Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo Šesto vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.

Molim da, radi utvrđivanja kvoruma za rad, ubacite kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da imamo kvorum za rad.

Sprečeni su da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radmilo Mišović, Zaharije Trnavčević, Velimir Simonović, Zoran R. Anđelković, Slobodan Pavlović, Miloš Todorović i Radič Joković; (pre podne) Dušan Budišin, Boško Ristić, Goran Ćirić, Biači Anton, Išpanovič Ištvan, Juhas Atila, Kasa Jožef, Laslo Torde i Ratimir Svirčević; (zakasniće) Gordana Čomić, Borislav Novaković, Ljubiša Maravić, Predrag Stojanović, Mirko Rosić, Branislav Grubački i Stevan Lilić.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRIVATIZACIJI ( načela)

Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, kada se donosi zakon o privatizaciji ili predlažu njegove izmene i dopune, predlagač treba da ima jasnu viziju željenog i planiranog privrednog modela i sitema koji želi da ostvari, kao i jasna operativna rešenja, mehanizme i institucije tog planiranog privrednog ambijenta.
Izgradnja novog privrednog ambijenta nije spontani već planski proces. Umesto da Vlada predloži novi privredni ambijent, ona kritikuje prošli sistem, što danas i nije neki veliki izazov, pošto je svima jasno da je individualna svojina mnogo efikasnija od društvene, da je korporativno upravljanje efikasnije od birokratskog, kao i da je tržište superiornije od planske privrede.
Predlagač izmena Zakona o privatizaciji i dalje pojednostavljeno smatra da je privatizacija način da se društvena privreda gurne niz brdo, u čijem je podnožju sačekuje tržišna ekonomija, pa da se vidi šta će se desiti.
Šta se dešava? Dešava se da imamo stotine hiljada radnika bez posla, desetine hiljada privrednih subjekata u stečaju, čitave grane industrije se gase i čitavi industrijski gradovi u Srbiji, nažalot, umiru.
Međutim, veština i sposobnost Vlade je da spusti i prevede društveni privredni sistem niz litice privatizacije, uz najmanje troškove i posledice po preduzeća, radnike, pa i društvo u celini. Zato privatizacija ne sme da bude sama sebi cilj i nije čarobni štapić da reši sve privredne probleme u našoj državi, pa ni punjenje budžeta Srbije.
Plašim se, pošto privatizacija ne uspeva na način kako Vlada želi, da novi privredni štapić kojim će se rešavati problemi u privredi ne bude zakon o stečaju, najavljujen za april, da po ubrzanom postupku mnoge privredne subjekte gurne u stečaj i mnoge radnike ostavi bez posla.
I pored propagande da privatizacija ide planiranom brzinom, činjenice govore da je u ćorsokaku. Uzmimo samo podatke iz prošle godine - od 1.000 preduzeća planiranih da se ubrzano privatizuju, to je uradilo samo 280 preduzeća i umesto milijardu evra, ostvareno je samo 350 miliona evra, da ne govorimo o onim suštinskim ciljevima privatizacije, a tiču se promene privredne strukture, novih proizvodnih programa, novih tehnologija, povećanja proizvodnje i izvoza, a samim tim i standarda građana; nažalost, od toga nema ništa.
Predloženi zakon o izmenama Zakona o privatizaciji svedoči da zakon nije uspeo da dovede do željenog koncepta privatizacije, koji je Vlada predložila. To pre svega govore članovi 1. i 11, prema njima Agencija treba da postane i potpisnik ugovora o prodaji preduzeća, tako da imamo situaciju da Agencija, pored toga što inicira, kontroliše prodaju preduzeća, sada postaje i jedini ovlašćeni potpisnik tog ugovora, tako da socijalni korpus u preduzeću, menandžment, poslovodstvo, sindikati postaju puki objekat prodaje preduzeća od strane Vlade.
Smatramo da Agencija za privatizaciju nije ni kadrovski, ni organizaciono osposobljena za takav posao.
Prošle godine smo usvojili izmene Zakona o preduzećima, Agencija je dobila u nadležnost da na sve značajnije odluke u društvenim preduzećima daje saglasnost. Možda to i nije sporno, ali je u praksi izazvalo dosta čekanja od strane preduzeća na neke suštinske odluke.
Time smo stavili veliki broj preduzeća i menadžera sprske privrede van funkcije, da čekaju birokratska rešenja od strane Agencije, pa moram još jedanput da kažem da nije ni kadrovski ni organizaciono sposobna da se bavi time.
Takođe, u članu 3, gde se govori o produženju roka za privatizaciju, smatramo da rok nije trebalo da se produži zato što treba da bude oročen, nego je trebalo Agencija i Ministarstvo za privatizaciju da se bolje organizuju i da privatizaciju završe u dogovorenom roku.
Što se tiče kolektivnih ugovora, u članu 6. govori se da preduzeća ne mogu da potpisuju kolektivne ugovore u kojima se povećavaju plate zaposlenima. Smatramo da je i na taj način subjekt privatizacije stavljen u nepovoljan položaj, pa čak i u nezakonsku poziciju, jer potpisivanje kolektivnih ugovora reguliše Zakon o radu.
Ovo nije prvi slučaj da zakoni nisu usaglašeni međusobno i sa Ustavom Republike Srbije.
Takođe, u istom članu se govori da Agencija može da obustavi privatizaciju preduzeća. Daje se blanko poverenje Agenciji da pod nekim okolnostima, mada se one u ovom zakonu ne konkretizuju, može da dozvoli obustava privatizacije. To je jedno veliko ovlašćenje i to će da doprinese daljem zaostajanju privatizacije.
Što se tiče člana 14, koji govori o produženju roka od 18 meseci za ostvarivanje prava radnika od 30% kapitala - tu možemo da se složimo, iako smo mi bili za to da ostane 60%, jer smatramo da je Zakon o privatizaciji usvojen 1997. godine mnogo povoljniji za radnike. Da je on ostao na snazi, mi bismo sada već imali skoro 90% privrede privatizovano.
Možemo da podržimo i član 20, koji govori o promeni procenata podele iznosa dobijenog za prodaju preduzeća.
Nema sumnje da je bilo neophodno da se menja Zakon o privatizaciji. On mora i dalje da se menja. Međutim, nije dobro što Vlada i njeni eksperti ne žele da sarađuju sa ostalim zainteresovanim u procesu privatizacije, a to su, pre svega, poslodavci, eksperti i ostali nezavisni, jer sa okruglim stolovima, na kojima se samo pojavljuju ljudi iz Ministarstva sa naručenim pitanjima, nećemo daleko stići.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Dobrosavljević.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, teško je govoriti o Zakonu o privatizaciji a posmatrati ga izolovano, dakle mimo ostalih struktura sistema koje treba da na neki način definišu državu koja prolazi kroz tranziciju.
Zakon o privatizaciji, hteli to mi ili ne, ne može se nikako posmatrati izolovano, bio on najbolji na svetu, imao gomilu grešaka ili ne - on se mora posmatrati u okviru ambijenta, miljea kao slike društva što kreće putem kojim srpsko društvo u ovom trenutku kreće.
Da bismo na adekvatan način posmatrali tranziciju i privatizaciju u okviru nje, moramo videti nekoliko stvari koje čine ambijent. Prvo, zakonodavni, institucionalni; zatim efekte same tranzicije na celokupnu privredu našeg društva, i dalje, moramo videti kakvi su postefekti same tranzicije. Šta činiti od trenutka kada tranzicija ispuni svoj prvobitni zahtev?
Posmatrajući druga društva u tranziciji, moramo doći do nekoliko zaključaka, koji se mogu komparativno primeniti na naš sistem. Prvo i osnovno, u srpskoj privredi u ovom trenutku nemamo dovoljno izgrađenih institucija, a u srpskom društvu zakonodavni sistem, koje bi mogli na adekvatan način da prate sam proces svojinske transformacije.
Čitav niz zakona, neophodnih da na pravi način proprate privatizaciju, mi u ovom trenutku nemamo. Nemamo adekvatno knjigovodstvo, zakon o obligacionim odnosima kakav treba, nemamo sekundarno tržište kapitala da u ovom trenutku odgovori potrebama moderne srpske privrede.
Poznato je, a na kraju krajeva to je pokazalo iskustvo i drugih zemalja u tranziciji, da institucionalni okvir, da zakonodavni okvir može jedino na adekvatan način propratiti samu privatizaciju.
Pokazalo se još nekoliko stvari - šta Vlada Srbije, kao glavna u nadgledanju i sprovođenju procesa privatizacije, čini sa onim preduzećima i firmama koje tek treba da dođu na dnevni red privatizacije. Šta se radi na menadžmentu, šta se radi na poboljšanju ekonomske efikasnosti tih preduzeća i šta se radi da bi se poboljšali privredni preferencijali i performanse preduzeća što tek treba da dođu u fazu privatizacije?
S druge strane, ostaje veliko pitanje - šta će se činiti sa preduzećima i firmama koje neće naći kupce, ostaće u vlasništvu države, gde će biti dominantan državni kapital? Šta činiti sa njima? Poznato je u savremenom svetu, između 18 i 30% kapitala se nalazi u okviru javnog sektora, odnosno državnog kapitala. Nekada sama po sebi privatizacija ne daje konačan odgovor na ekonomsku efikasnost. Podsetiću vas na jednu prostu stvar - krajem 80-tih privatizovana je železnica u Britaniji. Ona jeste postigla ekonomsku efikasnost, ali nije odgovorila zahtevima britanskog društva u tom trenutku.
Danas je najveća žalba u Britaniji upravo na gomilu železničkih nesreća koje se dešavaju, kao i na to što su ukinute mnogobrojne železničke linije, one koje su i te kako imale svoje opravdanje za građane Velike Britanije.
Ključno pitanje glasi - kakva je strategija Vlade Srbije, odnosno kakva je strategija našeg društva (ne bih to ovde vezao direktno samo za Vladu Srbije) prema onim preduzećima koja će ostati u državnom vlasništvu?
Ostaje sledeće pitanje - šta činiti sa novcem od privatizacije? Najlakše je taj novac uvesti u budžet, ali zašto nismo iskoristili primer Turske krajem 80-tih godina prošlog veka? Podsetiću vas da je Turska najveći deo svog novca od privatizacije, izvršene krajem 80-tih godina, investirala u infrastrukturu, i to je stvorilo prirodne predispozicije da turska privreda bude jedna od ekspanzionih krajem 90-tih godina prošlog veka.
Pored svega toga, ostaje još nekoliko pitanja, ali jedno je pre svega ključno - šta je učinjeno na stvaranju ambijenta, odnosno šta je učinjeno na stvaranju preduzetničkog duha u okviru naše zemlje i srpskog društva, šta je učinjeno da se jedan veliki broj ljudi, budući srednji sloj u ovoj zemlji, ohrabri da učestvuje u preduzetništvu, da krene putem tržišne privrede?
To je nekoliko pitanja od bitnog značaja za proces tranzicije, iz kojih se sama po sebi privatizacija ne može posmatrati. Na kraju, ali ne najmanje važno, postoji jedna od stvari koja je pre svih ostalih, a to je svedruštveni konsenzus o tome kakva će biti tranzicija u ovoj zemlji.
Petog oktobra, septembra i decembra 2000. godine, imali smo politički konsenzus o tome kakve treba da budu političke i institucionalne promene u našem društvu. Mi nikada nismo, za razliku od Češke, napravili društveni konsenzus o tome kakva treba da bude tranzicija. U Češkoj je to bilo, u Poljskoj, na kraju krajeva u Sloveniji, u nekim drugim zemljama takođe.
Naravno, postoji ta predrasuda da političke suprotnosti i politički antagonizmi u ovoj zemlji sprečavaju veći stepen stranih investicija i veći priliv stranog kapitala u ovu zemlju. Međutim, nekoliko iskustava zemalja koje nisu bile iz istočne Evrope, tipa Španije nakon Franka, Južnoafričke Republike za vreme aparthejda ili Italije nakon Drugog svetskog rata, pokazuje da stabilnost političkih sistema nije toliko bitna, koliko su bitne institucije same zemlje, ambijent i preduzetnički duh.
U tome je suština za uspešnost jedne države u procesu privatizacije i u procesu tranzicije. Nekoliko ekonomista, dobitnika Nobelove nagrade, svojevremeno, 90-tih godina, u pismu Borisu Jeljcinu, za vreme tranzicije u Rusiji, naglasili su jednu drugu stvar, a to je ne toliko privatna svojina, a ona jeste bitna zato što se istorijski pokazalo da privatna svojina postiže najveću efikasnost u tržišnoj ekonomiji, nego pre svega konkurencija, koja je sama suština tržišne privrede i slobodnog tržišta.
To je suština onoga što bi trebalo da bude tranzicija u Srbiji - podsticanje konkurencije i ohrabrivanje što većeg broja ljudi da se upuste u preduzetničke vode.
Na kraju, ne najmanje važno, Srbija se danas nalazi u vrlo ozbiljnom trenutku. Ne spadam u one koji će reći, što gore za Srbiju, to bolje za političke grupacije koje se nalaze danas na suprotnom polu Vlade Republike Srbije. Naprotiv, kao što nisam bio radostan zbog Miloševićevih grešaka, ne mogu biti radostan ni zbog grešaka Vlade Srbije, jer mi ovu zemlju nismo dobili da bismo je u našim međusobnim suprotnostima i našim međusobnim sukobima doveli u isti položaj kakva je bila i za vreme Slobodana Miloševića.
Mi smo ovu zemlju nasledili od naših predaka, treba da je ostavimo našim potomcima, kao ozbiljnu, uređenu zemlju, da stvorimo ambijent da dođe do izražaja suština tranzicije, a to je povećanje društvene proizvodnje i blagostanje naroda.
To je sama bit tranzicije i privatizacije, koje treba u Srbiji da se odvijaju. Ne možemo se pomiriti sa tim da Vlada Srbije, da klijentela što je stekla bogatstvo za vreme bivšeg režima u ovom trenutku izvrši na srpskoj privredi prvobitnu akumulaciju kapitala; njoj nakon toga nije cilj politička, nacionalna i državna sudbina ove zemlje, već samo njihovo lično bogatstvo. To je ono što ova privatizacija i što tranzicija u Srbiji ne sme da dozvoli.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.

U obrazloženju izmene i dopune ovog zakona stoji rečenica da je Zakon o privatizaciji donet radi bržeg privrednog razvoja i socijalne stabilnosti.
Ovo obrazloženje bi možda bilo za nekoga diskutabilno, da nismo čuli ministra kako obrazlaže sve prednosti donetog zakona.
Pa, reče ovako: stabilnost privrede ogleda se u tome - građani Srbije, niste ili gotovo niste imali struju dok nije bivši član SPO-a došao za ministra za privatizaciju; pa, ide i dalje - građani Srbije, možda ste u ranijem periodu nešto i radili, možda ste i primali neki dinar, možda ste i imali neku crkavicu, ali sada kada sam ja došo ovde kao reformator, e sad nemate ništa.
Šta su dokazi za to - protekli period. Kako ministar analizira efekte privatizacije? Kaže: u proteklom periodu 300 miliona evra (nije nego 360 ministre, a 60 kasnije treba da pristigne; dobro pazim šta vi govorite, jer očekujem da se jednog dana ponovo vratite u SPO i budete koalicija) oprihodovano, a u ranijem periodu 30 miliona maraka. Gledajte, isti ministar i mnogi predstavnici Vlade su ubeđivali građane Srbije da u proteklom periodu finansijski efekat od privatizacije treba da bude najmanje milijardu evra.
Mi srpski radikali smo vam govorili, Vojislav Šešelj je sa ove govornice rekao - mi prihvatamo privatizaciju, ali kada izglasate zakon morate poštovati pravila igre po kojima će se dalja utakmica odvijati, morate se pridržavati tih pravila. Niste slušali, ministre. Niste slušali, kao što ga ni oni u Hagu ne slušaju, za koje je rekao da su obučeni kao inkvizitori, a vi se i ponašate i radite kao oni, ali sad to nije tema.
Šta ste uradili? Prva izmena i dopuna zakona - promena pravila igre. Prvo pravilo koje ste promenili je u tome što ste rekli - produžava se rok privatizacije. Kako reaguju potencijalni kupci? Sa nevericom, sa rezervom. Šta će biti sledećeg puta? Ponovo ćete nešto promeniti nekom izmenom i dopunom zakona i gde će se ljudi naći? Naći će se na ledu, neće znati šta će. Ova vlada menja pravila, stavlja izmene i dopune kako joj padne na pamet.
(Nerazumljivi komentari iz sale.)
Bitno je da si ti lepa, a pametna pogotovu.
Kad su se pravila narušila prvi put? Prvi put, gospodo, kada ste počeli svoje privatne kalkulacije da sprovodite u procesu privatizacije. Jedan od primera za to je Beočinska fabrika cementa.
Sada ovom izmenom i dopunom, pošto ste upali u sopstvene zamke, tražite veću samostalnost agencije. Zašto veću samostalnost agencije? Udarili ste glavom u zid kada je bila u pitanju šećerana u Crvenki. Tada ste videli da ste se zapetljali u svoju kombinatoriku. Sad tražite veću samostalnost. Kakav je efekat? Krajnji efekat će biti poražavajući. Kakvo će obrazloženje biti; biće - bolja budućnost, samo da se tranzicija završi i samo da mi dovedemo do kraja taj proces tranzicije.
Gospodo, tako ne može. To su dva bitna pravila. Ne možete vi veću samostalnost imati. Mi smo vas tada upozoravali - privatizacija mora da bude kratka, pravedna i pravična, a vi ste počeli sa svojim privatnim kombinacijama.
Sledeće, ovu izmenu i dopunu obrazlažete tehničkim pojednostavljenjem i u tome novi raspored sredstava oprihodovanih od privatizacije, pa kažete - autonomnoj pokrajini pripadaće 50%. Neće, gospodo. Autonomnoj pokrajini od današnjeg dana, kada donose svoj novi ustav, pripadaće onoliko koliko oni žele sami, koliko američki lobisti odrede, a vi ćete da saopštite srpskoj javnosti - nismo imali izbora, pretili su nam sankcijama, morali smo to da prihvatimo.
Ova pojednostavljenja bih prihvatio da ste stavili u isti rang i Grad Beograd, kao što stavljate autonomnu pokrajinu. Po svim parametrima isti su Grad Beograd i autonomna pokrajina, i po privrednom razvoju i po izdvajanju Grad Beograd je viši, ali niste stavili, nego ste ga stavili u okvire lokalne samouprave.
Vi, gospodo, morate da vodite računa šta radite. Ovo je najveće bogatstvo Srbije, koje vam je na raspolaganju. Vi ste odavno počeli da prodajete robu koja je i te kako vredna za Srbiju, počeli ste sve patriote da prodajete Haškom tribunalu.

Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo izmene i dopune Zakona o privatizaciji. Ovo je moralo i ranije da se desi, jer privatizacija  po vašem zakonu nije dobra.
Kada smo prvi put usvajali ovaj zakon ministar Vlahović reče - ovo je istorijski zakon i od njega se očekuje da donese blagostanje zemlji. Prodadoste ono što je vredno u zemlji a blagostanja nema. Sve je gore nego što je bilo. Zakon je stvarno istorijski.
Mi smo očekivali da ćete pre nego što bilo šta pokušate da menjate u ovom zakonu podneti izveštaj - koliko je preduzeća prodato, gde su otišle pare od prodaje preduzeća, koliko je para došlo u budžet od privatizacije, kako je napravljena raspodela, gde su utrošena sredstva, kako rade preduzeća koja su privatizovana.
Vi ovaj izveštaj niste podneli, ali ćete to morati da uradite. Da li ćete to učiniti pred ovom skupštinom ili pred novom, sasvim je svejedno. Za ovo ćete jednom morati da podnosite račune. Dosta ste kritikovali Zakon o privatizaciji koji smo mi doneli, ali istina uvek izađe na videlo.
Sva preduzeća privatizovana po našem zakonu posluju dobro, nijednog radnika nisu otpustili, imaju dobre lične dohotke, dok na drugoj strani preduzeća privatizovana po vašem zakonu imaju sledeće rezultate - ostalo je bez posla 100.000 radnika, u mnogim preduzećima radnici uz vašu pomoć ne primaju plate i po šest i više meseci, ministar Vlahović najavljuje uvođenje stečaja za oko 50% velikih preduzeća. Pare od prodaje preduzeća nisu otišle u razvoj privrede, krpe se rupe u budžetu, novac se koristi za dnevne potrebe, a prodaćete preduzeća i od toga neće biti mnogo vajde.
Ministar Vlahović je pred ovom skupštinom obećao javnost u radu. To je tačno, jer aukciju prenosi televizija. Ali, na drugoj strani je obezbeđena tajnost kod novca koji se dobija od prodaje preduzeća. Ako bi sve bilo javno, mnogo je. Kada smo kod javnosti, kod aukcije, ovo što se radi, strašno je. Sedi nekoliko ljudi sa kartončićima, jedan čita cifre...
(Žagor.)
Da li može Milka da dođe za govornicu da govori?

Molim vas da ne ometate govornika.

Jedan čita cifre, oni dižu kartončiće, tras, tras, čas jedan diže karton, čas drugi i za pet minuta ode firma. Kad na kraju pitaš ko je kupio, za koga je kupio ili kako se zove kupac - ništa se ne zna. Ono što su radnici stvarili i po 40-50 godina proda se a da niko iz preduzeća ne može ništa, nit da utiče na to, niti da zna nešto o tome.
Građani često kažu da ministru Vlahoviću ni otac ne bi dozvolio da u Srbiji prodaje šta hoće, a da nikom ne podnosi račune. Biće sigurno podnošenje računa, ali biće kasno. Građani ministra Vlahovića ne doživljavaju kao ministra za privatizaciju, već kao ministra za stečaj i rasprodaju.
U članu 20. tačka 2. predviđeno je u zakonu da 50% sredstava od prodaje preduzeća ide za finansiranje razvoja privrede na području Srbije. Bilo bi ispravno i pravednije da u ovom članu zakona stoji - 50% sredstava izdvojiće se za razvoj privrede na području opštine sa čijeg područja je preduzeće koje je prodato.
Šta se postiže ovim predlogom? Ravnomeran razvoj na celom području Srbije, razvoj sredine iz koje je prodato preduzeće, otvaranje novih radnih mesta u toj sredini.
U suprotnom, zaustavićemo razvoj malih sredina. Sledeće pitanje koje treba razrešiti jeste privatizacija malih preduzeća do 50 radnika. Ukoliko se radnici izjasne da hoće da kupe svoje preduzeće, onda im to treba ustupiti po knjigovodstvenoj vrednosti, bez aukcije i licitacije.
Na kraju, želim da vas opomenem da vodite računa o privatizaciji, jer u Bugarskoj je sprovedena privatizacija. Od 28 stručnjaka koji su radili na privatizaciji 25 je uhapšeno i da ne bude ona narodna - igra mečka kod čičinih.