Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Petu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.

Obaveštavam vas da prema službenoj evidenciji sednici prisustvuju 173 poslanika.

Molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.

Konstatujem da imamo kvorum za rad i kvorum za odlučivanje, pošto je u sali prisutno 160 narodnih poslanika.

Sprečeni su da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stevan Lilić, Dušan Budišin, Jelena Milenković, Aleksandar Stefanović, Radoslav Veselinović, Borivoje Drakulović, Slobodan Pavlović, Boško Ničić i Branimir Trajković.

Pozvani su da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije.

U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.

Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno odredbama Poslovnika, potrebno je da odlučimo o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku.

Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog zakona o javnom informisanju, koji je podnela Narodnoj skupštini 3. aprila 2003. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 137, protiv 23, nije glasalo 24, od ukupno 184 prisutna narodna poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila ovaj predlog.

Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog zakona o republičkim administrativnim taksama, koji je podnela Narodnoj skupštini 4. aprila 2003. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 107, protiv 55, nije glasalo 25, od 187 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila ovaj predlog.

Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća, koji je podnela Narodnoj skupštini 4. aprila 2003. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 105, protiv 26, nije glasalo 58, od 189 narodnih poslanika.

Saopštavam da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog zakona o izmenama Zakona o akcizama, koji je podnela Narodnoj skupštini 4. aprila 2003. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 106, protiv 26, nije glasalo 56, od 188 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Vlada Republike Srbije predložila je da Narodna skupština po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije, koji je podnela Narodnoj skupštini 4. aprila 2003. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Za 108, protiv 23, nije glasalo 58, od 189 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Narodni poslanik Siniša Mitrović, na osnovu člana 86. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se spoji rasprava o Predlogu zakona o republičkim administrativnim taksama, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća, Predlogu zakona o izmenama Zakona o akcizama i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije.

Stavljam na glasanje ovaj predlog o spajanju rasprave o tačkama koje sam navela.

Za 108, protiv 58, uzdržan jedan, nije glasalo 24, od 191 narodnog poslanika.

Saopštavam da je Narodna skupština prihvatila predlog narodnog poslanika Siniše Mitrovića o spajanju rasprave o tačkama od 3. do 6.

Saglasno odredbama Poslovnika Narodne skupštine, sve tačke prihvaćene po hitnom postupku uvršćuju se u dnevni red sednice po redosledu njihovog predlaganja, odnosno prihvatanja i o njima će odbori i Vlada podneti izveštaje u toku trajanja sednice.

Pošto smo se izjasnili o predlozima za hitan postupak, molim narodne poslanike da se izjasnimo o dnevnom redu sednice u celini.

Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Za 109, protiv 76, nije glasalo 10, od 195 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Pete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o javnom informisanju, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

2. Predlog zakona o planiranju i izgradnji, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

3. Predlog zakona o republičkim administrativnim taksama, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

4. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

5. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, koji je podnela Vlada Republike Srbije,

6. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije, koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O JAVNOM INFORMISANjU (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Vera Marković, zajedno Branislav Grubački i Novica Đurašković i zajedno Svetlana Stojanović, Vladimir Andrić i Vukosav Tomašević.

Amandmani koji budu podneti do početka pretresa biće vam naknadno uručeni.

Primili ste izveštaje Odbora za kulturu i informisanje i Zakonodavnog odbora.

Na sednici Odbora za kulturu i informisanje mišljenje je izdvojio narodni poslanik Joca Arsić, član Odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 90, ukupno vreme za raspravu iznosi pet časova i da se ono raspoređuje prema poslaničkim grupama, srazmerno broju narodnih poslanika.

Molim predstavnike poslaničkih grupa da predaju listu sa prijavljenim narodnim poslanicima, koji žele da učestvuju u raspravi o ovoj tački dnevnog reda.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Pitam, da li predstavnici predlagača - profesor dr Žarko Korać, potpredsednik Vlade i Branislav Lečić, ministar kulture i javnog informisanja - žele reč? (Da.)

Reč želi potpredsednik Vlade, gospodin Žarko Korać. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, zakon o javnom informisanju koji imate pred sobom predstavlja sistemski zakon od velike važnosti za našu zemlju. Zakon se tiče osnovnih prava i ljudskih sloboda, a to je da budemo informisani. Nema demokratskog društva i stabilne demokratije bez vrlo jasnih prava, zajamčenih zakonom o informisanju i na neki drugi način; tj. oni postoje tamo gde su zagarantovana prava i slobode javnog informisanja.
Poslednji zakon koji smo imali o javnom informisanju donesen je 1998. godine i on se može smatrati zakonom protiv slobode informisanja. Godine 2000, promenom vlasti, taj zakon je suspendovan, sa izuzetkom 16 njegovih članova koji su se ticali, pre svega, registracije medija.
U 19. veku Srbija je dobila svoj prvi zakon o informisanju, a to naravno nije bio zakon o informisanju, već zakon o izdavaštvu. U njemu se nalaze odredbe koje regulišu ovu oblast. Tokom proteklih godinu i po dana imali smo prilike da čujemo često u našoj javnosti stavove da Srbiji nije potreban zakon o informisanju, da je najbolji onaj zakon u kome nema nikakvih ograničenja ili što kraći zakon. Mislim da je praksa poslednjih godinu i po dana ubedljivo pokazala koliko je potreban ovakav zakon kakav poseduju sva demokratska društva.
Podsetio bih samo na način kako je zakon pripreman. Ovaj zakon je nastao tako što je Vlada Srbije poverila grupi nezavisnih novinara i pravnika, a oni su u okviru Medija centra stvorili grupu koja je veoma dugotrajno i ozbiljno radila, u saradnji sa čitavim nizom stručnjaka u evropskim zemljama i specijalizovanim delovima evropskih institucija, kao što su Savet Evrope, OEBS i neke slične.
Njihov rad i veliki broj javnih rasprava dao je vrlo dobre rezultate, ali smo došli u situaciju da je ova grupa bila sastavljena od dva dosta nejednaka dela po obrazovanju. Pravnici su imali predlog za neka rešenja, a novinari za druga. U našoj javnosti postavljaju se često dva pitanja: da li je ta grupa uspela da se dogovori - 80-90% stvari su se dogovorili; drugo što je bitno, u finalnoj verziji su se pojavile razlike, ali i pored njih mi smo još neko vreme sačekali da vidimo da li će možda doći do nekog spora.
Znate, isključivi razlog što se ovaj zakon radio oko 15 meseci, to je naša želja da ne arbitrira Vlada, nego sami novinari, ljudi iz medija i pravnici. Znači, izrazito demokratski smo postupili i verovatno je ova dugotrajna javna rasprava jedan od uzroka što je ovaj zakon u konačnom obliku tek pre nešto više od mesec dana upućen Skupštini Srbije.
Nešto bih rekao o samom zakonu. Ovaj zakon se u velikoj meri oslanja na neku našu dosadašnju praksu, naša iskustva i negativna i pozitivna, ali pre svega on je u skladu sa članom 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i sloboda, koji kaže: "Svako ima pravo na slobodu izražavanja. To pravo obuhvata slobodu mišljenja i slobodu dobijanja ili saopštavanja informacija i ideja bez mešanja državnih vlasti i bez obzira na granice, što ne sprečava države da preduzeća u oblasti radiodifuzije, filma ili televizije podvrgnu režimu dozvola". Dakle, to je taj čuveni član 10. koji garantuje pravo na slobodu informisanja.
Naravno, moram da uputim one koji se često pozivaju na ovaj član, da on ima i stav 2, a ova konvencija ima i član 8. Stav 2. smo naveli u obrazloženju zakona, a kaže da postoje određene obaveze i odgovornosti u ovom procesu. Član 8. je veoma važan, ovde nije citiran, a bazično štiti pravo ličnosti da bude zaštićena od klevete i dezinformacija.
To je bila suština našeg posla, kako da se uravnoteže dva različita prava: jedno i preče pravo je da ljudi budu informisani; drugo, takođe objektivno postoji na osnovu ljudskih prava, da ljudi budu zaštićeni od povrede ugleda, klevete i dezinformacija. Mi smo se nedvosmisleno opredelili, pre svega, za zaštitu slobode informisanja, ali smo vrlo ozbiljno poveli računa i o zaštiti ljudi, njihovog ugleda, javnog lika.
Sa tog stanovišta često smo nailazili na neka nerazumevanja, iako su i prethodni zakoni podrazumevali pravo na odgovor, a mi smo to pravo razradili, želim da vas uputim na član 57. i 19 ograničavajućih uslova da se ne objavi odgovor, ali nesumnjivo odgovor se objavljuje kada se iznese ne kvalitativan sud, nego materijalna činjenična neistina u odnosu na bilo kog građanina ove zemlje.
Mnogi ljudi u medijima nisu shvatili zašto bi onda odgovor morao da bude na istom mestu i u istom obimu kao i informacija kojom se narušava vaš ugled ili nešto drugo. Tu se potcenjuje kakve se štete čoveku mogu učiniti objavljivanjem neke neistine i mene lično iznenađuje da ima ljudi koji žele ovu vrstu neodgovornosti, da se čovek može blatiti ne putem nekih procena, nego iznošenjem netačnih činjenica.
Znači, ovde se samo govori o činjeničnim, a ne o vrednosnim sudovima; oni su naravno pravo novinara i postoje drugi postupci predviđeni ovim i drugim zakonima da neko može tražiti naknadu štete ili se na drugi način kompenzovati. Toliko što se tiče člana 57.
Moram da kažem da ovaj zakon prvi put kod nas reguliše šta mediji ne smeju da rade, stvari koje se do sada praktično nisu navodile, kao što je zloupotreba maloletnika, pornografija, govor mržnje; neke stvari preciznije, a neke su prvi put eksplicitno ovim zakonom zabranjene; to su neke civilizacijske tekovine, posebno demokratskih zemalja.
Rekao bih na kraju, ne dajući preveliki uvid jer mislim da je o nacrtu ovog zakona bilo dosta reči u našoj javnosti, da je ovaj predlog zakona naišao na podršku odgovarajućih evropskih institucija. Samo bih dodao, možda je moglo i to da vam bude uz materijale upućeno, ali to nije praksa ove skupštine, da je stručnjak za medije koga je Savet Evrope angažovao, a on je inače učestvovao u ranijim konsultativnim fazama ovde kod nas, dao vrlo pozitivnu konačnu ocenu ovog predloga zakona, da je zakon urađen u skladu sa onim što su evropska očekivanja i praksa.
Rekao bih još da su izjave, bolje ikakav nego nikakav, duboko uvredljive za ljude koji su radili na ovom poslu jako dugo. Konačno, moje lično mišljenje, ovaj zakon daje solidan pravni okvir da se kod nas garantuje sloboda informisanja i zaštite sami učesnici tog procesa, novinari, ljudi iz medija, ali naravno i sami građani kojima je pre svega informisanje upućeno.
Moram da kažem da smo uradili još jedan prateći zakon. To je zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. Poštovani poslanici, možete ga naći na veb sajtu Ministarstva informisanja, sada se zove medija. Znači, ko god želi može da ga vidi. Taj zakon je vezan za ovaj.
Mi ćemo ovde, unapred da kažem, usvojiti amandman da u ovom zakonu stoji da je zagarantovano pravo svakome da dobije određenu informaciju. Napravljen je čitav zakon, on je iskorak dalje, o tome ćemo govoriti kada se pojavi pred Skupštinom ovde i pred vama, a garantuje informaciju od javnog značaja. Taj zakon je upućen svim građanima, ne samo medijima, ali je bitan pre svega za ljude iz medija.
U ovom trenutku ovo je naš Predlog zakona, čini nam se, primeren za naše društvo. Mislim da ovaj zakon štiti jednu od najvažnijih ljudskih sloboda. Čini nam se da će ovaj zakon na neki način staviti tačku na medijsku džunglu prisutnu u ovom trenutku, bar što se tiče informisanja. Uvodi red i odgovornost, ali i zaštitu novinara i učesnika.
Ovaj zakon po prvi put jasno i eksplicitno reguliše pravo na zaštitu izvora informacija. Novinar neće morati da kaže, pod određenim uslovima, izvor njegove informacije; to pravo je civilizacijsko dostignuće. Time je novinar višestruko zaštićen upravo zbog slobode informisanja. Može da dođe u situaciju da ima tačnu i važnu informaciju, a želi da zaštiti svoj izvor da ne odgovara za informaciju koju je dao.
Poštovani narodni poslanici, nadam se i siguran sam u to da ćete sa dužnom pažnjom o ovom zakonu razgovarati. To što u ovom trenutku raspravljamo o ovom zakonu jeste iz želje da što brže donesemo ovaj zakon jer on predstavlja iskorak dalje u razvoju za sve nas, u razvoju našeg društva i demokratskih sloboda u našem društvu, stvaranje zakonskog osnova da imamo moderan sistem informisanja. Naravno, praksa i sve ono što će nastati na ovom zakonu je nešto drugo, ali svakako zakon će u velikoj meri odrediti karakter naše medijske prakse i prava, sloboda u oblasti informisanja u mesecima i godinama koji su pred nama.
Na kraju, samo jednu rečenicu. Niko nije rekao da je zakon savršen. Uvek se može nešto dodati i oduzeti. Moram da kažem da je bilo amandmana koji izgledaju krajnje razumno i što se mene tiče, unapred vam kažem da ću neke od amandmana, a možda i priličan broj amandmana koje sam do sada video, veoma ozbiljno u ime Vlade pogledati. Mislim da je učinjen napor od strane narodnih poslanika da vrlo pažljivo pogledaju ovaj zakon i daju neke vrlo zanimljive i po meni vrlo konstruktivne predloge kako ovaj zakon da se poboljša. Hvala lepo.

Zahvaljujem predstavniku predlagača, potpredsedniku Vlade, gospodinu Žarku Koraću.
Pitam, da li žele reč izvesioci nadležnih odbora?
Gospodin Ivan Andrić, predsednik Odbora za kulturu i informisanje? (Ne.)
Da li gospodin Bojan Pajtić želi reč? (Ne.)
Da li narodni poslanik, koji je izdvojio mišljenje na sednici odbora, želi reč?
Ima reč narodni poslanik Joca Arsić. (Pet minuta za izdvojeno mišljenje.)

Poštovane koleginice i kolege, na Odboru za kulturu i medije, koji je promenio ime, izdvojio sam mišljenje iz nekoliko razloga.
Prvo, ono što je mene motivisalo da izdvojim mišljenje i da se ne složim u svemu sa predloženim rešenjima datim u ovom zakonu; pre toga, dobro je što je konačno došao na dnevni red ove skuštine. Posle pauze od nekoliko godina, posle suspenzije Zakona o informisanju i vakuuma koji je trajao ili, kako to pravnici vole da kažu, interregnuma od nekoliko godina, konačno je pred nama zakonski tekst koji je predložila Vlada; kako je to rekao potpredsednik Vlade obrazlažući ovaj zakon, iz dve varijante što su prethodile ovom rešenju, nađen je kompromis kao kvalitetnije i bolje rešenje.
Ne može da se osporava sve u ovom zakonu. Ima rešenja koja se mogu podržati, ali i naših amandmana da se popravi ovaj tekst zakona tamo gde rešenja nisu kvalitetna i moguće je naći bolja u interesu novinara, zaštite javnosti i onih o kojima se u novinama i elektronskim medijima govori.
Moja primedba je da ovaj zakon ne reguliše čitavu paletu medijskih činjenica, koje su sastavni deo medijskog prostora, nije do kraja razrešen i ne sadrži sve elemente koji treba da regulišu odnose u medijskoj sferi.
Zakon se do kraja ne bavi javnim glasilima i novinama, već dosta zaštitom vladajuće garniture od istih tih novinara i njihovih glasila, bez obzira o kojoj vladajućoj garnituri se radi, jer je vlast promenljiva.
Takođe, zakonom treba da bude obuhvaćena i pravna regulativa o satelitskoj i kablovskoj televiziji. Mislim da je ova sfera potpuno propuštena, a da smo bili svedoci da se preko raznoraznih satelitskih i kablovskih programa prenose neselektivno i potpuno voluntaristički emisije koje su nas bombardovale ovih dana raznim informacijama o potrebi vođenja rata u Iraku, putem prenošenja stranih javnih glasila kojima je to bilo u medijskom interesu.
Takođe mislimo da RTS ne može da se isključi iz ovog zakona, jer RTS, pored toga što treba da postane javni servis, treba da bude u interesu ne samo građana, već i države Srbije. Sigurno je da treba da bude servis svih građana, ali treba da bude i servis preko koga će se plasirati ono što je državni interes kao informacija, kao ideja ili potreba za širim medijskim prostorom koji obuhvata RTS.
Imam primedbu na kaznenu politiku, kako je najavljeno, trebalo je da bude promenjena. Ona je dosta radikalna. Kazne se kreću od minimalnih pet hiljada do milion dinara. Mislimo da je taj raspon suviše širok i da su poslednje mere od milion dinara preoštre i prestroge.
U članu 99. je predviđeno da javna glasila, čiji su osnivači društveno-političke zajednice, opštine, moraju da se transformišu u roku od 12 meseci od donošenja ovog zakona. O tome smo podneli amandman. Mislimo da će obrazloženje uz amandman biti daleko kvalitetnije. Samo ga pominjem ovde.
Želim da kažem još nešto. Neprimereno je da ovaj zakon, koji treba da bude demokratska tekovina, donosimo u vreme vanrednog stanja. To je moja najoštrija zamerka vremenu u kome donosimo zakon. Nije primereno da se u vanrednom stanju ovakav zakon donosi, koji pledira da bude demokratski. Kad smo toliko čekali, mogli smo da sačekamo još određeno vreme. Hvala lepo.

Pitam da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Žarku Obradoviću, samo jedno kratko obaveštenje. Zakazala sam za sutra sastanak sa šefovima poslaničkih grupa u 10,00 časova u mom kabinetu, pošto ću biti odsutna sa sednice danas.
Ima reč narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe SPS-a.

 Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici i gospodine Korać, Socijalistička partija Srbije smatra da je loše i neprihvatljivo da se zakon o javnom informisanju razmatra i usvaja u uslovima vanrednog stanja, koje je uslovilo i proizvelo brojna ograničenja baš u oblasti informisanja.
O ovom zakonu se priča više od dve godine. Prethodni zakon je ukinut, prema objašnjenjima DOS-a, navodno jer je bio prepreka ostvarivanju Ustavom zagarantovane slobode štampe i drugih oblika javnog informisanja i slobode javnog izražavanja mišljenja.
Vreme je pokazalo da je zakon primarno ukinut radi ispunjenja predizbornih obećanja DOS-a, a ne iz potrebe obezbeđenja slobode javnog informisanja, jer Vlada se suštinski ove tri godine nije trudila ili nije našla za shodno da predloži novi zakon o javnom informisanju, iako je sve ovo vreme donošenje zakona u ovoj oblasti urgentni zadatak Vlade.
Vlada nije žurila iz prostog razloga što je u protekle dve godine na različite načine, preko Biroa za informisanje Vlade Republike Srbije, Zakona o ekstraprofitu i na druge načine postala apsolutni gospodar medijskog prostora Srbije i vlasnik informacija.
Potvrda tome je i ponašanje formalno nezavisnih privatnih medija, a u tome su prednjačili Pink, BK televizija i brojni štampani mediji koji su se u protekle dve godine prosto utrkivali da prenesu iz krugova bliskih Vladi i vladajućem DOS-u odgovarajuće informacije, po pravilu afirmisanje rezultata Vlade i DOS-a i anatemisanje svih drugih, a posebno Socijalističke partije Srbije i njenih članova.
Za analize, argumente, činjenice, odgovore nije bilo mesta. Razumljivo je da u takvim uslovima Vlada nije preterano žurila sa novim zakonom, a vanredno stanje svakako zbog pojedinih ograničenja nije pravo vreme da se ovaj zakon usvaja.
Drugo, Socijalistička partija Srbije smatra da je loše što je oblast javnog informisanja, svesno od strane Vlade, razbijena na više delova, u više zakonskih projekata, koji se, umesto u isto vreme i u paketu, usvajaju kad koji, što više doprinosi haosu u ovoj oblasti. Zakon o radiodifuziji je već usvojen pre više meseci, a ovaj zakon će biti usvojen ovih dana. Ostaje zakon o dostupnosti informacija, zakon o telekomunikacijama, što Vladi daje široke mogućnosti za arbitrarnost i direktnu i indirektnu kontrolu medija.
Treće, smatramo da je takođe loše što se zakon razmatra bez direktnog prenosa i mogućnosti građana Srbije da direktno vide i čuju šta stranke opozicije misle o ovom predlogu zakona. Proveravali smo više puta za vreme vanrednog stanja i rasprave u ovom parlamentu šta se i koliko prenosi od stavova predstavnika opozicije. Gospodine Korać, čast izuzecima, a reč je o jednom ili dva medija od 15-20, koji su formalno akreditovani i prenose ove sednice Skupštine na posredan način, ali gotovo niko ne objavljuje ni jedan stav opozicije, Socijalističke partije Srbije ili bilo koga drugog, čak ni šta je stav neke partije, a kamoli šta je neko pojedinačno u izlaganju izrekao, koristeći normalno odredbe Poslovnika Narodne skupštine.
Neki novinaru su nam, gospodine Korać, iskreno rekli da oni i pošalju odavde informaciju, ali da urednici odbijaju da objave bilo šta što se ne uklapa u koncepciju lista. Naravno, to je apsolutno politički. Zato kažemo da je loše što nema direktnih prenosa. Paradoksalno je, ali istinito, pričamo danas o javnom informisanju, a nema direktnih prenosa zasedanja Skupštine.
U takvim uslovima, priznaćete, licemerno i nestvarno zvuče odredbe zakona koje kažu da je javno informisanje slobodno, ne podleže cenzuri, niko ne sme ni na posredan način da ograničava slobodu javnog informisanja, slobodan protok informacija, mišljenja itd, a sve je suprotno.
Stav Vlade će svi znati, jer će se to jedino i preneti, vaše reči danas izgovorene. Stav opozicije niko ili gotovo niko neće moći čuti, jer je to odraz sadašnjeg stanja i dogovor utvrđen na svakodnevnim brifinzima u Vladi Republike Srbije.
Znači, ovaj zakon unapred obeležavaju negativno tri činjenice: da se donosi u vreme vanrednog stanja, da se usvaja bez direktnog prenosa, znači mogućnosti građana Srbije da čuju stavove predstavnika opozicije i da ga je u skupštinsku proceduru potpisom uputio potpredsednik Vlade Republike Srbije koji je i ministar unutrašnjih poslova. To samo po sebi govori o demokratskom karakteru ovog zakona, jer ima dosta odredaba koje su problematične.
Predlog zakona je u mnogim odredbama neprecizan, voluntaristički, podložan različitom tumačenju, nekada i kontradiktoran, nedorečen. Brojna pitanja od značaja za javno informisanje uopšte nisu pomenuta. Uprkos ranije izrečenim obećanjima Vlade da zakon o javnom informisanju neće sadržati nikakva ograničenja ni zabrane, ovaj predlog zakona ih je pun, što ukazuje na cilj predlagača za vlastitom zaštitom od novinara i javnih glasila. Socijalistička partija Srbije takav predlog zakona ne može podržati.
Više je primera apsolutno prisutne arbitrarnosti koja otvara prostor za zloupotrebu prava u oblasti javnog informisanja. Šta znači formulacija u članu 3. da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Šta znači - pažnjom primerenom okolnostima? Ništa, to jest ono što novinar, urednik i vlasnik tog vlasnika naume.
U članu 9. prava na zaštitu privatnosti nosilaca državnih i političkih funkcija su ograničena srazmerno opravdanom interesu javnosti u svakom konkretnom slučaju. Ko procenjuje taj srazmerno opravdani interes javnosti? Novinar, urednik, vlasnik, država, ko je taj? Ako ovaj član primenimo na našu trenutnu situaciju dobili bismo verovatno potpuno kontradiktorne stavove o tom opravdanom interesu javnosti.
Ako je suditi po građanima, a mi iz Socijalističke partije Srbije to podržavamo, potrebno je da danas, sutra, prekosutra, kada se ukine vanredno stanje, novinari istraže i saopšte javnosti ko je od političara, tzv. biznismena ili trećih lica u poslednjih godinu, dve, tri, pet bio u kontaktu sa kriminalcima koji su optuženi za ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije, gde su se sastajali, u kojoj ulici, u kojoj zgradi, na kojim mestima. Te informacije bi same po sebi dale odgovore na mnogo širi krug pitanja nego što se to danas postavlja. Neko drugi može proceniti, na osnovu ovakve formulacije, šta je interes javnosti i to zaustaviti.
Formulacija iz člana 44. u pogledu objavljivanja informacija iz privatnog života znači da se ona može objaviti ako je lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje? Kakva je vrsta ponašanja uslov za objavljivanje i ko to procenjuje?
Slaba tačka zakona jeste načelna i nepotpuna odredba vezana za zabranu monopola u oblasti javnog informisanja. Monopol se može sprečiti samo ograničenjem procenta do kog osnivač može da učestvuje u vlasništvu novina, radija, televizija i drugih javnih glasila. To je izuzetno važno, ne samo radi zaštite pluralizma i ideja, kako se navodi u Predlogu zakona, već u određenim slučajevima zaštite državnih i nacionalnih interesa. Kod osnivača zakon ne reguliše pitanje dokazivanja porekla novca koji može da bude i prljav novac. Svuda u svetu je to izuzetno značajan deo zakona.
O delu zakona koji se odnosi na zabranu distribucije informacija, znači od 16. do 24. člana, ne treba mnogo govoriti, jer sam po sebi dovoljno govori o karakteru ovog zakona. Čudi da nije obuhvaćena satelitska televizija, pošto smo imali situaciju da su posredstvom TV satelita neke domaće stanice direktno prenosile programe Sky Nenjs-a i CNN-a, koje su propagirale rat i podsticale nasilje.
Zašto Vlada to pitanje nije regulisala; smatra da ne treba ili ne sme da to uradi, s obzirom da može izazvati međunarodne posledice.
Deo zakona koji se odnosi na novinare i profesionalno udruženje novinara je nepotpun i kontradiktoran. Novinari su ovde između neba i zemlje. U jednom stavu se kaže da mu ne može prestati radni odnos ako njegovo mišljenje protivureči uređivačkoj koncepciji javnog glasila, znači ako ne pritivureči onda može, a odmah u sledećem da mu ne može prestati radni odnos zbog odbijanja da izvrši nalog koji protivureči uređivačkom karakteru javnog glasila. U ovoj situaciji naravno da se zna čija je starija. Starija je urednikova i vlasnika lista i on će odlučiti šta je to uređivačka koncepcija.
Događaji u Iraku su to potvrdili baš na primeru novinara Pitera Arneta. On nije dovodio u pitanje karakter, odnosno rat kao način ostvarivanja interesa SAD-a, ali je doveo u pitanje način izvođenja tog rata i dobio otkaz.
Pretpostavka nevinosti; ovo je dobar član, ali u vezi njega postoji jedan mali problem. Ovakav kakav je u našim uslovima ne vredi jer se ne primenjuje. Ako ovaj član ostane ovakav, bez bilo kakvog dodatka, ne važi u uslovima vanrednog stanja. Podsetiću vas, jedne dnevne novine su donele naslov "Ubijali za potrebe SPS-a". Ne samo da je istrgnuto iz sadržaja, a ta informacija ministarstva mi smatramo da je skandalozna i apsolutno neprihvatljiva, nego je novinar uzeo sebi za pravo da u naslovu kaže ono čega nema u sadržaju. Nastaviću kasnije. U svakom slučaju, Socijalistička partija Srbije misli da ovaj zakon nije dobar.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika predlagača želi reč?
Ima reč narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo jedan kratak osvrt na izlaganje jednog od predstavnika Vlade, gospodina Žarka Koraća, a ministra Branislava Lečića nema. Govorili smo o tome kada se donosio Zakon o ministarstvima da treba ponovo birati ministra informisanja, jer i ovo sada dokazuje da ministar Lečić nije u stanju da se bavi ovom problematikom.       
Ali, gospodin Korać je izneo kvalifikaciju da je prethodni zakon, koji je ukinut 2001. godine, bio zakon protiv slobode javnog informisanja. Sama ocena dovodi u pitanje odluke jedne skupštine. Prethodna skupština donela je takav zakon i ne može sada ova skupština da ga na takav način ocenjuje.
Promeniće se sastav ove skupštine, doći će neki drugi ljudi u ovu skupštinu, pa zamislite, nakon pet-šest meseci do godinu dana, kažemo: ovaj zakon, donet ove godine, bio je zakon protiv slobode javnog informisanja. Jednostavno, ne ide. Postoje organi u ovoj državi koji se bave tim pitanjima, a Skupština snosi odgovornost, naravno političku ili neku drugu, o tome kakve zakone donosi. Niko ne može da ih preispituje, sem javnosti, koja će o svemu tome što mi radimo jednoga dana dati svoj sud na izborima.
Spomenuli ste član 8. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a taj član upravo omogućava i garantuje pravo ličnosti da bude zaštićena od klevete. To je jedino što možete eventualno da stavite na dušu prethodnom zakonu, koji je pružao zaštitu ljudima od kleveta, kakvih je bilo sijaset u našem novinarstvu i sredstvima javnog informisanja. Ako hoćete da vas podsetim, jedna od tih je recimo bila ona informacija kako je dr Vojislav Šešelj ubio tj. zaklao Jovićevu ženu. Pa zamislite da tako nešto ostane nekažnjeno, da se tako nešto ne sankcioniše i ne nazove klevetom.
Ili, Čovićeve izjave da je za kampanju SRS potrošeno četiri miliona nemačkih maraka, a mi smo samo u ovoj kampanji potrošili 150 evra, platili jednu TV emisiju i benzin, troškove puta za tri vozila koja su išla po Srbiji. I onda, kad se ovako nešto pojavi u štampi, naravno tendenciozno, mora na neki način da bude sankcionisano.
Dakle, ovo što ste stavljali na dušu tom prethodnom zakonu, koji je po vama bio protiv slobode javnog informisanja, ne stoji. To ste i sami opovrgli u svom uvodnom izlaganju. Priznali ste u obrazloženju da u sferi javnog informisanja postoji haos, odnosno u medijskoj sferi postoji haos, i tu se zaista slažem sa vama, mada obrazloženje za donošenje zakona po hitnom postupku zaista nikako ne može da se prihvati, s obzirom da se pozivate na razloge zbog kojih smo došli u vanredno stanje i da biste sprečili nastajanje daljih štetnih tendencija i posledica po građane i njihovo pravo da budu pravovremeno i istinito informisani.
Ako hoćemo da budemo iskreni, nesporna je potreba da se donese ovakav zakon, kojim bi se uredila sloboda javnog informisanja, omogućilo slobodno formiranje i ispoljavanje mišljenja, kao i prava i dužnosti u obavljanju javnog informisanja, sloboda štampanja javnih glasila i proizvodnje i emitovanja radio i TV programa.
Nesporna je činjenica da od 15. februra 2001. godine, kada ste doneli Zakon o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju, vlada haos u ovoj oblasti i Vlada je, ako je već predložila ukidanje ovog zakona, trebalo istovremeno, ili bar u što kraćem roku, da se potrudi da Skupštini ponudi novi zakon. Međutim, dve godine čekamo na takav zakon i to samo pokazuje da je Vladi bilo u interesu da se stvara haos u sferi javnog informisanja i da omogući sebi da sva sredstva javnog informisanja budu u funkciji izvršne vlasti.
Podsetiću vas da u Srbiji ima blizu 300 televizija, ne znam koliko ima štampanih glasila. Sve te televizije nastale su u proteklih 10-12 godina, a ne u protekle dve godine. Mnoge su televizije bile pod kontrolom lokalne samouprave.
Tamo gde je opozicija, gde ste vi godinama držali vlast, evo iz iskustva SRS mogu da vam kažem da nikada nismo mogli da gostujemo na tim lokalnim televizijama. Izuzetno možemo da gostujemo na privatnim televizijama, a već mesecima, a naročito od uvođenja vanrednog stanja, apsolutno nigde ne možemo da gostujemo.
To je sada stanje u javnom informisanju i to je taj pluralizam mišljenja i mogućnost da u sredstvima informisanja kažemo šta mislimo o pojedinim aktuelnim zbivanjima u zemlji, po svim pitanjima koja se tiču političkog života.
Mogu da pretpostavim i kakva će informacija otići posle ili u toku današnje sednice od strane novinara koji prate ispred svojih redakcija zbivanja u Narodnoj skupštini, jer već nedeljama u štampi i na televiziji možete da pročitate i da čujete samo to da je na dnevnom redu, evo danas Pete sednice Prvog redovnog zasedanja, kao prva tačka dnevnog reda Predlog zakona o javnom informisanju, da je potpredsednik Vlade, gospodin Korać, kritikovao prethodni zakon, da je afirmativno govorio o novom zakonu, a o tome šta je govorila opozicija, šta misli opozicija i svi poslanici ovde u Narodnoj skupštini koji pripadaju opoziciji, biće verovatno u jednoj, eventualno dve rečenice i mislim da je to osnovni razlog zbog čega danas, kada se ne prenose sednice Narodne skupštine, u vanrednom stanju razmatramo ovaj zakon.
I sada logički razmišljajte, vi ste, profesore Korać, psiholog i logika vam nije strana, koliko je to kontradiktorno i koliko je to nenormalno, zar nema javnost pravo i mogućnost da čuje šta mi ovde o jednoj tako važnoj sferi društvenog života, sferi javnog informisanja, mislimo i šta sadrži ovaj zaknon.
Imaćete vi jednu ili dve televizijske emisije, i vaši saradnici, verovatno će i ministar Lečić da ode na neku od televizija i da priča o zakonu, ali svi mi ostali nećemo moći nigde ništa da kažemo i to pokazuje pravu sliku. Sigurna sam da ni ovaj zakon neće doprineti boljem stanju u sredstvima informisanja od onog koje sada postoji.
Ne možemo da sporimo činjenicu da smo poslednjih nedelja, evo već duže od mesec dana, u vanrednom stanju, da je pritisak na medije ogroman, da Vlada ima izuzetan uticaj na sve medije, pogotovu na državne medije.
To što ima na državne medije može i da se razume, ali strahovlada nad privatnim i svim ostalima medijima ne može da se toleriše. Ima se utisak, obzirom na trenutak u kome se donosi, da se zakon donosi samo zato da produži stanje koje je već utemeljeno u poslednjih nekoliko nedelja.
Neću moći u 20 minuta da se osvrnem na sve ono što zakonu zameramo. Mi smo podneli preko 40 amandmana na zakon, na sve ključne tačke ovog zakona. Kada budemo govorili u pojedinostima, pokušaćemo da vam stavimo do znanja šta je to što nije dobro i što, eventualno, treba da se promeni, doradi, usavrši.
Imajući u vidu iskustva drugih zemalja, ako hoćemo malo da konsultujemo i uporedno pravo kod slobode štampe, u uporednom pravu su prisutne značajne razlike u određivanju sadržaja i granica ovog osnovnog prava. Neki ustavi se iscrpno upuštaju u regulisanje slobode štampe, drugi se zadovoljavaju samo utvrđivanjem principa slobode štampe i zabranom cenzure.
Recimo, ustavi Holandije, Španije, Danske odobravaju slobodu štampe u okviru slobode misli. Ustav Nemačke garantuje slobodu štampe i zabranjuje cenzuru. Vi kažete da je javno informisanje slobodno i u interesu javnosti, što zaista ne znam šta znači, jer javnost će odrediti šta je u njenom interesu. Ne postoji niko drugi ko bi u njeno ime mogao da određuje šta je u interesu javnosti da se nešto sazna.
Detaljne odredbe o slobodi štampe sadrže ustavi Grčke, Italije, Portugala. U Grčkoj se, recimo, cenzura smatra ipso iure ukinutom, a dopuštena je samo u izuzetnim slučajevima, iako je tužilaštvo dužno da u roku od 24 časa posle zaplene čitavu stvar iznese pred nadležno sudsko veće, koje će u roku od 24 časa, znači u izuzetno hitnom postupku, ukinuti ili potvrditi zaplenu. U Portugalu se izričito zabranjuje da televizije budu u privatnoj svojini. Dakle, vrlo šaroliko.
Mi nismo poštovali ni naš ustav; on u članu 46. jamči slobodu štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja; tu se kaže da građani imaju pravo da u sredstvima javnog obaveštavanja izražavaju i objavljuju svoja mišljenja, da je izdavanje novina i javno obaveštavanje drugim sredstvima dostupno svima i bez odobrenja, uz upis u registar kod nadležnog organa i da se organizacije radija i televizije osnivaju u skladu sa zakonom.
Vi ste ovde prekršili Ustav u tom smislu što, iako u obrazloženju pišete da čak i preduzetnik može da bude osnivač javnog glasila, iz zakona se to ne vidi. Pravno lice jedino može da bude osnivač javnog glasila. Tu ste prekršili Ustav, što niste dozvolili da i fizička lica budu osnivači javnih glasila, niti ima razloga da to ne bude tako.
Ustavom je zabranjena cenzura štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Niko ne može da sprečava rasturanje štampe i širenje drugih obaveštenja, osim ako se odlukom nadležnog suda utvrdi da se njima poziva na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog uređenja, narušavanje teritorijalne celovitosti, nezavisnosti Republike Srbije i tome slično; dakle, najviših vrednosti.
Samo u poslednjih mesec dana zabranjeno je izlaženje dva lista, "Nacional" i "Identitet", Televizija Leskovac kažnjena je sa 300.000 dinara, a ministar Lečić pre neki dan, nakon gostovanja Tomislava Nikolića na jednoj lokalnoj televiziji u Trsteniku, tražio je da mu se dostavi kaseta da bi je pregledao. Naravno, to se ne zove cenzura, ali naknadno mogu da se udaraju packe, što mislim da je i u redu, jer ne bi bilo loše da gospodin Lečić omogući nama radikalima da gostujemo na lokalnim televizijama, da sve te kasete uzima, pregleda i nađe odgovore na sva pitanja na koja sam ne može da pronađe odgovor.
Govorili ste o restriktivnosti u prethodnom zakonu i o tome da je on bio usmeren protiv slobode javnog informisanja. Htela bih da vas podsetim samo na jednu činjenicu - u kom je trenutku taj zakon donet. Ako se sećate, 1998. godine smo imali uveliko terorizam na Kosovu i Metohiji. Vi ste to zvali borba za demokratska prava. Sada valjda vidite koliko ste bili u zabludi.
U tom momentu smo tražili zakonom da se zabrani, obzirom da smo očekivali agresiju i svima nam je bilo jasno da je vrlo verovatno da dođe do agresije NATO pakta na našu zemlju, da se na neki način suzbije i onemoguće subverzivna delatnost koju su za svoj cilj imale strane radio stanice, kao što su bile "Dojče vele", "Slobodna Evropa", "France internationale" i njima slične. To ne može niko da nam zameri.
Ako ništa drugo, ovaj trenutak u kome se sada nalazimo, u kome ste vi mnogo rigoroznije prema domaćim sredstvima javnog informisanja postupali, mislim na vanredno stanje, barem je al pari onom stanju koje je bilo 1998. godine, znači stanju neposredne ratne opasnosti i 1999. godine, kada smo bili u ratnom stanju. Ko god hoće da bude iole objektivan, to mora da prizna.
Uostalom, svi zakoni se donose u odnosu na momenat u kome se država i društvo nalaze i imaju za potrebu da regulišu ili preduprede neke neželjene efekte. Pretpostavljam da je i ovde bila namera da se ova sfera života, odnosno javnog informisanja uredi na način na koji vi mislite da je najbolji, iako ste nam priznali da su 15 meseci na ovom zakonu radili neki pravnici, ne znam koji, i novinari.
Mi očekujemo da Vlada bude predlagač, a ne neko udruženje građana ili ne znam ko. Zna se po Ustavu ko može da bude predlagač zakona. Zato smatram da vi stojite iza ovog zakona, a ne udruženje nekih pravnika ili udruženje novinara. Ne sporim njihovu zainteresovanost za ove zakone i za rešenja iz ovog zakona, ali to je Vlada mogla samo da uzme k znanju, a nikako da dopusti da oni sami rade na izradi ovog zakona.
U poslednje vreme smo imali situaciju da na državnoj televiziji, na svim televizijama koje uglavnom pokrivaju područje cele države, slušamo ministre kako govore o svemu i svačemu, samo ne o onome što je u opisu posla njihovog ministarstva.
Trebalo bi već jednom da se u Vladi naučite da u ime Vlade može da govori samo predsednik Vlade, a da svaki ministar može da se kreće, u izjavama u javnosti, samo u okviru nadležnosti svog ministarstva. Onda nam se ne bi desilo da ministar Lečić priča o kriminalu i o tome ko je za šta odgovoran i ko je šta radio, niti da bilo ko od ministara daje takve paušalne ocene.
Verovatno da zbog toga ministar Lečić nije došao danas u Skupštini, da ne bi bio u situaciji da bude prozvan za sve to što je izgovorio. Moram da priznam da je gospodin Lečić odigrao najbolju ulogu u svom životu, ulogu ministra, i da se tek tada potvrdio kao glumac, ako nije u onoj reklami kada je reklamirao kožne jakne; ali to nam je što nam je, imamo Vladu eksperata.
Nemam zaista više vremena da se pojedinačno osvrnem na pojedina rešenja iz zakona; kažem, veliki broj amandmana smo podneli i u toj raspravi ćemo pokušati da vas dodatno ubedimo u to da zakon nije dobar i da mora da se popravi.
SRS u svakom slučaju neće glasati za ovaj zakon. Pretpostavka je da nećete uvažavati naše mišljenje kao ni do sada, a uverićete nas u dobre namere i u to da želite da javno informisanje bude slobodno i da bude u funkciji, kako vi kažete, javnosti, samo ukoliko ...
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
evo, završavam ... ubuduće u sredstvima informisanja aktivnosti svih političkih činilaca u ovoj zemlji budu barem onoliko srazmerno zastupljene koliko smo zastupljeni i u Narodnoj skupštini. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov, predsednik poslaničke grupe DSS, pa narodni poslanik Dragan Marković.

Poštovani narodni poslanici, potpredsedniče Vlade, pa konačno smo dobili Predlog zakona kojim se uređuje oblast javnog informisanja, s obzirom da smo pre nešto više od dve godine stavili van snage Zakon o javnom informisanju protiv koga smo u nekim ranijim vremenima svi bili, za koji smo govorili da je nedemokratski.
Imali smo nakon toga dve godine vremena da se jednostavno obezbedi divljanje na medijskom prostoru, uopšte u javnom informisanju u Srbiji. Bez kontrole su plasirane razne laži, razne informacije, a tu su prednjačili neki mediji koji su uvek bili bliski režimu, da li prethodnom, da li sadašnjem, jednostavno to je u ovim trenucima postalo gotovo neizdrživo.
DSS svakako je tražila i ranije da se raspravlja o Predlogu zakona o javnom informisanju, uopšte o zakonima kojima bi se uredila oblast medija - telekomunikacije, radiodifuzija, javno informisanje i naravno dostupnost informacija. To su neki preduslovi da bismo mogli da govorimo da smo država gde je uređen medijski prostor.
Mi smo do sada od strane tih režimskih medija bili zasipani raznim lažima; setite se samo one laži televizije "Pink", kada je predsednik Koštunica išao u Kinu, u državnu posetu, da je tu bio neki Brozov nameštaj, pa je plasirana ta laž, ona je ponovljena više puta; i upravo ovaj zakon omogućava to da se smeni. Setite se laži Biroa za komunikacije, vezano za prisluškivanje; afere Delimustafić; svih tih laži plasiranih od strane režimskih medija. U nekim razgovorima su određeni potpredsednici Vlade rekli - nama su potrebni ti mediji u ovoj fazi da bi se obračunali sa DSS-om, zato je jednostavno bila potrebna televizija "Pink", da bi se neko obračunao sa DSS-om, ali dobro.
Zato zakon o javnom informisanju nije donet ranije, jer se koristio taj haos na medijskom prostoru; ona reklama ANEM-a upravo odslikava divlji zapad na medijskom prostoru, kako se on u Srbiji definiše.
Mi u stvarnoj sferi informisanja imamo divlji zapad gde ne postoje nikakve granice, nikakva merila, ni dobrog ukusa, niti dostojanstva, ni bilo čega, već postoji merilo isto u skladu sa divljim zapadom - veži konja gde ti gazda kaže; tako su mnogi mediji vezali svog konja ispred Biroa za komunikacije Vlade Republike Srbije, tamo su očigledno pili i jeli i tako su i informisali.
Tu pre svega mislim na one medije tipa "Pinka". Ali, dobro, o njima ćemo verovatno govoriti nakon ovoga i oni će verovatno biti tema kada se budu pisali razni izveštaji, pravile razne knjige i kada budemo mogli da govorimo o onima koji su na nesreći ovog naroda stvorili medijske imperije.
Da se vratimo zakonu, još uvek imam jednu dilemu, s obzirom da je radna grupa eminentnih novinara i stručnjaka iz ove oblasti pripremala ovaj predlog zakona, juče i danas smo čuli da oni nisu konsultovani oko ove poslednje verzije zakona.
Konačno da čujemo šta je istina, da li su do kraja novinari i radna grupa bili uključen u izradu ovog finalnog teksta predloga zakona, jer neki novinari kažu - ovo je mnogo drugačije od onoga što smo mi predlagali, ovo nije ono što smo mi napisali, bilo je nekih izmena koje su rađene mimo radne grupe i to je nešto što bih od predlagača voleo da čujem.
Ima u ovom zakonu dosta odredbi koje se tiču procesnog prava, odnosno kojim se utvrđuje postupak pred sudom. Dobro je što će se svi postpuci po ovom zakonu voditi pred sudom, to neće biti kao u ranijim vremenima i to je dobro. Imamo nesrazmeran broj odredbi, više od pola zakona su procesne odredbe, što jeste čudno i ne bi trebalo da ima mesta u zakonu o javnom informisanju. Zakon bi morao da se bavi informisanjem, a ne procesnim odredbama. To je tu gde jeste i svakako je bolje od postojećeg stanja.
Ono što upada u oči, to je 31. član, gde se štiti ličnost koja može da bude predmet neke informacije i jedan član štiti novinare. To je jedna nesrazmernost.
Suština zakona o javnom informisanju je da se napravi neki balans između informacija koje treba i ne treba da budu dostupne javnosti. Znači, imamo sa jedne strane zaštitu lica koja su predmet informacije, a sa druge strane zaštitu novinara koji te informacije prenose, odnosno objavljuju.
Samo jedan član se bavi zaštitom novinara. Mi smatramo da tu zasigurno treba popraviti taj deo zakona i omogućiti novinarima da slobodnije i nezavisnije rade. Kada govorimo o nezavisnom radu, tu pre svega mislimo na blagovremeno i istinito informisanje. Nezavisno informisanje je posledica perioda u kome smo bili, gde je postojala stroga podela na režimske i nezavisne medije, a mi treba da krenemo da upotrebljavamo pojmove blagovremenog i istinitog informisanja, što je mnogo više u duhu sistema koji moramo da izgradimo.
Zato je taj jedan član koji štiti novinare možda nedovoljan i možda je ovo put ka nekoj autocenzuri koja treba da se uspostavi, gde će novinari iz straha, mogućnosti da se izgubi zaposlenje, iz straha da budu kažnjeni i oni i glasilo, krenuti putem autocenzure.
Zato je potrebno ove mehanizme jednostavno razraditi i primedba nekih novinara članova radu radne grupe ide u pravcu da su novinari malo zaštićeni. Tu treba do kraja definisati položaj novinara, omogućiti im da kvalitetnije rade.
Dosta odredaba štiti ličnost od zloupotrebe određenih informacija. To je dobro, ta novina nije postojala i ona će omogućiti da se neistinite informacije ne mogu do zla boga ponavljati tako da onda neistinita informacija postane istinita.
Imate televizije koje uhvate jednu neistinitu, lažnu informaciju, pa je besomučno na svakih pola sata objavljuju, a vi nemate mogućnost da to sprečite. To televizija "Pink" praktikuje, neka saopštenja Biroa za komunikacije i onda se to objavljuje na svakih pola sata, a vi bez obzira što znate da nije istina i što su činjenice i dokazi potpuno suprotni, nemate mogućnost da u trenutku odreagujete i kažete - to nije tačno, jednostavno vi ne može to da objavljujete.
Vi možete sutra ili kroz dva dana da to uradite, ali pitanje je koji ćete efekat tada imati.
Ovaj zakon omogućava da se posle prvog objavljivanja spreči pronošenje lažnih informacija, što je nešto potpuno dobro. Do sada je problem u javnom informisanju takođe bio i taj da, bez obzira na obavezu za objavljivanje demantija neke informacije, u istom obimu na istom mestu gde je obavljena prvobitna informacija, to se nije radilo i vi dobijete informaciju na prvoj ili na drugoj strani, u prvom, trećem ili petom minutu dnevnika, a demanti ide u 15-tom minutu ili na 7, 8. ili 10. strani. To se jednostavno nije poštovalo i mnogo je potrebnija kontrola rada pri plasiranju tih informacija.
DSS je predložila, na čemu će insistirati, da postoji mogućnost uvođenja i formiranja novinske državne agencije. To ovim zakonom nije omogućeno. Mi smo dali amandman i smatramo da treba ovim zakonom ostaviti mogućnost da se posebnim zakonom formira novinska državna agencija.
Smatramo da država ne treba sebi to pravo da uskraćuje. Ukoliko u jednom periodu, znači do toga ne mora da dođe, postoji potreba da se formira novinska državna agencija, a što nije loše, na taj način može da se obezbedi pravovoremeno informisanje, istinito, s obzirom da je to praksa preko 15 država Evrope, pa ne bi bilo zgoreg da se ta mogućnost ostavi.
Privatne agencije su privatne i opet govorimo o finansiranju tih agencija. Možemo da dođemo u situaciju da onaj ko finansira neku agenciju može da utiče na informacije koje će plasirati.
Još jedna stvar koju bih voleo da pomenem, a to je posebno poglavlje ili poseban stav - govor mržnje, i to govor mržnje pod znacima navoda. Mislim da to nije dobro, govor mržnje pod znacima navoda je nešto što ne poznaje srpski jezik. To ne poznaje nijedan drugi zakon, poznaje se diskriminacija i sve ono ostalo, pozivanje na rasnu i svaku drugu diskriminaciju i iznošenje neistinitih informacija i sve ostalo. Govor mržnje stavljeno na ovakav način, pomalo je sporan...