Vrlo kratko. Mene raduje da proces privatizacije teče javno, da o njemu svi govore. Ne samo poslanici u poslaničkim klupama, nego je čitava javnost okupirana ovim procesom i to je zaista ogromna novina uopšte za procese u tranziciji, jer obično su, a i naša praksa u prethodnom periodu govori da je privatizacija tekla daleko van očiju javnosti i niko nije znao ni ko je kupac, ni kolika je ostvarena cena, ni kolika investicija itd.
Drugo, radi javnosti, Agencija za privatizaciju i Ministarstvo redovno šalju svoje izveštaje, zajedno sa svim ugovorima o toku procesa privatizacije. Poslednji decembarski izveštaj je otišao 15. januara u Skupštinu Srbije i on može da bude dostupan svakom narodnom poslaniku, osim ako narodni poslanik neće da ga pogleda. Onda je to njegov problem. Dakle, ne treba iznositi neistine za ovom govornicom, da narodni poslanici nemaju mogućnost da dobiju uvid u sve zaključene ugovore, u kompletan tok provatizacije u Srbiji.
Sledeće što sam hteo da kažem, treba razlikovati sumnje i zakonitost. To što neko sumnja da privatizacija nije obavljena u skladu sa propisima, to nije automatski osnov za izricanje presude da je privatizacija nezakonita. Privatizacija, odgovorno tvrdim, teče u skladu sa zakonom, koji ste vi poslanici ogromnom većinom usvojili u junu mesecu 2001. godine, poštujući pri tome sva pravila regulisana uredbama o tenderskoj i aukcijskoj privatizaciji.
Tačno je, još jednom ponavljam, da ima onih kojima privatizacija ne odgovara i ponoviću radi istinitosti: to su lobiji direktora društvenih preduzeća; oni žele da ostanu bez ikakve kontrole, da nastave sa pljačkom društvenog kapitala kroz komercijalne transakcije; jer, neka mi se samo jedan pravi razlog nađe zašto je privatizacija u Srbiji nakon 10 godina sprovođenja dala mršave rezultate, pa nakon 10 godina, 2001. godine smo imali svega 5% ukupnog društvenog kapitala privatizovano. Zašto je privatizacija permanentno zaustavljena, zbog toga da bi paralelno sa tim tekla komercijalna, siva privatizacija ili čitaj - pljačka društvenih preduzeća.
Prema tome, ne treba ovde praviti jadikovke za prošlim modelima jer su nam dali rezultate sa kojima niti jedna zemlja ne bi mogla da se ponosi, nego treba sagledati šta je urađeno u prethodnom periodu. Privatizacija Beočinske fabrike cementa, svih cementara i svih šećerana, obavljena je u skladu sa zakonom.
Niko od potencijalnih kupaca niti jednom nije sprečavan da kupi dokumentaciju, da ode u preduzeće, da dá veću ponudu. Niko nije na aukcijama sprečavan da kupi dokumentacju, da izađe i licitira preduzeće. Jednom sam rekao i ovde hoću javnosti da ponovim, svako ko misli da je preduzeće prodato jeftino neka izađe i neka da veću cenu, a ne da priča i jalovo kritikuje nešto što se dešava pred očima javnosti.
Svakog ko hoće da dá veću cenu lično ću na leđima odneti do mesta gde se aukcijska privatizacija obavlja. Naravno, osim ako ima 200 kila. Njega neću nositi. Tu ćete na javnoj aukciji imati slučajeva: da se preduzeće prodaje po 100 puta većoj ceni od početne cene, za 6, 7, 20 miliona evra; da se preduzeće prodaje za 300, 500 ili 1.000 dinara. Ako neko misli da je jeftino i da su time radnici oštećeni, zašto ti radnici nisu skupili 1.000 dinara i platili kapital svog preduzeća. Nije moguće da 5, 10 ili 15 njih nema 1.000 dinara da naprave konzorcijum i kupe svoje preduzeće.
Reći ću vam jedan primer. Fabrika "Bečej" iz Bečeja, početna cena 2.000 dinara, nije bilo kupaca, a pet radnika zapošljava. Ni tih pet radnika nije htelo da kupi svoju firmu i to me je obradovalo, jer su dobro postupili; razmišljaju tržišno, znaju da bi kupovinom te firme dobili samo dugove, samo obavezu da vraćaju nešto što je neko drugi ostavio, što je zadužio preduzeće, što ga je u prethodnom periodu tokom sprovođenja slavne besplatne privatizacije opljačkao; jer se privatizacija, zvanična, legalna, nije dešavala, a ilegalna, kroz sive komercijalne kanale, i te kako se dešavala u prethodnih 10 godina.
Dakle, firma za 2.000 dinara, bez kupaca. Imali smo slučaj da po sto puta početna cena ode, jer postoji konkurencija. Ako neko kaže - mi nismo za to da Vlada ima komandnu privredu; a onda kaže - mi smo za instituciju tržišta; a onda kaže - ali smo za to da unapred odredimo kolika je cena nekog preduzeća, onda to nije dovoljno da se položi jedan semestar na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. To je pobrkana ekonomija između administrativne i tržišne, za koju se neko, navodno, deklarativno zalaže.
Tržište je, još jednom kažem, vrhovni sudija koji određuje vrednost robe. Bitno je da ni jedan kupac nije sprečen da izađe da licitira, da izađe sa najpovoljnijom ponudom i da se sve odvija pred očima javnosti, da su informacije svima dostupne, kao što su i vama ovde dostupne sve informacije o privatizaciji svakog preduzeća. Imate ih i ako vas interesuje, pogledajte, ako vas ne interesuje, mi vas ne možemo naterati da čitate izveštaje koje vam šaljemo.
Gospodo, nema nikakve sumnje da je privatizacija cementara i šećerana obavljena u skladu sa zakonom i da je u svemu dosledno, od prvog dana do poslednjeg, poštovan zakon i da su poštovane uredbe. Ako ste toliko zabrinuti za privatizaciju ovih preduzeća, zašto ne pitate radnike u tim preduzećima, zašto ne pitate sindikate; oni su predlagali svoje članove tenderske komisije ne da bi privatizacija na kraju bila, kako vi kažete, van očiju, van znanja javnosti, van znanja zaposlenih u preduzeću, nego da bi oni bili aktivno uključeni.
Svi mi ovde znamo da nema uspešne privatizacije bez aktivnog učešća subjekta privatizacije. Na tome ćemo insistirati. Sindikati i radnici su i do sada, a i od sada će biti uključeni u sve faze procesa privatizacije i najposle, što je najvažnije, u odlučivanje o tome koja je ponuda najbolja.
