Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ili su pojedine političke stranke naglo izgubile hrabrost pa se sada plaše navodnih telefonskih poziva, ili tako nešto nije tačno, pošto su do sada učestvovali u privatizaciji. Na osnovu ličnog iskustva tvrdim da tako nešto nije tačno, da ne postoje nikakvi telefonski pozivi, da se sve privatizacije obavljaju u skladu sa zakonom.
U toku prepodnevne rasprave sam pozvao narodne poslanike da nam pomognu bilo kakvom činjenicom da unapredimo proces privatizacije, da ga ubrzamo i da one nepravilnosti koje eventualno postoje otklonimo. Svaki ugovor o privatizaciji koji je organizovan u ovom društvu nalazi se u republičkom parlamentu. On se može staviti poslanicima na uvid, a sve drugo je politički nekorektna kritika koja možda ima smisla ukoliko se razmišlja o stranačim pozicijama, ali to nema mesta u ekonomiji.
Što se tiče pomenutog člana, pitanje učešća subjekta privatizacije u procesu privatizacije, odnosno njegovo pojavljivanje u ugovoru, veoma je komplikovano i vezuje se sa statusom društvene svojine, odnosno pravom raspolaganja društvenom svojinom. Mi smo u okviru našeg poslaničkog kluba imali raspravu upravo o tom amandmanu, pošto je jedna stranka parlamentarne većine podnela amandman koji manje ili više ide u istom pravcu u kome i ovaj postojeći.
Pozivajući se na dugu pravnu praksu - o tome su vođene stručne rasprave još pre deset godina, konkretno 1992. godine, postoji jedan veoma kvalitetan tekst objavljen na tu temu - zaključili smo da je nemoguće da se predmet privatizacije pojavljuje u procesu potpisivanja ugovora, jer u tom činu on zapravo postaje vlasnik pomenute imovine, jer se na takav način on definiše ukoliko je subjekt privatizacije. Naveli smo i primere opstrukcije privatizacije, upravo od menandžmenta. Ovim mi otklanjamo tu vrstu mogućnosti.
Koja je uloga države tu? Država je prisutna kroz agenciju, agencija sprovodi privatizaciju. Da li to znači da je država, praktično, vlasnik državne imovine? U svim situacijama u kojima država mora da interveniše u tim segmentima, ona se definiše kao odgovorna za tu društvenu imovinu, ne kao vlasnik, ali ona je za to odgovorna. Iz te odgovornosti proizilazi njeno pravo da ona učestvuje u procesu promene tog vlasništva.
Što se tiče primera koji su pominjani "Crvene zastave", fabrika koje navodno propadaju ili kojima je propadanje namenjeno kako bi bila obezvređena njihova vrednost, mogu reći da je "Zastava" proizvela u februaru mesecu 1.700 automobila, sklopila izvanredan ugovor sa partnerima iz Egipta o izvozu 400 automobila.
Da li to nešto znači u konceptu svetske industrije, svakako ne, ali u svetlu onoga što je bila karakteristika te fabrike prethodnih 12 godina, svakako da, jer je to najveća mesečna proizvodnja od 1992. godine. Na nivou od godinu dana, to je 25.000 vozila. Na nivou izvezenih vozila, to je oko 5.500. Mi mislimo da to nije malo, da je to dobar korak.
Što se tiče stranog partnera, predlažem da nađete bolje. "Zastava" se ne privatizuje, ona formira zajedničko preduzeće sa partnerom iz inostranstva, u trenutku u kome bankrotira "Fiat", prodaje se "Alfa romeo", "Folksvagen" i "Pežo" zatvaraju svoje fabrike, "Reno" u Turskoj zatvara svoje fabrike, "Dojče telekom" duguje 65 milijardi evra, francuski telekom pet milijardi evra, u jednom danu propadaju svetske megakompanije, kao što su "Endron", "Voltkom", "Sviser". Ekonomska realnost je bitno drugačija od one koju političari što nas kritikuju žele da predstave.
Dakle, radnicima Kragujevca treba ponuditi alternativu. Ta alternativa je - prihvatite uslove koji su zajednički definisani. Ti uslovi su veoma jasni: potpisani su ugovori, vrši se restitucija tog preduzeća; ali hajde da kažemo da to preduzeće nije bilo sjajno onog trenutka kada smo mi u februaru izabrali Republičku vladu; da nije u februaru 2001. godine proizvodilo 1.700 automobila i izvozilo 400, čak i u Egipat; da su bili mnogo loši uslovi poslovanja i mnogo veće obaveze i da ta fabrika ima svoju šansu ukoliko se nastavi sa onom politikom koja se sprovodi danas.
Da li postoji neki bolji strani partner? Nije se pojavio. Možda nam je želja da to bude "Mercedes", "Audi", "BMV", ali oni, gospodo, nisu za tako nešto zainteresovani. Zbog čega? Zbog toga što je prevaziđen tehnološki proces u toj fabrici, problematično tržište i velike obaveze. To je naša stvarnost. Ovo je dobar put i mi ćemo na ovom putu ostati.

Da li se još neko prijavljuje za reč o ovom amandmanu?
Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vlahović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, potpuno je tendenciozno reći, iako je objašnjeno u uvodnom izlaganju da to nije namera, da Vlada želi da izbaci subjekte privatizacije iz procesa privatizacije. Vrlo dobro smo rekli koje su naše namere predlaganjem ovog člana zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Potpisivanje ugovora je pravni čin, gde strane potpisnice razmenjuju međusobna prava i obaveze. Juče sam rekao vrlo jasna prava, vrlo jasne obaveze kupca i vrlo jasna prava i obaveze Agencije za privatizaciju. Do sada, niti jedno pravo, niti jedna obaveza, niti je preuzimana, niti je dobijao subjekt privatizacije.
Sa pravnog aspekta se postavlja pitanje da li je potreban potpis subjekta privatizacije? Naravno da nije, ali to ne znači da se subjekt privatizacije eliminiše iz procesa privatizacije, pošto je subjekt privatizacije od samog početka pa do kraja ovog procesa prisutan. Kako? Tako što koncipira investicioni program, tako što koncipira socijalni program.
Izvinjavam se ako je ovo dosadno da ponavljam, ali očigledno niste dobro razumeli ono što sam juče rekao. Tako što se koncipiraju, pored socijalnog programa, drugi uslovi koje potencijalni kupac mora da prihvati.
Tako što predstavnik subjekta privatizacije učestvuje u tenderskoj komisiji i donosi odluku o tome ko je izabrani kupac sa najboljom ponudom; tako što još jedan predstavnik subjekta privatizacije, na predlog reprezentativnih sindikata, takođe učestvuje u tenderskoj komisiji i donosi odluku o tome ko je kupac.
Tako što subjekt privatizacije priprema aukcijsku dokumentaciju i prisustvuje aukciji, neposrednom činu realizacije završne faze aukcijske privatizacije. Ko tu onda eliminiše subjekta privatizacije? Niko.
Ne brinite, privatizacije će, i pored ove promene, i ubuduće biti potpuno javne, potpuno transparetne i vi ćete ponovo redovno, kao što ste i do sada, dobijati izveštaje, redovne mesečne izveštaje o toku privatizacije. Dobijaćete sve ugovore i imaćete prilike, nadam se, da izađete sa konkretnim argumentima, a ne sa jednom generalnom pričom o tome da proces privatizacije u Srbiji ne teče na način kako je to definisano, pre svega, osnovnim načelima zakona. Podsetiću vas još jednom, osnovna nečela zakona su: jednakost potencijalnih kupaca, javnost, transparetnost, tržište koje reguliše kolika je vrednost kapitala.
Što se "Zastave" tiče, zaista je groteskno da ovde čujemo žalopojku, plač za sudbinu "Zastave", upravo od onih koji su "Zastavu" u decembru mesecu 2000. godine, kada je Vlada u januaru 2001. godine preuzela ovu veoma odgovornu funkciju, doveli do tog nivoa da proizvodnja nije postojala, da je "Zastava" bukvalno bila pred stečajem. Podsetiću vas da smo mi prošle godine, iako će neko reći da je mala proizvodnja "Zastave" od 12.000 proizvedenih i prodatih automobila, ostvarili rekordnu proizvodnju od 1992. godine.
Gospodo draga, imali ste prilike da od 1993. do 2001.godine restrukturirate i rešite problem "Zastave", prodate je i napravite svetski automobilski gigant, a umesto toga vi ste "Zastavu" srozali na najniži mogući nivo. "Zastava" danas funkcioniše dobro, sa traka silazi najmanje 100 automobila mesečno (žagor), lapsus, 100 automobila dnevno. Kada funkcioniše "Zastava" radi i "21. maj", kada radi "Zastava" radi još čitav niz kooperanata sa 200.000 zaposlenih radnika. Kada radi livnica u Beogradu, radi Industrija motora "Rakovica", kada radi IMR radi IMT.
Gospodo, te kapacitete vi ste doveli dotle da budu na najnižem stupnju njihovog razvoja u istoriji, a mi ih vraćamo nazad, tako što država odgovorno, aktivno učestvuje u njihovom restrukturiranju. Priča kako se Vlada upliće u privredu, kako je stvorena komandna privreda i da treba prepustiti sve tržištu, može da bude objašnjena ovim propalim sistemima, pogrešnom ekonomskom politikom u prošlosti. Naravno da nema restrukturiranja bez direktnog učešća države.
Prema tome, promenom ovog člana zakona subjekt privatizacije još angažovanije učestvuje u procesu privatizacije kroz sva tela koja sam prethodno naveo. Najposle, ako smatrate da je subjekt privatizacije, zbog toga što nije učestvovao, oštećen u realizaciji definisanja socijalnog programa, molim vas, onda navedite konkretno, gde je to kupac prekršio obaveze. Podsetiću vas još jednom, imate ogromnu bazu podataka da konkretno pratite svaku pojedinačnu privatizaciju zajedno sa Agencijom. Pogledajte koje su obaveze kupci preuzeli privatizacijom ...

Gospodine ministre, upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.

Završavam. Uporedite sa realizacijom. To nije teško. Samo treba uzeti izveštaj, pročitati ga i onda na osnovu konkretnih akata i konkretnih informacija raspravljati o tome. Hvala.

Nema više prijava za reč o ovom amandmanu.
Na član 11. amandmanu su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Todorović, Marko Ćulibrk, Dragan Jovanović, Golub Rajić, Rade Bajić, Momir Radoičić, Đura Lazić, Živanko Radovančev, Slobodan Pavlović, Miomir Ilić, Zoran R. Anđelković i Joca Arsić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
U ime podnosilaca amandmana, reč ima narodni poslanik Marko Ćulibrk. Izvolite.

SPS je podnela amandman na član 11, mada se ministar Vlahović trudio da nam objasni, mislim da u tome nije uspeo, ne možemo da prihvatimo predlog da preduzeće, uprava, zaposleni i čitav taj socijalni kapital preduzeća ne bude iskorišćen u privatizaciji. Ne slažemo se sa tim da preduzeće postane samo puki objekat prodaje od strane vladine agencije ili Vlade.
Smatramo da takođe nije u redu da se napada menadžment u preduzećima, kao i da se ne proširi način privatizacije preduzeća. To se pre svega odnosi na dokapitalizaciju. Mislim da unutrašnju snagu u preduzeću - menadžment, sindikati, taj socijalni kapital, veze preduzeća sa ino-partnerima i partnerima iz zemlje - treba iskoristiti i dati im mogućnost da i preduzeće preuzme sudbinu u svoje ruke, a ne samo da zavisi od Agencije za privatizaciju. Moram da ponovim još jedanput, ona ni kadrovski nije sposobna da preuzme toliki teret na sebe. Smatramo da Vlada i Agencija preuzimaju previše rizika na sebe i da bi to trebalo da podele sa zaposlenima u preduzeću.
Takođe, smatramo da su nas prvo ovim zakonom oslobodili podele besplatnih akcija od 60% na 30%. Mnogo bi bilo bolje da je Agencija napravila berzu akcija, da su akcije podeljene besplatno radnicima kao što je bilo i da se kroz tržište na neki način odredi cena tih akcija i kapitala da bi se privatizacija što brže sprovela.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnika poslaničke grupe SPS.

Gospođo Mićić, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prosto ne mogu da razumem da sa ovoliko upornosti i energije naš uvaženi gospodin ministar Vlahović pokušava da nas ubedi da nismo u pravu kada podnosimo amandmane na izmene i dopune Zakona o privatizaciji.
Baš ni u čemu nismo u pravu. Predlažemo vam mogućnost da konzorcijum radnika kupi preduzeće po procenjenoj vrednosti, da ne ide na aukciju, da se ne takmiči, a vi odbijete. Mi vam kažemo, ne može Agencija da prodaje društveni kapital, jer nije ona vlasnik i nije ovlašćena ni po jednom zakonu, a vi kažete, ne može da se prihvati taj amandman.
Mi vam kažemo, omogućite i tim radnicima u preduzećima što se restrukturiraju da dođu u posed bilo kog procenta akcija, a vi kažete, ne može u tim preduzećima, nema kapitala. Kao da se preduzeća mogu restrukturirati bez radnika i kao da radnici, odnosno stručnjaci sami po sebi nisu kapital preduzeća.
Mi vam kažemo, ne valja smanjivanje članova komisije za aukciju sa pet na tri člana, preciziramo da treba da ima bar dva predstavnika sindikata aktuelnih u preduzeću; vi kažete, ne može, pitajte sindikat, oni se slažu. Pročitamo pismo sindikata i vidimo da se ne slažu, ali vi ste uporni.
Vrhunac, vi kažete, nema nikakvog razloga da preduzeće koje se privatizuje bude potpisnik ugovora o prodaji tog preduzeća. Gde ima to na svetu da onaj ko se prodaje bude isključivo predmet prodaje, da radnici budu predmet prodaje, da budu klasična roba, pa ni po Marksu nije tako, iako se ministar Vlahović jedan dan pozvao i na njega. Nemoguće je, ljudi, napraviti konsenzus po tom pitanju, ukoliko nema i te treće strane.
Agencija predstavlja državu, kupac predstavlja kapital koji kupuje preduzeće, a ovlašćeno lice preduzeća mora da predstavlja subjekt privatizacije, koji ne sme da bude samo predmet u svemu tome. Zašto, gospodo, ne sme da bude predmet? Zato što imamo prodaju 70% kapitala, 30% kapitala je po pravilu u vlasništvu zaposlenih, koji po ovom zakonu imaju pravo na besplatne akcije.
Da li ima neko ovde uverenje da tih 30% radnika ama baš ništa ne predstavlja, da ne mogu da budu u komisiji i da ne mogu da potpišu ugovor, ako ni zbog čega drugog, da overe jednu pravnu radnju koja se desila u postupku prodaje, da je neko postao vlasnik, da je sve bilo O Kay po zakonu, potpisuje i ta treća strana i ne vidim ni jedan problem u svemu tome, ukoliko se o tome želi razmišljati na način koji jeste u interesu, ako hoćete, i ubrzane privatizacije. (Iz sale: Joco, komunistički gledaš.)
Mogu da gledam kako god hoćeš, kolega Marinkoviću, ali ovo je istina. I ne vidim zašto se toliko energije ulaže da se ama baš sve što danas ovde za ovom govornicom predložimo, u najboljoj nameri, čak i da se ubrza privatizacija, da se poveća cena subjekata koji se prodaju, vi to jednostavno lagano odbijate, sa obrazloženjem koje jednostavno ne stoji.
Molim vas, gospodine ministre, razmislite još malo i prihvatite činjenicu da u ovom poslu ipak postoje tri strane. Rekli ste Agencija, a mi smo to osporavali. U redu, vi to niste prihvatili. Neka je Agencija, neka zaključuje ugovor, imate kupca, u redu je, naravno da mora biti kupac. Šta je sa onim ko se prodaje, nije to mrtav kapital, nije reč samo o prodaji, postoje tamo neki ljudi koje neko mora da zastupa i koji moraju da overe situaciju u svemu tome.
Njegovo pravo je da učestvuje u privatizaciji i on to sasvim sigurno čini ako na početku privatizacije ima inicijativu. U ugovoru samo treba da konstatuju da li se to što su oni rekli u startu u dokumentima, u aktima i javnim oglasima ispunjava. Dakle, to je suština potpisa subjekta privatizacije.
Ako vi pod subjektom privatizacije isključivo podrazumevate direktora nekog društvenog preduzeća, ko će eventualno po vašoj ideji da zloupotrebi čitavu priču, to je nešto drugo. Pod subjektom privatizacije ne podrazumevam njega, nego bar tih 30% akcija, odnosno radnike koji jesu vlasnici tih akcija i po ovom zakonu. Doduše, vi kažete do 30%, ali o tome ćemo malo kasnije razgovarati. U tome je suština.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, zatim narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić, pa narodni poslanik Tomislav Nikolić.