijama i spomenute su tu šećerane kao nešto što je u našoj javnosti najviše pažnje zaokupilo. Čuli smo da su šećerane prodate ne po 3 evra, nego tri puta po jedan evro. Sve smo to čuli.
Šta je bilo pre dve godine kada je ovaj program trebalo da dođe na dnevni red? Šta je nama obećano? Obećano nam je da ćemo imati strateške partnere iz sveta. Ministar je rekao da je obavio 150 razgovora sa strateškim partnerima, da li je to 150 puta razgovarao sa određenim gospodinom ili je to sa 150 firmi razgovarao iz sveta?
Šta mi imamo danas? Imamo petnaestak završenih tendera, a na njima su četiri firme kupile preduzeća iz naše zemlje, tri šećerane i hemijska industrija. Imamo dva preduzeća iz eks-Jugoslavije i manje od 10 firmi strateških partnera iz te zapadne Evrope i sveta. Pri čemu, kako je rekao moj prethodnik, kolega iz DSS-a, teško je reći da su i oni strateški partneri.
Gde je tih 150 razgovara, pitam se, gde su završili, gde su ti obećani tenderi? Čekaju 82 tendera. To je statistika i na to treba da nam odgovori ministar.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović, kao predsednik poslaničke grupe. Vi nemate pravo na repliku, objasnila sam vam. Izvolite.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću ovu raspravu da preusmerim u onom pravcu gde bi morala da ide i naravno da odgovorim na neka sistemska pitanja ovde otvorena i više puta ponavljana. Mislim na odnos budžetske uloge i procesa privatizacije; na strateške partnere; na model privatizacije; na iskustva iz privatizacije; o tome danas možemo da razgovaramo, kao i o ulozi parlamenta. Počeću od Skupštine.
Svaki narodni poslanik je predstavnik građana. Svaki može dobiti validne informacije o svakoj privatizaciji koja je sprovedena u ovoj zemlji od onog trenutka kada smo mi glasali za trenutno važeći model privatizacije. Svaki ugovor se nalazi u parlamentu Republike Srbije.
Ne postoji ni jedan poslanik Skupštine Srbije koji može izaći za ovu govornicu i reći: tražio sam ugovor, nije mi dat na uvid; želeo sam da vidim koliko je to bilo javno; u kojim novinama su objavljeni tenderi; ko je radio procenu kapitala: da li je to radio ministar Vlahović ili najrenomiranije svetske kuće; da vidim, kako je ispoštovan taj ugovor.
Dakle, neka izađe jedan poslanik i kaže da je tražio, a tako nešto nije dobio. Ne postoji. To nije tačno.
Ovaj parlament učestvuje u procesu privatizacije onoliko koliko on želi i koliko mu se nameće. Nameće mu se kroz inicijativu Vlade i ovo je inicijativa nametnuta parlamentu.
Što se tiče same inicijative parlamenta, mislim da ona nije dovoljna, ali ne zbog toga što to neko poslanicima brani, nego zbog toga što ih to realno ne interesuje, osim u situacijama u kojima se treba politički konfrontirati i u jednoj osiromašenoj Srbiji bacati narodu prašinu u oči.
Model privatizacije se menja zbog očigledne potrebe za tako nečim. U kojim situacijama? Kada se menadžment preduzeća u privatizaciji pojavljuje kao praktični vlasnik tog preduzeća, ne formalni, ali praktični. Kada menadžment preduzeća vrši pritisak na radnike i šećerana u Crvenki je jedan očigledan primer takvog postupanja.
Pomenut je ovde jedan član komisije za privatizaciju, ali nije rečeno da je tog člana predložio i jedan i drugi sindikat šećerane, Sindikat "Nezavisnost" i Samostalni sindikat. Oni su predložili tog čoveka kao svog predstavnika. Nije ga predložila Vlada Srbije, DS ili bilo ko drugi ko podržava ovaj model privatizacije, nego sami radnici; oni su se javno izjašnjavali na skupštini.
Zbog čega? Zbog toga što su bili izloženi pritiscima svog menadžmenta, zbog toga što nije postojala nikakva mogućnost komunikacije kupca i radnika. Zato se ovim uskraćuje ta vrsta mogućnosti menadžmentu koji zloupotrebljava svoju poziciju. Na isti način kao prethodnih 10 godina.
Pogledajte privatizaciju u Srbiji i videćete u čijim rukama se nalaze akcije. U rukama onih koji su tada vodili proces privatizacije u preduzećima. Ne u apsolutnoj meri, ali najčešće. U trenutku kada je privatizacija završena neki su to prodali. Imamo brojne primere. Pogledajte šta nam se dešava sa "Simpom", pogledajte šta se dešava sa "Jumkom", pogledajte šta se dešava sa svim pivarama u Srbiji, sa "Hemofarmom"; možemo i o tome da razgovaramo.
Uspešno preduzeće otvara fabrike u inostranstvu, završilo model privatizacije po zakonu koji je postojao. Ako neko ima primedbu, neka se obrati skupštinskom odboru, neka se obrati ministru i neka traži, hoćemo kontrolu, ali to je uspešno preduzeće i radnici dobijaju platu. Ta plata je u proseku hiljadu evra i to je dobro i treba nam više takvih preduzeća. To preduzeće kupuje druga preduzeća u Srbiji.
Kada kažete MK "Komerc" vi govorite o privatnoj kompaniji koja godinama u Novom Sadu pobeđuje u svim godišnjim anketama. Mi se ne stidimo što je taj čovek bio u Demokratskoj stranci, kao što ne mislimo da DSS treba da se stidi uspešnih ljudi koji ih podržavaju. To je normalno. Sve drugo je politički nonsens koji neće doneti dobro ovom društvu.
Dakle, strateški partneri, a do njih se dolazi vrlo jasnom procedurom, oni su prisutni ovde. Pogledajte ko je ušao u našu farmaceutsku industriju? Ko je ušao u industriju piva? Ko je ušao u industrije koje se bave proizvodnjom čelika? To su američke kompanije, nemačke kompanije, kompanije iz našeg okruženja. Pogledajte ko je kupio "Frikom". Otvaraju se nova tržišta. To je naša stvarnost i to nije ništa loše.
Koji su problemi privatizacije? Problemi privatizacije su pre svega posledica odsustva naše svesti u političkoj sferi koja odbija da kaže istinu javnosti. Mi nismo reprezentativna roba, vrlo je malo onoga što štrči u ovoj zemlji i što može da stane u korak na međunarodnom tržištu.
Koja preduzeća danas možete prepoznati kada odete u Mađarsku, Austriju, Republiku Srpsku? Koja se to roba iz Srbije izvozi? Vrlo malo. Zato zajednički napor uložen u tom pravcu mora biti oslobođen političke demagogije.
Pitanje budžeta. Mi imamo problem popune budžeta i to je naša stvarnost. O tome smo raspravljali kada smo govorili o Zakonu o budžetu. Onaj ko kaže, previše se daje u budžet, mora da kaže kome iz tog budžeta treba novac da se isplati. Ne postoji drugačiji način. Mi smo se opredelili za takvu vrstu politike.
Ne slušamo apsolutno savete iz međunarodnih finansijskih institucija koji se tiču popravljanja standarda kroz definisanje ekonomske cene. Taj standard može biti privredni, ali nije životni. Tačno je da bi povećanjem cene EPS bio zadovoljan. Oni koji plaćaju cenu struje ne bi bili zadovoljni. Mi to nivelišemo, popravljamo. Tačno je da kažu nemojte da sprovodite takve socijalne programe, ali ih mi sprovodimo. To su takođe naše realnosti.
Samo u ove tri cementare, Popovac, Kosjerić i Beočin, u socijalne programe ide 15 miliona evra, a minus odsustvo radnog kapitala u visini od 65 miliona evra. Nije tačno da su to super kvalitetne perspektivne kompanije prodate budzašto. Njih su kupile najbolje kompanije koje su mogle da se pojave na ovom prostoru. To su nemačke, francuske i grčke kompanije koje se bave proizvodnjom toga.
Da li sumnjamo u grčke partnere? Mi ne. Grčka ekonomija je dobra i daj bože da mi budemo takva ekonomija vrlo brzo. Onaj ko misli da je moglo bolje, neka se uključi u tu trku, neka dođe sa svojom konkurencijom, neka kaže - mi smo nudili više.
Tačno je da je jedna Valjaonica bakra otišla za 6,5 miliona dolara, a neko drugi je nudio dolar. Mi ne mislimo da osuđujemo tog čoveka što je ponudio dolar. To je njegov novac. Može dati dolar, a može i šest miliona. Možda je čovek mislio da je tako nešto ekonomska cena, a neko drugi je mislio da nije i to je završena priča. Ali, to nije minus za Demokratsku stranku Srbije, bar ne iz naše perspektive.
Što se tiče drugih primedbi usmerenih na ulogu sindikata odnosno status radnika u procesu privatizacije, on je diferentan zavisno od situacije. Negde se radnici vrlo lako dogovaraju sa svojim rukovodstvom i zajedno nastupaju u procesu privatizacije tražeći partnere. Negde rukovodstva ignorišu interese radnika pa pokušavaju da se dogovore.
Postoji treći slučaj, kada radnici i strateški partner naprave dogovor, a rukovodstvo taj dogovor pokušava da spreči zbog toga što ne vidi svoj interes u tom poslu.
Česti su primeri kupovine preduzeća na aukcijskoj privatizaciji od strane konzorcijuma koje formiraju radnici i to je dobro. Ta privatizacija će se nastaviti još bržim tempom. Samo u prošlom mesecu ta privatizacija je imala brži tempo nego u prethodna tri. Procedura traje, zbog toga je pomeren rok i praktično data šansa radnicima da ne umanjuju svoje učešće, jer znate da smo usvojili restriktivnu stopu procenta akcija ustupljenih radnicimam ukoliko oni odugovlače privatizaciju, računajući da ćemo tako da je ubrzamo.
Ali, mi danas činimo ustupak radnicima i to treba jasno reći - 30% će u svakoj situaciji, bez obzira na vremenski interval u kome se privatizacija obavlja, biti ustupljeno radnicima. To nije 50, to nije čitava firma, ali je to 30% od kompanije koja ima svoju realnu vrednost jer je u nju ušao neko kroz investicije, kroz obaveze i taj neko se zove "Henkel", "Farmako". To su vrlo ozbiljni poslovi i zato radnici imaju interesa u tome da učestvuju.
Bolje je imati 30% od realne vrednosti nego 100% od nečega što nema nikakvu tržišnu vrednost. Pitajte radnike u "Zastavi" da li su oni zadovoljni kada im se kaže - izvolite, mi se nećemo mešati u vašu proizvodnju, sami rešavajte i tražite partnera; oni kažu - pomozite da nađemo. Kada nađemo nekoga, to treba podržati i prihvatiti, jer se danas u automobilskoj industriji dešavaju veliki lomovi.
"Fiat", "Ford", "Pežo", "Folksvagen" zatvaraju svoje kompanije po svetu - recesija na svetskom tržištu je očigledna. Kada se neko pojavi i kaže - pomoći ćemo "Zastavi", imamo interesa - to je odlična vest. Mi zbog toga podržavamo tu vrstu politike Ministarstva za privatizaciju i smatramo da su parametri o kvalitetu potpuno jasni i da ne mogu biti osporeni onim pojedinačnim perimerima prisutnim bez obzira na vlast. U Češkoj privatizacija i danas traje posle 12 godina.
Mi se nadamo da ćemo u ovoj godini, za mesec ili dva, preći taj rubikon i reći da je 50% privrede u rukama privrednika. Danas je 40% u rukama privrednika. Tih 40% proizvodi 70% naše vrednosti. To je još jedan argument za privatizaciju privrede u našoj zemlji.
Šta će biti sa društvenim kapitalom? On je u dobroj meri uništen u okolnostima na koje nismo mogli da utičemo. Možda je prethodna vlast najbolje želela, ali rezultati nisu bili takvi. To se završilo pre dve godine i nema razloga da pričamo o tome. Ali, to nije sjajna perspektiva za ta preduzeća i treba im pomoći da se što pre transformišu, da promene proizvodni program, da nađu strateškog partnera, da se takmiče na tržištu, jer mi nismo najgori.
Pojedinačno, mi smo kvalitetni ljudi i pitanje dobre organizacije je ono što nam je nedostajalo u svim kritičnim situacijama kada smo kao društvo stradali.
Danas imamo tu dobru organizaciju. O tome ne govorimo mi sami. O tome govore oni koji nas analiziraju vrlo ozbiljno zbog toga što su njihovi interesi ozbiljni. U tim političkim konfliktima mislim da nema prostora za sumnju, bar na temi ove privatizacije; sasvim sigurno, oni argumenti koji su iznošeni su bezimeni.
Niko nije ovde izašao i rekao - tražio sam dokumentaciju o šećerani ili cementari i nisu mi dali, želeo sam da vidim kako se privatizuju neka preduzeća, pa mi je to uskraćeno. Televizija u ovoj zemlji prenosi privatizaciju iako je ponekada problematično to licitiranje i igre brojevima, ali to je stvarnost i to je tržište.