Dame i gospodo narodni poslanici, samo jedan kratak osvrt na izlaganje jednog od predstavnika Vlade, gospodina Žarka Koraća, a ministra Branislava Lečića nema. Govorili smo o tome kada se donosio Zakon o ministarstvima da treba ponovo birati ministra informisanja, jer i ovo sada dokazuje da ministar Lečić nije u stanju da se bavi ovom problematikom.
Ali, gospodin Korać je izneo kvalifikaciju da je prethodni zakon, koji je ukinut 2001. godine, bio zakon protiv slobode javnog informisanja. Sama ocena dovodi u pitanje odluke jedne skupštine. Prethodna skupština donela je takav zakon i ne može sada ova skupština da ga na takav način ocenjuje.
Promeniće se sastav ove skupštine, doći će neki drugi ljudi u ovu skupštinu, pa zamislite, nakon pet-šest meseci do godinu dana, kažemo: ovaj zakon, donet ove godine, bio je zakon protiv slobode javnog informisanja. Jednostavno, ne ide. Postoje organi u ovoj državi koji se bave tim pitanjima, a Skupština snosi odgovornost, naravno političku ili neku drugu, o tome kakve zakone donosi. Niko ne može da ih preispituje, sem javnosti, koja će o svemu tome što mi radimo jednoga dana dati svoj sud na izborima.
Spomenuli ste član 8. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a taj član upravo omogućava i garantuje pravo ličnosti da bude zaštićena od klevete. To je jedino što možete eventualno da stavite na dušu prethodnom zakonu, koji je pružao zaštitu ljudima od kleveta, kakvih je bilo sijaset u našem novinarstvu i sredstvima javnog informisanja. Ako hoćete da vas podsetim, jedna od tih je recimo bila ona informacija kako je dr Vojislav Šešelj ubio tj. zaklao Jovićevu ženu. Pa zamislite da tako nešto ostane nekažnjeno, da se tako nešto ne sankcioniše i ne nazove klevetom.
Ili, Čovićeve izjave da je za kampanju SRS potrošeno četiri miliona nemačkih maraka, a mi smo samo u ovoj kampanji potrošili 150 evra, platili jednu TV emisiju i benzin, troškove puta za tri vozila koja su išla po Srbiji. I onda, kad se ovako nešto pojavi u štampi, naravno tendenciozno, mora na neki način da bude sankcionisano.
Dakle, ovo što ste stavljali na dušu tom prethodnom zakonu, koji je po vama bio protiv slobode javnog informisanja, ne stoji. To ste i sami opovrgli u svom uvodnom izlaganju. Priznali ste u obrazloženju da u sferi javnog informisanja postoji haos, odnosno u medijskoj sferi postoji haos, i tu se zaista slažem sa vama, mada obrazloženje za donošenje zakona po hitnom postupku zaista nikako ne može da se prihvati, s obzirom da se pozivate na razloge zbog kojih smo došli u vanredno stanje i da biste sprečili nastajanje daljih štetnih tendencija i posledica po građane i njihovo pravo da budu pravovremeno i istinito informisani.
Ako hoćemo da budemo iskreni, nesporna je potreba da se donese ovakav zakon, kojim bi se uredila sloboda javnog informisanja, omogućilo slobodno formiranje i ispoljavanje mišljenja, kao i prava i dužnosti u obavljanju javnog informisanja, sloboda štampanja javnih glasila i proizvodnje i emitovanja radio i TV programa.
Nesporna je činjenica da od 15. februra 2001. godine, kada ste doneli Zakon o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju, vlada haos u ovoj oblasti i Vlada je, ako je već predložila ukidanje ovog zakona, trebalo istovremeno, ili bar u što kraćem roku, da se potrudi da Skupštini ponudi novi zakon. Međutim, dve godine čekamo na takav zakon i to samo pokazuje da je Vladi bilo u interesu da se stvara haos u sferi javnog informisanja i da omogući sebi da sva sredstva javnog informisanja budu u funkciji izvršne vlasti.
Podsetiću vas da u Srbiji ima blizu 300 televizija, ne znam koliko ima štampanih glasila. Sve te televizije nastale su u proteklih 10-12 godina, a ne u protekle dve godine. Mnoge su televizije bile pod kontrolom lokalne samouprave.
Tamo gde je opozicija, gde ste vi godinama držali vlast, evo iz iskustva SRS mogu da vam kažem da nikada nismo mogli da gostujemo na tim lokalnim televizijama. Izuzetno možemo da gostujemo na privatnim televizijama, a već mesecima, a naročito od uvođenja vanrednog stanja, apsolutno nigde ne možemo da gostujemo.
To je sada stanje u javnom informisanju i to je taj pluralizam mišljenja i mogućnost da u sredstvima informisanja kažemo šta mislimo o pojedinim aktuelnim zbivanjima u zemlji, po svim pitanjima koja se tiču političkog života.
Mogu da pretpostavim i kakva će informacija otići posle ili u toku današnje sednice od strane novinara koji prate ispred svojih redakcija zbivanja u Narodnoj skupštini, jer već nedeljama u štampi i na televiziji možete da pročitate i da čujete samo to da je na dnevnom redu, evo danas Pete sednice Prvog redovnog zasedanja, kao prva tačka dnevnog reda Predlog zakona o javnom informisanju, da je potpredsednik Vlade, gospodin Korać, kritikovao prethodni zakon, da je afirmativno govorio o novom zakonu, a o tome šta je govorila opozicija, šta misli opozicija i svi poslanici ovde u Narodnoj skupštini koji pripadaju opoziciji, biće verovatno u jednoj, eventualno dve rečenice i mislim da je to osnovni razlog zbog čega danas, kada se ne prenose sednice Narodne skupštine, u vanrednom stanju razmatramo ovaj zakon.
I sada logički razmišljajte, vi ste, profesore Korać, psiholog i logika vam nije strana, koliko je to kontradiktorno i koliko je to nenormalno, zar nema javnost pravo i mogućnost da čuje šta mi ovde o jednoj tako važnoj sferi društvenog života, sferi javnog informisanja, mislimo i šta sadrži ovaj zaknon.
Imaćete vi jednu ili dve televizijske emisije, i vaši saradnici, verovatno će i ministar Lečić da ode na neku od televizija i da priča o zakonu, ali svi mi ostali nećemo moći nigde ništa da kažemo i to pokazuje pravu sliku. Sigurna sam da ni ovaj zakon neće doprineti boljem stanju u sredstvima informisanja od onog koje sada postoji.
Ne možemo da sporimo činjenicu da smo poslednjih nedelja, evo već duže od mesec dana, u vanrednom stanju, da je pritisak na medije ogroman, da Vlada ima izuzetan uticaj na sve medije, pogotovu na državne medije.
To što ima na državne medije može i da se razume, ali strahovlada nad privatnim i svim ostalima medijima ne može da se toleriše. Ima se utisak, obzirom na trenutak u kome se donosi, da se zakon donosi samo zato da produži stanje koje je već utemeljeno u poslednjih nekoliko nedelja.
Neću moći u 20 minuta da se osvrnem na sve ono što zakonu zameramo. Mi smo podneli preko 40 amandmana na zakon, na sve ključne tačke ovog zakona. Kada budemo govorili u pojedinostima, pokušaćemo da vam stavimo do znanja šta je to što nije dobro i što, eventualno, treba da se promeni, doradi, usavrši.
Imajući u vidu iskustva drugih zemalja, ako hoćemo malo da konsultujemo i uporedno pravo kod slobode štampe, u uporednom pravu su prisutne značajne razlike u određivanju sadržaja i granica ovog osnovnog prava. Neki ustavi se iscrpno upuštaju u regulisanje slobode štampe, drugi se zadovoljavaju samo utvrđivanjem principa slobode štampe i zabranom cenzure.
Recimo, ustavi Holandije, Španije, Danske odobravaju slobodu štampe u okviru slobode misli. Ustav Nemačke garantuje slobodu štampe i zabranjuje cenzuru. Vi kažete da je javno informisanje slobodno i u interesu javnosti, što zaista ne znam šta znači, jer javnost će odrediti šta je u njenom interesu. Ne postoji niko drugi ko bi u njeno ime mogao da određuje šta je u interesu javnosti da se nešto sazna.
Detaljne odredbe o slobodi štampe sadrže ustavi Grčke, Italije, Portugala. U Grčkoj se, recimo, cenzura smatra ipso iure ukinutom, a dopuštena je samo u izuzetnim slučajevima, iako je tužilaštvo dužno da u roku od 24 časa posle zaplene čitavu stvar iznese pred nadležno sudsko veće, koje će u roku od 24 časa, znači u izuzetno hitnom postupku, ukinuti ili potvrditi zaplenu. U Portugalu se izričito zabranjuje da televizije budu u privatnoj svojini. Dakle, vrlo šaroliko.
Mi nismo poštovali ni naš ustav; on u članu 46. jamči slobodu štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja; tu se kaže da građani imaju pravo da u sredstvima javnog obaveštavanja izražavaju i objavljuju svoja mišljenja, da je izdavanje novina i javno obaveštavanje drugim sredstvima dostupno svima i bez odobrenja, uz upis u registar kod nadležnog organa i da se organizacije radija i televizije osnivaju u skladu sa zakonom.
Vi ste ovde prekršili Ustav u tom smislu što, iako u obrazloženju pišete da čak i preduzetnik može da bude osnivač javnog glasila, iz zakona se to ne vidi. Pravno lice jedino može da bude osnivač javnog glasila. Tu ste prekršili Ustav, što niste dozvolili da i fizička lica budu osnivači javnih glasila, niti ima razloga da to ne bude tako.
Ustavom je zabranjena cenzura štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Niko ne može da sprečava rasturanje štampe i širenje drugih obaveštenja, osim ako se odlukom nadležnog suda utvrdi da se njima poziva na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog uređenja, narušavanje teritorijalne celovitosti, nezavisnosti Republike Srbije i tome slično; dakle, najviših vrednosti.
Samo u poslednjih mesec dana zabranjeno je izlaženje dva lista, "Nacional" i "Identitet", Televizija Leskovac kažnjena je sa 300.000 dinara, a ministar Lečić pre neki dan, nakon gostovanja Tomislava Nikolića na jednoj lokalnoj televiziji u Trsteniku, tražio je da mu se dostavi kaseta da bi je pregledao. Naravno, to se ne zove cenzura, ali naknadno mogu da se udaraju packe, što mislim da je i u redu, jer ne bi bilo loše da gospodin Lečić omogući nama radikalima da gostujemo na lokalnim televizijama, da sve te kasete uzima, pregleda i nađe odgovore na sva pitanja na koja sam ne može da pronađe odgovor.
Govorili ste o restriktivnosti u prethodnom zakonu i o tome da je on bio usmeren protiv slobode javnog informisanja. Htela bih da vas podsetim samo na jednu činjenicu - u kom je trenutku taj zakon donet. Ako se sećate, 1998. godine smo imali uveliko terorizam na Kosovu i Metohiji. Vi ste to zvali borba za demokratska prava. Sada valjda vidite koliko ste bili u zabludi.
U tom momentu smo tražili zakonom da se zabrani, obzirom da smo očekivali agresiju i svima nam je bilo jasno da je vrlo verovatno da dođe do agresije NATO pakta na našu zemlju, da se na neki način suzbije i onemoguće subverzivna delatnost koju su za svoj cilj imale strane radio stanice, kao što su bile "Dojče vele", "Slobodna Evropa", "France internationale" i njima slične. To ne može niko da nam zameri.
Ako ništa drugo, ovaj trenutak u kome se sada nalazimo, u kome ste vi mnogo rigoroznije prema domaćim sredstvima javnog informisanja postupali, mislim na vanredno stanje, barem je al pari onom stanju koje je bilo 1998. godine, znači stanju neposredne ratne opasnosti i 1999. godine, kada smo bili u ratnom stanju. Ko god hoće da bude iole objektivan, to mora da prizna.
Uostalom, svi zakoni se donose u odnosu na momenat u kome se država i društvo nalaze i imaju za potrebu da regulišu ili preduprede neke neželjene efekte. Pretpostavljam da je i ovde bila namera da se ova sfera života, odnosno javnog informisanja uredi na način na koji vi mislite da je najbolji, iako ste nam priznali da su 15 meseci na ovom zakonu radili neki pravnici, ne znam koji, i novinari.
Mi očekujemo da Vlada bude predlagač, a ne neko udruženje građana ili ne znam ko. Zna se po Ustavu ko može da bude predlagač zakona. Zato smatram da vi stojite iza ovog zakona, a ne udruženje nekih pravnika ili udruženje novinara. Ne sporim njihovu zainteresovanost za ove zakone i za rešenja iz ovog zakona, ali to je Vlada mogla samo da uzme k znanju, a nikako da dopusti da oni sami rade na izradi ovog zakona.
U poslednje vreme smo imali situaciju da na državnoj televiziji, na svim televizijama koje uglavnom pokrivaju područje cele države, slušamo ministre kako govore o svemu i svačemu, samo ne o onome što je u opisu posla njihovog ministarstva.
Trebalo bi već jednom da se u Vladi naučite da u ime Vlade može da govori samo predsednik Vlade, a da svaki ministar može da se kreće, u izjavama u javnosti, samo u okviru nadležnosti svog ministarstva. Onda nam se ne bi desilo da ministar Lečić priča o kriminalu i o tome ko je za šta odgovoran i ko je šta radio, niti da bilo ko od ministara daje takve paušalne ocene.
Verovatno da zbog toga ministar Lečić nije došao danas u Skupštini, da ne bi bio u situaciji da bude prozvan za sve to što je izgovorio. Moram da priznam da je gospodin Lečić odigrao najbolju ulogu u svom životu, ulogu ministra, i da se tek tada potvrdio kao glumac, ako nije u onoj reklami kada je reklamirao kožne jakne; ali to nam je što nam je, imamo Vladu eksperata.
Nemam zaista više vremena da se pojedinačno osvrnem na pojedina rešenja iz zakona; kažem, veliki broj amandmana smo podneli i u toj raspravi ćemo pokušati da vas dodatno ubedimo u to da zakon nije dobar i da mora da se popravi.
SRS u svakom slučaju neće glasati za ovaj zakon. Pretpostavka je da nećete uvažavati naše mišljenje kao ni do sada, a uverićete nas u dobre namere i u to da želite da javno informisanje bude slobodno i da bude u funkciji, kako vi kažete, javnosti, samo ukoliko ...
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
evo, završavam ... ubuduće u sredstvima informisanja aktivnosti svih političkih činilaca u ovoj zemlji budu barem onoliko srazmerno zastupljene koliko smo zastupljeni i u Narodnoj skupštini. Hvala.